Сада, када Црква, заједно са својим народом, проживљава невоље и јаде рата, ситуација се погоршава гоњењем, које све више личи на систематски прогон.
Поред заузимања цркава, претреса, претњи и разних санкција, верници – и свештенство и мирјани – бивају подвргнути изоштреном понижавању и увредама. Какав би требало да буде став према овоме?
Када је у питању вређање нас лично, морамо то прихватити са понизношћу и кротошћу. Иако се то ових дана не сматра нормалним. Напротив, сада је широм света уобичајено да се из било ког разлога вређаш, често потпуно натегнуто, извлачећи максималну корист из онога што се догодило. Наравно, ово није хришћанска реакција.
Како правилно реаговати, показује нам пример Самог Господа, када су Га првосвештеници и фарисеји клеветали пред Пилатом:
„И тужаху га првосвештеници много. Али он не одговараше ништа. А Пилат га поново упита говорећи: Зар ништа не одговараш? Види колико те оптужују! Али Исус више ништа не одговори тако да се Пилат дивљаше“ (Мк 15,3-5).
Наравно, ни једна људска душа не може, макар и мало, макар унутар, да се побуне, када се на њу сипају сумануте и апсурдне измишљотине. Само срце протестује против неправде. Али каква год да је неправда, она се мора издржати, као и свака друга искушења која су нам послата одозго.
„Када наиђете на клевете, увреде и нападе, не обраћај пажњу на то колико су згрешили они који су теби их нанели, већ на томе утврди пажњу да ти је Бог за твоjе добро дао да се сретнеш са овим и да ћеш се лишити овог добра, ако овом приликом дозволиш нестрпљење, раздраженост и гнев“, каже св. Никодим Светогорац.
Или, како jе писао преп. Теодор Студит, који је и сам претрпео многа прогона од јеретика: „Укор и срамота падају на онога који их бљује, а ко их непристрасно прихвата, њему припада победа“.
Али сасвим је другачија ситуација када се увреда и клевета изливају на саму Цркву Христову и самог Тројичног Бога. И овде више не можемо да ћутимо. Морамо, колико је то могуће, заштитити Цркву, тело Христово, од прекора клеветника. А за то, у било којој правној држави, ако себе сматра таквом, постоје сва правна средства која имамо право да користимо. Поготово када злоба и непријатељство клеветника крше законе саме ове државе.
Међутим, ни у овом случају наше утемељено и праведно огорчење не треба да буде упрљано злобом. Хајде да погледамо личности оних који сада оцрњују Цркву и њене служитеље. Они заиста заслужују сажаљење. Штавише, многи од њих, вежбајући сумануту „досетљивост“, заправо не говоре из свог срца, већ једноставно испуњавају поруџбину. Нажалост, данас многи људи не говоре оно што мисле, већ оно за шта плаћају. И што је њихов пут тужнији. Уосталом, свима нам је позната судбина непокајаних хулитеља и скрнавитеља светиња.
И зато је веома важно не водити се осећањима, макар она била праведна, и, колико је то могуће, уз Божију помоћ, молити се за ове несрећне људе, за њихово просветљење и покајање. Добро је о томе рекао свети Јован Златоусти, који је такође претрпео клевете и прогоне: „Када те неко увреди, не гледај у увредитеља, него у демона који га покреће, и излиј сав свој гнев на овога, и помилуј онога кога оваj подстиче“.
Митрополит Антоније (Паканич)
Извор: Рravlife.org
