Дана, 14. марта прославља се Дан православне књиге. На овај дан (1. марта по старом) 1564. године у Русији је изашла прва тачно датирана штампана књига, Апостол Ивана Фјодорова.
Од 2010. године, на иницијативу Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила, у знак сећања на овај датум установљен је Дан православне књиге. О значају овог празника, о руским класицима и модерној књижевности у интервјуу за Литературну газету говори председник Издавачког савета Руске Православне Цркве митрополит калушки и норовски Климент. Наш информативно-катихетски портал "Ризница" доноси делове из тог интервјуа.
— Да ли је важно подсећати друштво да је Црква стајала у зачецима штампања књига и просветитељства у Русији?
— Кроз историју наше Отаџбине Црква се старала о ширењу духовног просвећивања. У веома раној етапи изградње руске културе, Црква је одредила вектор културног развоја — писменост је постала најважнији елемент наше духовне и културне традиције. У периоду формирања и процвата руске класичне књижевности духовна традиција је најдиректније утицала на стваралаштво великих руских писаца. Чак и у страшном времену теомахизма и доминације атеизма руска књижевност је наставила да се заснива на вредностима хришћанства. И у наше време Патријаршијска књижевна награда која носи име светих равноапостолних Кирила и Методија постала је центар који обједињује стваралачке и морално чисте књижевне снаге савременог друштва. Црква наставља да брине о култури Отаџбине, штитећи је од разорног утицаја агресивне масовне културе, која нам се намеће споља.
— Како су Јеванђеље и руска књижевност повезани?
— Руска уметничка књижевност почела је као хришћанска књижевност. Из времена Древне Русије познајемо хришћанска дела по суштини и садржају. Оно што се данас назива световном књижевношћу појавило се тек касније.Права, права руска књижевност има главну особину: не може се назвати потпуно световном, јер је заснована на хришћанском моралу. Ако се хришћанска етика покаже као туђа, неблиска писцу, ако јој он у свом делу противречи, онда се неће добити право књижевно ремек-дело, неће бити значајнијег доприноса књижевности. Управо је то случај са руском књижевношћу. Може се присетити снажних дела наше уметничке књижевности и у то се уверити. У руској књижевности генијалност се истински испољава и открива само у нераскидивој вези са хришћанским моралом.
Ако човек никада није читао Јеванђеље, онда ма колико добро световно образовање стекао, неће моћи добро да разуме наше класике.
Наши класици су читали и знали јеванђељску реч. Познавање њега било им је природно. Како је, на пример, Антон Павлович Чехов могао да напише приче „Света ноћ“, „Студент“, ако није читао, није знао Јеванђеље? А „Студент“ је његова омиљена прича. А шта ће читаоци разумети у овим причама ако им Јеванђеље остане непознато? Ништа неће разумети.
Подсетимо се Пушкинове „Капетанове кћери“. „Чувајте част од малих ногу“ – овде није реч само о части племства, о људској части. Јунаци ове приче - Петар Гринев, Маша Миронова, Маријини родитељи - понашају се у складу са хришћанским моралом. У најтежим данима и сатима Петру помаже молитва: „Доведен сам у тврђаву која је преживела усред спаљеног града. Хусари су ме предали гардијском официру. Наредио је да позове ковача. Ставили су ми ланац на ноге и чврсто га оковали. Затим су ме одвели у затвор и оставили самог у скученој и мрачној одгајивачници, само голих зидова и са прозором заклоњеним гвозденом решетком. Овај почетак ми није слутио на добро. Међутим, нисам губио ни храброст ни наду. Прибегао сам утехи свих који тугују, и, први пут, окусио сам сласт молитве изливене из чистог, али растрзаног срца, смирено сам заспао, не бринући се шта ће бити са мном.“
Без читања Јеванђеља немогуће је разумети романе Фјодора Михајловича Достојевског, књиге Ивана Сергејевича Шмељева, лирику Бориса Леонидовича Пастернака. Навео сам неколико имена, али, понављам: сви руски класици могу се сагледати бар у релативној пуноћи само уз подршку познавања јеванђељске речи.
Превод с руског
редакција портала "Ризница"
Извор: Рatriarchia.ru
