Нова књига протођакона Радомира Ракића: "Православни богослови о еколигији - зборник радова"
Пре три деценије, тачније 1989. године, блаженопоч. патријарх цариградски Димитрије покренуо је снажну иницијативу кад је 1. септембар прогласио за Дан благодарности и посебне молитве за заштиту и очување Божје твари. На сабрању православних предстојатеља у Цариграду у априлу 2008. г. препоручено је да све помесне Цркве прихвате овај датум и обележавају га, с тим да га Московска патријаршија обележава по јулијанском календару 1/14. септембра. Услед великог интересовања овим изазваног, на Криту је 1991. г. сазвана конференција на тему заштите човекове средине, у којој су преко својих богослова учествовале скоро све помесне ропавославне Цркве.
Његов наследник на престолу патријарх Вартоломеј, будући потпуно свестан ових проблема везаних за очување човекове средине, у својој патријарашкој служби заузима се и за подизање еколошке свести и заштиту човекове средине, и то је, поред делатности на другим црквеним и богословским пољима, поставио себи као значајан задатак своје архипастирске службе. Као што је добро познато, патријарх Вартоломеј је организовао на десетину међународних еколошких конференција, више летњих семинара и скупова на високом нивоу на Халки, како би скренуо пажњу на уздисање земље (в. Рим 8,19-22) и апеловао на људе свих вера и религија и свих научних струка да предузму активну улогу у њеном очувању променом својих живота и утицањем на људе из света политике како би они са своје стране предузели одговарајуће мере. Поред овога је сваке године организовао симпосион поводом очувања мора, река (посетио је и нас у у Београду кад је скренуо пажњу на Дунав као реку куцавицу Европе и настојао на њеној заштити). Ови симпосиони су одржани на обалама Средоземног и Црног мора, на Дунаву, на Амазону, на Јадранском и Балтичком мору, на Арктичком мору, реком Мисисипи и другде. Оваква залагања донела су патријарху Вартоломеју многобројне награде, а пре свега, звање „Зеленог Патријарха“, које су му 1996. г. медији доделили, а тадашњи потпредседник САД Ал Гор и потврдио.
Сасвим је исправно речено за Православну Цркву да је она еколошки израз хришћанства у том смислу што је у сржи свога бића очувала Свету евхаристију: „Православни верник не може остати индиферентан на еколошку кризу, јер су старање о творевини и заштита човекове средине израз наше православне вере и евхаристијски етос“, опомиње патријарх Вартоломеј.
Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26).
Ово се добро запажа у нашем освећењу свих елемената твари у тзв. чину освећења сваке твари. Освећење воде показује нам освећујућу и искупитељну силу која се придаје елементима природе призивањем Светога Духа Црквом. Освећење сваке твари, као што су виноград, њива, први плодови, пшеница и друго, показује до које мере Црква признаје преображавање свих видова твари путем спасења и прослављења људског рода и тиме све творевине.
У свим својим еколошким подухватима и залагањима свагда треба да призивамо благодат Божју на те подухвате и молимо се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од васпитања мале деце у кући и у обданишту до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другог медијског материјала.
Бог све одржава, а не човек. Услед тога све морамо очувати као пристави и не заборавити да нисмо власници онога што поседујемо, него смо само домаћини којима је све дато на привремену употребу. Из тог разлога, ми грлимо свет као Божје свето присуство и поштујемо Бога који промишља о свој својој твари.
Треба да се подсетимо на то да у Новом завету израз okonomia – икономија, економија у основи потиче од истог корена, првог дела сложенице (oikos), као и oikologia – екологија. Оба израза икономија и екологија имају, дакле, у основи исту реч за означавање домаћинства (oikos), као домаћинског управљања имањем и његовим обделавањем (Лука 12,42). Значи, потичу од истог етимолошког значења: њихов заједнички префикс еко долази од грчке речи oikos (кућа, стан), која не доводи у везу значењски само појмове oikonomia, oikoumeni и oikologia, него и појам oikodomi, одн. свестан напор на изградњи „животног дома“ да би се он заштитио и препустио Божјем милосрдном старању (Јован 6,51).
Врли читалац ће у овим богословским текстовима на еколошке теме из пера позваних и врхунских православних јерараха и богослова, а којима је заштита човекове средине на срцу, између осталог, сазнати какве све ударце природа са своје стране задаје човеку у његовом непонашању као пристава, домаћиана природе, нестарања за заштиту његове средине, у шта спадју: затрована вода, загушљив ваздух, огољена земљишта, пустаре, крчење шума, загађени океани и реке пуне пестицида, хемикалија и пластике, и гомилање отпада. Повремено смо сведоци огромног излива угљене прашине, страхотног излива нафте, катастрофалних последица од цунамија услед пуцања на нукеларној електрани у Јапану; били смо престрашени библијским потопима услед великих киша у свету, разорним пожарима, смртносном ударцима циклона и другим погубним дејствима природних елемената око нас.
По еколошким питањима одлично је писао својевремено епископ нишки Јован (Пурић) у својој студији коју је објавио под насловом Еколошке теме (2013). Додуше, има и повремених стручних чланака из пера наших теолога, и то почев од 90-их година прошлог века, углавном заснованих на истраживања ових богослова чије увиде ми објављујемо или већ на поменутом делу епископа Јована. С друге стране, у секуларним установама, на универзитетима и институтима, по питање екологије далеко више је написано, првенствено с циљем да се укаже на то колико упропашћивање нама Богом поверене природе утиче на изумирање флоре и фауне, такорећи ендемских врста у биљном и животињском свету.Или, колико је сулудо настојање на јачању индустрије и све интензивније производње искључиво ради човековог луксуза и уживања, а ради богаћења националних и мултинационалних компанија које желе да упропашћују природу у туђим земљама, не хајећи на за здравље човеково, а поготову не за биљке и животиње у тој земљи. Једна светска компанија намерава да ископава неку руду у земљи Србији, а не и у својој земљи или у другим развијеним земљама у којима те руде има далеко више. Ова збирка радова у којима је изложено православно гледиште на заштиту човекове средине строго опомиње на то да се такав подухват бушења наше земље и њено претварање у пустару никако и уопште не сме дозволити! С друге стране, најбољи еколог је наш пољопривредник, сељак, који ће у шуми посећи оно дрво које је већ суво или је на путу да се осуши, не желећи да од своје шуме зарађује или да већ ту шуму сасече „у почеп“, односно све редом. Sapienti sat!
Преводилац
протођакон Радомир Ракић
