Крајем фебруара у Подмосковљу ће се одржати Патријаршијски међународни фестивал спортских игара и борилачких вештина „Куп светог равноапостолног Николаја Јапанског. О размерама спортских догађаја, санкцијама и значају за руски спорт заставе, химне и вере у Бога у условима СВО у интервјуу за РИА „Новости“ говорио је председник Патријаршијске комисије за питања физичке културе и спорта митрополит мурмански и мончегорски Митрофан.
— Владико Митрофане, данас је многим руским спортистима забрањено да учествују на међународним такмичењима. Да ли се они обраћају клиру с питањима с тим у вези и на који начин им се може пружити подршка?
— Наши спортисти су део земље и друштва који се сад налазе у стању огромног притиска и агресије које против нас врши колективни Запад. Због тога спортисти подносе искушења и невоље. Наравно, свештеници им помажу, раде. Не треба падати духом. Ако нам је упућен изазов, треба да га прихватимо, и између осталог, и спортисти га прихватају.
Видим како држава предузима одлуке како би нашим момцима и девојкама обезбедила добре терене за такмичења у земљи. Ми се преусмеравамо и радимо заједно с онима који желе да развијају односе с нама. Црква је у потпуности укључена у овај рад.
Планирано је да се у Кемерову уз учествовање Руске Православне Цркве и других традиционалних конфесија Русије одрже Сверуске спортске игре „Свети благоверни кнез Александар Невски“ за децу и омладину. У њима ће моћи да учествују млади спортисти из целе земље, без обзира на своју вероисповест. Игре треба да јачају везе између нација и конфесија, да уливају осећања љубави и поштовања према руској историји, култури и традицији. Зато мислим да се управо налазимо у фази формирања нових принципа руског, а и светског спорта.
— Да ли се исто може рећи о фестивалу борилачких вештина „Николај Јапански“ који ће у фебруару бити одржан у Подмосковљу?
— То је изванредна манифестација – Патријаршијски међународни фестивал спортских игара и борилачких вештина „Куп светог равноапостолног Николаја Јапанског“ представља један од елемената пружања подршке нашим спортистима, кад на својој територији организујемо манифестације великих размера које подржава Руска Православна Црква. На фестивалу учествује много деце, омладине и људи с ограниченим могућностима који показују задивљујуће способности и превладавају тешкоће. Управо то су примери за углед за наше спортисте.
— Има различитих мишљења о томе да ли је хришћанској традицији туђ елеменат такмичења и победе над непријатељем, а не само превладавања себе. Да ли је то на духовну корист?
— Од давнина постоје различита мишљења. Нажалост, спорт нам је дошао из арена Старог Рима где су истовремено са спортским надметањима дивље звери растрзале хришћане. Исте арене су се користиле и за гладијаторске борбе. Тај спорт је био крвав. Због тога су настали такав однос и одбацивање. Међутим, ми данас окрећемо нови лист. Тако огроман део друштва – спортски покрет, који је у Русији веома развијен и омиљен – нипошто не може остати без духовне подршке и руковођења.
Такмичарски дух је један од елемената одгајања човека, оно на чему треба васпитавати децу. Видимо деградацију духа колективизма и пријатељства међу тинејџерима који се не играју заједничких игара, већ седе код куће испред компјутера. Тако се не може формирати здраво и перспективно друштво, патриотизам се не може саградити „на компјутеру“. Он се, између осталог, формира за време такмичења. Важно је да се деца врате из виртуелног света у реални. Због тога су спорт и фискултура скоро стратешки задатак и Црква се такође ангажује у томе.
Притом је надметање које је очигледно и природно за спорт и тежња ка бољем резултату не треба да представљају повод за пораст гордости, надимања, поделе, жеље за победом по сваку цену и оправдавања свих средстава за њихово остварење. Овде је уз очување тежње ка постизању добрих резултата за спортисту важна пастирска реч која ће му помоћи да сачува лик Божији и која му неће дозволити да се претвори искључиво у мишићави таленат за потребу доконих гледалаца. Због тога ми не поздрављамо комерцијализацију спорта, култ гордости и допинг-манипулације које су разорне по здравље, а још мање такмичења у којима се намерно наносе тешке повреде.
— О патриотизму. Данас многим нашим спортистима није дозвољено да истакну руску заставу. Да ли бисте могли то да прокоментаришете?
— Мислим да наши спортисти треба да донесу одлуку о томе шта им је важније: поени, бодови, секунде, милионске награде или понос због домовине, да „ако је без заставе и химне – нећемо н ида разговарамо“. А милостиња на коју су неки навикли, да се просто прећути и да се све прихвати само да му дозволе да се такмичи – мислим да је то недостојно. Зар док наши момци гину за наш опстанак под овом затавом, други могу иду и да се клањају нитковима који су организовали тако нешто против наше земље? Зато треба да се одлуче. Време се променило и што пре то схватимо, пре ћемо победити.
Разговор је водио: Артјом Будјони
Извор: Православие.ру
