И на земљи мир
Ријечи из наслова дио су чувене химне којом су, према Лукином јеванђељу, анђелски хорови пастирима обзнанили људско рођење Сина Божјег: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља! (Лк 2, 14). Наравно, како то често бива, изворни текст се може превести на више начина; иако, са формалне тачке гледишта, различите варијанте превода носе различита значења, она су на нивоу дубљег теолошког разумијевања текста комплементарна и освјетљују различите аспекте онога што је суштинско у анђелској химни, а то је порука мира, управо разлог због којег и Божић зовемо празником мира.
Тако, поред варијанте међу људима добра воља, овај дио химне могуће је превести и као међу људима добре воље, али и међу људима који су по (Божјој) доброј вољи, односно по Божјем благовољењу. За коју год варијанту да се опредијелимо, мир о којем је ријеч обухвата сва три значења. Добре воље међу људима нема ако они сами нису добре воље, а људи који су добре воље су онакви каквима их Бог, по своме благовољењу, хоће. Врхунац тог Божјег благовољења управо је људско рођење Сина Божјег, којим се, у перспективи вјечности, остварује божански план о свијету и човјеку – савршено сједињење Творца и творевине. То савршено јединство, у којем вјером, надом и љубављу већ сада можемо учествовати, разлог је и основ, према хришћанском учењу, мира о којем су анђели пјевали прве Божићне ноћи.
Већ рекох како овај мир има различите аспекте. Заправо, имам у виду унутрашњи (људи добре воље) и спољашњи мир (међу људима добра воља). Унутрашњи мир смисао је и циљ сваког подвига, сваког аскетског напора. Језиком подвига тај мир се назива још и смирењем. Смирење или сиромаштво духом о којем говори Јеванђеље (Мт 5, 3; Лк 6, 20) није помирење са некаквом ускраћеношћу или какав вољни хендикеп. Такође, није посриједи ни потчињавање некаквом ауторитету, већ је смирење ослобођење од свега онога што нас везује само за земљу, од свега онога што се погрешно сматра богатством и што нас спречава да видимо шта је то истинско богатство, као и да ка њему стремимо. А истинско богатство је оно што мољац и рђа не квари (Мт 6, 19), оно што није под влашћу смрти и што нас чини сличнима нашем Творцу. Истинско богатство је у томе да, упркос смрти, љубављу ширимо наше биће и учествујемо у животу наших ближњих, а у коначном и у бесмртном животу Ближњега који нас је створио и који нам је тај свој живот, у лику свога Сина, даровао. Једини услов за стицање овога богатства јесте то да смирењем наш дух осиромаши од гордости и самољубља.
Када се то збуде, када – помоћу Божјом – у подвигу стицања смирења успијемо, поставили смо, колико је до нас, темељ за изградњу спољашњега мира – добре воље међу људима. А без таквог мира сваки је напор људскога рода бесмислен. Ево и зашто.
Савремена наука човјека одређује као биће које је способно да мисли апстрактно и комуницира помоћу симбола, због чега је у стању да сарађује у размјерама које далеко превазилазе границе једне групе људских јединки које су директно повезане. Зато је могуће говорити о човјечанству, о његовој добробити или опасностима које му пријете, док се говор о мајмунству или лавству већ на нивоу језика показује готово немогућим. Јединке појединих животињских врста, чак и оних људима најсличнијих, немају свијест о некаквој припадности врсти. Оне могу стремити очувању и бринути се само за добробит јединки са којима су непосредно повезане. Очување цијелих животињских врста као вриједности по себи једнако се, као и њихово уништење, тиче човјечијег мијешања у природу јер једино човјек мисли и дјелује у општим категоријама.
Међутим, ово значи и да је човјек једино биће способно да произведе посљедице које далеко превазилазе тежину његовог биолошког постојања. Човјек је биће способно да створи дјела која се могу упоредити са божанским стваралаштвом, али и да произведе деструкцију која може превазићи ону демонску. Разлика између божанског и демонског одређена је добром вољом.
