Type Here to Get Search Results !

Житија светих за 9 / 22. јануар - Свети мученик Полијевкт


На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Свети мученик Полијевкт; Преподобни Евстратије чудотворац; Свети пророк Самеј; и Свети Петар севастијски; Свети Филип московски.

* * *

Тропар празника:


СТРАДАЊА СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОЛИЈЕВКТА

У време римских царева Декија и Валеријана беху у јерменском граду Мелитини два честита официра: Неарх и Полијевкт. Они се спријатељише, и њихова међусобна љубав беше тако велика, да се таква не налази ни међу једнокрвном браћом. Сваки од њих сматраше да му је живот и дисање у пријатељу. Неарх беше хришћанин, врло побожан и закону Господњем одан. А изврсни Полијевкт беше по вери незнабожац и светлошћу истине још не просвећен, ма да држаше хришћанске обичаје и украшаваше себе сваком врлином. И по свему беше родна маслина. Само му једно недостајаше: још не беше у дому Божјем. Неарх се стараше да га приведе хришћанској вери: често му је читао Свето Писмо и говорио о једином истинитом Богу, а разоткривао ништавност и гадост идолопоклонства. Али још не беше дошао, Богом предназначени, час његовог обраћења и спасења.

Утом ce поче по трговима и раскршћима читати безбожна заповест незнабожних царева, да се сви морају клањати њиховим гадним боговима; а ко се нађе до тако не чини, биће подвргнут различитим мукама и смртима. Тада се Неарх, као верни слуга Христов, поче припремати за смрт, али беше у великој тузи због друга свог Полијевкта што није успео да га преведе у хришћанску веру. Помишљаше да ће се Полијевкт уплашити царске заповести и претње, и остати до краја у незнабожачкој вери, и тако не кренути путем спасења. Веома тужан и жалостан због тога, он потајно плакаше над пропашћу брата, и много се измени у лицу, и приметно беше забринут и утучен. Када Полијевкт виде свога друга тако утучена, питаше га шта му је. Али му он не хтеде казати. To ожалости Полијевкта, јер му беше тешко да гледа друга свога тужна и утучена. И још више навали на Неарха молбама и питањима: Да те ја нечим не увредих? који ли је то мој грех према теби? шта сам то тако страшно учинио, те нећеш другу свом да опростиш? – A Heapx дубоко уздахну, и са очима пуним суза, рече: Друже, утучен сам, и душа ми се кида када помислим да ће наша љубав и пријатељство бити уништени. – Ове речи као нож ранише Полијевктово срце, и он рече: Брате, како је то могуће? Зашто говориш такве безнадежне речи? Како ће наша љубав бити уништена, када нас ни смрт раставити не може? – Неарх на то рече: To je оно, премили мој друже, што ме веома жалости, и гуши ми дух и душу. Јер растанак наше љубави тежи ми је од природне смрти. – А Полијевкт, не схватајући још о чему је реч, устаде брзо, и нежно загрливши друга, свесрдно га мољаше: Реци ми, Неарше, реци отворено, и објасни ми о каквом то растанку нашем говориш, јер ми твоје ћутање пада врло тешко. Ако и сада оћутиш и не кажеш, онда ћеш твога Полијевкта зачас видети где лежи на земљи мртав и без даха.

Тада Неарх поче говорити: Премили Полијевкте, та царска заповест, коју свуда објављују, раставиће нас и одвојити једног од другог, јер ја сам хришћанин, а ти незнабожац, и када мене поведу на смрт, ти ћеш ме се одрећи, и оставити ме. – Када то чу, благоразумни Полијевкт одмах разумеде шта Неарх хоће и, просвећен благодаћу Божјом, он стаде мислити на божанске ствари. Сети се виђења које је имао пре неколико дана, и рече: He бој се, мили мој друже Неарше! Ми се никада растати нећемо, јер у сну видех Христа, коме ти служиш, како приђе мени, скиде с мене моју одећу, и обуче ме у другу одећу, нову, веома скупоцену и прекрасну; њену вредност и лепоту немогуће је исказати; петље те одеће беху златне; па још ми даде и крилатог коња.

