На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Богојављење Господа нашег Исуса Христа.
* * *
Препоручена емисија:
Емисија о богослужбеним особеностима празника Богојављења
* * *
Препоручени текстови:
Катихета Бранислав Илић: Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!
Празнични специјал: Богојављење Господа нашег Исуса Христа
* * *
Тропар празника:
СИНАКСАР HA КРШТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ
По свом повратку из Мисира, Господ наш Исус Христос беше у Галилеји, у свом граду Назарету, где би васпитан, до тридесете своје године скривајући од људи силу и свемудрост свога Божанства. Јер код Јевреја не беше никоме допуштено да пре тридесете године има учитељско или свештеничко достојанство. Због тога и Христос до своје тридесете године не поче са проповеђу, нити објави да је Син Божји и Велики Архијереј који је прошао небеса. До тога времена Он живљаше у Назарету са пречистом Мајком својом и са тобожњим оцем својим Јосифом дрводељом, док је овај био жив. Са њим је и дрводељски занат радио. А када Јосиф умре, Он сам обављаше тај занат, трудом руку својих зарађујући хлеб себи и пречистој Богомајци, да би нас научио да не лењствујемо нити забадава хлеб једемо.
А када наврши тридесет година и стиже време, као што каже Еванђеље, да се јави Израиљу: рече Бог Јовану, сину Захаријину, у пустињи, да иде и крштава водом (Лк. 3, 2). И на тај начин учини знамење, по коме ће познати Месију који је дошао на свет. О томе и сам Крститељ говори у Еванђељу: Онај који ме посла да Крстим водом, он ми рече: На кога видиш да силази Дух и стоји на њему, то је онај који ће крстити Духом Светим (Јн. 3, 33). Јован послуша реч Божју, и дође у сву околину Јорданску проповедајући крштење покајања за опроштење грехова. Јер он беше о коме Исаија претсказа: Глас онога што виче у пустињи: приправите пут Господњи, поравните стазе његове (Лк. 3, 3.4; Ис. 40, 3). И излажаше к њему сва Јудејска земља и Јерусалимљани; и он их крштаваше све у реци Јордану, и исповедаху грехе своје (Мк. 1, 5). Тада дође и Исус из Галилеје на Јордан к Јовану да га овај крсти (Мт. 3, 13). Дође у оно време пошто Јован беше јавио народу за Њега, говорећи: Иде за мном јачи од мене, пред ким нисам достојан сагнути се и одрешити ремена на обући његовој. Ја вас крстих водом, а он ће вас крстити Духом Светим (Мк. 1, 7-8). После дакле тих Крститељевих речи дође Исус да се крсти, иако My крштење није било потребно као пречистом и светом, рођеном од пречисте и пресвете Дјеве Мајке, и као извору сваке чистоте и светости. Али као Онај који је узео на себе грехе целога света, Он дође на реку да их спере крштењем. Дође на воду, да освети природу воде; дође да се крсти, да нам устроји купељ светога крштења. К Јовану дође, да би он био нелажни сведок, пошто је видео Духа Светога где силази на крштаваног, и чуо глас Очев с неба. А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? (Мт. 3, 14). Јер Духом познаде Онога, због кога пре тридесет година заигра од радости у утроби мајке своје. И сам захтеваше да га Исус крсти, јер је у греху непослушности, наведеном од Адама на сав род људски. А Господ му рече: Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3, 15). Овде под правдом свети Златоуст разуме заповести Божје; као да је Исус рекао: Пошто сам испунио све друге заповести Божјег закона, а остаде само ова једна да се крстим, стога треба да и њу испуним. – А и крштење Јованово беше заповест Божја, као што Јован и каже: Онај који ме посла да крстим водом, он ми рече (Јн. 1, 33). А ко га посла? Очигледно сам Бог. Јер и стоји написано: Рече Бог Јовану (Лк. 3, 2).
И крсти се тридесетогодишњи Исус. Јер човек тридесетих година лако нагиње свакоме греху. Свети Златоуст и Теофилакт кажу: Прво је доба детињство; оно се одликује незнањем и лакомисленошћу. Друго је доба младићство; оно се распаљује телесном пожудом. А човек тридесетих година је у зрело доба живота; тада је човек подложан златољубљу, славољубљу, јарости, гневу и свакоме греху. И због тога Господ Христос почека са крштењем до то доба, да испуни закон за сва доба и освети природу нашу, и подари силу да побеђујемо страсти и да чувамо себе од смртних грехова.
