Са званичне интернет странице Митрополије црногорско-приморске, доносимо транскрипт емисије Разговорник која је на Телевизији Храм емитована 29. новембар 2020. године. У наведеној емисији о знаменитом митрополити црногорско-приморском Арсенију (Брадваревићу) говорио је монах др Павле Кондић, управик Архива Митрополије црногорско-приморске, сабрат манастира Стањевићи.
Страдање Српске цркве у Црној Гори у току Другог свјетског рата несмањеним обимом наставило се и послије, не само рушењем капеле 1972. године, која је симбол тог страдања, већ на различите начине: отуђењем народа, одумирањем клира, свештенства, недостатком подмлатка, страдањем црквених објеката, тако да оно што је затекао од Митрополије црногорско-приморске, када је преузео своју службу, Митрополит Арсеније (Брадваревић), нема разлике од онога што је затекао Митрополит Данило (Дајковић) на Петровдан 1961. године када је преузео службу и 1990. године 30. децембра Митрополит Амфилохије.
Хвала Богу да је ипак Бог са оба ока, можемо тако рећи мирне душе, погледао Митрополију црногорско-приморску кроз духовни преображај црквеног и народног живота у Митрополији и Будимљанско-никшићкој епархији чији смо сви свједоци, а златни печат тога су литије. Тај општи дух који нас је сабрао је печат и потврда духовног преображаја. Али мучеништво наших митрополита и животи њихови и њихова крв и мучеништво савјести, као и нашег свештенства и монаштва и народа, у дугом поратном периоду, темељ је тог духовног преображаја.
Феномен боготпадије и богоборства добро је познат из библијске историје Каина и Авеља – братоубиства, то је чињеница људског живота која је присутна и у старозавјетној и у новозавјетној историји.
Погледајте руски благочестив народ, ту голготску путању од 1918-1919. године па све до 1989. Десетине милиона људи су побијени у име неке нове идеологије и тај пожар бољшевички, лењинистички, стаљинистички је пренет кроз партизанске пушке и орозе и овдје на просторе српских земаља, међу српски народ, али морамо бити искрени и рећи да није само у српском народу.
И то немилосрдно крваво коло је однело Богу на истину толики број народа, свештенства и монаштва на челу са Митрополитом Јоаникијем (Липовцем) и на ту, да кажемо, крававу ледину, дошао је Митрополит Арсеније (Брадваревић). Он је био раме уз раме са другим златним стубовима Српске православне цркве у ратном и поратном периоду, као што је био Митрополит скопски Јосиф (Цвијовић), као што је био Патријарх српски Гаврило (Дожић). Дакле, био је заједно са Митрополитом Јосифом, Патријарху Гаврилу и лева и десна рука. Наравно, има и других личности. Владика Николај и други страдалници су били тиме што су ухапшени, интернирани, већ мученици, али нису били у могућности да дјелују као архијереји, а ови су, поготово Јосиф и Арсеније, могли и чинили заиста изузетна добра дјела, као и Владика бачки Иринеј (Ћирић), који није случајно и насумице канонизован. Управо је он подигнут на тај пиједестал светости због његових дјела. Јер неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; него они који творе вољу Оца мога који је на небесима. А која је то воља Оца нашег небескога, опет је сам Христос рекао у Јеванђељу: Када год учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте. Гладног нахранисте и жеднога напојисте и у тамницу затворенога посјетисте и у болници болнога посјетисте и утјешисте, и голога и одрпанога одјенусте. И све су то радили ови наши људи и све је то радио и наш Митрополит Арсеније (Брадваревић).
Он није личност која је много позната или да кажемо медијски присутна у савременој црквеној мисији и зато сам вам бескрајно захвалан и ја, а вјерујем и наш Митрополит Јоаникије, и сама душа Арсенијева се радује, што сте му посветили ово вријеме, да управо овим благословеним таласима ТВ Храм приближимо и осветлимо његов часни и заиста свети и у сваком погледу узорни лик и живот и његова дјела.
