ПИТАЊЕ: Зашто се код нас Чин обручења врши пред Царским дверима, а важнији, Чин саме Тајне Брака, венчања, у средини цркве? Не би ли било боље Чин обручења вршити у паперти, односно у дну храма, као што се чини у неким православним Црквама?
ОДГОВОР: Вршећи чин обручења пред олтаром, свештеници код нас не чине то по неком нашем обичају, насталом насупрот прописима Требника. По савременом црквенословенском Требнику, обручење се врши по Светој Литургији, при чему свештеник стоји у олтару, а обручници „пред Свјатими дверми“. Овако, као у нашим Требницима, од речи до речи стоји и у савременим грчким Евхологионима.
Још одређеније, да је реч о стајању обручника пред Царским дверима олтара, говоре наши стари рукописи. И по њима „приходит свештеник ва жртавник“, а младенци „станут пред Светими дварми жртавника“. Онда свештеник узима прстење, ставља на Часну трапезу и отпочиње сам чин обручења.
Овај пропис није ушао у наше рукописе произвољно, него је, као и остали чинови, настао преводом из грчких. Beћ у старом грчком Евхологиону из Х в., у „Тачном канону за обручење“ (Канон екклисиастикос икривоменос ис (μνιστια)), прописује се: „Стоје: јереј у олтару (иератио), а обручници пред вратима жртвеника (ту тхисиастириу). Кад свештеник узме прстен од младожење и стави га на Часну трапезу, ђакон почиње јектенију“ И по другом старом Евхологиону, из 1153. г., свештеник стоји у олтару, а обручници пред дверима олтара. Да обручници „долазе и стају пред Царске двери“, од наших црквених писаца казује прота Василије Николајевић.
Но по другим старим грчким рукописима, чин обручења вршен је „изван цркве, у предворју (пропилејима)“ у „нартексу“. И Свети Симеон Солунски вели да се Чин обручења врши „у нартексу, или у храму до врата (ендон тон пилон)“, с објашњењем да тако бива „пошто се даје почетак благослова“, јер је обручење „предверје дела“ венчања. Исто тако стоји у савременом бугарском Требнику: „Новобрачни стају у западном делу храма, младожења десно, а невеста лево. Пред њима је сточић, а на њему њихови прстенови“.
Добар број литургичких писаца помиње да је у старини обручење вршено „у притвору храма, или при самом улазу у храм“ „пред улазним вратима храма, у тзв. притвору… где је уобичајено да се врши литија“. Обично је, објашњава С. Булгаков, до улазних врата храма постављан један налоњ за вршење обручења, а други усред храма (са Еванђељем и венчилима), камо је свештеник доводио младенце по обручењу ради венчања. И проф. др Лазар Мирковић вели да обручење „треба да се врши на самом уласку у храм, у притвору“, сматрајући да израз Требника „пред Светим дверима“ значи „пред дверима притворским“, што би значило да и црквенословенски Требник потврђује ову праксу. Исто гледиште заступа проф. Ј. Фундулис велећи да се „обручење врши у нартексу, а венчање у средини храма“. Професори П. Трембелас и Еванг. Теодору пак помињу вршење обручења у паперти, али знају да се према већини рукописа оно врши пред дверима олтара.
У Римокатоличкој цркви такође је обручење (спонсалиа) „бивало, у средњем веку, обично ван цркве (сада у цркви), на црквеним вратима…“, или „на слободном простору испред цркве…, пред тзв. невестиним вратима“.
Разлози за настанак ове праксе, вршења обручења у паперти, сагледају се и прихватају лако, док то није случај са оном првом, иако је она извесно старија. Зато је потребно да их потражимо и размотримо детаљније.
Одмах да кажемо да је Тајну брака новозаветна Црква примила, као и неке друге чинове и установе, из старозаветне. Ова тајна је установљена још у Рају. Присуство Господа Исуса Христа на браку у Кани Галилејској не значи установљење ове Тајне, него само њено освећење и примање у број новозаветних Тајана, што се јасно види из Његовог казивања о браку: „Зар нисте читали да је Створитељ њих од почетка створио као мужа и жену?… Тако нису више двоје, него једно тело. Што је, дакле, Бог саставио човек да не раставља“ (Мт. 19, 4-6).
