На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Света мученица Агатија; Света мученица Теодула; Свети Полиевкт цариградски; Преподобни Теодосије антиохијски; Свети Теодосије черњиговски; и Свети новомученик Антоније атињанин.
* * *
Тропар празника:
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АГАТИЈЕ
Злочестиви цар Декије издаде на све стране наређење да се сви хришћани имају убијати. У Сицилији тада беше његов војвода Квинтијан. У то време у сицилијанском граду Палерму беше једна девица, по имену Агатија, веома лепа, кћи благородних и богатих родитеља, васпитана у хришћанској вери. Када она чу за гонитељево безбожно наређење о убијању хришћана, распали се ревношћу за Христа Господа свог, коме се чистим девством беше обручила. И презре отаџбину своју и знаменитост порекла свог. А богатство што јој остаде после родитеља, и сву славу овога света, не рачунајући ни у шта, стаде припремати себе на страдање за Христа. Судија пак Квинтијан, чувши за лепоту, високо порекло и богатство ове свете девице, би захваћен нечистом мишљу према њој, и сладострасно је зажеле. И размишљаше како би могао да је види, придобије за своју гадну похоту, и уједно јој отме имање. А када сазнаде да она верује у Христа, одмах посла војнике из града Катане у Палермо, да је као хришћанку доведу на суд. Дошавши код свете Агатије, војници јој саопштише да су дошли да је воде, и обећапаху јој да ћe је с почастима одвести своме војводи, ако им само да реч да ће се поклонити њиховим боговима. Она им рече да је мало причекају, а сама уђе у унутрашње одељење свога дома. И затворивши се, подиже руке к небу, и мољаше се говорећи:
Господе Исусе Христе, Ти знаш срце моје, и намеру душе моје, и љубав моју према Теби, и веру моју у Тебе, – буди ми Ти вођ и помоћник против врага, кога сам већ Тобом, Богом мојим, згазила и умртвила. И сада, Господару, молим Те, не допусти свепрљавом и свепоквареном човеку том, слузи ђаволском, да оскрнави тело моје, у коме чисто и чесно поживех до сада. Похитај и постарај се да победиш ђавола, и слугу његовог Квинтијана, да не рекне: где је Бог њен? Прими сузе моје као миомирисну жртву и принос, јер си Ти Бог једини, и Теби приличи слава вавек, амин.
Пошто се тако помоли, она са војницима изиђе из града, праћена неким грађанима, суседима и познаницима. А иђаше да свесрдно и храбро стоји за Господа свог, као стена необорива. И говораше у себи: прво сам водила рат са ђаволом, трудећи се да неоскврнављеним сачувам девичанство своје и победим страсти тела свог. И победих страсти благодаћу Христа мог, и сатрх врага који помоћу сласти и пожуда ратује против људи. A caда одлазим у други рат, у коме имам душу своју положити за Христа. Али, о ђаволе, нећеш се обрадовати због мене већ ћеш се постидети, јер се надам у Христа Бога мог да ће са мноштвом светих Анђела Својих гледати с неба на подвиг мој и помагати мени слабој.
Тако говорећи у ссби, она топлим сузама омиваше лице своје. А успут јој се одреши ремен на обући. Она застаде да га завеже, и осврну се, и не виде никога од суседа који су је пратили, јер се сви беху вратили. Због тога се још више расплака, и помоли се Богу говорећи: Свемогући Господе, ради суграђана мојих, који нису поверовали мени, слушкињи Твојој, да хоћу да пострадам за свето име Твоје, покажи неко чудо на овом месту! – И одмах изниче и порасте дивља маслина.
А кад стиже у град Катану, војвода нареди да је одведу у кућу једне богате жене, Афродисије, која је имала пет младих кћери. Њима беше војвода заповедио, да љубазношћу и заводљивим речима склоне Агатију на телесну љубав, и наговоре је да принесе жртву боговима. И оне је стадоше обасипати похвалама и ласкама и многим обећањима. Затим јој стадоше претити, еда би је наговориле да се потчини Квинтијановој вољи. Али нимало не успеше. Оне не беху у стању да је не само речима, него и делима, од љубави Божје склоне на љубав световну: јер је украшаваху скупоценим хаљинама, даваху јој поклоне, нуђаху разноврсне слаткише, приређиваху гозбе и игре, довођаху хорове и музику, и устројаваху свемогуће забаве овога света. Али она није хтела на све то ни да погледа. И говораше им: Знајте, да су ум мој и мисао моја засновани на камену, и не могу се никада раставити од љубави Христове. А ваше ласкаве речи су као ветар, радости световне – као киша, а ваше претње – као реке. Ако и ударе на кућу моју, неће је моћи потрести, јер је основана на камену, који је Христос, Син Бога живога. – Док тако говораше, потоци суза сливаху јој се низ образе на груди. Јер као што јелен чезне за изворима воде, тако је душа њена чезнула да страда за Господа свог.
Афродисија, видећи да је срце свете Агатије непоколебљиво и неосвојиво, оде к војводи Квинтијану, и рече му: Лакше је камен размекшати, и гвожђе у олово претворити, него ону девицу усаветовати, и од Христа је одвратити. Ја и кћери моје ништа друго радиле нисмо него смо је и дан и ноћ саветовале. Употребљавале смо и ласкања, и молбе, и претње, да бисмо је придобиле да буде једне мисли с нама. Ја сам јој и бисере, и дивне ђердане, и скупоцене хаљине, и злато, и драго камење нудила, и робове јој и села давала, али она све то сматра за прашину коју ногама гази.