Светислав му је било крштено име, Светислав Брадваревић, неком старином и он је, то је сам негдје и писао и знао, са простора Старе Црне Горе, али рођен је у Банатској Паланци 1883. године 24. септембра. Завршио је прије Првог свјетског рата, шесторазредну стару Карловачку Богословију, која је у то вријеме по школском програму и по научном дигнитету била у рангу теолошког факултета. 1909. године се оженио и рукоположен је исте године од тадашњег вршачког Епископа, која је била његова матична епархија, Гаврила (Змејановића) и тако млад постао је свештеник у неколико мањих парохија у Банату.
У току Првог свјетског рата, као и једно 40-ак наших свештеника, био је мобилисан и имао службу војног свештеника за православне војнике и то је једна велика тема, јер војно свештенство у војсци Аустроугарске монархије у току Првог свјетског рата је мање позната тема у односу на војно свештенство у војсци Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. Међу тим свештеницима са простора Аустроугарске монархије, значи Босне и Херцеговине и Војводине, дакле из Славоније, територије Карловачке митрополије, био је и наш прота, млади свештеник Светислав Брадваревић и о томе је он оставио један свој извјештај. Дакле, овдје на просторима Србије био је војни свештеник за православне војнике у Аустроугарској монархији, јер нису били само мобилисани Срби него је било православних и Молдаваца и Румуна и Украјинаца, дакле са свих простора које је покривала Аустроугарска. Треба имати у виду да је њемачки језик био службени језик аустроугарске војске и један од услова, поред других, за ту службу било је добро знање њемачког језика. Свештеник Светислав је то имао и зато је био мобилисан за војнога свештеника.
Одмах, то је врло важно рећи, по окончању Првог свјетског рата, у октобру и новембру мјесецу 1918. године, он је био један од бројних посланика Велике народне скупштине српског народа у Новом Саду која је изгласала уједињење тих простора Срема, Бачке и Баната са Краљевином Србијом, простора и Барање и Међимурја. Тако је и ту као млад свештеник већ имао чврсто утемељење у светосавском духовном наслеђу и предању немањићком и показао своју зрелост, бивајући посланик Велике народне скупштине у Новом Саду.
Вратио се на своју парохију млад и енергичан човјек. Имао је троје дјеце, али, нажалост, једна ћеркица је врло млада отишла Богу на истину, а син и ћерка су га догледали, чак и у тој позној старости надживјели, хвала Богу.
Завршио је Правни факултет 1924. године и рачунало се да има два факултета, јер стара Карловачка богословија је била у рангу факултета. Министарство правде је издало сертификат да се ученицима, зна се тачно из ког периода Карловачке богословије, учи Првог свјетског рата када она била шесторазредна, призна степен факултета. Од 1924. до 1933. године био је на дужности секретара Црквеног суда, односно Конзисторије Вршачке епархије. С обзиром да је 1931. године ступио на снагу Устав Српске цркве и почела да се врши генерална реорганизација црквене администрације, он је пошто је имао то деветогодишње искуство у Вршачкој епархији, постављен за секретара Великог црквеног суда. Поред дипломе, гледао се морални, људски лик онога ко ће доћи у црквену централну управу и зато је један такав свештеник, прота Светислав Брадваревић постављен за секретара на то изузетно важно и одговорно мјесто. Чланови су били бирани на мандат, дакле мијењани су, једино је секретар Великог црквеног суда у континуитету вршио своју службу, координирао његов рад који је обухватао не само најкомпликованије бракоразводне парнице које дођу на ту последњу инстанцу, него и дисциплинарна питања клира: епитимије (црквене казне) и рашчињења свештеника, што је изузетно деликатна ствар и велика одговорност. И та велика служба му је повјерена, са пуним правом, од стране Патријарха Варнаве, 1933. године и он је њу вршио све до 1940. године у Београду.
