На самом почетку Пашићеве улице у Новом Саду, смештена између Владичанског двора и Платонеума, налази се Саборна црква светог Ђорђа. Ова црква сматра се најзначајнијим православним храмом у Новом Саду, а уједно представља и главну епископску цркву у Бачкој.
Саборна црква светог Ђорђа, први пут се помиње 1720. године, када је била мањи храм од камена и опеке, који је већ 1734. године замењен новим.
Као и већи део грађевина у Новом Саду црква је страдала у бомбардовању Новог Сада са Петроварадинске тврђаве током Буне из 1849. године. Уследила је обнова храма у периоду између 1851. и 1853. године.
Временом је и ова црква оронула због чега је крајем 19. века донета одлука о њеној другој, свеобухватној обнови.
Данашњи изглед једнобродне грађевине са трочланом олтарском апсидом и високим, новобарокним звоником на западном прочељу, црква добија у великој обнови почетком 20. века, у периоду од 1902. до 1905. године.
Током година, неки од најпознатијих сликара и иконописаца су радили на унутрашњем опремању и украшавању храма.
На иконама у цркви је највише радио сликар Паја Јовановић, који је израдио све иконе на иконостасу, укупно 33.
Унутрашњост цркве украшена је витражима, што доприноси општем утиску раскоши које посетилац има, а која сведочи о богатству заједнице која је градила саборни храм.
Од 1740. до 1955. године у цркви је сахрањено осам бачких владика.
Оно чиме Саборна црква може посебно да се похвали је да се у порти цркве налази најстарији сачувани споменик Новог Сада – Богојављенски крст од ружичастог мермера.
Тачну годину настанка овог споменика тешко је утврдити, јер је током бомбардовања Новог Сада 1849. године изгорела и архива Епархије бачке, а делом је оштећена и сама архива Града Новог Сада.
И сам крст је био тешко оштећен током овог трагичног догађаја, а обновила га је 1867. године позната новосадска добротворка Марија Трандафил.
Први траг о њему може се наћи на плану тадашњег насеља из 1745. године, дакле док Нови Сад још није био Нови Сад, већ Петроварадински шанац.
Овај крст некада се налазио на углу Змај Јовине и Милетићеве, и ту је у континуитету стајао све до почетка 20. века, да би због изградње трамвајске линије и постављања шина био измештен испред Владичанског двора, на место где се данас налази споменик чика Јови Змају.
Након Другог светског рата, почетком 1950-тих, тадашње власти су због новог урбанистичког плана хтеле да поруше овај крст, чему су се црквене власти оштро успротивиле.
Уследила је дуга борба световне и црквене власти око судбине најстаријег новосадског споменика.
Спор је на крају дошао до Врховног суда, а окончан је компромисним решењем, да се крст мора уклонити са тадашње локације, али неће бити уништен, него премештен у порту Саборне цркве, где се и данас налази.
Извор: Gradskeinfo.rs