Склапање брака код Јевреја из старине су сачињавала два посебна чина: обручење, веридба (кидушим) и сам чин брака (нисуим). Све до XVI в. ова два чина вршена су редовно у извесном временском размаку (5 Мојс. 22, 23). У доба патријараха, ово време било је око десет дана (1 Мојс. 24, 55), а доцније, по Талмуду, брак са девојком склапао се 12 месеци после веридбе, а са удовицом после 30 дана.
Веридба код Јевреја првобитно не изгледа да је имала неки посебан чин. Младожења је давао вереници дарове (јевр. мохар) и њеној родбини (мигданот). Свакако да је при томе отац веренице, или ко од родбине, изрицао благослов (уп. Рута, 4, 11; Товит 7, 12). Доцније је настао нарочити обред обручења, који је вршио рабин, а састојао се из псалма 100, благосиљања чаше са вином, из које су младенци пили, после чега је обручник стављао, на прст десне руке, обручници прстен уз речи: „Ти си ми верена по закону Мојсијевом и Израиљевом“.
Чин обручења је имао значење брака и обручници су већ припадали једно другом, иако су и после обручења живели одвојено, код својих родитеља. У 5. књизи Мојсијевој јасно се обручница назива жена свога обручника (22, 24). Исто се тако у Еванђељу Света Дјева назива женом обручника Јосифа, а Јосиф мужем њезиним (Мт. 1, 19-20).
У другом чину, самом обреду брака, читан је брачни уговор, у коме су изложене обавезе мужа у браку и одређено старање о жени у случају мужевљеве смрти или развода. Затим је изговарано седам благослова брачницима, приношена чаша вина из које они пију, после чега младожења разбија чашу. Иза овог чина брачници треба да живе заједно, те невеста прелази у дом младожењин. Брак се код Јевреја није могао закључити у време поста.
Упоређен са наведеним јеврејским, види се да и новозаветни брачни обред садржи оба чина, обручење и венчање, а такође се у њему налази употреба прстена и опште чаше. Поред тога, за дуго време ни у хришћанству није венчање вршено непосредно у наставку обручења, него после извесног, краћег или дужег времена. Сведочанство за то пружа нам, у почетку IV в., Анкирски сабор својим 11. каноном, наређујући да се имају одузети заручене девојке од оних који их отму. Крајем тога века Свети Василије Велики, својим 22. каноном, наређује слично као и анкирско правило, а затим, у 69. канону, говори о чатцу који би имао однос са својом заручницом пре брака. У VI в., 98. канон Шестог Васељенског сабора, налаже казну прељубе ономе који би се оженио чијом заручницом, потврђујући тако и за хришћанство схватање да обручење значи почетак брака. У доцније време, ову праксу потврђују рукописни грчки Евхологиони и наши Требници. Од њих једни то казују непосредније тако што Чин обручења завршавају отпустом после кога обручници одлазе: „И по возгласу презвитер их благосиља и отпушта“. У другим се то казује посредно, тако што се оставља могућност да се венчање изврши истог дана, или пак доцније: „Ако ће бити благослов (обручење) и венчање… Ако ли једно од (тога) двога…“. Исто је тако и по наведеним нашим, српским рукописима, као и по савременим црквенословенским и грчким Требницима и Евхологионима, у којима се такође на крају обручења наводи отпуст, а у примедби даје могућност да се одмах настави венчање.
У Русији је световна власт наредила 1702. г. да се обручење врши 6 недеља пре венчања. Но 1775. г., да би се избегле несугласице међу обручницима, Свети Синод нареди да се венчање врши одмах по обручењу, што је остало све до сада.
Проф. Фундулис тачно примећује да обручење има прави смисао само онда када се врши доста раније од венчања. Разлоге да се споји са венчањем он види у настојању да се избегну последице имовинске и моралне природе које могу наступити при њиховом раздвајању. И Милаш вели слично, тј. да се избегну случајеви које помиње 98. канон Трулског сабора.
По римокатоличким прописима, обручење је такође претходило за неко време закључењу брака. Одлуком Четвртог латеранског концила, обручење (спонсалиа) врши се три дана пре званичног благослова брака (бенедикцио нупциалис) и предавања невесте младожењи.
У новозаветној цркви, брачни обреди такође не бивају у време поста, четири вишедневна, средом и петком преко године, на Усековање и Крстовдан.
