Хиљаде грчких православних верника упутило се 29. јануара и сутрадана 30. јануара 2023. у цркву Евангелистрије (Благовеснице ) у Тиносу да прославе 200 година од проналаска чудотворне иконе Панагије Тиноске.
Митрополит сироски и тиноски Доротеј започео је празник Великим вечерњем, после чега је икона ношена у литији. Свеноћно бденије служено је касније увече.
Сутрадан су Божанску Литургију одслужили митрополит Доротеј и митрополита неајонски и филаделфијски Гаврило, а потом је уследила још једна литија са чудотворном иконом.
30. јануара је обележена двострука слава за острво Тинос, које је прославило и празник Света Три Јерарха по новом календару — Св. Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста.
Верници су се исте вечери поново окупити у цркви Енгелистрије на јединственој тиноској традицији бакљаде. Сваки мештанин има свој фењер, често га праве деца, који за време поворке каче са високих дрвених стубова.
* * *
Историја проналаска Тиноске иконе са сајта Православне Цркве у Америци:
Ова веома поштована икона Благовести пронађена је у рушевинама древне цркве Светог Јована Крститеља 30. јануара 1823. године.
Један старији човек, Михаил Полизоис, уснио је мало пре празника Благовести 1821. године, кад му се јавила Богородица у блиставо белим хаљинама. Она га је упутила да копа на пољу Антонија Доксара ван града, где ће наћи њену икону. Такође му је рекла да на том месту подигне цркву, пошто је тамо некада постојала. Царица небеска је такође обећала да ће му помоћи да изврши ове задатке.
Када се пробудио, прекрстио се и покушао да заспи, верујући да је његов сан био искушење од ђавола. Пре него што је заспао, Михаило је још једном видео Богородицу и приметио да је собу преплавила нежна бела светлост. Глава јој је била окружена божанском светлошћу, а лице је показивало неизрециву благост и духовну сласт. Разговарајући са старцем, рекла је: „Зашто се плашиш? Твој страх долази од неверовања. Слушај! Ја сам Панагија (Пресвета). Желим да копаш у пољу Антонија Доксара где је моја икона погребена. Молим те да то учиниш као услугу, старче. Ти ћеш тамо подићи цркву и ја ћу ти помоћи.” Онда је нестала.
Следећег јутра Михаило је отишао у село и испричао свештенику шта му се догдило током ноћи. Свештеник је такође сматрао да је сан искушење, па је позвао Михаила да дође на исповест и причешће. Старац, међутим, није био уверен да су његова виђења само снови или демонска искушења. Своје искуство испричао је становницима села. Неки су му се смејали, али су само двојица веровала његовим речима.
Та двојица мушкараца отишли су с њим у поље једне ноћи и копали на многим местима, али ништа нису нашли. Затим су копали на другом месту и пронашли остатке старог зида. Не налазећи ништа осим цигле, морали су ујутру одустати од потраге да Турци не би сазнали шта раде.
Антоније Доксарас, власник поља, пронашао је цигле и покушао да их искористи за зидање пећи. Малтер се није лепио о цигле, па кад год су покушали да сазидају један део пећи, она се урушила. Радници су били уверени да им Бог показује да се цигле из древне цркве не користе за пећ.
Света Пелагија (23. јула), осамдесетогодишња монахиња, имала је неколико снова у јуну 1822. године у којима јој се јавила Пресвета Богородица. Света Пелагија је живела у женском манастиру Успеније на планини Кехровуниос, удаљеном око сат времена вожње од села. Од малих ногу је живела у манастиру и била позната по својој великој врлини и побожности.
У сну јој се јави Богородица и нареди јој да оде до Стамателоса Кангадиса (угледног човека села) и каже му да откопа цркву Светог Јована Крститеља на њиви Антонија Доксара.
Ужаснута виђењем, Пелагија је сан приписала својој прелести и почела је да се моли. Бојала се да икоме исприча свој сан, али следеће недеље јој се поново јавила Богородица подсећајући је на њена упутства. Ипак, монахиња је ћутала и никоме није рекла своје виђење. Богородица се појавила и трећи пут, овога пута ошрије. Она је укорила монахињу због њеног неверовања, говорећи: „Иди и учини како сам ти рекла. Послушај.” Света Пелагија се пробудила у страху и трепету. Чим је отворила очи, видела је исту тајанствену жену коју је видела док је спавала. С великим напором упитала је: „Ко си ти, госпођо? Зашто се љутиш на мене и зашто ми то наређујеш?“
Жена је подигла руку и рекла: „Објављуј, земљо, велику радост“ (Величај Девете песме канона на јутрење Благовести). Схватајући коначно, остарела монахиња је радосно узвикнула: „Хвалите, небеса, славу Божју“
Одмах је обавестила игумаију о својим виђењима, а такође је рекла и Стамателосу Кангадосу. Господин Кангадис, кога је Богородица одредила да изврши откопавање цркве, обавестио је епископа Гаврила о овим догађајима. Епископ је већ чуо за сан Михаила Полизоиса и схватио да се прича монахиње Пелагије слаже са његовим виђењем. Епископ Гаврило је писао свим црквама на острву Тиносу, позивајући их да сарађују у проналажењу цркве и иконе.
Ископавања су почела у септембру 1822. г. под надзором господина Кангадиса. Пронађени су темељи цркве Светог Јована, коју су Арапи срушили 1200. године. Код цркве је пронађен стари извор, али не и света икона. Новац је нестао, па је посао напуштен.
Светој Пелагији се још једном јавила Богородица, молећи да се ископавања наставе. Владика Гаврило упутио је апел за прилоге за изградњу нове цркве на темељима старог храма Светог Јована Крститеља. Нова црква је подигнута, посвећена Светом Јовану и Животворном источнику.
Дана 30. јануара 1823. г. радници су равнали тле унутар цркве припремајући се за постављање новог каменог пода. Око поднева један од радника, Емануил Мацос, ударио је пијуком о комад дрвета и расцепао га по средини. Погледао је један комад даске и видео да је на једној страни изгорео, док су на другој страни били трагови боје. Док је руком брисао прашину, видео је да је то икона. Спојивши два комада дрвета, прекрсти се и поклони се икони.
Позвао је остале раднике, који су такође дошли и поклонили се икони. Када је икона очишћена, показало се да је икона Благовести. Расцеп је био на средини иконе, између Богородице и архангела Гаврила. Ниједан лик није оштећен, и ово се сматрало чудом.
Истог дана икона је дата епископу Гаврилу, који ју је целивао и повикао: „Велик си, Господе, и чудесна су дела твоја!“
После проналаска иконе становници Тиноса су се испунили ревношћу и били су спремни да подигну величанствену цркву у част Богородице. Људи су понудили свој новац и свој рад да помогну у изградњи цркве Евангелистрије (Благовеснице).
Нова црква је завршена 1823. године, а освештао ју је епископ Гаврило. Света Пелагија Тиноска је уснула у Господу 28. априла 1834. Међутим, њен празник је 23. јула.
Тиноска икона Пресвете Богородице и даље се поштује као једно од најсветијих ризница Грчке. Безбројна чуда исцељења и избављења од опасности не престају од када је икона пронађена.
За наш портал превод са енглеског приредила:
проф. Сања Симић де Граф,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Оrthochristian.com