Чувши то, Heapx ce обрадова, и даде се на тумачење виђења: скидање старе одеће и облачење у нову означава промену живота на боље; треба да напустиш безбоштво јелинско и да се побожном вером обучеш у Христа; а крилат коњ означава брзо трчање к небу. И рече Полијевкту: Ето, већ си познао Христа, истинитог Бога. – Полијевкт одговори: А када Га то ја нисам знао? Зар нисам горео срцем, када си ми ти о Њему причао? И када си ми читао Свето Еванђеље, нисам ли се дивио речима његовим? Мени је једино недостајало име хришћанин, а усрђем и вољом ја сам био хришћанин, јер сам свагда жељно помишљао да напустим ништавне идоле и постанем слуга Христу Господу. Шта ово радимо, Неарше? Зашто јавно не покажемо нашу веру у Христа и наше исповедање Христа?

Слушајући са великим задовољством Полијевктове речи, Неарх се радоваше у души. Но бојећи се да Полијевкт не почне жалити за имањем, за женом, за децом, или за својим здрављем, стаде говорити с њим о таштини овога света и казивати му невидљива блага и славу на небесима. За мене, Полијевкте, – рече Неарх, – ни богатства, ни слава, ни војне почасти, нити ишта земаљско није узвишеније и пожељније од живота у Христу Исусу. Само Њега желим, а све остало за мене је ситно и ништавно.

– А Полијевкт, као кушајући га, рече: Зар не волиш своје садашње почасти које имаш у војсци? – Неарх одговори: Мислим да још не знаш, Полијевкте, истинску почаст и славу и непролазно блаженство, које Христос Господ уготови слугама својим.

– Полијевкт рече: Ти сматраш да ја незнам за славу и почаст и блаженство што су у Христу на небесима; a ja сматрам да сам те већ претекао на путу ка небу, јер сам, као што ти рекох, у виђењу добио царски плашт небески. Него, молим те, реци ми ово: Може ли се без хришћанских светих тајни доћи Христу и бити његов војник? Неарх одговори: He сумњај у то, верни друже, јер ни пред ким који My ce обраћа, Он не затвара врата милосрђа свог. И онима који су последњи дошли у виноград Он даје исту награду као и онима који су цео дан радили. Тако, распетом разбојнику Он отвори рај, и за мало исповедање даде му велику награду, за коју други много зноја пролише. – Чувши то, Полијевкт рече: Нека је слава Христу, истинитоме Богу! Ево, од овога часа напуштам све таштине овога света, и изјављујем да сам слуга Христов, и послужићу My како је Њему воља. Идем дакле да прочитам царску заповест, издату против хришћана и против Господа и Бога мог Исуса Христа.

Пошто то рече, отиде на трг, прочита царски указ, пљуну на њега пред свима, и исцепа га на комаде. У том виде где носе идоле у идолиште и људе како им се клањају, и најпре исмеја безумље паганско. Затим пође идолима као да им се поклони, и кад дође до њих, поче их редом дохватати, и ударати о земљу, и као крчаге разбијати у парампарче. И тако уништи дванаест незнабожачких богова. У то наиђе отац његове жене, Феликс који беше постављен од царева да мучи хришћане. Када он виде како Полијевкт разбија богове њихове, ожалости се веома, и зајеца говорећи: Тешко мени, јер се лишавам деце своје, ја који сам досада био чувен због деце, сада изненада остајем без деце! Јер нико ни од богова ни од људи неће имати милости за мог Полијевкта који ово учини. – А Полијевкт, ликујући што је поразбијао бездушне идоле, рече своме тасту. Што се узбуђујеш, оче? Ето, ја сада очигледно показах, колико су немоћни богови ваши. И ако их још имате, нека их донесу овде; и видећеш како ће их слуге Христове попљувати. – Феликс рече: Свемоћни цареви наши наредише да такве одмах убијамо, и ти си већ осуђен на смрт, јер ти погибија претстоји, и друкчије не може ни бити, јер се царска заповест ни на који начин не може изменити. Но учинићу ти толико, да отидеш дому свом и опростиш се са женом својом и децом. А светитељ рече: Каква туга за женом и децом, када не марим ни за чим земаљским, него иштем небеско, и мислим на непролазно. Ако кћи твоја хтедне поћи за мном, биће блажена; ако ли не хтедне, онда ће несрећна зло пропасти с вашим боговима. – Чувши то, Феликс плакаше за зетом својим, и говораше: Тешко мени, мили мој сине Полијевкте, јер и тебе обману чаробњачка сила Христова. – А свети Полијевкт рече: He кријем ово. Он ме позва познању истине, јер ме Он својом свемоћном десницом божанском изведе из таме на светлост, из смрти у живот, и од заблуде упути на прави пут, и удостоји ме да се назовем и будем његов војник.