Чувши то, војвода Квинтијан се разљути, и нареди да му је доведу у тајни дворац његов. И седећи на своме месту, пун прљавих мисли, он је стаде питати: Каквог си порекла? Света Агатија одговори: Пореклом сам племићка, и имам угледне и богате сроднике. Квинтијан је упита: Када си славна пореклом, зашто онда носиш подеране хаљине као нека робиња? Светитељка одговори: Христова сам робиња, и Њега ради носим робињско обличје. Квинтијан је упита: Како себе називаш робињом, када си слободна, јер си кћер високородних родитеља? Светитељка одговори: To наше високородство, и та наша слобода јесте: служити Христу. Војвода рече на то: Шта дакле, зар нисмо, слободни ми, који не служимо Христу вашем, па га чак и одбацујемо? Агатија одговори: Ви сте запали у такво ропство и плен, да сте не само постали робови греху, него и поклоници одвратних и мртвих идола, јер као Бога обожавате дрво и камен. Квинтијан рече: Ако тако будеш богохулствовала, бићеш подвргнута страшним мукама. Но реци ми, зашто одбацујеш наше богове? Агатија одговори: Одбацујем их зато што нису богови већ демони, чије ликове правите од бакра и мермера, и позлаћујете их. Квинтијан рече: Девојко, послушај добар савет, и принеси жртве, да не би допала разних мука, и осрамотила и обрукала високородство своје. А касније ћеш се, и против воље, поклонити боговима, господарима васељене. Света Агатија одговори: Нека жена твоја буде као Афродита, богиња твоја, и ти сам буди као Зевс, бог твој.
Када то светитељка рече, Квинтијан нареди да је ударе по лицу, говорећи: Нe вређај војводу! Света Агатија одговори: Где ти је разум, војводо? Ја ти желим да будеш као бог твој, a ти не желиш да будеш сличан њему, и сам се својих богова стидиш. Онда почни да их заједно са мном одбацујеш. Војвода рече: Заслужујеш велике муке, на које ћу те одмах ставити, ако не извршиш што ти се наређује. Девица одговори: Ничега се не бојим! Јер, бациш ли ме зверовима да ме поједу, они ће се, чим ме угледају и чују име Христово, укротити. У огањ ћеш ме вргнути? Анђели ће ми с неба донети росу да ме расхладе. Нанећеш ми ране и муке? Имам за помоћника Духа истине, који ће ме избавити из руку твојих. – Онда војвода нареди да је одведу у мрачну и смрдљиву тамницу. И светитељка, поверавајући себе Господу своме, иђаше као на пир и весеље.
Сутрадан војвода Квинтијан опет изведе свету Агатију преда се на суд. И упита је: Јеси ли добро размислила о своме здрављу? Света Агатија одговори: Христос је моје здравље. Војвода рече: Одреци се Христа, да млада не погинеш. Светитељка одговори: Одреци се ти лажних богова својих, који су дрвље и камење, и приступи истинитоме Богу, који те је створио, да не би допао вечних мука.
Тада мучитељ, ражљућен, нареди да је нагу обесе о дрво и бију. А кад светитељку бијаху, мучитељ јој рече: Упути мисао своју ка поклоњењу боговима, да би остала у животу. Она одговори: Ове муке доносе ми весеље, и радујем се њима, као што се понеки радује када нађе велико благо. Ова привремена страдања мени су корисна. Као што пшеница не може доћи у житнице пре него се очисти од плеве, тако ни душа моја не може ући у рај, ако тело моје најпре не буде сакрушено мукама. – На то судија потстицаше слуге да је још свирепије муче. Онда нареди да јој гвозденим клештима кидају дојке, и да их отсеку. А када ово извршиваху, рече мученица војводи: Безбожни и бездушни мучитељу, зар се не стидиш да женскињу одрежеш дојке, које си ти сам у мајке своје сисао? Али ја имам друге дојке у души својој, којих се ти не можеш коснути, јер су посвећене Богу од младости моје.
Затим светитељка би вргнута у тамницу. У поноћи јој се јави свети апостол Петар, стар и честан, држећи у рукама многе лекове. Пред њим иђаше један диван младић са упаљеном свећом. И разуме светитељка да је дошао неки лекар. Рече јој апостол: Нечестиви мучитељ нанесе ти страшне ране, али нимало не успе; ти си га победила својим јунаштвом. Стога бедник нареди да ти не само кидају дојке него и отсеку. Због тога ће се душа његова вечито мучити. A ja сам стајао и посматрао како си муке подносила, и осетих да ти се дојке могу исцелити. Због тога и дођох овамо. А света мученица Агатија одговори: Ја никада нисам за тело своје употребљавала никакве лекове, па и сада сматрам да не треба да нарушим тај добри обичај, који од младости чувам. Старац јој на то рече: И ја сам хришћанин, и са том намером дођох да те исцелим. Немој се дакле стидети мене. Светитељка одговори: Ти си човек, a ja девица, како онда могу без стида обнажити тело своје? Више волим да трпим болове од својих рана, него да се пред очима мушкараца обнажим. Благодарим ти, чесни оче, што си мене ради дошао овамо, да ми исцелиш ране. Но знај, да се лекови, спремљени од људи, никада неће приближити телу мом. А старац јој рече: Зашто не желиш да те ја лечим? Светитељка одговори: Имам Господа свог Исуса Христа, који све тренутно исцељује, и речју подиже пале. Ако он хоће, може исцелити мене, недостојну слушкињу Своју. Обрадовавши се тако великој вери свете мученице, апостол се мало осмехну, и рече: Он ме посла к теби, девице, јер сам ја Његов апостол. Погледај дакле, ти си већ исцељена.
Рекавши то, он постаде невидљив. Тада света мученица Агатија, познавши ко јој се јавио, стаде благодарити Бога, говорећи: Благодарим Ти, Господе мој, Исусе Христе, што си ме се сетио и послао апостола Твог да ме исцели. – Онда погледа на тело своје: и виде дојке своје читаве, и све ране исцељене. А сву ноћ неисказана светлост испуњаваше тамницу и осветљаваше је. Уплашени од тога, стражари побегоше и оставише тамницу незакључану. А беху тамо и други сужњи, који, видевши то, рекоше светитељки: Ето, врата су отворена, и нема стражара; хајде, бежи! Света Агатија им одговори: Нe желим да лишим себе мученичког венца, и стражаре доведем у опасности. Но пошто ми је помоћник Господ мој Исус Христос, Син Бога живог, који ме исцели, остаћу до краја у Његовој вери.