А добра воља међу људима не смије знати за границе које људи између себе постављају. У супротном, уколико је ипак одређена границама неке конкретне људске заједнице, вјерске, националне, интересне, она није добра воља о којој говори Јеванђеље. Јер за Јеванђеље добра воља је свечовјечански императив. Када је законик приступио Господу са питањем Ко је ближњи мој (Лк 10, 29), он му је одговорио причом о милостивом Самарјанину и заповијешћу: Иди па и ти чини тако! (Лк 10, 37). Дакле, одговор на питање ко је твој ближњи јесте то да добро чиниш свакоме, а поготово ономе ко ти се, према огријеховљеној људској логици, указује као непријатељ, као што је то био случај међу Јудејима и Самарјанима.
Зато смо када љубимо непријатеље своје, благосиљамо оне који нас куну и чинимо добро онима који нас мрзе – каже Господ – савршени као што је савршен наш небески Отац (Мт 5.44; 48; Лк 6, 27-36).
Но, поново, тешко је избјећи оправдано питање не значи ли ово да нас Исус позива да се помиримо са побједом зла, да овај свијет предамо у његове руке и да од свијета одустанемо у име некакве фантазије о небесима? Да се правимо будалама пред злом, и то корисним будалама?
Никако!
Када нам каже да љубимо, благосиљамо и чинимо добро, Господ нас позива на дјело, на то да се у сваком тренутку и ситуацији активно и дјелатно противимо злу и да никада не пристанемо на то да у другом људском бићу, ма у какав да смо сукоб увучени, у коначном видимо зло. Чак и када смо принуђени да се, прихватајући одговорност, боримо против других људи, то треба да чинимо имајући у виду њихово и наше спасење, трудећи се да зло спријечимо, а не да га нанесемо.
Није лако живјети по заповијестима Јеванђеља. Заиста, мора се бити мудар као змија и безазлен као голуб (Мт 10, 16).
Јер живот по Јеванђељу подразумијева непрестану борбу, на првом мјесту борбу против зла у себи. Зато онај чије рођење је прослављено химном мира, онај кога у молитвама зовемо царем мира, и може, само на први поглед парадоксално, да каже и ово: Нисам дошао да донесем мир, него мач (Мт 10, 34; Лк 12, 51). Да, донио је мач, али мач којим се непрестано треба одвајати добро од зла, најприје у себи, а онда и у свијету, што често бива веома болно и због чега ономе који тако чини чак и домаћи његови могу постати непријатељи (Мт 10, 36; Лк 12, 52-53).
Јер људи не љубе опомене, нити су вољни да некакве принципе претпоставе интересима, ма колико им близак био онај који их на то позива.
Овај Божић дочекујемо у свијету који раздиру немири. Но, не треба имати заблуде, мира не може бити за оне који не допуштају да буду посјечени јеванђелским мачем. Свако ко не жели да раздвоји добро од зла, правду од неправде, напасника и агресора од жртве, лопова од марљивог радника, лаж од истине – осуђује себе на вјечити немир и злу вољу.
То је основна порука Божића.
Јер погледајте шта нам каже јеванђелист Матеј (Мт 2, 1-18): персијски мудраци видјели су необичну звијезду и знали су да она најављује рођење цара мира у Јудеји. Очекујући да ће се цар, како и приличи, родити у царској палати, похитали су у јудејске дворе да му се поклоне. Међутим, тамо су затекли цара немира, властољубивог Ирода. И, шта се збило? Суочен са могућношћу да – како су прије тридесет година код нас пророчки говорили надреалисти – избије мир, Ирод је покренуо сулуди рат против најневинијих, против све дјеце млађе од двије године из Витлејема и његове околине.
Тако бива и данас: свако ко претпостави власт миру прије или касније пада у Иродов гријех. Од њега су гори и страшнији само они који му притом аплаудирају и одушевљавају се. Таквих је у изобиљу било како у дане Ирода цара, тако и данас.
Зато, ако вас која душа гладна и жедна Бога у ове дане упита гдје да га тражи, реците јој да окрене главу од сјајних дворова и златних храмова, од раскоши, моћи, властољубља и частољубља и сваке гнусобе опустошења која стоји на мјесту светом (Мт 24, 15; Мк 13, 14; Лк 21, 20) и да слиједи звијездом вођене мудраце са Истока како би, у дубини сопственога срца, пронашла витлејемску пећину у којој се јединој може родити Цар мира.
Христос се роди!