Када то светитељ рече, војници га дохватише, и бише га по устима. А он и не обрати пажњу на то бијење. Уто дође и жена његова, и плакаше за њим заједно са оцем својим Феликсом. А светитељ говораше тасту своме: Неправедни служитељу поганих идола, зашто се трудиш да ме својим лукавим сузама и сузама кћери твоје одвратиш од вере Христове? Зашто плачеш за Полијевктом, када треба да много више плачеш за собом, јер ћеш бити предан вечном огњу зато што служиш пролазним царевима? – А жена светитељева, Павлина, јецајући говораше му: Шта то би с тобом, драги мој мужу, Полијевкте? Како се превари и шта те побуди да разбијеш дванаест богова наших? А свети јој одговори смешећи се: Када ја један победих и разлупах дванаест богова твојих, онда ти већ немаш коме да прибегнеш, остала си без богова. Послушај ме, Павлино, и познај јединог истинитог Бога, који је на небу, и Њему се поклони, и постарај се да овај привремени живот промениш за вечни. – Док ово и много друго светитељ говораше жени, многи од нехришћана који ту стајаху бише тронути сладошћу његових речи, и познаше истину, и обратише се Христу.

Скупише се и градске судије са свима саветницима. И изведоше светог Полијевкта на суд. Потрудише се да га најпре ласкама, а затим претњама, врате опет злочестивом идолопоклонству. И кадахвидеше да је све то узалуд, донеше смртну пресуду да буде мачем погубљен. А светитељ иђаше на смрт с радошћу неисказаном, и казиваше народу који иђаше поред њега, да разговара с неким пресветлим младићем, који га крепљаше и говораше му да заборави све светско. И нико не могаше, осим светог мученика, видети тог младића. А кад мученик угледа међу народом блаженог Неарха, друга свог, и по Богу оца, довикну му: Спасавај се, мили друже мој; сећај се савеза љубави утврђеног међу нама! – To беху његове последње речи. Онда преклони под мач свету главу своју, и крсти се у својој сопственој крви, јер би посечен за Христа Исуса, године 259.

Овај свети Полијевкт би први мученик у јерменском граду Медитини – на умножење земаљске а на попуњење небеске Цркве, a y част и славу Христа Бога, који је глава небоземне Цркве, коме са Оцем и Светим Духом приличи свака част и слава кроза све векове, амин.

* * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕВСТРАТИЈА ЧУДОТВОРЦА

Овај преподобни Евстратије беше од Тарса. Син побожних и богатих родитеља, Георгија и Мегете, који живљаху почетком деветога века. Добро васпитан од својих родитеља. Када напуни двадесет година, овладан божанском љубављу, остави родитеље и побеже на гору Олимп. Тамо отиде у манастир Агавријски, у коме засијаше подвижништвом и врлинама два стрица његове мајке, Василије и Григорије. Григорије беше игуман те обитељи. Они га примише и постригоше за монаха. И прохођаше многотрудни живот монашки. Остваривши своју жељу, он служаше свој братији радосним срцем и смиреним духом. У мислима његовим не беше ништа од овога света, а имађаше само једну власеницу и један огртач од овчије вуне, на којима се одмараше. А одмарао се где било, и то мало, пошто није имао одрећено место за спавање. За седамдесет и пет година свога подвижничког монаховања није никада спавао лежећи, нити је легао на леву страну. А када споменути игумани манастира скончаше, братија умоли овог великог Евстратија, те се он прими за игумана.

А када се звероимени Лав Јерменин поврати као победилац из рата са Бугарима, устаде против благочестивог цара, Михаила, лиши га жене и деце, ошиша га, окова и посла у прогонство на острво Проти близу Цариграда. Овај свирепи Лав се труђаше да поново распири иконоборску јерес која се пре доста година беше угасила. Тада сви хришћани напуштаху своје домове и бежаху. Тако и преподобни Евстратије, по савету преподобног Јоаникија Великог, напусти свој манастир на Олимпу и повуче се у своју постојбину. И живљаше по пустињама и горама док не погину злочестиви цар. После његове погибије, Црква опет успостави своју красоту поштовањем и поклоњењем светим иконама, за владе Михаила и Теодоре, 843. године. Тада се и преподобни оци вратише у своје манастире. Поврати се и свети Евстратије у свој манастир.

