На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Свети свештеномученик Симеон, епископ персијски и остали с њим пострадали; Преподобни Акакије, епископ мелитински; Свети мученик Адријан; Свети Агапит, папа римски; Преподобни Саватије; Преподобни Зосим; и Преподобни Макарије, епископ коринтски.
* * *
Тропар празника:
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА СИМЕОНА, ЕПИСКОПА ПЕРСИЈСКОГ, и осталих 1150. мученика с њим
Када се у Персији умножише хришћани, и имађаху своје цркве, епископе, свештенике и ђаконе, устадоше против њих маги, који издавна беху учитељи, вође и заштитници незнабожне вере персијске. Устадоше с њима заједно из зависти и Јевреји, свагдашњи непријатељи хришћански, и договорише се са магима, те наговорише цара Сапора да дигне гоњење на хришћане. И најпре оклеветаше код цара светог Симеона, епископа града Селевкије – Ктезифона, да је тобож непријатељ персијског царства а пријатељ грчког цара, кога обавештава о свему што се у Персији догађа. Цар Сапор најпре разреза велики и огроман данак на хришћане, и за скупљаче данка одреди најсвирепије људе, да би што бездушније злостављали хришћане. Затим отворено поче свештенике и служитеље Божје убијати, црквене ризнице пљачкати, и саме цркве рушити и са земљом сравњивати. Онда издаде наређење да се лиши слободе и доведе к њему свети Симеон као непријатељ персијског царства и њиховог нечестивог зловерја.
И би доведен пред цара свети Симеон са два свештеника, Авделајем и Ананијем; сви троје оковани у вериге. Они се не само не уплашише од цареве јарости, него му се чак и не поклонише. То још више разјари цара, и он упита светитеља: Зашто ми се не поклони сада као што си то раније чинио? Светитељ одговори: Раније нисам био привођен теби на овакав начин, зато сам ти се поклањао, одајући дужно поштовање твојој царствености. А сада, пошто сам приведен да бих се одрекао Бога мог и отступио од вере моје, не треба да се клањам теби, непријатељу Бога мог.
Цар га онда стаде наговарати да се поклони сунцу, обећавајући му за то многе поклоне и одликовања. А не буде ли се поклонио сунцу, он се хваљаше да ће потпуно истребити хришћанство у своме царству. Но када виде да се светитељ држи јуначки, и не попушта ни пред ласкама ни пред претњама, он нареди да га вргну у тамницу. Кад светитеља извођаху из царске палате он угледа старца евнуха Устазана, који беше васпитач цару Сапору као детету, и уживаше велики углед, и заузимаше прво место у царевом двору. Угледавши светог епископа Симеона, Устазан устаде и ниско се поклони Божјем архијереју. А Свети Симеон окрену од њега главу своју, и са подигнутим гласом љутито га укори као преступника, јер најпре беше хришћанин, па се потом из страха од цара поклони сунцу. Устазана то силно потресе, и он стаде плакати и ридати; и свукавши са себе скупоцену одећу обуче се у црну и подерану, и седећи поред капије царске палате он кукаше говорећи себи: Тешко мени кукавном! како ћу изаћи пред Бога мог кога се одрекох? Ето, Симеон окрену главу од мене због мог отпадништва. Како онда да погледа на мене Творац мој! – Говорећи тако, Устазан ридаше неутешно.
Сазнавши за то, цар Сапор одмах призва к себи васпитача свог Устазана, и видећи га уплакана, упита га, шта је разлог његовом плачу и шта га толико ожалости у царској палати. Устазан одговори: Никада ми се ништа непријатно ни жалосно не догоди у твоме царском дому. Но волео бих да узмем на себе све непријатности, жалости и невоље овога света, само не ово због чега сад патим и плачем. О, ја толико стар, требало је да одавно умрем! А ето, још сам у животу, још гледам сунце коме се поклоних као богу. Ох, што не умрех пре но што отступих од Бога Творца свеколике твари и успоштовах твар више него Творца. Али то учиних не искрена срца. Да бих теби лицемерно угодио, ја учиних две ствари због којих заслужујем смрт: отступих од Христа Бога мог, и изневерих тебе у старости својој. Нећу више да гневим Господа и Бога мог Исуса Христа, Цара Бесмртног – ради цара смртног; нити ћу више преклонити колена своја пред сунцем, творевином Божјом, него ћу се одсада вечито клањати једино Богу Творцу.
Чувши то, цар Сапор се веома зачуди тако неочекиваној промени код Устазана, и стаде још више беснети на хришћане, сматрајући да су га они неким мађијама преластили и изменили. А жалећи старца, цар га мољаше као оца, да не наноси боговима такву увреду, себи срамоту, и царском дому жалост.
И наговараше га час ласкама час претњама. А Устазан говораше: Доста је моја старост починила безумља; више то чинити нећу: нећу поштовати више твар него Творца.