Но из свега до сада изнетог не види се јасан разлог зашто би се обручење вршило пред Царским дверима.
Као што је већ указано, у Чину обручења битан је елеменат прстеновање обручника. И сада по Требнику, као и у старини, не види се да свештеник посебно благосиља прстење, него их само поставља на Часну трапезу, а затим младенцима на руке. Архиепископ Венијамин вели да се из старине ово „полагање на Часну трапезу и лежање на њој сматра довољним за њихово освећење“. Иако полагање прстења на Часну трапезу можемо пратити до X века, неће бити ни да је овај чин изазвао потребу вршења обручења пред олтарем. Свештеник је могао донети прстење на Часну трапезу и кад обручници стоје у паперти, и с ње им однети кад је требало.
У ствари, оно битно хришћанско у обручењу, што је довело до тога да обручници стоје пред отвореним Царским дверима, било је везивање овог чина са Светом Тајном Евхаристије, Причешћем. У старини, наиме, настојало се да се црквени чинови и Тајне врше тако да би верни после њих учествовали на Светој Литургији и причестили се. У једном ранијем одговору изнето је то јасно за Чин венчања. Но многи стари грчки и наши рукописи показују да се тако поступало и на крају обручења, кад се оно вршило посебно од Чина венчања. У време кад због даљине, или брачних обичаја, обручници нису могли стићи на Литургију, остављана је честица Светог Хлеба на исти начин као за Пређеосвећену Литургију, којом су они причешћивани. Beћ поменути рукопис из X века наводи да је, одмах после предавања прстена невести, ђакон узглашавао: „Вонмем“, и свештеник, подижући Свети путир: „Преждеосвјашченаја Свјатаја свјатим“. И кад се они причесте, говори ђакон: „Прости приимше…“. И по возгласу презвитер их благосиља и отпушта. Оним пак обручницима који нису били спремни да се причесте, или тога нису били достојни, уместо причешћа давано је да пију из опште чаше. Ову праксу налазимо и у нашим рукописним Требницима у којима се, после прстеновања и молитве: Господи Боже наш, иже от језик обручив…, редовно упућује на молитву „обштенија чаше“ са венчања, уједно примећујући: „Ако ће се у тај дан венчати, не даје им да пију из Чаше, него по Литургији, на венчању“.
Причешћивање младенаца, после Чина обручења, вршено је и у Римокатоличкој цркви. Кроз три дана они би доносили принос за Литургију, присуствовали на њој и причешћивали се. После тог је вршен, у ужем смислу брачни благослов (бенедикцио нупциалис), који је састојао из молитава, читаних у саставу брачне мисе, после канона. Овај брачни благослов, по римском обреду, није се могао одвојити од брачне мисе.
Потреба причешћивања младенаца после обручења условила је, дакле, вршење овог чина пред олтаром и отвореним Царским дверима.
То нам је сада јасно. Но остаје питање: Како поступити у наше време, кад се обручење врши истог дана кад и венчање, и кад се младенци неће причестити не само после обручења, него ни после венчања.
Изгледа сасвим на свом месту, кад се већ не врши причешће, због кога је и дошло да обручници прилазе олтару, да се обручење, као почетак обреда венчања, врши на почетку храма, на улазу, као што се сада чини у Грчкој и Бугарској цркви. На тај би се начин уједно указало на већу важност чина венчања (који се врши у средини храма) над обручењем.
Но као што је већ једном раније напоменуто, сматрам да је у овој ствари најбитније „да новобрачни, и верни уопште, схвате важност Свете Тајне Причешћа, њено централно место међу свима Тајнама и у целом нашем духовном животу“, па и у тако важном моменту, за појединца и друштво, као што је склапање брака. Кад то схватимо и прихватимо, и ми свештеници и верни лако ће се устројити да се и поредак чинова врши по реду: обручење у паперти, венчање у средини храма, а на крају венчања приступање младенаца олтару и Причешћу. Преносити сада обручење на дно храма само би унело забуну да се уводи нека новотарија, или недоумицу да ли су садашњи свештеници незналице, или су то били досадашњи кад су другачије поступали. Тиме пак што би се мање важном чину дало и мање важно место у храму не би се добило много, јер у Цркви постоје и други чинови; није ово једини који се врши на важнијем месту храма него Свете Тајне. Тако нпр. бива са Чином уцрковљења, које бива пред олтаром, при чему се мушко дете обноси кроз олтар, а Света Тајна Крштења, несумњиво важнија, даље од олтара. Додуше, може се рећи да је дете на крштењу још незнабожац, а уцрковљење се врши кад је оно већ постало хришћанин. Али је тако и са вршењем Свете Тајне Миропомазања, која бива над хришћанином, па ипак даље од олтара.
