На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Преподобни Јован Касијан; и Преподобни Јован Варсануфије.
* * *
Тропар празника:
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА КАСИЈАНА
Пpeпoдoбни отац наш Јован Касијан роди се у Прованси на југу Галије, око 365. године, од родитеља побожних и угледних. Када дете поодрасте, имућни родитељи га дадоше у школу. И он у младости изучи све науке светске. Јер беше не само врло даровит, него и веома трудољубив и вредан. Затим се сав предаде изучавању Светога Писма Старог и Новог Завета. На тај начин стече не само светско него и највише божанско знање, и украси свој живот светошћу и чистотом. Завршивши школу, Касијан осети у срцу свом позив и жељу за монашким животом. Зато напусти отаџбину, остави родитеље и сав сјај овога живота, узе крст на своја рамена, и следоваше Христу. А имађаше он и једног свог нешто старијег друга или боље рећи брата, не по телу него по духу, који се зваше Герман. Заједно са овим братом он крену на пут у Палестину. Дошавши у Свету Земљу (око 383. г.) они бише примљени у Витлејемски манастир, који се налазио недалеко од пећине у којој се родио Господ наш од Пресвете Дјеве. Овде се преподобни Касијан одаде сваком послушању и изнуравању тела, и свагда беше устремљен к Богу молитвом. Упознавши се са неким подвижницима анахоретима (отшелницима, усамљеницима) он зажеле да се ода још већем савршенству. Зато крену са својим духовним братом Германом на пут у Египат, пошто беше много слушао о подвизима египатских монаха, нарочито пустињака и отшелника. Кренувши морем они стигоше до ушћа велике реке Нила. Недалеко од првог оближњег града наиђоше на знамените подвижнике који живљаху у самоћи и са њима разговараху о духовним стварима. Затим они кренуше даље и наиђоше на многе велике подвижнике, како оне у општежићним манастирима, тако и оне у отшелничким келијама. Идући даље још дубље у пустињу они дођоше и до египатског Скита, где видеше велике оце египатске Макарија и Пафнутија, и још многе друге богољубиве подвижнике. Пролазећи даље они посетише и монахе у Тиваиди и у Нитријској пустињи. Са свима овим преподобним и искусним подвижницима они разговараху о монашком животу и богоугодним подвизима, што све преподобни Касијан касније описа у својим књигама. Од ових преподобних отаца пустињака, истинских подвижника и монаха, блажени Јован Касијан скупљаше врлине као нека трудољубива пчела. У то време он се и сам повуче у пустињу на безмолвије, то јест на молитвено тиховање и самоћу, изучавајући у самоћи искушења и изнуравајући себе сваким трудом. Он у томе достиже до тако високог расуђивања да је убрзо постао другима узор и пример сваке врлине. Уздигнувши се изнад страсти, и очистивши ум, он опитом и благодаћу Светога Духа тачно сазнаде потпуну истину о монашком животу и однесе потпуну победу над страстима. У египатској пустињи преподобни Касијан остаде са својим духовним братом Германом све до познатог оригенистичког спора међу монасима у Египту (око 399. г.).
Овај спор изби међу монасима због тога што су неки од египатских монаха били присталице оригенистичких заблуда, које наношаху штету и вери и духовном животу. Строги александријски архиепископ Теофил поче тада прогањати монахе који се држаху Оригеновог учења. Притом он поверова клеветама неких, те из Египта прогна и многе невине монахе. Тако он без разлога прогна и познате по побожном животу нитријске монахе зване Дуга Браћа, назване тако због свог високог телесног раста. Са овом Дугом Браћом, због грубих Теофилових прогона, многи монаси напустише у то време Египат и пређоше неки у Палестину, а неки у Цариград. Са Дугом Браћом и осталим монасима кренуше за Цариград и преподобни Касијан и Герман. Дошавши у Цариград они бише примљени код светог архиепископа Јована Златоуста. Овај свети отац, испитавши ствар и дознавши да су ови монаси невини, рукоположи их: преподобног Касијана за ђакона, а Германа за презвитера. Блажени Касијан се веома дивљаше светом архиепископу Јовану, нарочито његовој златоустој речитости и мудрости и његовој апостолској светости. Од њега се преподобни научи обилној мудрости и врлинама, те због тога касније, и све до краја свога живота, не престајаше уважавати и хвалити светост и мудрост великог златоустог Оца, говорећи увек свима да све што зна – зна од светог Јована Златоуста.