А кад прође четири дана, у пети дан седе опет мучитељ на судијску столицу. И доведоше преда њ свету Агатију, и он јој рече: Докле ћеш се противити царском наређењу? Принеси жртву боговима, да те не бих ставио на најстрашније муке. Светитељка одговори: Све су речи твоје ништавне, и наређење цара твог неправедно. Оно и сам ваздух скврнави. Но реци ми, бедниче и безумниче, ко тражи помоћи од мртвог дрвља и камења? Ја приносим жртву захвалности Ономе који исцели дојке моје и излечи све тело моје.
Тада мучитељ нареди да јој открију груди. И видевши да су јој дојке читаве и здраве, као што беху и раније, упита је: Ко те исцели? Мученица одговори: Исус Христос, Син Бога живога. Квинтијан је упита: Зар опет помињеш Христа, о коме ја нећу ни да чујем? – И нареди да се оштри црепови усијају у огњу, поређају по земљи, натрпа жар на њих, и преко жара простре нага света мученица, да се тако пече и мучи. И када то чињаху, изненада би земљотрес не само на том месту, него и у целом граду, и раседе се земља, те прогута Квинтијановог друга Вултеа и пријатеља његовог Теофила, по чијем савету Квинтијан стави мученицу на овакве муке. Уплашени пак од земљотреса, сви грађани дојурише код Квинтијана у судницу, и викаху на њега да не мучи невину девојку, јер због ње и би земљотрес.
Уплашен од земљотреса и узбуне грађанства, Квинтијан нареди да светитељку одведу у тамницу. Ушавши у тамницу, мученица подиже руке к небу и рече: Благодарим Ти, Господе, што си ме удостојио да пострадам за свето име Твоје и, уклонивши из мене жељу за привремени живот, подарио ми трпљење. Стога ме услиши сада, Господе, и благоволи да напустим овај свет и пређем к богатој и великој милости Твојој.
Пошто се тако помоли, предаде дух свој у руке Божје, 251. године у граду Катани a у време цара Декија. Када то дознаше грађани, они хитно доћоше и, узевши свето тело њено, однесоше и чесно сахранише. А к чесноме телу свете мученице дође и један прекрасан младић, уопште непознат грађанима Катане. Са њим беху сто дивних младића. И овај младић испрати до гроба тело свете мученице, и стави у њен сандук камену плочу, на којој беше написано ово: Ум свет, добровољно поштовање Бога, и избављење отаџбини. – Пошто ту плочу метну крај главе свете мученице, младић одмах постаде невидљив. И свима људима би јасно, да је то био Анђео Божји.
После тога војвода Квинтијан узе своје војнике и пође у град Палермо да заграби богатство свете мученице Агатије, и присвоји целокупно имање њено. А када дође до реке Псимиф, и зађе у њу са коњем да је прегази, коњи се под њим и под војницима изненада разбеснише, са себе свалише, лице му изгризоше, ногама га изгазише, и у реку утопише. Тако Квинтијан злом смрћу оконча свој зли живрт. И тело његово многи тражише, али га не нађоше, јер и оно погибе заједно са душом. Отада ниједан велможа царски не усуди се да кињи сроднике свете Агатије. A слава свете Агатије шираше се на све стране. И би над моштима њеним подигнута црква, и хаљина, коју је носила, би положена на њен гроб као знак смирености њене.
А кад прође година од кончине свете Агатије, гора Етна, крај града Катане, пусти из себе велики огањ, и лава као велика река течаше из вулканског гротла, и камење као восак растапаше. И сви житељи града Катане беху у великом страху, бојећи се да им град не буде уништен. И прибегоше к цркви свете мученице Агатије не само хришћани него и незнабошци и, узевши њену хаљину, иставише је према лави која је јурила ка граду, и као штитом се одбранише од смртоносне и грозне огњене лаве, јер се лава, као да се застиде хаљине свете мученице, заустави и угаси. Видевши то, људи се обрадоваше великом радошћу, и слављаху Бога, и величаху свету мученицу. Ово се чудо догоди 5. фебруара, дан када светитељка пострада за Христа Господа свог, коме слава вавек, амин.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ТЕОДУЛЕ
У вpeмe римских царева Диоклецијана и Максимијана беше у киликијском граду Аназарву неки војвода, по имену Пелагије. Он рече својим слугама: Прођите сву област моју, похватајте хришћане, и доведите их к мени на суд, да им саопштим царско наређење, да се поклоне нашим боговима. – Слуге поступише по заповести. Ухватише и неку хришћанку, по имену Теодулу. Бојећи се, не мука, него да је не оскврне, она им понуди много злата, и мољаше их да је пусте. Али они не обратише пажњу на злато, већ је одведоше своме војводи, и испричаше му да је хтела да се златом откупи од њих. Војвода их похвали што их злато није саблазнило те је нису пустили, и зато их награди поклонима. Сам пак седе на судијску столицу, и преда њ изведоше ту блажену хришћанку. Он је упита за име, а она одговори: Хришћанска сам. Војвода Пелагије рече на то: Пре но што те почнем мучити, кажи нам своје име. Светитељка одговори: Рекох ти већ, и не слагах, да се зовем Хришћанка. To je моје чесно и вечно име, а од људи сам названа Теодула. Родих се од родитеља хришћана, и у закону хришћанском добро сам васпитана. Војвода јој рече: Видим да ми без ума одговараш. Света Теодула одговори: Ви сте безумни, јер, напустивши Бога, клањате се камењу. Војвода рече: Саветујем ти као сестри: принеси жртву боговима, па хајде к мени да уживаш на моме имању и да будеш у великој части. Теодула одговори: Уживај у своме имању ти и отац твој Сатана, и заједно ћете бити наследници вечних мука. Војвода рече: Знам да сте ви жене по нарави напрасите и гневљиве, и досађујете властима. Али ја нисам брз на гнев, но кротко ти саветујем да ми се покориш и принесеш жртву боговима, да не би погубила душу своју. Светитељка одговори: Ја не погубљујем душу своју него је спасавам, остајући у вери Божјој, а тело ће моје отићи у земљу. Стога ти не без ума говорим: мучи тело моје како хоћеш! А Бог, видећи моје трпљење, пружиће помоћ своју мени пошто свим срцем желим да пострадам за Њега, као што је Он пострадао за нас на крсту, обављајући спасење људима својим. Војвода Пелагије рече: Мислиш да ћеш ме тим речима својим разјарити, да бих те што пре погубио. Знај добро, ја ћу те дуго мучити, режући ти парче по парче, док те не погубим. Светитељка одговори: Зли и крвожедни вуче, како можеш погубити овцу која има доброга пастира Христа, Творца свих? Ко ме може отети из Његових руку?