У међувремену, нажалост, умрла му је супруга и он је остао удовац. Постоји традиција, која није од јуче у Српској цркви, да удови свештеници буду изабрани за епископе, архијереје и поглаваре Цркве и показало се кроз живот Цркве да такви људи ништа мање нису драгоцјени служитељи Олтара Божијег у архијерејском чину од ових испосника попут нашег Патријарха Павла. Сваки је на свој начин служио Богу и народу и Цркви Божијој, свештенству и монаштву, бринуо о њима са очинском љубављу. На том трагу, на тој традицији је и наш Арсеније Брадваревић изабран за епископа моравичког, викарног епископа Патријарха српског Гаврила (Дожића). Фебруара мјесеца 1940. године рукоположен је и постао његов врли сарадник.
Врло брзо је дошао 6. април 1941. године и он је са Митрополитом Јосифом примио на своја плећа тежину ношења бремена, страдање Српске цркве и српскога народа.
Да би схавитили шта је он радио, морамо да замислимо ту ријеку избјеглица, не само свештенства, него и народа с којима се сретао овдје по Србији, такозваној ,,Недићевој Србији“ са дјелом Баната, гдје је бринуо о њима са Митрополитом Јосифом. Ту су долазиле свакодневно не само вијести о геноциду који се врши на просторима Ендехазије и другим просторима над нашим народом и свештенством, него и сплавови и лешеви који су пливали Савом и овдје вађени и сахрањивани.
Све су то живе ране које је он носио на себи, а онда се са тим живим ранама сусрео већ првих дана ослобођења бивше Југославије: од 20. октобра, од ослобођења Београда, па редом како је ишао тај талас. Већ првих дана, 29. октобра 1944. године именован је за викарног епископа сремског: Срем му је повјерен у администрацији јер то је био простор до Земуна НДХ геноцидне. Одмах је похрлио и Митрополит Јосиф га је увео у Сремске Карловце да брине о нашем народу, свештенству и о светињама, јер је било много разорених манастира на Фрушкој Гори, преко 28 цркава парохијских је разорено, много је народа страдало. Патријаршијска палата у Сремским Карловцима је тада, када је он дошао у октобру мјесецу 1944. године, била пуна рањеника, претворена у војну болницу, као и сви ти објекти тамо. И ту је наш Арсеније испуњавао Божију заповјест да их тјеши, да им чита молитве и да их сахрањује.
Онда како је ослобађан тај сјеверозападни дио наших простора, 6. јуна 1945. године повјерани су му у администрацију огромни простори Епархије пакрачке (Славонија), загребачке, дио око Загреба, простори Горњокарловачке епархије, која је највише страдала току Другог свјетског рата, и Далматинске епархије. Дакле, на просторима Хрватске наше епархије су све од реда остале без епископа, само је далматински Епископ Иринеј (Ђорђевић) био жив, али је он одавно био у италијанском заробљеништву и потом негдје у Енглеској, гдје је умро. Тако да је он од Светог синода и нашег мудрог Митрополита Јосифа добио ту службу.
Шта је он радио? Да ли можемо да се пренесемо у његов ум и његово срце када се сусреће с нашим народом толико страдалим у току рата и са нашим свештенством, свешетничким удовицама и сирочади. Па зар је то мање страдање, страдање савјести, страдање по духу, него они који су крв своју лили и на крају животом платили вјерност Богу? Е то је радио од 1941. у Београду, а потом од 1944-1945. на просторима од Срема према Словенији, на просторима Хрватске, наш Владика Арсеније. И то је исто од Петровдана 1947. године радио, мучио се и довијао на просторима Митрополије црногорско-приморске, која се у то вријеме мање-више поклапала са границама авнојевске или како је блаженопочивши Митрополит Амфилохије звао филџан Црне Горе, гдје нам је велики број, преко 120 свештеника и вјероучитеља и монаха прогутао Други свјетски рат и прве поратне године. Било је много свешетничких удовица, свештеничке сирочади, огромно сиромаштво, глад. Сва црквена имовина је узурпирана и у току рата, али и послије рата законом о аграрној реформи 1945. године и то без оних правних категорија гдје је било прописано да буду неки споменици културе прве, друге, треће категорије, па је било прописано да се остави нешто земљишног посједа. Ништа то није поштовано у Црној Гори и остало се без црног испод нокта, а то мало помоћи што је долазило преко Црвеног крста и Свјетског савјета цркава, то му је и дошло главе управо, Митрополит Арсеније је дијелио свештенству и народу.