И пошто се Господ крсти, одмах изиђе из воде, тојест не задржа се у води. Јер се прича да је свети Јован Крститељ, свакога човека кога је крштавао, погружавао до гуше у воду, и држао га док све грехе своје исдоведи; и онда га пуштао, и он је излазио из воде. А Христос, пошто није имао греха, није се задржавао у води, због чега Еванђеље и каже да одмах изиђе из воде. Кад је пак Господ излазио из реке, отворише My ce небеса, муњелика светлост сијну одозго, и Дух Божји као голуб сиђе на Исуса који се крстио. Као што у дане Ноја голубица донесе вест о опадању потопске воде, тако и овде голубије обличје објави престанак потопа грехова. А Дух Свети се јави у голубијем обличју, јер је то птица чиста, човекољубива, кротка и незлобива, и не живи у смраду. Тако је и Дух Свети извор чистоте, пучина човекољубља, учитељ кротости, и стројитељ незлобивости, а бега од онога који се ваља у смрдљивом муљу греховном без покајања. А када је Дух Свети силазио као голуб на Исуса Христа, чу се глас с неба који говори: Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи (Мт. 3, 17). Њему слава и моћ кроза све векове, амин.
* * *
РЕЧ НА СВЕТО БОГОЈАВЉЕЊЕ светог оца нашег Јована Златоуста
Хоћу да празнујем, љубљени, и оран сам да светкујем. Јер је свето Богојављење печат празника и врата светковине. Запечаћује пећину витлејемску, где Вечни као одојче у јаслима лежаше; и отвара нам изворе јорданске, где се сада Он исти са грешницима крштава, дарујући свету опроштај грехова преко својих пречистих удова. Онда, родивши се на земљи из утробе пречисте Дјеве, јави се одојчадима као одојче, људима као човек, мајци као син, мудрацима као цар, пастирима као пастир добри који душу своју полаже за овце (Јн. 10, 11); а сада долази на воде јорданске, желећи да цариницима и грешницима спере грехе. О великом чуду таквога славља и премудри Павле громко говори: јави се благодат Божја која спасава све људе (Тит. 2, 11). Јер се сада свака светлост умножава свету: најпре се радује небо, слушајући глас Очев; ваздух се освећује летењем Духа; освећује се природа воде и учи да омива душе и тела; и сва твар заједнички ликује на земљи. Само ђаво плаче, гледајући где се спрема купељ који ће једино њега удавити.
А шта каже Еванђеље? Дође Исус из Галилеје на Јордан к Јовану да га овај крсти. А Јован брањаше му говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? (Мт. 3, 13-14). Ко виде господара где стоји пред слугом? ко виде цара где војнику главу приклања? ко виде пастира кога овца објављује? ко виде подвигоположника где прима почасти од страдалника? Ти треба мене да крстиш, јер сам затворен под прародитељски грех и отров змијин носим. Ти треба да спереш с мене скверну древног преступа; а Ти, ради каквих си грехова дошао да се крстиш? Ено пророка који сведочи за Тебе и каже овако: He учини неправде, нити се обмана нађе у устима његовим (Ис. 53, 9). Како тражиш очишћење Ти који дајеш избављење? Обичај је да крштавани исповедају грехове своје; а Ти шта имаш да исповедиш, када си потпуно безгрешан? Зашто од мене тражиш оно чему се нисам научио? He усуђујем се на оно што је изнад мене: не знам како да омијем светлост; не умем да осветлим Сунце правде. Ноћ не осветљује дан, злато не служи олову, лончара не саветује блато, море не позајмљује воду од извора, река не требује капљице; скверна не очишћава Чисто; осуђеник не отпушта Судију. Ти треба мене да крстиш. Мртвац не даје живота, болесник не исцељује лекара: знам немоћ своје природе. Нема ученика над учитељем, ни слуге над господарем. Мени не приступају Херувими са страхом; мени се не клањају Серафими, и не певају Трисвето. Мени небо није престо; мене не показа звезда мудрацима; за мене не сведочи глас из облака. Угодник твој Мојсије једва се удостоји да Ти види леђа; а како ћу се ја усудити да додирнем пресвету главу твоју? Зашто ми наређујеш оно што превазилази моје моћи? Немам руке које могу Бога да крсте. Ти треба мене да крстиш. Старица ме роди, али пошто си ти био наредио, природа се не успротиви. Док у утроби бејах, спречен да говорим, ја позајмих уста своје мајке; а сада када си дошао, рођен од Дјеве, ја Те својим устима благосиљам. Нећу да будем ослепљена ума, као Јевреји, јер знам да си Господар, а узео си обличје слуге, да би излечио род људски. Знам да си се јавио, да би нас спасао. Знам да си камен, отсечен од горе не руком; и који год у њега верује, неће се постидети. Разноврсни облици твога смирења не сметају ми да Духом познам величину твога Божанства. Ја сам смртан, a Ти бесмртан; ја сам од нероткиње, а Ти од Дјеве; ја сам први по рођењу, али нисам већи од Тебе који си после мене рођен. Доћох пре Тебе, да бих проповедао, а не да крстим таквога. Сазнадох да си Ти секира што код корена дрвету стоји. Схватих да си Ти сецитељ неродних дрвета, тојест, јеврејског сада. Видех срп где иде на страсти, и реших да сарађујем извору исцељења. Јер где је место, на коме неће бити Твојих чудеса? Губаве ћеш речју очишћавати; течење крви ћеш додиром хаљина Твојих заустављати; заповешћу ћеш раслабљенога дићи на ноге; мрвицама чудеса твојих кћер ћеш Хананејкину нахранити; блатом ћеш слепоме очњи вид дати; и како од мене сада тражиш да руку своју ставим на Тебе? Ти треба мене да крстиш, а Ти ли долазиш к мени? Ти који надгледаш земљу и чиниш да се она тресе; Ти који по води као по земљи идеш; Ти о коме проповедајући много пута ускликнух: Иде замном јачи од мене, пред ким ја нисам достојан сагнути се и одрешити ремена на обући његовој. Једино уздајући се у Твоју неисказану доброту, ја ћу се усудити, и надајући се на твоје безмерно човекољубље, јер ћеш и блудници допустити да отре пречисте ноге Твоје, и косне се пресвете главе Твоје.