Тада се мучитељ разгневи, и нареди да светитељку обнаже, и да је њеним сопственим плетеницама обесе о кипарис, па да је муче усијаним шипкама гвозденим, сажижући јој дојке. Мучена, светитељка рече: Знај, војводо, ја не осећам муке, а гледам тебе где се, побеђен, више мучиш. Одговори јој војвода: Богови су наши милостиви, и знају да ћеш им се обратити. Зато, штедећи те, они уклонише бол из тебе, да не би осећала муке. Светитељка рече: Где су богови твоји који ме штеде? Покажи ми их, да им укажем поштовање.
Чувши ову реч, војвода се веома обрадова, и нареди да је одвежу и хитно одведу у храм њиховог бога Адријана, кога сматраху као живог и славног. Ушавши у тај храм светитељка угледа Алријаиов кип. И помоливши се истинитоме Богу, она дуну на кип, и овај тог тренутка паде, као громом поражен, и изломи се на три дела. Онда светитељка изиђе из храма, и рече војводи: Уђи, и пружи руку помоћи твоме богу, јер паде и изломи се. A кад војвода уђе и угледа на земљи идола разбијеног на три дела, закука за њим, и дуго плака.
Глас о томе дође до ушију царева, и они послаше једног човека у град Аназарв, да испита да ли је то истина па да војводу баци зверовима да га поједу. Дознавши за ово, војвода паде пред светом Теодулом, са плачем је молећи да њиховог бога опет начини целим. И обећа да ће постати хришћанин, ако види тог бога где стоји на истом месту на коме је и раније био. Пошто се усрдно помоли свемоћном Богу, светитељка нареди идолу да постане цео, и стане на своје место. И одмах идол постаде цео, оде и стаде на место где је раније стајао. А кад царски изасланик дође и виде да је идол читав, одмах се врати к царевима, не учинивши војводи никакво зло.
Потом стиже од царева писмо Пелагију, у коме му се наређује да Теодулу стави на разне муке, и тако погуби. И Пелагије не само не испуни своје обећање, то јест не постаде хришћанин, него заборави доброчинство свете Теодуле, и опет је ухвати, и нареди да јој усијаним сврдлима буше ноге. И кад тако мучаху свету Теодулу, приступи Пелагију неки идолопоклоник коментарисије, говорећи: Молим твоју светлост, господине војводо, дај ми власт над њом, и ја ћу је уразумити да се поклони боговима. Ако то не урадим, онда ми отсеци главу. И војвода му даде власт над светитељком.
И он направи пет дугачких клинаца: и један укуца у лево уво светитељкино, и он прође до десног ува њеног; други клинац укуца у десно уво њено, и он прође до левог ува њеног; трећи клинац укуца јој у чело, а последња два – у обе дојке њене. A светитељка, подигавши очи к небу, помоли се Богу да јој да трпљење. И одмах доби помоћ Божју и исцељење: јер клинци поиспадаше, и она поста здрава.
Тада коментарисије одведе светитељку дому своме, и ласкавим речима је наговараше да се с њим поклони боговима њиховим, да бих и ја, рече, добио одликовање од војводе, и ти се од самих царева удостојила велике славе. Светитељка му рече: Наговори ти себе сама, и постани хришћанин, да би се удостојио, не кратковремене, већ вечне славе у царству Господа нашег Исуса Христа, који ће судити живима и мртвима, и свакоме дати по делима његовим. Коментарисије рече: Реци ми сву истину, слушкињо Христова, јер се од твојих речи запали срце у мени. Одговори му Теодула: Овај свет, и богатства његова, и сва слава, брзо ће проћи, а будући живот је бесконачан. И ко овде чини добра, примиће у оном свету добру награду; а ко чини зла у овом свету, биће вечито мучен у оном. Нарочито пак биће подвргнути бесконачним мукама они који се клањају идолима, као ви. – Овим, и многим другим речима, света Теодула приведе коментарисија к познању истине. И он, дарнут у срце, рече: Молим те, госпођо Теодуло, не помени зло које ти учиних, него моли за мене Бога твог, да и ја постанем хришћанин.
Сутрадан отиде коментарисије са светом Теодулом код војводе и рече му: Нe могох слушкињу истинитог Бога одвратити од правог и истинитог пута. Штавише, она мене изведе на прави пут, јер ме избави од таме незнања, и приведе Христу, истинитоме Богу, у кога чврсто верујем, и исповедам свесвето име Његово, и клањам Mу се свим срцем. – Када војвода чу ове речи његове, нареди да му одмах отсеку мачем главу, а тело баце у море. И тако он претрпе мучеништво у двадесет и четврти дан месеца јануара. А света Теодула би бачена у силно усијану пећ, и остаде у њој неповређена.
