Англиканска светска заједница се поново налази пред кључним тестом – Разлог је спор око благосиљања хомосексуалних парова – Посебно свештеници из Африке због тога окрећу леђа енглеској Мајци цркви.
Тамни облаци над Кентерберијем. Ово је вероватно најбољи начин да се опише расположење у Англиканској светској заједници, која тренутно пролази кроз нову егзистенцијалну кризу. Разлог за то је недавна одлука Енглеске цркве да настави са традиционалним браком, али да истовремено благосиља хомосексуалне парове.
Годинама 42 цркве чланице Англиканске заједнице расправљају о томе како да се носе с тим питањем. Изнад свега, конзервативнији англикани у такозваном Глобалном југу гаје огорченост против енглеске Мајке цркве и њеног предстојатеља, кентерберијског надбискупа Јустина Велбија. Убудуће више не желе да га признају као primus inter pares-а, као номиналног лидера светске заједнице, како су крајем фебруара објавили водећи представници „Глобалне јужне заједнице англиканских цркава”.
Отпор долази углавном из Африке. Међу дванаест потписника саопштења против Енглеске цркве су верски великодостојници Судана, Конга и огромне провинције Александрије; поред Египта, ту су и Етиопија, Алжир и још пет земаља северне и источне Африке. Говорио је и предстојник Цркве Уганде, надбискуп Стефан Самуел Казимба, који оптужује Мајку Цркву у Лондону да је „одступила од англиканске вере” и да је „изгубила свој богословски легитимитет”.
Све у свему, Глобална Јужна заједница англиканских цркава реаговала је на одлуку Енглеске цркве „са великом забринутошћу“. Отварајући се хомосексуалцима, дисквалификовала је себе да води око 80 милиона англикана широм света као Мати Црква. Надбискуп Велби се више не може сматрати „првим међу једнакима“, изјавиле су ове цркве.
Марија Фрам-Арп, религиозни научник са Универзитета у Јоханесбургу, види раскол у овој верској заједници као „тужан тренутак” – иако није изненађујуће: „У протеклих десет година било је великог притиска на Англиканску цркву, посебно у земљама на глобалном северу, са истополним паровима које свештеници благосиљају у црквама“. Одлазак англиканских чланова јасно даје до знања „колико су различити погледи и теологија унутар Англиканске заједнице“. Дугорочно, процењује стручњак, Англиканска светска заједница вероватно ће се „поцепати на различите цркве”.
Према Фрам-Арпсу, спор сведочи о све већој духовној подели између индустријализованих земаља и земаља у развоју. Жеља за деколонизацијом убрзала је раскол: „Многи људи у Африци одбијају да буду део цркве која има своје корене у колонијализму и коју воде колонизатори“. У извесној мери, хомосексуални благослов је дао изговор конзервативним англиканима: после година пузаве раздвојености, сада се може то и озваничити.
А будућност неоангликанских цркава? „Мислим да афричке англиканске цркве могу да функционишу независно и добро. После Другог светског рата нису добијале значајну финансијску подршку од Енглеске цркве“, каже Фрам-Арп. Осим тога, према овом стручњаку, независне цркве би могле да развију сопствену литургију и теологију. „На тај начин би могле да изграде црквено искуство које се допада већем броју људи, и могли би привући исте велике контигенте верника као што пентекосталне цркве тренутно раде у Африци.
Овај развој је занимљив и за Католичку цркву. Пример Уганде: Овде је бискуп Лире, Санцтус Лино Ванок, критиковао позив на благосиљање хомосексуалних парова на Пепелницу. Т је равно „изругивању цркве“, казао је он. Док се папа Фрања недавно изјаснио против криминализације, Уганда је једна од више од 30 афричких земаља које криминализују хомосексуалност. Исто важи и за Замбију. Тамо је генерални секретар Католичке бискупске конференције Франсис Мукоса прошле године нагласио: „Хомосексуална пракса је кривично дело – и закон се мора поштовати”.
Превод с немачког
редакција портала "Ризница"
Извор: Кathpress.at