А шта Господ рече њему? – Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду: као глас послужи Речи, као слуга поради Господару, као војник, – Цару, као блато – Лончару. He плаши се, него буди смео: крсти ме; јер ћу ја ослободити свет; предајем се на смрт, да бих умртвљену природу оживео. Ти, иако ти наређујем, устежеш се да пружиш руку своју, а Јевреји се после неког времена неће застидети да бестидне руке своје дигну на мене, да би ме на смрт предали. Остави сад, јер тако треба. Својим предвечним човекољубљем одлучих да спасем род људски. Ради човека постадох човек. Шта је дакле чудно што као Син Човечји долазим да се крстим. Јер створење руку својих нисам презрео, нисам се земне природе постидео; остајем што сам био; и што нисам био узео сам на себе, а биће моје остаје непроменљиво. Остави дакле сад, јер непријатељ рода људског, збачен с неба, отеран са земље, гнезди се у води, али дођох да га и одатле отерам, по речи пророка који о мени каже: Ти си сатро главе змијама у води (Пс. 73, 13). Остави сада, јер он хоће да ме као човека искуша; али ја трпим, да бих обелоданио његову немоћ. Ја ћу му рећи: Немој кушати Господа Бога свог.
О новог чуда! о неисказане благодати! Христос се бори, a ja венце примам! Он војује против ђавола, a ja односим победу над ђаволом! Он главу змији размрскава у води, a ja ce као законити страдалник крунишем! Он се крштава, a ja скверну скидам са себе! На Њега Дух Свети силази, а мени се даје опроштај грехова! За Њега сведочи Отац да My je Син љубљени, a ja постајем син Божји због Њега! Њему се небеса отварају, a ja улазим у њих! Јавља се вишње царство Крштавајућег се, и ја га наслеђујем. Глас Очев би к Њему, а мене позива! Он му je пo вољи, а мене пригрљује! И ја славим Оца који је одозго говорио, Сина који се доле крстио, и Духа који је као голуб сишао, Једног у Тројици Бога, коме се и клањам вавек, амин.
* * *
РЕЧ НА БОГОЈАВЉЕЊЕ ГОСПОДЊЕ
Празнујући Богојављење Господње које бива на водама Јорданским, сетимо се, да се Господ Бог наш јављао некада над водама, и то не узалуд већ да учини нешто знаменито. Мало је указати на то да је, кад се јавио над водама Црвенога Мора, открио дно морско, и по суву провео људе своје; и указати на то да је вратио воду натраг када је испод Јерихона Ковчег Завета прелазио реку Јордан: „Јордан се обрати натраг“ (Пс. 113, 3) Него ce треба сетити овога: Он je y почетку, када се Дух Свети ношаше над водом, створио небо, земљу, птице, звериње, човека и сав видљиви свет.
Сада се над водама Јорданским јавља Бог у Тројици Један. Отац у гласу, Син у телу, Дух Свети као голуб. Шта Он овим својим јављањем чини? Нови свет гради, све обнавља. Тако се у тропару предпразништва каже: Јави се, желећи да сву твар обнови, тојест да сагради нови свет, друкчији од првог. Старо прође, вели Свето Писмо, и гле, све ново постаде (2. Кор. 5, 17). Први свет беше по природи тежак, не могаше се к небу уздићи, захтеваше да се јави сухо, на чему би стајао као утврђен. Нови свет, изведен из вода јорданских, тако је лак, да му не треба сухо, не гради се на земљи, нема овде града који остаје, него тражи оно што је гope, хрли ка отвореним над Јорданом небеским вратима чим изађе из воде: „Изађе одмах из воде, и гле, отворише му се небеса“ (Мт. 3, 16). Први свет, оптерећен житејским, када би зажелео небо, биле би му потребне лествице, утврђене на земљи а врх да им досеже до неба. Но и такве лествице Јаков виде, али свет не узиђе по њима. А нови свет без лествица има узлаз. Какав дакле? Ето, уместо лествица Дух Свети као голуб лети над водама. Зашто? Зато што људски род није више гмизавац што гмиже по земљи, ни животиња што пузи, већ као крилата птица излази из воде крштења. Због тога се Дух Свети и јави над Крштењем као птица, да би своје тичиће, које бањом крштења рађа, без лествица узводио за собом к небу. И збивају се овде речи из песме Мојсијеве: „И диже се над птићима својим“, које Јероним преводи овако: И птиће своје позива летењу. – Својим јављањем на водама јорданским Бог гради такав нови свет, који се не прилепљује за земљу, него као крилата птица стара се да лети к отвореним небесима: „Изиђе одмах из воде, и гле, отворише му се небеса“ (Мт. 3, 16).