Али када ускоро затим сурови Теофил александријски пoчe неправедно прогањати и светог Златоуста, и када га, уз помоћ царице Евдоксије, неправедно осуди на безаконом сабору под храстом (403. г.), тада се и блажени Касијан, као присталица и ученик Златоуста, нађе под ударцима Теофилових и царичиних прогона. Јер, цар Аркадије наговаран од царице издаде наредбу по којој се сви Златоустови пријатељи имаху прогнати из Цариграда и вратити сваки у свој крај одакле је и дошао. Преподобни Касијан, иако сав ожалошћен неправедним страдањима свога вољеног оца и учитеља архиепископа Јована, мораде напустити Цариград, и он крете према Риму (404. г.). Полазећи за Рим он доби од цариградског клира и народа писмо за папу Инокентија, у коме се клир и народ жаљаху папи на неправедно прогањање златоустог Светитеља, као што о томе пише Паладије у житију Светог Јована Златоуста. Због ових неправедних прогањања и због кротког подношења свих страдања, преподобни Касијан сматраше и називаше свеблаженог Златоуста мучеником.
Дошавши око 405. године у Рим преподобни Касијан предаде папи писмо; и остаде дуже времена у Риму. Видећи његове врлине и мудрост пaпa Инокентије га рукоположи за презвитера. У Риму се преподобни упозна и веома спријатељи са младим ђаконом тамошње Цркве, потоњим папом римским светим Лавом, који преподобног особито уважаваше, и касније се њему обраћаше за савете по питању јереси Несторијеве. Пошто се духовни брат преподобнога Касијана Герман упокоји у Риму, преподобни крену из Рима и дође у своју Галију и настани се у Марсељу (416. г.). Ту основа два манастира, један мушки посвећен св. мученику Виктору, а други женски. Ова два манастира убрзо се развише у велике и славне обитељи, познате надалеко по своме животу и својим светим подвижницима. Ови манастири беху основани и уређени по правилима и обичајима монашког живота на Истоку. Јер преподобни у њих пренесе и засади сво своје пребогато монашко искуство и знање, које марљивошћу пчеле беше скупио на Истоку, нарочито у Египту. О свему овоме брзо дознадоше околни монаси и епископи и мољаху преподобнога да напише правила и опише монашке обичаје које је видео по манастирима Египта и Палестине, и да на прост начин овдашњој братији објасни свети живот светих отаца Палестинских и Египатских. Испуњујући молбе монаха и епископа преподобни најпре написа особито корисну за љубитеље духовног живота књигу, која се зове: „О правилима оштежића и о борби против осам главних страсти“. Затим он написа и већ напред споменуту књигу Разговора Светих. На тај начин, преко ових својих списа преподобни отац наш Касијан пружи тада, а и данас пружа, огромне духовне користи и онима што живе у усамљеничком базмолвију, у усамљеничком молитвеном тиховању, и онима што живе у општежићу.
