У среду, 25. јануара 2023. године, на Светосавској академији у Прибоју у организацији Црквене општине Прибој и са благословом Његовог Преосвештенства Епископа милешевској г. Атанасија беседила је песникиња Радмила Кнежевић из Призрена.
Ваше Преосвештенство, часни оци, браћо и сестре, помаже Бог. Велика ми је част да сам позвана на Светосавску академију јер за једног уметника, као и за сваког човека, нема већег благослова од тога да говори у славу нашег заједничког оца, Светог Саве. Рођена сам и долазим из најлепшег града на Косову и Метохији, из српског Јерусалима – Призрена.
Често седим на својој тераси, у кући старој неколико века и посматрам мој лепи град који се као филигранско ткање простире по метохијској равници. И кажем себи: замисли Радмила, живиш у колевци Немањића (све су српске земље колевке Немањића). Ту, где ти пролазиш свакога дана, пролазили су и Стефан Немања и Свети Сава, Стефан Урош, краљ Милутин, Стефан Дечански, цар Душан, Урош Нејаки, па сви наши епископи, митрополити, патријарси, светитељи…. Само за мојега живота су три патријарха ходала призренским шадрваном… А град, натопљен њиховим молитвама, њиховим небеским литургијама, црквеним појањем. Ваздух још увек мирише на тамјан из њихових кадионица. И због чега бринеш? Брига, као што и сама видиш, није са овога света? Живиш у граду Богородице Љевишке. Неко би дао све само да је види а ти пролазиш поред ње свакога дана, кад год ти падне напамет. Оне Љевишке која је била седиште Призренске епископије коју је основао, уз осталим епархијама Свети Сава након хиротонисања и признавања самосталности Српске православне цркве 1219. Утврдивши епископије, Свети Сава је уствари посуо по целој српској земљи православну светлост, као звезде по небу, и оставио их да непрестано светле у бескрајној галаксији духа.
Тако, ноћу гледајући у небо размишљам о томе како вероватно и нас неко одозго посматра као што и ми посматрамо звезде. Ако је то истина и ако смо и ми нечије небо, на њему је сигурно најсјајнија звезда Свети Сава. Он је оно сунце око кога се окрећемо. Наше духовно појило, напајање, наша конекција са суштаством, наш духовни Никола Тесла. Постоје данас неки нови народи, који су , замислите, настали, тек након настанка струје. Такви народи су своју духовност и душевност градили управо помоћу ње. А и то им не би било могуће чинити да опет, ту исту струју није измислио један Србин и сад им је лако да светле или бар покушавају да светле. Како год окренете, духовно или материјално – ми Срби смо то прикљученије. А замислите нас, ми смо постојали и пре струје, ми смо духовно светлели и пре електричних сијалица. Тесла је само ту нашу духовност пренео у неки нови свет а затим се, по испуњеној мисији, вазнео у звездано небо. И ево, у години смо Николе Тесле, на који се и сам напајао извориштем званим Свети Сава. Верујем, да често седе заједно и да нам се онако иза неког парчета облака, смешкају и питају се : чему брига, роде мој?… Јер, толико је светлости у тој галаксији људских душа, толико великих и добрих људи – мало нам је једно небо. Нема разлога да живимо покуњено и изгубљено у овоме веку и у свим вековима који долазе. Нема разлога да останемо незнавени, да тумарамо, преплашени и понижени. Нема разлога да гамижемо, јер наш грб је симбол висине и оштрог ока. Нема разлога да губимо вид јер смо ми народ народ Видовдана. Ми смо осветљени и споља и изнутра. Споља Николом Теслом, унутра Светим Савом. Ми имамо своје очи. Наше очи су Свети Сава, и имамо нашу светлост која нам показује један једини светосавски пут а он гласи: „Останите у подвизима ка добру. Ни десно, ни лево, него по сили, колико ко има снаге, царским путем теците, сетивши се онога што јесте. Трудове својих плодова јешћеш. Блажен си, добро ће ти бити.“ Тако је говорио Свети Сава, тако стоји записано у Хиландарском типику из XIII века.
И тако, кад седим на тераси своје куће у царском граду, гледам у небо и размишљам о нашем народу, помислим колико смо ми уствари један срећан народ јер свакога дана имамо доказ да нас светосавље још није напустило, свако мало нам Свети Сава пошаље по неко ново биће, неку Милунку Савић, Патријарха Павла, митрополита Амфилохија, Новака Ђоковића, малог Стефана из Штрпца, да нас подигну кад паднемо и да наставимо даље. Ми који смо прикључени на светосавски пут, никада се нећемо изгубити ма колики је мрак у коме живимо. Јер путева на овоме свету има много, али хода се само једним.
Извор: Епархија милешевска