Њега је Патријарх Гаврило (Дожић), а сви знамо голготску путању у току Другог свјетског рата и послије рата нашег Патријарха исповједника Гаврила, предложио за Митрополита као одговарајућу личност једнога зрелог, квалитетног и искусног човјека, а наравно Свети сабор изабрао.
Митрополит Арсеније крвави зној је лио од 1947. године па све док није ухапшен јула мјесеца 1954. године. Он је био разуман човјек, миран, толерантан. Међутим, један дио, мали, 15-16 свештеника и цивила бивших вјероучитеља, који су били мање-више у државној служби послије Другог свјетског рата, у вјерској комисији, били су велика опструкција. И сама власт на челу са Блажом Јовановићем, који Митрополита Арсенија није признавао за митрополита и све друге државне структуре игнорисали су његове безбројне представке и протесте због страдања и продуженог прогањања народа и Цркве и свештенства на просторима Митрополије од 1947. године. Иначе то је био један велики талас прогона и страдања нашега епископата и свештенства почетком педесетих година, тако је страдао и Митрополит загребачки Дамаскин и Василије (Костић) Бањалучки епископ и други епископи који су били прогањани… тако је страдао, мало раније 1946. године, Епископ Иринеј (Ћирић).
Тако је на том таласу је страдао и Митрополит Арсеније. Исфабрикован му је судски процес, који је имао увод свој са хапшењем и осудом прво једног изузетно знаменитог свештеника Николе Марковића, који је био секретар Митрополије од 1919. године, у читавом међуратном периоду и ратном, који је чврсто држао уздигнути барјак Српске цркве на Цетињу и у Митрополији, а онда је пензионисане 1947. Али у сваком случају је ухапшен, а шта ће друго него због бесједа на Савиндан у Цетињском манастиру, са лажним свједоцима, наравно. Онда тројица свештеника, најближих сарадника, су ухапшени 1952. године и исте те године ухапшен је Леонтије Митровић и цијела братија манастира Острог. Систематски се корак по корак ишло да се сломе крила тих највјернијих сарадника Митрополита Арсенија. И онда је и он ухапшен, осуђен првобитно на 11 година и 6 мјесеци. Старцу који је тада имао већ 71 годину, то је значило доживотни затвор и онда му је скраћена казна на пет и по година затвора и издржао је до последњег дана, прво у затвору у Котору. Као тешки плућни болесник, асматичар, пребачен је у манастир Гомионица у Босни, а потом је био у манастиру Ваведење у Београду и када му је истекла казна у децембру мјесецу 1960. године, он је већ био стар и немоћан и болестан. Онда се ради црквеног мира, из разлога виших, повукао са службе митрополита и ставио на располагању службу митрополита Патријарху Герману и Светом архијерејском сабору. Титуларно је добио да буде активни епископ, митрополит будимски, али никад тамо није ногом ступио. Упокојио се 10. децембра 1963. године у манастиру Ваведење и сахрањен је опијелом које је водио Патријарх Герман и шесторица других епископа.
Митрополит Арсеније је изузетна личност! Честит, скроман, поштен. Све што је имао, својим тестаментом дао је Цркви и народу и тим епархијама у којима је служио. Потресна су та свједочанства. Исту судбину је имао и Митрополит, његов савременик и сарадник, Јосиф (Цвијовић). Честити људи, међу њима и наш Митрополит Арсеније (Брадваревић).