Цар дуго и на разне начине наговараше Устазана. Али кад виде да је Устазан одлучан и непоколебљив, он донесе одлуку да се Устазан посече мачем. Вођен на смрт, блажени Устазан призва к себи свог верног пријатеља евнуха, царевог пристава, и замоли га да отиде к цару и достави му ову његову молбу: Царе, овако каже Устазан: опомени се моје службе, којом послужих од младости своје, најпре оцу твоме, затим теби са сваким усрђем. За ово нису потребни сведоци, ти сам то добро знаш. А за све то ја молим од тебе само једну услугу: Обавести све зашто умирем; нареди бирову да громогласно објави свима: кнезовима, велможама и свему народу, да Устазан умире не због неког зла и нерасположења према цару, него само зато што је хришћанин и не жели да се одрекне Бога свог.
Када ова молба би достављена Сапору, он одмах изађе у сусрет Устазану. Јер надаше се цар, да ће велики страх ухватити све хришћане када чују да није поштедео ни васпитача свог, старог, угледног и вољеног Устазана, него га због његове вере у Христа без милости предао на смрт. А свети Устазан друкчије расуђиваше о томе: Хришћани, које је он својим оступништвом уплашио и ожалостио када чују да се он поново обратио и мученичку смрт за Христа поднео, обрадоваће се и јуначки окрепити за слично мучеништво. – И тако светом мученику би глава мачем отсечена, док биров велегласно објављиваше да Устазан даде главу своју под мач за Христа, не за нешто друго.
Сазнавши за такву кончину Устазанову, свети епископ Симеон у тамници са свештеницима и осталим хришћанима, испуни се са свима неисказане радости, и слављаше Бога који обрати Устазана од заблуде и увенча га венцем мученичким.
После тога свети Симеон би по други пут изведен пред цара, и са великом смелошћу говори много пред царем о вери хришћанској, и не хте се поклонити сунцу ни цару. Гневан, цар нареди да сви хришћани што су по тамницама и у оковима, буду изведени на смрт, и то на Велики Петак, дан спасоносног страдања Господа нашег Исуса Христа. И бише изведени њих сто: међу њима беху многи свештеници, ђакони и други клирици. И цар донесе пресуду: да сви буду мачем посечени пред очима Симеоновим, и да Симеон буде последњи посечен.
И кад их све везане вођаху на смрт, врховни маг велегласно говораше: Ко од вас жели да се с царем поклони сунцу, остаће у животу и биће одмах пуштен на слободу. – И ниједан му се не одазва, нити одговори, јер нико од њих не пристајаше да изабере времени живот, већ сваки жељаше свим срцем да умре за Христа животодавца. А свети епископ крепљаше их да неустрашиво иду у смрт, говорећи им многе божанске речи из Светога Писма и тешећи их надом на вечни живот у царству небеском. И бише сви посечени; напослетку и пастир словесног стада, свети Симеон, пошто посла испред себе своје стадо ка Пастиреначалнику Христу, преклони под мач главу своју и пређе ка Господу. Бише посечени са њим и оба свештеника што заједно са њим беху ухваћени, Авделај и Ананија, обојица већ стари. Када свештеник Ананија стави главу на пањ, уздрхта од страха целим телом. А царев пристав, Фусик, који беше потајни хришћанин, поче храбрити Ананију говорећи: Не бој се, старче, затвори очи, и буди храбар, да би одмах сагледао светлост божанску! – Чим то изрече, би одмах познан као хришћанин и цару оптужен. А он неустрашиво изјави пред царем да је хришћанин, одричући се безбожја персијског. Бесан од гнева, цар нареди не да га мачем посеку, него да га уморе најљућом смрћу. Наиме: пробушише му одпозади врат, па му језик извукоше на потиљак и одрезаше, затим му са целог тела кожу одраше, и тако свеца уморише. – Тог истог дана ухватише и кћер његову Аскитреју, и по дугом мучењу за Христа убише.
Идуће године, опет на Велики Петак, би убијен за Христа и царев омиљени евнух Азат и са њим хиљаду других верних. Тако скупа пострадаше за Христа хиљаду сто педесет светих мученика, 341. или 344. године. А историчари Созомен[3] и Никифор[4]2) пишу да је у то време, на Велики Петак и на Ускрс, било побијено безброј хришћана. Јер кад изиђе наређење незнабожног цара Сапора да се сви хришћани истребе у његовом царству, тада хришћани оба пола, стари и млади, сами ревносно одлажаху из својих кућа, свим срцем се предаваху властима, и с радошћу умираху за Господа свог.