Овде ћемо подсетити на оно што стоји у Светом Писму написано: Рече Бог: Нека воде изведу птице које лете по небу (1 Мојс .1, 20). И погледајмо, како свако Лице Свете Тројице, јавивши се сада при обновљењу света над водама јорданским, изводи из воде крштења своје посебне духовне птице, и позива их на летење, да би на потребним крилима врлина узлетале ка отвореним над Јорданом небесима. Али пре но што то видимо, треба од Учитеља Цркве да сазнамо како сваки човек, који се роди од воде и Духа, постаје небеска птичица.
Свети Златоуст каже: Најпре је речено, да вода произведе душе живе што се мичу; а откако Христос уђе у воду Јордана, од тада вода производи, не душе живе што се мичу, него душе разумне и духовне. Душе, не које као гмизавци гмижу по земљи, него као птице високо лете. Због чега и Давид рече: Душа је наша као птица (Пс. 123, 7). Али не птица земаљска већ небеска. Јер је жнвот наш на небесима, живот који људима даје вода крштења.
А свети Григорије Ниски, корећи оне који се после крштења враћају на своја зла дела, каже: Тако бесрамници, пошто примише крштење, не знам каквим безумљем понесени, упропашћују спасење које им је вода крштења дала. Када се с Христовим телом погребоше, они орловска крила добише, те могу узлетати ка небеским птицама, тојест бесмртним дусима. – Обратимо пажњу на ове речи: Крштењем погребени са Христовим телом, добише орловска крила, те могу узлетати. Тиме овај свети учитељ тачно показује да људи водом крштења постају птице које лете к небу.
А ево о томе доказа и из историје. Преподобни Нон, епископ Илиопољски, када је требало да у Антиохији обрати Богу јавну грешницу, Пелагију, он имађаше ноћу у сну овакво виђење: он је у цркви на литургији, и гле, једна црна голубица, прљава и смрдљива, лети око њега; он је ухвати, и када је врже у купељ и окупа, одмах голубица постаде чиста, лепа и беља од снега, и из воде право узлете к небу. – Ово је виђење показало да ће блажени отац Нон обратити грешницу Господу, и светим је крштењем просветити. Вода светог крштења је такође моћна, да човека може начинити птицом небеском. To чини јорданска вода, природи људској даје крила, да би помођу њих летела у небеса која се отварају.
Али не само водом јорданском обновљена природа људска постаје птица, него и Лица Тројичног Божанства која су се јавила, узимају на себе подобије посебних птица. Знамо да Свето Писмо Бога Оца уподобљава орлу: Као орао покрива гнездо своје (5. Мојс. 32, 11). У Светом Писму читамо да се и Бог Син уподобљава кокоши: Јерусалиме, Јерусалиме, вели Господ Христос, колико пута хтедох да сакупим чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила! (Мт. 23, 37). Знамо да се и Бог Дух Свети јави над Јорданом у подобију голуба (Мт. 3, 16). Ради чега се дакле Лица Пресвете Тројице уподобљавају овим трима птицама: орлу, кокоши и голубу? Ваистину ради тога, да јата таквих птичица духовно изведу из воде крштења, тојест да људе начине духовним птичицама, некога као орла, некога као кокош, некога као голуба.
Црква небеска, оне верне Божје који јој из земаљске Цркве долазе кроз изванредне подвиге, дели на три посебна лика: на лик Учитеља, на лик Мученика, и на лик Девственика. Ова три лика, нећемо погрешити када речемо, да су то она три јата птица, у води крштења рођених и изведених. Лик Учитеља, то је јато орлова који високо лете и не трепћући гледају у сунчев сјај. Јер свети Учитељи богопознањем, као крилима, узлећу високо, и светлим умом као оком гледајући у светлост Тросунчаног Божанства, просветљују се мудрошћу. – Лик Мученика, то је јато кокошију многопилежних, јер они проливањем своје крви за Христа умножише децу Цркве. Јер крв Мученика роди прву Цркву, и умножи децу њену више од звезда на небу, и више од песка на обалама морским. – Лик Девственика, то је јато безазлених голубова, јер они свецело приносе себе на живу жртву Богу, и труде се како да угоде, не телу, него јединоме Господу.