И по цео дан заједно са братијом ревносно рађаше телесне радове, a пo целу ноћ провођаше у молитви и поклонима. Но не само то, него и молитва беше непрестано у устима његовим. Јер кад су се у цркви вршиле прописне службе, он је од почетка до краја непрестано говорио у себи: Господе помилуј!

Починио је толико чудеса, да их је немогуће описати. A то је добио од Бога као најсигурнији знак да је угодио Богу. Када је пак хтео да отиде Господу, овај свети дозва све потчињене му монахе и рече: „Браћо и оци, време живота мог стиже крају. Молим вас, децо моја мила, чувајте предања која примисте, знајући да су све ствари овога света привремене и ништавне, а онога света – вечне и непролазне. Стога се трудите, децо моја, да се удостојите удела спасених“. Рекавши то, помоли се, закрсти их, и подигавши очи к небу, рече: „Господе, у руке твоје предајем дух свој“. И заспа сном покоја у Господу, пошто проживе пуних деведесет и пет година.

* * * 

СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА САМЕЈА

Свети пророк Божји Самеј родио се у Силому за царовања Соломонова. Одвратио од братоубилачког рата цара Ровоама. У Светом Писму стоји: Дође реч Божја Самеју, човеку Божјем, говорећи: Кажи Ровоаму, сину Соломонову, цару Јудину, и свему дому Јудину и Венијаминову и осталоме народу, и реци: Овако вели Господ: не идите, и не бијте се с браћом својом, синовима Израиљевим; вратите се свак својој кући, јер сам ја наредио тако да буде. И они послушаше реч Господњу и вративши се отидоше како Господ рече (3. Цар. 12, 22-24).

Пете године царовања Ровоамова би најезда мисирског Фараона Сисака на царство Јудејско, зато што Ровоам и сав Израиљ с њим, остави закон Господњи. Огромна војска Фараонова заузе све тврде градове Јудине и дође до Јерусалима. Тада пророк Самеј дође к Ровоаму и кнезовима Јудиним, који се беху склонили од непријатеља у тврђаву престонице, и објави им: Овако вели Господ: ви остависте мене, зато и ја остављам вас у руке Сисаку (2. Днев. 11, 1.5). Када то чуше, цар и кнезови Израиљеви се понизише, и рекоше: Праведан је Господ (тамо: 11, 6). После тога Самеју, човеку Божјем, би ново откривење, јер Господ му рече: Понизише се, нећу их сатрти него ћу им сада дати избављење, и неће се излити јарост моја на Јерусалим преко Сисака. Ипак ће му бити слуге да познаду шта је мени служити, а шта служити царствима земаљским (тамо: 11, 7-8). Пророкова се реч испуни.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА епископа Севастијског

Свети Петар беше брат светог Василија Великог, најмлађи у оца и мајке. Око његовог васпитања се нарочито старала његова сестра Макрина. Благодарећи томе, он узиђе на велику висину врлине. Поставши архиепископ Кесаријски, свети Василије посвети Петра најпре за презвитера, затим за епископа у Севастији. Као епископ, свети Петар учествовао на Другом Васељенском Сабору у Цариграду 381. године. Упокојио се крајем четвртог века.

* * *

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ФИЛИПА митрополита Московског

Свети Филип се родио 11. фебруара 1507. године у Москви од побожних и племенитих родитеља, из славне лозе бољара Количевих. Отац му Стефан спадао је у бољаре блиске великом кнезу Василију Јовановичу; а побожна мати његова Варвара оконча дане своје као монахиња са именом Варсонофија. За њихов побожан врлински живот Бог их благослови добрим плодом: од њих се роди блажени Филип, који на светом крштењу доби име Теодор. Родитељи га васпитаваху у свакој побожности. Када он мало поодрасте, они га дадоше да учи књигу. Особито приљежан, он напредоваше у учењу, туђећи се у исто време игара и забава својствених дечијем узрасту. На тај начин Теодор за кратко време изучи сву књижну мудрост и навикну на душекорисно читање. Родитељи се радоваху због таквог владања његовог. После извесног времена Теодору одредише „отроке“ да га уче јахању. Али он ни најмање није марио за то, претпостављајући јахању читање књига, у којима је налазио житија светих и вредних дивљења мужева, и кроз то се учио усавршавању у врлинама. Потом га стадоше учити у војничкој вештини. Али и то не измени побожно настројење његове душе; он избегаваше своје вршњаке и њихов лакомислени живот, те су се многи чудили таквој побожности његовој.