Потом би предата под власт неком помоћнику војводином Еладију, да је он наговори да се поклони боговима. Али света Теодула својим богонадахнутим речима и њега приведе Христу, као и коментарисија. И он изиђе пред војводу, и изјави да је хришћанин. И би мачем посечен. А за блажену Теодулу мучитељ ужеже велики роштиљ, и простре је по њему, и изли на њу врелу смолу и восак и уље. А роштиљ се распаде од силног огња, и велике варнице и силан пламен сажеже многе присутне. Па и самог војводу огањ захвати, и он у мукама изгоре. А света Теодула остаде без повреде. Видевши то чудо, мноштво људи вероваше у Христа. Међу њима беху Макарије и Евагрије, угледни грађани. После тога неверни опет ужегоше пећ, и би бачена у њу света Теодула са Макаријем и Евагријем и многим другима који беху поверовали у Христа. И пошто се сви помолише Богу у усијаној пећи, скончаше, и пређоше у бесконачни живот, у коме, овенчани венцем победе, триумфују са свима Светима, славећи Оца и Сина и Светога Духа вавек, амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ПОЛИЕВКТА патријарха Цариградског
Због свог високог ума, ревности верске и красноречивости назван другим Златоустом. У време патријарха Полиевкта и цара Константина Порфирогенита дође у Цариград руска кнегиња Олга, и ту се крсти 957. г. Патријарх ју је крстио, а цар јој је био кум. Пророчки јој рекне св. Полиевкт: „Благословена си ти међу женама руским, јер си заволела светлост и одбацила таму, благосиљаће те синови руски до последњег колена“. Из простих монаха Полиевкт је био узет за патријарха 956. год. и остао је на престолу патријаршском до своје смрти 970. године.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОСИЈА АНТИОХИЈСКОГ
Овaj свети отац наш Теодосије родом је из Антиохије. Син знаменитих родитеља. Послуша реч Господњу: остави кућу, и богатство, и племство, и све остале радости света, и повуче се у планинске и шумовите крајеве у Киликији, према мору. И тамо начини једну врло малу келију. Водио је подвижнички живот; носио хаљину од козје длаке; испод хаљине носио тешке синџире: један око врата, други око паса, и два око обе руке. Бавећи се молитвом и рукодељем, тиме је умртвио телесне страсти, тојест похоту, гордост и остале. Хранио се биљем и помало поврћем, које је сам гајио. Тиме је гостио и оне који су му долазили. Косу је имао врло дугачку: допирала му је до ногу.
Уколико се више подвизавао, утолико је расла слава његова. Од Бога доби и дар чудотворства, тако да је извео воду из стене. Многи су му почели долазити и остајати код њега, угледајући се на његов живот. Примајући их, преподобни претвори ону пустињу скоро У небески град. Једном наиђоше у те крајеве Агарјани, али, из уважења према блаженом Теодосију, не учинише никакво зло, и удаљише се мирно. Но због честих њихових најезда преподобни остави пустињу и оде у своју постојбину Антиохију. Ту начини себи малу колибу, и заједно са неком братијом вођаше духовни живот. И говораше тој братији: Браћо, иако су нам Агарјани указивали поштовање, и нису нас уводили у напаст, ипак, као што каже апостол, треба да дамо место гневу. Јер и Господ побеже од Ирода, и тиме нам даде наук да и ми бежимо. И још смо научени да не срљамо сами у искушења. Јер, шта смета наша постојбина нашем духовном животу, ако ми бдимо над собом? Сигурно ништа.
Тако водећи духовни живот, блажени поживе нешто мало времена у својој постојбини, па отиде ка Господу.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОСИЈА архиепископа Черњиговског
Свети Теодосије, архиепископ Черњиговски, по пореклу свом припадао је властелинској фамилији Углицких. Отац Теодосијев Никита бејаше свештеник у Малоросији; мати му се звала Марија. Родитељи васпитаваху свога сина у страху Божјем и хришћанској побожности; под утицајем њихових поука у његовој се души још од раног детињства заметнуше клице оне побожности, којом се украшавао сав његов потоњи живот. По природи кротак, послушан и осетљив, Теодосије је из детињства горео пламеном љубављу према Богу и усрђем према храму Божјем. Пошто се код куће научи да чита и пише, Теодосија даде отац на даље образовање у Кијево-Братску Богојављенску школу. Ту под утицајем и руководством побожних наставника, изучавајући Свето Писмо и дела светих Отаца, Теодосије се труђаше да према њима изграђује и свој живот. Ту он растијаше и јачаше духом у познању истина православне вере и у подвизима побожности. И још ту, у школи, у младом Теодосију ниче тежња да, према својим моћима, подражава равноангелни живот преподобних: Антонија и Теодосија и других подвижника Печерских, – тих великих молитвеника и небеских покровитеља старопрестолног Кијева, под чијим благодатним заклоном он живљаше и васпитаваше се, и чије нетрулежне, прослављене мошти он стално пред собом гледаше. У слободним од рада часовима омиљено занимање Теодосијево беше: молитва, богоразмишљање и читање речи Божје. Ту се трудољубиви Теодосије добро упозна са црквеним хорским појањем у појачкој школи, устројеној преосвећеним Лазарем Барановичем. Уопште, Кијево-Братска Богојављенска школа, основана ради подржавања и заштите православне вере од напада пољског римокатоличког свештенства и језуита, обављала је сву наставу у строго православном хришћанском духу, и тим духом запајала и младе душе својих васпитаника. Међу својим наставницима она је имала истинска светила православне духовне просвете. Нема сумње да је и свети Теодосије добио тамо највише и најбоље у оно време образовање, које је имало да припомогне потпуном развићу свих даровитих способности његове душе.
Убрзо по завршетку свога васпитања у Кијево-Братској Богојављеноској школи Теодосије прими монаштво, за којим је још у школи чезнула његова душа, пламено жудна духовних подвига. И тако, овај истински подвижник Христов још у младим годинама ниушта не сматра сва блага овога света, оставља многометежни, сујетни свет и прима монашки постриг у Кијево-Печерској лаври са именом Теодосије, у част великог Кијево-Печерског подвижника и оснивача општежићног монашког живота у Русији – преподобног Теодосија, кога је он тако побожно поштовао и чијем се молитвеном посредништву он тако често обраћао још за време свог школовања у Кијеву. Од тога доба почиње строго-подвижнички живот Теодосијев, који га убрзо учини познатим не само у монашким круговима него и међу мирјанима.