Ова три јата духовних птица, као што рекосмо, родише се у води крштења. А на који начин? Обратимо пажњу: природњаци причају о рађању птице ноја, да он не изводи своје птиће као остале птице лежањем у гнезду, него очима. Јер очи те птице имају у себи неку природну еилу: од њиховог гледања оживљују и изводе се птићи. У Песми над песмама природа наша вапијаше к Богу: Одврати очи своје од мене, јер ме окрилише (Песма над песм. 6, 4). Као да говори: Господе, погледај на мене милостивим очима, и не одвраћај их од мене, јер ме оне чине крилатом птицом која узлеће к небу.
И погледа Бог на природу људску у јављању своме на Јордану: погледа Бог Отац, отворивши небеса над Сином; погледа Бог Син који је у телу дошао из Назарета Галилејског да Га Јован крсти у Јордану, погледа, кажем, јер све блато Адамовог греха, све болести природе наше ту сабра, и донесе да их спере, и да нас очисти од грехова наших; погледа Бог Дух, силазећи над Богочовека који се крштавао. Тако погледавши Бог Тројица, зар не окрили природу људску? Окрили је ваистину, јер од тог божанског погледа, одмах се појавише јата орлова, кокошију и голубова, тојест лик Учитеља, лик Мученика и лик Девственика. Разгледајмо ово у Светом Писму. У Откривењу свом Богослов виде пред престолом Божјим стаклено море, као кристал (Откр. 4, 6). A то море престављаше собом тајну светога крштења. Јер између престола Божјег и људи који желе да приђу престолу Божјем посредује вода крштења. И нико се не може приближити Богу, који седи на престолу на висинама, ако најпре не пређе море крштења. Свето Писмо каже: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божје (Јн. 3, 5). А зашто је то море, што преставља тајну крштења, стаклено и кристално? Знамо да ће тумачи Светога Писма рећи, да је стаклено због чистоте која очишћује душу онога који се крштава, а кристално због крепости која укрепљује срце. Још је и због тога стаклено и кристално, јер као што кроз стакло и кристал пролази сунчани зрак, тако благодат Божја прожима тајну крштења, и њоме долази човеку и просветљује дом душе његове. Али ми ћемо рећи да је море, што пред престолом Божјим преставља тајну крштења, исто тако и због тога стаклено и кристално, да би се Пресвета Тројица, која седи на престолу, показала и видела у њему као у стакленом и кристалном огледалу. Јер је у светом крштењу показан лик Тројице. Идите, рече, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19). Овде, расуђујући по човечански, могло би се рећи: ако Бог Отац седи на престолу свом као орао, онда би требало да се у том мору што је пред престолом, као у стакленом и кристалном огледалу покаже лик орла; ако Бог Син седи на престолу као кокош, јер тако себе назива у Еванђељу, онда би у том предпрестолном мору, као у огледалу, требало да се покаже лик кокоши; ако Дух Свети седи на том престолу као голуб, онда би требало да се и у оном мору покаже лик голуба. Али, расуђујмо духовно. Рекосмо да море, што се види пред престолом Божјим, преставља собом тајну светога крштења, у коме наша природа, крштавајући се, очишћава се од сваке прљавштине тела и духа, а душа се наша као кристал учвршћује и светли. И када Бог у Тројици гледа у нашем крштењу на то тајанствено стакло и кристал, онда се ваистину показује у њему лик Тројице. Гледа ли Бог Отац као духовни орао, Бог Син као духовна кокош, Бог Дух Свети као духовни голуб, онда оно тајанствено стакло и кристал, када се наша природа крштава, показује у себи подобија оних духовних птица. Јер постаје птић орла, и кокоши, и голуба, тојест постаје дете Бога у Тројици Једнога, Оца и Сина и Светога Духа: Даде нам, вели, власт да постанемо деца Божја, који верујемо у име његово (Јн. 1, 12). Погледа Пресвета Тројица на природу људску која се у водама јорданских крштавала, и одрази се у њој, окриливши је духовно као птића крилима орловским, кокошјим и голубијим, тојест умножила је у Цркви земаљској Учитеље, Мученике, Девственике. Очигледно је дакле да свако Лице Пресвете Тројице изведе из вода јорданских своје посебне духовне птиће.