После смрти великога кнеза Василија Јовановича скиптар царства прими његов син, велики кнез целе Русије Јован Васиљевич. У то време Теодор, већ пунолетан, би узет на двор у царску службу и задоби љубав и благовољење малолетног кнеза Јована Васиљевича. Но Теодор није дуго службовао на двору. Стојећи једном, као младић тридесетих година, у цркви на светој литургији, он чу где свештеник чита из Еванђеља: Нико не може два господара служити (Мт. 6, 24). Поражен овим речима, он размишљаше у себи како се оне и на њега односе, и донесе одлуку да напусти световни живот. Опоменувши се Соловецког манастира и да се тамо монаси добро подвизивају, он се реши да се удаљи тамо. Пошто сатвори молитву пред светињама, са сузама припадајући к чудотворним ракама светих, Теодор целива свете мошти и са молитвом крену на пут, тајно од свих, оставивши царски двор, завичај и рођаке и поневши само најнеопходнију одећу. To je било половином 1537. године.

Најпре Теодор дође у крајеве Великог Новгорода, код језера Оњега. Тамо се он настани у насељу Хижах код једног сељака. Видећи да је Теодор добре нарави и смирен, домаћин му повери своје овце да их пасе. Тако Бог одреди да он пре словесних оваца пасе добро бесловесне овце. Међутим, родитељи га свуда тражаху по градовима; и не нашавши га нигде, они много плакаху за њим. А благочестиви јуноша, проживевши не мало дана у споменутом насељу, удаљи се одатле на Соловецко острво. Тамо га прими игуман Соловецког манастира, и одреди му да ради манастирске послове. А он, оградивши себе страхом Божјим, са усрђем и смирењем испуњаваше у простоти срца све што му наређиваху да ради. Секао је дрва, копао у градини, преносио камење, понекад износио помије на леђима, и обављао друге, још теже послове. Много пута дешавало му се да га неки монаси вређају, па чак и бију, но он се никада није гневио, и с радошћу и смирењем подносио је све; и нико није знао ко је и откуда је.

Прекаливши се тако у трпљењу, Теодор моли игумана да га постриже у монаштво. И би пострижен у монаштво, добивши име Филип. Онда га дадоше у послушање једном опитном монаху, коме беше име Јона, који га упути на сваку врлину. Потом га игуман посла у кујну. И тамо он смирено рађаше за братију, ложећи ватру и цепајући дрва. Провевши доста у том послушању, Филип би преведен у манастирску ковачницу, где се ревносно труђаше, носећи дрва и воду. И сви који рађаху у ковачници хваљаху га за његове трудове. Тада, избегавајући славу, он се удаљи из манастира у пустињу. И тамо, уперивши ум свој ка Богу, он непрестано провођаше време једино у молитвама.

Пошто се тако подвизавао дуго у пустињи, у шумама Соловецким, свети Филип се поново врати у манастир на своје пређашње послове. Видећи га толико усавршена у монашким подвизима и украшена дубоким смирењем, игуман Алексије се веома тешаше њиме и држаше га поред себе као свог помоћника, поверивши му надзор над почетним послушницима. Све то Филип обављаше с ревношћу, и у тим трудовима проведе девет година, помаган молитвама и благословом свог игумана.

Потом се игуман Алексије због старачке немоћи одрече управљања манастиром и, на савет братије, постави светог Филипа за игумана. To би 1548. године. Но светитељ, иако прими управу, ипак ни најмање не измени пређашњи начин свога живљења. Напротив, он још више појача своје подвиге и предаде се већим трудовима телесним. А када виде да га због тога хвале и цене, он то сматраше као штетно, јер од младости беше украшен смирењем. Зато остави игуманство и понова се удаљи у пустињу, долазећи у манастир само ради причешћивања чесним Телом и Крвљу Христа Бога нашег. Манастиром стаде управљати ранији игуман Алексије, који се након пола године после тога упокоји. Тада, на молбу братије, свети Филип се понова прими игуманства. Он се предаде још већим подвизима, и постиже још веће савршенство у врлинама. А Соловецка обитељ у време његове управе цветаше и напредоваше.