Смиреност и примеран живот младог подвижника скренуше на себе пажњу ондашњег митрополита кијевског Дионисија, те га он постави за архиђакона Кијево-Софијске саборне цркве. Ту се он веома ревносно потруди све до одласка митрополита Дионисија из Кијева. После тога он би постављен за намесника митрополитовог дома. Али живот у Кијеву, узнемираван светском таштином, не могаше задовољити унутарњу тежњу младог инока ка безмолвију и његову жељу да борави у сталном молитвеном општењу с Богом. Стога свети Теодосије, вучен љубављу ка подвизима побожности и монашког безмолвија, ускоро остави Кијево и настани се у удаљеном, малом Крупицком Батуринском манастиру, издавна чувеном због строгости монашког живота. Ту преподобни Теодосије би посвећен у чин јеромонаха. Но иако се образовани, побожни и радени монах на све могуће начине скривао од света, ипак није могао остати непримећен од више духовне власти. Свети Теодосије се подвизавао не дуго у Крупицком манастиру. Он се јако издвајаше међу осталом братијом својом духовном мудрошћу и строгим подвижничким, врлинским животом. Због тога кроз кратко време он би постављен за игумана Корсунског манастира, у Кијевској епархији.
Ово постављење одговарало је унутрашњим тежњама преподобног Теодосија. Корсунски манастир, налазећи се на острву реке Росе, далеко од световних насеља, у живописној природи, потпуно је одговарао светитељевом стремљењу ка усамљености и подвизима побожности далеко од светске сујете. Својим побожним, истински подвижничким животом он служаше као узвишени пример манастирској братији, и показа мудру способност у управљању манастиром. Зато убрзо потом он би премештен за настојатеља чувеног Кијево-Видубицког манастира. Ова древна обитељ кратко време пре тога бејаше у рукама унијата и Пољака римокатолика, и они је разрушише. Велики део монаха се расеја, јер нико није хтео да живи у порушеном манастиру; манастирске зграде беху запуштене, нека манастирска имања неправедно отета. Уопште, манастир је захтевао и унутарњу и спољну обнову, и било је потребно много снаге и умења да се то постигне. Али преподобни Теодосије не паде духом и, Божјом помоћу, он са успехом изврши тај посао и знаменитој древној обитељи поврати њено пређашње благољепије и уређај: обнови манастирска здања и храмове, васпостави спољашње благоустројство, заведе угледна благољепна богослужења, образова диван хор. Но још више пада у очи труд овог истинског подвижника Христовог око обнове унутрашњег духовног живота монашког у Видубицком манастиру. Ревносно испуњујући дужности монашког звања, преподобни Теодосије служаше монасима као узвишени пример строгог подвижничког живота, и тако привлачаше у своју обитељ многе жељне спасења. У исто време, желећи да што више усади дух истинског подвижништва у монасима Видубицке обитељи, светитељ устроји мали скит на манастирском земљишту у мозирском срезу Минске губерније, за оне од братије који ишту потпуну усамљеност и сурове аскетске подвиге.
Но и поред овакве своје подвижничке делатности, свети Теодосије доживе многе неправедне увреде и клевете. Али подвижнички живот његов и мудро руководство монасима осигураше му свеопште поштовање код Кијевљана. Нарочито га је уважавао и ценио ондашњи вршилац дужности Кијевског митрополита, архиепископ Черњиговски Лазар Баранович, његов ранији наставник и ректор у Кијево-Богојављенској Братској школи. Као вршилац дужности Кијевског митрополита, архиепископ Лазар одреди Теодосија, који тада још бејаше Видубицким архимандритом, за свога намесника у митрополији. Потом, када Малоросија изабра за кијевског митрополита епископа луцког Гедеона, тада Лазар Баранович посла архимандрита Теодосија у Москву ради потврде тог избора, што он успешно сврши код цара.
Преосвећени Лазар Баранович, вративши се из Кијева у Черњигов на своју епархију, позва к себи преподобног Теодосија и посхави га за архимандрита Черњиговског Елецког манастира.
Y то време овај манастир бејаше веома бедан и оскудан. Но нови настојатељ за две-три године потпуно уреди и осигура манастир, увећа братство и заведе подвижнички дух међу братијом.
Y исто време архимандрит Теодосије помагаше архиепископу Лазару у управљању извесним епархиским пословима. Одушевљен његовом ревношћу старац – архиепископ зажеле да још за живота свог види Теодосија у епископском чину, и на тај начин спреми себи достојног намесника. И године 1692, он са хетманом Малоросије упутише у Москву писмене молбе царевима: Јовану и Петру Алексејевичима, и патријарху Адријану, да архимандрита Елецког Теодосија произведу у чин архиепископа. У тим молбама они су писали: „Пречасни архимандрит је човек благ, украшен врлинама монашког живота, који он води из младих година; искусан је у управљању манастирима, пун страха Божјег и мудрости духовне, просвећен, велики ревнитељ црквеног благољепија, способан да управља домом архиепископије и Черњиговском епархијом“. Заузимање уваженог старца – архиепископа уроди плодом, и те године архимандрит Теодосије отпутова у Москву ради хиротоније. Тамо он би хиротонисан за архиепископа 13. септембра 1692. године.
Велика то беше радост за престарелог архипастира Черњиговског Лазара Барановича, када свог омиљеног помоћника угледа у архиепископском чину. Томе се обрадова много и паства, која је побожно волела и уважавала владику Теодосија. И као архиепископ, свети Теодосије помагаше преосвећеном Лазару са безграничном љубављу и оданошћу сина, ништа не предузимајући без сагласности првојерарха черњиговског и управљајући паством по његовим упутствима и жељама. Но Господу би угодно да се велики старац – архипастир тихо и мирно упокоји 3. септембра 1693. године, после 36-годишњег управљања черњиговском епархијом. Архиепископ Теодосије га свечано сахрани у черњиговској Борисогљебској саборној цркви.
После тога патријарх Московски утврди светог Теодосија за самосталног архиепископа Черњиговског. Свети Теодосије се са очинском ревношћу стараше о духовном благостању своје пастве. При томе, очигледна беше за све светост његовог живота, искрена љубав његова према подвижништву, хришћанско милосрђе његово и љубав к свима који му се обраћају. Својим добрим делима и хришћанским врлинама он је светлео не само за паству черњиговску него и далеко ван њених граница. И у самој Москви његово се име већ одавна изговарало са особитим поштовањем, пошто се он својом духовном мудрошћу и моралним особинама издвајао од свих ондашњих руских јерараха. До последњег даха свог, он се, као истински војник и подвижник Христов, подвизавао у славу свете вере православне и на добро својих ближњих. Горећи духом, он је служио Господу, и за све био светилник који гори и светли (ср. Рм. 12, 11; Јн. 5, 35).