Стога држим да је најбоље остати при досадашњој пракси, у погледу вршења Чина обручења пред отвореним Царским дверима, с тим да нам то стално напомиње дужност да свим пастирским средствима порадимо на томе да верни схвате да њихов брак треба да „буде у Господу“,а не „у страсној жељи“, као код незнабожаца (1 Кор. 7, 39; 1 Сол. 4, 5), па отуда да желе да јединство у браку остваре јединством у Господу, причешћем Његовим Телом и Крвљу.
То би био углавном наш одговор на постављено питање.
Но у вези са Чином обручења, сматрам да треба још размотрити извесне разлике које се налазе у појединим рукописима, а односе се како на број прстења и материју од које су начињени, тако и на поступак с њима пошто их свештеник стави на руке заручника.
Неки од најстаријих рукописа помињу само један прстен, који свештеник ставља на Часну трапезу и после га „даје младожењи, а младожења девојци, целивајући њену главу, а она целива десну руку младожење“. И Климент Александријски, крајем II века, помиње прстен који јe младожења давао младој: „Дају им (женама), дакле, златни прстен, али не за украс, него за знак надзирања кућних вредности марљивошћу кућне домаћице“. „Прстен је, дакле, у старини служио уместо печата“, вели протојереј К. Каллиникос. „Муж је од првог дана брака предавао свој печат супрузи да печати, што се односи на кућно старање, признавајући је за свог заменика и управитељицу породице“. Овај смисао прстену придаје се и у молитви обручења: Господи Боже наш, отроку патријарха Аврама…, у којој се вели да је фараоновим прстеном Јосиф добио власт у Египту; пророк Данило у Вавилону, а блудни син у дому по повратку оцу.
Врло рано, уместо једног помињу се два прстена, и то најпре златни и гвоздени, потом златни и сребрни, док су данас обично оба златна.
О два прстена, златном и гвозденом, говори се већ у старом Криптофератском кодексу из IX-X в., а такође у Кислијанском, париском, из 1027. год. као и у рукопису бр. 981, XIV в. Исто такво прстење помиње Свети Симеон Солунски, као и наши рукописи. Грчки рукопис Синајске библиот. бр. 966, XIII в., помиње златни и сребрни прстен. Дечански рукописни Требник бр. 68, из 1422. г. помиње два прстена: „златна, или сребрна, или железна“.
Кад се у Чину обручења дошло до два прстена, настао је и обичај, пошто их свештеник метне на руке обручника, да их промени било он сам, или обручници, или кум, или неко од родбине.
Мењање прстења било је једанпут или, према Светом Симеону Солунском, трипут, у част Свете Тројице, „којом се све свршава и потврђује“. Сматрам да најбоље објашњење овог мењања даје М. Критопулос велећи: „Мењање прстења означава предавање једног другом и да ни једно од њих не влада собом, него једно другим“.
Према изложеном, сада нам је јасно да је, због потребе причешћивања, обручење младенаца вршено на крају Литургије, пред Царским дверима, које је свештеник отварао, стављао прстење младенаца на Часну трапезу, и после кратког молитвеног чина натицао им на прст десне руке, па кад се они причесте, отпуштао. Онда кад они нису стизали да присуствују Литургији, причешћивани су Пређеосвећеним Даровима. Долажење пред олтар настављено је и онда кад се престало са њиховим причешћивањем и кад им се давало вино из опште чаше, као и онда када се и то престало, јер је одмах по обручењу настављен Чин венчања са општом чашом на његовом крају. Тако је остало до данас.
У наше време, најбитније је у овој ствари подизати свест код верних о значају Светог Причешћа у свим приликама живота, те настојати да му се приступа и после венчања, ради освећења своје брачне везе и достизања јединства са Христом, а преко Њега до јединства брачника једног са другим.
Гласник, јул 1984.