У току свог осамнаестогодишњег управљања Соловецким манастиром, свети Филип га потпуно обнови: подиже у њему две камене цркве – Успења Пресвете Богородице и Преображења Господњег, заведе звона, сагради за братију двоспратне и троспратне конаке и болницу, умножи и поправи варишта за со – главни извор манастирских прихода, направи воденице на води, начини тор за овце и јелене, веза језера каналима и исуши ритове, просече пролазе и путеве по шумама.

Међутим слава светог Филипа дође до цара и кнеза Јована Васиљевича. У то време митрополит целе Русије Атанасије остави престо. Цар зажеле да на престо Руске митрополије буде доведен свети Филип, и позва светитеља у Москву на духовно саветовање. Но у то време настадоше у народу немири и нереди. На двору међу бојарима отпочеше свађе, опака непријатељства и сваковрсна међусобна рађења о глави. To потстаче цара на силан гнев и јарост. Због страшних клевета бојарских цар се стаде плашити чак и најоданијих слугу својих, најближих рођака и пријатеља својих, гледајући у њима своје непријатеље и заверенике. И цар раздели државу у два дела установивши норочите телохранитеље своје – „опричнике“, који беху поред цара и сачињаваху засебну управу. Опричници злоупотребљаваху дату им власт, угњетаваху народ, отимаху имовину, пропраћајући своје пљачке убиствима и мучењима. А цар је веровао у њихову верност и оданост, те за њих није било суда.

Управо у то време цар и позва светог Филипа из Соловецког манастира. Када светитељ дође, цар га с чешћу прими и каза му да жели да га види на митрополитском престолу. По смирењу свом, преподобни Филип одбијаше тако високи чин. И говораше цару: He могу примити на себе дужност која превазилази моје моћи. Отпусти ме, Господа ради, зашто малој лађи поверавати велики терет? А када цар и даље настојаваше, светитељ изјави да ће испунити цареву жељу, ако он укине опричнину, од које пати Руска земља. Цар одговори да је опричнина потребна за цара и царевину, пошто се кују завере против њих. Светог Филипа онда умолише да се због тога не одриче митрополитског престола, Него да се са царем саветује, као што су се саветовали ранији митрополити. Осигуравши на тај начин право својој савести да се заузима за невино гоњење и да говори еванђелску правду, свети Филип уступи царевој жељи и би узведен на митрополитски престо.

У прво време све беше мирно; цар уважаваше светитеља и указиваше му своју благонаклоњеност. Али затим, када зверства опричника достигоше врхунац, блажени Филип стаде молити цара да обустави зверства опричника, и изобличавати самога цара за његове свирепости. Цар се страховито разјари на светитеља, претећи му мучењем и прогонством. Али он, остајући непоколебљив и чврст као дијамант, не обазираше се на цареве претње и не престајаше говорити истину, јавно иступајући против цара и опричника. На жалост, и међу духовним лицима нађоше се издајице, који су се старали само како ће угодити цару. Архиепископ новогородски Пимен, и неки други са њим, и заједно са царским саветницима Маљутом Скуратовим и Василијем Грјазним и њиховим једномишљеницима, измишљајући разне сплетке против светитеља, стараху се да га збаце с престола и наговараху цара да не напушта своју намepy. Ho цар није желео да једноставно смакне митрополита Филипа са митрополитског престола. Кратко време после тога, на доставу лажних сведока цар посла у Соловецки манастир суздаљског епископа Пафнутија и кнеза Василија Темкина да испитају какав је био ранији живот митрополита Филипа.

Стигавши у Соловецки манастир, изасланици стадоше се старати да раде онако како би угодили цару. Једне од монаха ласкама и митом, друге – обећавањем виших духовних одликовања, треће – претњама, придобише да говоре клевете против светитеља. Оне пак чесне старце који говораху истину о преподобном Филипу, тешко избише, наређујући им да говоре мрске ствари о светитељу. Но они, испуњени побожности, сва злостављања примаху с радошћу и једним устима продужише говорити истину о блаженом Филипу, да је житије његово у обитељи било беспрекорно, по Богу. Али царски изасланици не хтедоше о томе ни да слушају, него, урадивши оно што им је било потребно, вратише се у Москву. При томе они поведоше са собом соловецког игумана Паисија, коме обећаше епископски чин, и друге клеветнике који лажно сведочаху против светог Филипа.