Свети Теодосије се најусрдније стараше да код своје пастве развије љубав према подвижничком животу, који он свесрдно заволе од ране младости своје. У том циљу он ревносно подржаваше не само већ постојеће у његовој епархији манастире него и нове осниваше. Тако он основа женски манастир, назван Печеникски. Затим основа други манастир, у близини града Љубеча. Упоредо са старањем о развићу подвижништва светитељ се старао и око подизања и украшавања храмова. Бринући се о моралном напретку своје епархије, он је главну пажњу обраћао на свештенство: трудио се да за свештенослужитеље одабира лица достојна и способна, и свима средствима појачавао пастирско-просветну делатност парохијског свештенства.
Но свети Теодосије не остаде дуго на Черњиговском архипастирском престолу. Предосећајући своју блиску кончину, он дозва к себи у Черњигов намесника Брјанског Свенског манастиpa, јеромомаха Јована Максимовича[20], и половином 1695. године произведе за архимандрита Елсцког манастира, којим је до тог времена управљао сам. Ускоро после тога свети Теодосије се престави ка Господу, петог фебруара 1696. године. Горко оплакан од осиротеле пастве, свети Теодосије би погребен у черњиговској саборној Борисогљебској цркви.
Свети Теодосије не остави своју паству ни по завршетку свога земног служења. Од његових нетљених моштију стадоше се догађати чудеса. Низ чудеса отпоче са благодатним исцељењем од тешке болести његовог наследника на архиепископском престолу черњиговском, преосвећеног архиепископа Јована Максимовича. Преосвећени Јован се тешко разболе; болест се нагло погоршаваше; болесник стаде бунцати. и када болест беше на врхунцу, наједаред преосвећени призва к себи келејника и нареди му да одмах у његовим одајама обави вечерње и прочита за њега богослужбено молитвено правило, и да за сутра изјутра спреми све што треба за архијерејску службу коју ће он служити. Они који се налажаху око болесног архипастира помислише да он бунца. Али на његово упорно настојавање они најзад устукнуше и испунише му жељу. Сутрадан, на запрепашћење свих, преосвећени владика, потпуно здрав, одслужи божанствену литургију. Потом он објави присутнима, да му се дан пре јавио светитељ Теодосије и рекао му: „Служи сутра и – бићеш здрав“. У знак благодарности за своје тренутно, чудесно исцељење од тешке болести, преосвећени архиепископ Јован Максимович састави у част угодника Божјег „похвалу“ у стиховима.
За овим чудом стадоше се ређати чудеса благодатног чудотворца светог Теодосија. Чудеса од светих моштију његових често су била праћена јављањем светог Теодосија болесницима у сну, при чему је он наређивао да се моле, да посте, да отслуже молебан итд., обећавајући исцељење. Понекад пак он је при томе давао поуке, саветовао и очински прекоревао за извесне грехе. Тако, једноме немчи светитељ се јавља у саном виђењу и говори му: „Иди у саборну цркву, направи молебан и бићеш здрав“. Сутрадан немча, на запрепашћење свих, стаде говорити. А затим, угледавши у саборној цркви светитељеву икону, познаде у њему оног угодника Божјег који му се беше јавио у сну. – „Благосиљам и опраштам“, говори светитељ свештенику који у сну исповеда пред њим своје грехе и моли му се за исцељење сина; при томе му обећава да ће му исцелити сина, што се сутрадан и збива. – Једној жени која се са сузама молила Богу и призивала светитеља да се помоли за оздрављење њенога мужа, чудотворац умиљато говори, тешећи је и храбрећи: „Нe плачи, ја ћу умолити Бога, и муж твој биће здрав“. И убрзо затим муж њен, који је око године дана патио од тешке болести, потпуно оздрави. – Светитељ се јавља једној болесници која га је призивала, и говори јој само једну реч: „Успокоји се“, и њене душевне патње потпуно престају. – Уопште, тешко је набројати сва дивна исцељења, извршена молитвеним посредовањем светог Теодосија. Доста је рећи, да су она са свих крајева Руске земље стала привлачити ка његовом гробу многобројне гомиле богомољаца.
Нетљене мошти светог Теодосија биле су откривене 14. фебруара 1772. године, што значи на 76 година после његовог блаженог престављења. У току времена стале су се у саборној цркви, где леже светитељеве мошти, водити белешке о исцељењима која се догађаху од светих моштију. А од 1850. године у истој саборној цркви Черњиговској стално се води подробан летопис о чудесима која се збивају на молитве упућене светом Теодосију. Слава Богу, дивноме у светима Својим!
* * *
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АНТОНИЈА АТИЊАНИНА
Новојављени мученик Христов Антоније беше из славног града Атине. Родитељи његови Митар и Каломира беху пуки сиромаси, али сина свог Антонија одгајише у побожности и научише га светим књигама. Да би помогао своје сиромашне родитеље, Антоније се у својих дванаест година најми код неких албанских Турака који пословаху у Атини. Тако он помагаше родитеље до својих шеснаест година. За време пак рата између Русије и Турске 1770. године, газде Антонијеве кренуше у Мореју да пљачкају и поробљују хришћане, а поведоше са собом и Антонија. Тамо га његове газде продадоше као роба неким Агарјанима. Ови одмах стадоше на разне начине мучити Антонија, приморавајући га да се потурчи. Али он не хте. Онда га они поведоше са собом у турску војску која се налазила на Дунаву. Тамо Антоније би пет пута продаван и препродаван као роб, прелазећи у руке све горих и горих људи. И сви га они стављаху на разне муке, еда би га приморали или приволели да се одрекне хришћанске вере и потурчи. При томе они употребљаваху и ласкања и претње, и обећања и застрашивања. Али им све то беше узалуд, јер Антоније стајаше чврсто у својој вери. Најзад продадоше Антонија за триста гроша једном православном хришћанину, мутавџији по занату. Овај га одведе у Цариград, где имађаше своју кућу и радњу. У Цариграду Антоније оде к једном духовнику, исповеди му грехе своје скрушено и са сузама, и причести се Светим Тајнама у цркви Светог Николе. И од тада с радошћу служаше свога газду, као захвални слуга.
