Колико год да сам имао прилике да посећујем богаташке куће, понекад ради освештања, али чешће због причешћивања болесника и људи на умору, свуда затичем отприлике следећу слику: неадекватна, суманута раскош у поређењу са реалним људским потребама и скоро потпуна празнина.
Што се каже, „дува промаја“. Врло често живи пар људи: стари родитељи, нека родбина која је доведена из провинције да се лечи или да умре. Притом се не зна где су сами домаћини, деца ових стараца. Или су у пословима или у јурњави. Најчешће у кући има двоје, максимум троје људи с послугом која је, наравно, у 90% случајева пореклом из централне Азије. Ако су домаћини присутни, најчешће је то једно (разведени су). Често су жене... или заокупљене послом или напуштене. Ређе обоје супружника и једно дете, претежно размажено. Наравно, има и другачијих примера, али не често.
Још човек у таквим становима и кућама има утисак да то није дом-огњиште, да није гнездо, већ скупи хотел са пет свездица. Нема у њему топлине и темеља. Луксуз је прекомеран, а љубави има некако мало. Једва тиња.
И још у скоро сваком већем граду у Русији постоје сопствене „Златне миље“, престижни крајеви и насеља, квартали у којима „живе“ најбогатији и најутицајнији људи. Посланици, јавни тужиоци, губернатори, велики бизнисмени, власт и капитал. И ова насеља се одликују неком чудном празнином. По правилу, уопште се не чују дечји гласови, практично се не види да се ту окупљају људи, да неко једноставно шета напољу. Кола долазе и одлазе.
У овим насељима људи очигледно не разговарају преко ограде или кроз отворен прозор. И чак се не може рећи да неко ту живи. Понекад има дечјих или спортских игралишта као на разгледницама, на којима такође нема скоро никога.
Има великих насеља у оближњем Подмосковљу где кад се човек вози колима има утисак да се креће неким дугачким ходником или тунелом – толико је све унаоколо стегнуто или затворено.
Призор и осећај су прилично чудни. Унаоколо су ограде огромне висине, камера и богатство, али се заправо не види ни дашак живота.
Можда и постоји тамо, иза ограде, али да ли је то живот? И опет, нашавши се иза ове ограде, човек затиче усамљене фигуре измучене од луксуза.
Руси су увек живели у својим кућама, квалитетним, али наравно, скромнијим од онога што данас могу себи да дозволе и чему многи теже у свом необузданом безумљу. Ове куће су биле пуне људи и улице су биле пуне живота, дечјих игара, дружења, празника и односа.
Данас наизглед има много богатства, а поред њега често нема живота. Мислим да речи из текста пророка Исаије који се чита за време Великог поста говори управо о томе:
„Тешко онима који састављају кућу с кућом, и њиву на њиву настављају, да већ не буде места и ви сами останете у земљи. Од Господа над војскама чух: Многе куће опустеће, у великим и лепијем неће бити никога...“ (Ис. 5, 8-9).
Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)
Извор: Православие.ру