Одмах би сазван сабор да суди светитељу. Клеветници из Соловецког манастира поднесоше цару своја лажна сведочанства написмено изложена. Цар, видевши писмена сведочанства против Филипа, која му беху по вољи, нареди да се гласно прочитају. После тога лажни сведоци стадоше и усмено клеветати светитеља. Светитељ се није правдао, и стао је скидати са себе знаке достојанства, но цар нареди да чека одлуку суда.

Сутрадан, осмога новембра 1568. године, када свети митрополит Филип чинодејствоваше у Успењској саборној цркви, цар посла тамо свога бојарина Алексеја Басманова са великим бројем опричника. Ушавши у цркву, Басманов нареди да се гласно пред целим народом прочита судска пресуда о свргнућу митрополита. Затим се опричници као дивље звери бацише на светитеља, свукоше му архијерејско одјејање, па му обукоше просту, одрпану монашку расу, и срамно истераше из цркве, натоварише на сељачке саонице, и одвезоше у Богојављенски манастир, грдећи га и бијући га. Ту свети митрополит, стављен у тешке окове проседе у смрдљивој тамници целу недељу, мучен глађу. Потом би превезен у манастир светог Николаја Чудотворца, такозвани Стари. Незадовољан страдањем светог Филипа, цар подвргну мукама и смрти бојарску децу која беху код њега на служби; од рођака његових Количевих он погуби десеторицу једног за другим. Главу једнога од њих, Ивана Количева, кога је Светитељ нарочито волео, цар посла светитељу у тамницу. Светитељ се поклони пред њом до земље, благослови је, с љубављу целива и даде доносиоцу.

Потом, на цареву жељу, свети Филип би протеран у тверски манастир Отреч, при чему претрпе многа зла од спроводилаца. Прође око година дана, откако се светитељ нахођаше у заточењу, злостављан од чувара на разне начине. У то време цар, путујући у Новгород и приближавајући се к Тверу, опомену се светог Филипа, па посла к њему гореспоменутог Маљуту Скуратова. Овај изненада уђе у келију светитељеву. Међутим светитељ још на три дана пре тога говораше присугнима: „Ево приближује се крај мога подвига“, – и причести се, чесним и животворним Тајнама Христа Бога нашег.

Ушавши у келију светог Филипа, Маљута Скуратов са притвореним страхопоштовањем паде пред ноге светитељу и рече: „Свети владико, дај благослов цару да иде у велики Новгород“. Али светитељ одговори Маљути: „Чини што хоћеш, но дар Божји не добијају на превару“. – Тада бездушни зликовац удави праведника јастуком. To би 23. децембра 1569. године. Но ускоро непријатеље светога митрополита постиже казна Божја. Цар, увидевши своју неправичност према светоме мужу и лукавство њихових непријатеља, посла их на заточење по разним манастирима, а неке од њих предаде на смрт. Архиепископ новгородски Пимен би скинут са престола на две недеље после кончине светог Филипа и подвргнут најстрашнијим поругама; после тога би заточен у Веневски манастир, где ускоро и сконча. Царев љубимац Маљута Скуратов убрзо после свог злочина би убијен код града Торжка од заробљених Кримљана, при чему се сам цар једва спасе смрти. Игуман Паисије би заточен на Валаамском острву и тамо умре; монах Зосима и десет других монаха, који су клеветали светог Филипа, беху разаслати по разним манастирима. А таква иста казна Божја постиже и неке друге непријатеље светитељеве.

По смрти Цара Јована Васиљевича, престо руске царевине заузе његов син, цар и велики кнез Теодор Јованович. У седмој години његова царовања, а у двадесет првој по престављењу светога Филипа, игуман Соловецквг манастира и братија обратише се молбом цару, да нареди да се тело светитељево пренесе из манастира Отреча у Соловецки. Цар им даде дозволу, и они нађоше тело светитељево читаво и неповређено, тако да се трулеж не беше коснула чак ни одеће његове, а од светих моштију његових потече миро и испуни ваздух миомиром. Монаси чесно пренеше тело светога Филипа у свој, Соловецки манастир, и погребоше на оном месту које сам светитељ беше ради тога припремио. За царовања цара Алексија Михаиловича, нетљене мошти светог митрополита Филипа бише с чешћу пренете новгородским митрополитом Никоном из Соловецког манастира у првопрестолну Москву и положене у нови кивот у Успенској саборној цркви, где и сада почивају откривене.

Богу нашему слава, сада и увек и кроза све векове, амин.