Углед преподобног Касијана у свој Галији, а и у читавој Цркви на Западу, беше веома велики. To ce види и из тога што су се њему обраћали да реши нека питања о вери. Већ смо поменули раније како се њему обратио ђакон римске Цркве Лав, молећи га да изложи веру о оваплоћењу Господњем и побије јерес Несторијеву. Исто тако се преподобном Касијану обраћаху и монаси у Галији по питањима која беху покренута у великом спору између Августина, епископа ипонског у Африци, и јеретика Пелагија. Јеретик Пелагије учио је да се човек може сам спасти својом слободном вољом и својим делима и одрицао првородни грех и пад човеков у рају, а уз то још одрицао и потребу Христовог страдања за нас људе. Против њега устаде и стаде писати споменути епископ ипонски Августин. По његовом учењу: човек је првородним грехом толико дубоко пао да у њему није више остало никаква добра; према томе човек се спасава искључиво благодаћу Божјом, и његова слободна воља ту нема никаквог удела. На питање пак, зашто се онда сви људи не спасавају кад је спасење само дело благодати а не и човекове слободе, Августин је одговарао да је Бог тако од вечности предодредио једне за спасење, а друге за погибао. Умешавши се у ову борбу преподобни Касијан је светоотачки богомудро расуђивао о том питању. Он називаше и сматраше Пелагија јеретиком, али исто тако он не одобраваше ни Августиново погрешно учење које пориче слободну вољу човекову, и које уствари води богохулству, јер окривљује Бога за вечну погибао неких грешника.
Од својих преподобних Отаца на Истоку блажени Касијан беше научио, а то и својим монашким искуством потврдио, да је за спасење човека неопходно потребна благодат Божја, али и слободна воља човекова, и намера и подвиг. Јер по речима Светих Отаца, благодат Божја, ако је и благодат (Χαρις = дар), ипак спасава оне који то хоће („η Χαρις καν Χαρις η, τουςςεθελοντας σωζει“). Taко преподобни отац наш Касијан научи и утврди браћу своју правој вери Светих Отаца, док јеретичко учење Пелагијево би осуђено, а заблуде Августинове одбачене од стране Православне Цркве.
Преподобни Касијан беше заиста образац врлина и извор монашког духовног искуства. И кад је ћутао, и кад је говорио, блажени је био наук и савет. Он беше у највећој мери простосрдачан и разборит (διακριτικωτατος), тако да га преподобни и свеблажени Јован Лествичник хвали у својој речи о послушању.
Пошто преподобни Касијан на тако свет начин проведе живот, и достиже до потпуног бестрашћа, и заблиста даром пророчким, и у свему се показа велики, отпутова у миру ка Господу, 435. године. И би поштован као светац од свих, и на Истоку и на Западу. Свете мошти његове почивају у њиме основаном манастиру св. мученика Виктора код Марсеља.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА названог Варсануфије
Пpeпoдобни Јован беше родом из Палестине. Он се крсти кад му би осамнаест година, и одмах се замонаши, и стаде се обучавати подвижничком животу. Када се прочу због свог веома врлинског живота, он би изабран за архиепископа у Дамаску. Пошто проведе неко време као архијереј, и увиде да је изгубио корист монашког живота, он тајно напусти епископију и Дамаск, и отпутова у Александрију под именом Варсануфије, да га тамо неко не би распознао. Из Александрије пак оде у Нитријску пустињу као један од убогих просјака, и поклони се игуману, молећи га да га прими да служи старцима. Игуман га прими, даде му монашку одећу, и он служаше братији по вас дан, а ноћи провођаше на молитви без спавања. Сваког јутра пак он је узимао из свих келија тикве и крчаге, ишао на реку, доносио воду, и остављао суд пред келију свакога старца.
Беше тамо један монах оскудан умом. Он многе пакости чињаше светитељу, називајући га разним погрдним именима и просипајући помије на њега. Устo га и ђаво нахушка, те пробуши зид од келије његове, и леваше мокраћу на његову рогозу, због чега је увек смрдело. Када игуман сазнаде за то, дозва оног брата и хтеде да га казни. Али Варсануфије паде пред ноге игуману, сузама их квасаше, бацајући кривицу на себе, и говорећи: Ја противречим брату, те га изазивам на гнев, зато му опрости Господа ради! И тако избави од казне онога брата.
Затим би препознат од преподобног Теодора Нитријског. Онда он напусти пустињу и побеже у Египат. И тамо доби дар прозорљивости, да је и помисли људске знао. Цркву пак ослободи од јеретика, и многе душекорисне књиге написа. Њега, заједно са другим епископима, извести цар Лав (457-474. г.), о мученичкој смрти светог Протерија, патријарха александријског. Око године 457. усну преподобни с миром у Господу нашем Исусу Христу, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.