Бог Отац, као орао, изведе из Јордана јато духовних орлова, тојест црквених Учитеља. Јер свети Кирил Јерусалимски каже: Почетак света је вода, почетак Еванђеља – Јордан. Од воде поче овај видљиви свет, од Јордана поче учитељство. Од воде засија светлост дана, јер Дух Божји носећи се над водом рече да из таме засија светлост. Од Јордана засија светлост светог Еванђеља. Први учитељ целога света, Божја сила и Божја мудрост – Христос, одакле поче своје учење? He од вода ли Јорданских? Од тада, каже Еванђелист, поче Исус проповедати и говорити: покајте се (Мт. 4, 17). И одмах се за Њим јавише многи учитељи, свети апостоли, које Он слаше на проповед. Тако вода би почетак и птицама вештаственим и птицама духовним. Јер одакле бише узети за апостолство и учитељство Петар и Андреј, Јаков и Јован? Зар не од воде? Од рибара направи апостоле. Одакле Самарјанка постаде у своме граду проповедница истинског Месије? He од воде ли извора Јаковљева? Одакле и слепац што је прогледао постаде сведок чудесне силе Христове? He од воде ли бање Силоамске? Све то беше прасликовање светога крштења, у коме се и слепоћа душевна уклања, и греховне прљавштине спиру, и учитељи добијају божанску мудрост. Јер се крштењем даје човеку она благодат, којом он може стећи велики разум, и отуда учитељима расту духовна крила, као што је написано: Окрилатиће као орлови, трчаће и неће сустати (Ис. 40.31).
Бог Син, као кокош скупљајући под крила расејану децу, изводи из воде крштења птиће своје – свете Мученике, сам најпре носећи на муке тело своје, крштено водом: сам најпре полажући за нас душу своју на крст, да и ми будемо готови умрети за Њега. Овде ћемо споменути речи апостола: Сви који се у Христа Исуса крстисмо, у смрт његову крстисмо се (Рм. 6, 3). Апостол као да каже: сваки који се у Христа крстио, треба да умире за Њега, треба да буде налик на смрт Његову. А ко се тако у смрт Његову крстио, ако не свети Мученици, који говоре: Убијају нас за тебе сваки дан? (Пс. 43, 23). Ко је тако налик на смрт Његову, на коју Он би одведен као овца на заклање, ако не свети Мученици, који говоре: Сматрају нас као овце које су за клање? (Пс. 43, 23). Зато им се и пева: Ви који проповедасте Јагње Божје, бисте заклани као јагањци. – У смрт Његову крстише се: четрдесет и девет светих Мученика, који са светим Калистратом бачени у језеро, постадоше налик на смрт Његову; и десет хиљада светих Мученика, који са светим Ромилом бише распети у пустињи јерменској у један дан. Но и сви свети Мученици. који за Христа пролише крв своју, постадоше налик на смрт Његову, као они који се у смрт његову крстише. Они још у води крштења свог беху предзначени за мученички венац. Од природе кокош има обичај да најбоља зрна избира за храну и да, када их пронађе, дозива своје пилиће. Назовемо ли врлине духовном храном. сваки ће посведочити да нема бољег зрна, да нема веће врлине од љубави. Љубав је изнад свих. Особито љубав која душу полаже за љубљено створење: Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). To зрно љубави пронаће, и показа га птићима својим, духовна кокош – Господ Христос, који душу своју положи за пријатеље: Ви сте, рече, пријатељи моји (Јн. 15, 14). Томе зрну слегоше се позвани птићи – свети Мученици, и почеше из љубави душе своје полагати за Господа. Као што једно од тих лица говори Господу: Тебе, Жениче мој, љубим, и Тебе тражећи страдам – А одакле ти духовни птићи беху позвани зрну љубави? He од воде ли крштења, у којој се у смрт Његову крстише? Обратимо пажњу на речи светог Анастасија Синаита, који у благоразумном разбојнику, коме вода што истече из Христових ребара би крштење, говори овако: Ка оним птицама (тојест к небеским духовима) излете из животворне воде, што истиче из бока Господњег, прва од свих птица, свети разбојник, са царем птица Христом летећи по ваздуху у paj.