Једном Антоније усни сан који га укрепи на мучеништво. Наиме: јави му се у сну једна дивна жена, и обећа му сваку помоћ и крепкост у свима опасностима, и рече му да се не боји него да буде храбар. Рекавши му то, она га покри својим огртачем. – Антоније исприча овај сан својој газдарици; и они изведоше закључак да ће Антоније мученички пострадати за Христа. После тога Антоније, по свом обичају, оде у радњу на посао. Али га онда примети његов ранији господар Турчин, војни великодостојник, препозна га и стаде га грдити и викати на њега, како се, тобож, био потурчио, па се ето опет вратио хришћанској вери. И одмах прикупи многе сведоке за то. И сви навалише на Антонија, и тукући га немилосрдно одведоше на суд. И тамо сведочаху против њега како се, кобајаги, истински био потурчио. Судија упита Антонија да ли је то истина. Антоније без икаквог страха одговори слободно: Родио сам се од хришћанских родитеља, и хришћанин сам; Христа се нипошто одрећи нећу; напротив, готов сам да примим, ако је могуће, хиљаде и хиљаде смрти за Господа мог Христа.
Чувши то, судија му најпре стаде обећавати положаје и почасти и богатство од цара, само ако се потурчи. Но христољубиви мученик све то не само одби, него и исмеја као тричарије. Тада му судија поче претити да ће га ставити на неподношљиве муке и приредити му најљућу смрт. А мученик му на то рече: Немој мислити, судијо, да ћеш ме претњама и застрашивањима одвратити од хришћанске вере. Ево, мучи ме, каштигуј ме, сеци ми тело; измисли и неку нарочиту и најстрашнију смрт за мене! Али, знаш шта: најбоље би било да ти сам постанеш хришћанин, па да заједно ја и ти исповедамо Христа – истинитог Сина Божјег и истинитог Бога.
Слушајући овакве речи и дивећи се мучениковој неустрашивости судија се не наљути на њега већ на лажне сведоке Турке, и назва их покварењацима и лажовима, јер клеветама и лажима приморавају људе да се турче. Али ови не престајаху упорно остајати при својим лажним исказима и викати да се Антоније погуби. Тада судија узе насамо мученика и рече му: Младићу, жалим твоју младост. Молим те, послушај ме: одреци се привремено своје вере, па онда иди куда хоћеш и држи надаље своју веру. – Али мученик, имајући на уму речи Христове: „Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем мојим на небесима“, не хте не само да се голом речју одрекне Христа, него узвикну: „Хришћанин сам, и волим умрети за Христа Господа мог“.
Када судија најзад увиде да нити може лажне сведоке умирити нити мученика наговорити да промени вером, он и против своје воље донесе писмену одлуку да се мученик погуби. И ову своју одлуку он кришом посла по поверљивом човеку ондашњем везиру Мехмет Мелек – паши, обавештавајући везира да је он принуђен био да изрекне овакву неправедну одлуку. Везир дозва мученика преда се и испита га по овој ствари. Онда и сам стаде наговарати мученика да се потурчи, употребљујући час обећање час претње и застрашивања. Но од мученика он чу исто што и судија пре њега. И увери се и сам везир да су тужиоци и сведоцн уствари лажови и клеветници. И донесе у себи одлуку да праведника ослободи. Али бојећи се дивљаштва и метежа од стране лажних сведока и клеветника, он врже мученика у тамницу, тобож са намером да га касније поново изведе преда се на суд, а уствари да га спасе опасности која му је претила од његових разјарених тужилаца.
Обревши се у тамници, мученик се неизмерно радоваше и ликоваше. Из тамнице он посла писмо своме газди хришћанину. У писму га мољаше, да моли хришћане да му опросте, и да моли свештенике да се моле за њега да га Господ укрепи на мучеништво. Поред тога он у писму захваљиваше газди што је дао онолики новац и откупио га од варвара, жалећи што му се ничим није одужио за ту доброту. Још у писму увераваше газду да се вере одрећи неће, и мољаше га да му, пошто пострада за Господа Христа, дају за покој душе његове уобичајене помене, и да извести његове родитеље о блаженој кончини сина њиховог, да би их тиме утешио.
Док мученик у тамници са безграничном радошћу очекиваше да умре за веру, дотле његови тужиоци и лажни сведоци често одлажаху к везиру захтевајући да мученика погуби. А када увидеше да је везир склон човекољубљу и гледа да на неки начин ослободи мученика, они се разгњевише и поднесоше жалбу самоме султану Абдул Хамиду. У тој жалби они тужаху мученика како се одрекао муслиманске вере, а тужаху и везира како је примио паре и хоће да мученика ослободи. Бојећи се метежа од стране светине, и налазећи се у ратним тешкоћама са Русијом, султан донесе одлуку: да се мученик или потурчи или погуби. Везир онда, хтео не хтео, изведе мученика из тамнице, и саопшти му султанову одлуку: или да прими мухамеданску веру или да му џелат одсече главу. Мученик се силно обрадова, и као да је нашао најдрагоценије благо, он изабра смрт за Христа.
Тада везаше мученику руке наопако, и поведоше на губилиште. Светла и радосна лица мученик хиташе на смрт као на светковину. И када дођоше на губилиште, он преклони главу, и рекавши: „Господе, у руке Твоје предајем дух свој!“ би посечен мачем. И тако блажени мученик доби славни венац мучеништва. А хришћани откупише његово свето тело, и веома га свечано и часно сахранише у цркви Пресвете Богородице – Живоносни извор. Молитвама светог мученика Антонија нека се и ми удостојимо Царства Небеског. Амин.