Бог Дух Свети, као голуб, изводи из воде крштења своje птиће, чисте телом и душом голубове, тојест девственике. Јер док природа људска не би у лицу Христовом, силаском и дејством Светога Духа, сједињена са Божанством, и умивена Јорданским водама, дотле брак беше изнад девствености; дотле девствена чистота, потпуно чувана Богу, мало се где чула: Што је рођено од тела, тело је (Јн. 3, 6). Само тело рађаше, а дух беше неродан, те је некада Бог говорио: Неће Дух мој боравити у овим људима довека, јер су тело (1. Мојс. 6, 3). А када људска природа стаде у Јордану, и осени је Дух Свети, тада се одмах роди од Духа девственост, која је изнад брака, која мудрује о духовним, не о телесним стварима. Богослов каже: Што је рођено од Духа, дух је (Јн. 3, 6). И као што је дух драгоценији од тела, тако је девственост, која сједињује у један дух с Господом, драгоценија од телесне везе у браку. Наша природа, када у Јордану ступи у духовни брак са Христом, оспособи се да рађа многе девственике. A духовни брак не зна друго да роди до девственост. To описа пророк Захарија говорећи: Вино миомирисно девојкама (Зах. 9, 17). Овде вино означава Духа. Јер као што вино весели срце човеку, тако Дух Свети жалост нашу претвара у радост и весеље, због чега се и назива Утешитељ. А девојке означавају девственике. Пророк каже да то вино Дух Свети излива у девојке. Јер где Свети Дух излива своју благодат, тамо се мора родити девственост. Добро блажени Јероним у своме преводу Светога Писма то место преводи овако: Вино које рађа девојке. – To вино благодати Светога Духа изли се некада на апостоле, и напоји их, тако да се сматраше да су другим вином напојени; и начини их таквим девственицима, да у њима не беше никаквог порока, већ беху чисти и безазлени као голубови. На празник Педесетнице певају се овакве речи: Дух спасења чини апостолска срца чистима. – Излива се сада то вино на воде јорданске, и ко не верује да вода крштења, помешана са вином Светога Духа, рађа девственост, према гореспоменутом пророштву: „Вино које рађа девојке“, и то девојке којима апостол упућује ове речи: Јер вас обрекох мужу једноме, да девојку чисту изведем пред Христа (2. Кор. 11, 2). Девственост се рађа од Духа у духовном браку наше природе с Богом. Ту девственост Дух Свети изводи из воде крштења и уводи у небо.
Тако свако Лице Пресвете Тројице, јавивши се на Јордану, изведе из воде крштења своје посебне духовне птиће. А извевши их, позива их да на доличним себи крилима врлина лете и уђу у отворена небеса.
Најпре Бог Отац, као духовни орао, призива летењу птиће своје, духовне орлове, тојест Учитеље, јер имају нарочита крила, о којима Црква говори: Крила богопознања прелеташе све крајеве земље и узлетеше на небо. – Каква су то крила тих птића? то су, осим осталих врлина које су заједничке свима, зацело ове две: дело и реч. Што Учитељ црквени, што орао небопарни, друге учи речју, то и сам чини делом. А да су дело и реч крила духовних орлова, види се из књиге пророка Језекиља: Овај свети пророк виде једном четири четворокрилне животиње које вуку Божје колеснице. Те животиње пуштаху гласове из крила својих. Пророк каже: И чујах глас крила њихових кад лећаху, као глас вода многих, као глас Бога свемогућега; а када хођаху, глас речи њихове беше као граја војничког табора (Језек. 1, 24). Заиста је то силан глас, необична песма. Али, гласу се томе није толико ни чудити, колико томе одакле он излази. Глас не из грда, реч не са језика, песма не из уста, већ из крила оних животиња. Пророк каже: Чујах глас крила њихових. – Каква је ово тајна? Ево каква: Животиње што вуку Божје колеснице означавају учитеље црквене, који су изабрани сасуди да пронесу име Божје по васељени; и они својим учењем вуку правим путем који води к небу Цркву Христову као колеснице Божје на којима је хиљаде хиљада душа верујућих. А крила тих животиња, која су глас издавала и певала, означавају дело и реч учитељску. Крила заморена летењем, означавају ово: Учитељ црквени треба најпре сам да покаже пример доброг делања, да својим богоугодним животом као крилат лети испред свих к небу. А глас крила тих животиња означава учитељску реч, да Учитељ према летењу свом даје глас од себе, тојест да према животу свом учи стадо своје. Јер је глас учења без утицаја и ништаван онде, где се не виде крила богоугодног живота. Право ка отвореним над Јорданом небесима лети онај Учитељ, који не једним крилом речи него и другим крилом доброга делања лети; који заједно и речју и делом учи. Јер ни виспрена реч, ни медоточива уста, ни громовито грло, не узносе к небу и учитеља и ученика тако као крила добрих дела.
Бог Син, као духовна кокош, призива летењу своје птиће – свете Мученике. А њихова крила, њихове врлине, осим осталих врлина које су заједничке свима, нарочито су ове две: вера и исповедање вере: Та два крила Мученика описује апостол када говори: Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 10). Непоколебљива у срцу вера, то је једно крило; смело исповедање устима имена Христовог пред царевима и мучитељима, то је друго крило. Таквим крилима, вером и исповедањем, окрилати духовна птица, која пре свих улете у рај – благоразумни разбојник што на крсту пострада са Христом. Јер у то време, када је Господ наш страдајући добровољно за нас, био од свију остављен, и од Петра који My ce клео да ће умрети са Њим, једини је разбојник веровао у Њега срцем и исповедио Га устима, назвавши Га Господом који царује, говорећи: Опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје! (Лк. 23, 42). Заиста је велика вера разбојникова! Када у свих вера малакса, када се саблазнише о Христа сви што беху веровали, он се једини не саблазни, него My ce c вером помоли. Зато и чу: Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23, 43). О томе свети Амвросије говори овако: У онај час, у који рај прими Христа, прими и разбојника. Али ову славу подари разбојнику једино вера. – Видите да та птица, крсни мученик који је заједно с Христом био распет, узлете у рај не другим крилима до вером; коју је устима исповедио. Ову славу, вели светитељ, разбојнику подари једино вера.
Најзад, Бог Дух Свети, који се јавио као голуб, призива летењу птиће своје, девственике. Јер је његова особина ово: устројити човека да као птица обилази горње светове. Тако пева свети Дамаскин: Светоме Духу припада свеузрок спасења; ако кога Он по заслузи надахне, брзо га одваја од земаљског, окриљује, узраста, устројава к небу. – Он и духовне голубове, свете девственике, устројава к небу, призивајући их летењу. А врлине – крила ових голубова су ово: умртвљење тела и духа. Да је умртвљење тела једно крило, које човека узноси к небу, показује свети Амвросије тумачећи ове еванђелске речи: Ви сте бољи од много врабаца (Лк. 12, 7). Он каже ово: Ако тело пригрли закон Божји, и скине са себе грех, оно чистотом осећања прелази у природу душе, и духовним крилима узноси се к небу. – Овде овај Учитељ под прелажењем у природу душе разуме умртвљење, помоћу кога природа тела као да прелази у природу душе, када ce гope подчињава бољем, и тело покорава духу: када човек скида са себе грех, и очишћује чувства, чега не може бити без умртвљења. A ко умртви себе, постаје лак и крилат као птица, и духовним крилима узноси се к небу. Дакле, умртвљење тела је прво крило девствености која к небу лети. Јер, ко хоће да чистоту чува, треба пре свега да умртви себе, што Дух Свети показује код Давида када Христу говори ово: Хаљине твоје миришу смирном, алојем и касијом (Пс. 44, 9). Овде тумачи Светога Писма под смирном разумеју умртвљење, под алојем смирење, под касијом веру. Смирна је, кажу, због тога символ умртвљења што својом горчином умртвљује црве; и умртвљење тела умртвљује зле жеље, и чува савест од греховних терета као од црва који разједа. Алој је нарочита врло мирисна маст, изазива смиравање, јер се том машћу лечи надимање стомака; а и смирење лечи од горде надмености. Касија је арабијско биље, означава веру, јер успева по местима где има много влаге, и расте високо; и вера, добивши свој корен и почетак од воде крштења, расте чак до неба. – Ти мириси излазе од хаљина Христових, тојест од Цркве његове, од људи верујућих, у које се Он као у хаљине облачи, узевши на себе тело, и усељујући ce y оне који чисто и свето живе. Стога Дух Свети говори Христу Господу овако: умртвљење, смирење и вера, као скупоцени мириси пред Богом Оцем миришу од Цркве твоје, од чистих и девствених лица, која ове врлине чувају у срцима својим као у мирохранилницама. Овде ћемо упитати: зашто Дух Свети, хвалећи Цркву за различне врлине, хвали најпре умртвљење, јер смирну ставља на прво место? Свакако зато, да покаже да за обуздањем неразумних жеља, за искорењењем телесног сластољубља, за умртвљењем тела греду све остале врлине, и иду за њим као за својим вођом. Зато је овим духовним птићима, тојест Девственицима, који желе да им небо буде гнездо, потребно најпре то прво крило – умртвљење тела.
Друго крило њихово је умртвљење духа. To je, не само не чинити грех делом, него ни духом не желети, ни умом не помишљати на грех. Јер неко може бити чист телом, а духом, тојест вољом, жељом у мислима чинити неисказане прљавштине наслађујући се нечистотом. He саветује апостол узалуд: Очистимо себе од сваке прљавштине тела и духа (1. Кор. 7, 1). Овим он очигледно указује на двоструку прљавштину: прљавштину тела и прљавштину духа. Навикло је тело да се бави прљавим делима, а дух прљавим мислима и жељама. Узалуд се девственост хвали чистотом својом, и нада да доспе на небо када само тело чува непоквареним, а не стара се да очисти душу која скврнави себе мислима и жељама. Јер као што птица не може летети једним крилом; тако и који ради само на телесној чистоти, без чистоте духа, неће ући у небеске дворе. А ко брижљиво чува обе чистоте, полетеће као голуб за Оним који се јавио као голуб.
Ето чусмо шта учини Бог Један у Три Лица, јавивши се на водама јорданским при обновљењу света, како из вода крштења изведе духовне птиће: Учитеље, Мученике, Девственике, и призва их у небеса која се отворише. И као што је од Учитеља, Мученика и Девственика, тако нека буде и од нас грешних, Оцу и Сину и Светоме Духу, Богу који се на Јордану јавио, част, слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове, амин.