Када би убијен свети Азат евнух, цар зажали за њим, јер га веома вољаше, и обустави даље убијање хришћана. Само поручи својим магима да на муке стављају учитеље и вође хришћанске, епископе и свештенике, а нареди да штеде остали народ хришћански. А ми поштујући спомен побројаних и неизбројаних светих мученика, славимо подвигоположника и венцедавца Христа Спаса нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АКАКИЈА II, епископа Мелитинског
Овај угодник Божји роди се у јерменском граду Мелитини од благочестивих и богобојажљивих родитеља, који га молитвом и постом измолише од Бога пошто не имађаху деце. Родитељи га прво отшколоваше, па онда одведоше епископу мелитинском и предадоше на службу Богу, јер су тако били обећали када су га од Бога измолили. У Мелитини беше тада епископ блажени Отрије. Он је учествовао на Другом Васељенском Сабору, и са светим Григоријем Богословом и осталим ревнитељима и заштитницима правоверја мудро се борио за веру против јереси духоборца Македонија. Таквом богонадахнутом мужу, светом Отрију, би предат блажени дечко Акакије. Провидећи благодат Божју у дечаку, свети Отрије га учини клириком. И иђаше Акакије из силе у силу, напредујући у врлинама усрдно обављајући све већи и већи број црквених послова, и богоугодним животом одмичући у усавршавању и светости. Тако беше другима за пример и поуку. Код преподобног Акакија се преподобни Јевтимије Велики, док је био дете, учио књизи. Но не само деци него и старцима блажени Акакије беше учитељ речју и врлинским животом својим, када би произведен за епископа и поверена му брига око спасавања душа људских. Будући избрани сасуд Светога Духа, он у своје време као достојан би удостојен архијерејског достојанства. Јер када епископ мелитински свети Отрије из овог живота пређе ка Господу, на његово место би једногласно изабран од свих блажени Акакије, и по прописима узведен на архијерејски престо, да би, као упаљена свећа на златном свећњаку, обасјавао сав свет.
Као архијереј блажени Акакије толико угоди Богу, и тако беше велики светошћу да би удостојен дара чудотворства. Од многих чудеса његових ми ћемо овде само нека споменути. Тако, једне године беше велика суша која је претила глађу. Са забринутим народом светитељ Божји оде код цркве светог великомученика Евстатија, која се налазила изван града, да умоле страдалца Христовог да се придружи њиховој молитви и заједнички измоле кишу од Бога. И свети Акакије нареди да се на отвореном пољу крај цркве постави свети престо, и он стаде на њему служити свету литургију, подижући к небу уплакане очи. И он не раствори у светој чаши вино водом, као што је пропис, већ упери ум к Богу и приљежно се мољаше да сам Бог одозго кишном водом раствори чашу и напоји суву земљу. И његова молитва беше тако силна и моћна пред Господом, да одмах паде велика киша, која не само чашу раствори него и земљу потпуно напоји. И тако се туга свег присутног народа претвори у радост, и они весело благодараху Богу. И та година, молитвама угодника Божјег Акакија, би веома родна.
У мелитинској области беше једна река која је често плавила насеља људска. Једном толико надође да стаде рушити у околини не само мале него и велике куће. А пошто све више и више надолажаше и угрожаваше многа насеља, светитељ Христов Акакије оде на реку и, сатворивши молитву Богу, метну камен недалеко од обале, и запрети реци да се не разлива преко границе коју јој он одреди. И одмах се вода повуче у своје корито, и тецијаше високо од земље, али се не разливаше даље од камена, којим светитељ као неким зидом затвори реку у њене границе.
На осамнаест стадија од Мелитине налажаше се незнабожачко насеље Миасина. Беше то дивно место: пространа равница између два брежуљка, коју је пресецала бистра и чиста река Азур, а наоколо језера. А тамо, на једном прекрасном и изврсном месту бејаше идолиште, ограђено вртом, и до врта језеро, чијом се водом врт наводњавао. Тамо су се скупљали незнабошци и приносили своје нечестиве жртве. Желећи да то место очисти и освети за слављење истинитог Бога, ревнитељ Христов свети Акакије уложи много труда, пошто се идолопоклоници силно опираху томе. А када светитељ поче тамо зидати цркву у име Пресвете Тројице, зли идолослужитељи стадоше ноћу правити пакости, јер што би хришћани дању сазидали, то су безбожни идолопоклоници ноћу рушили. Но наоружавши се против њих молитвом, светитељ Христов Акакије надвлада непријатељску силу, јер помоћу Божјом разруши идолиште и доврши храм Богоматере. И осветивши храм, он начини насељем светих Анђела то место које раније беше обиталиште демона. И поред храма Пресвете Богородице сагради обитељ за врлинске иноке. И где се раније приношаху крваве погане жртве ђаволу, тамо се сада приношаше бескрвна чиста жртва Богу, и свакодневна славословља и молитве. И благодаћу Пречисте Богомајке, а молитвама чудотворца Акакија, збиваху се чудеса, због којих незнабошци напуштаху своје безбожје и обраћаху се Христу Богу.
Споменућемо једно преславно чудо које се тамо догоди. Свод у цркви није био начињен како ваља. И када једном светитељ Божји служаше свету литургију, свод поче да пада и народ сав полете из цркве, а светитељ викну: Господ је заштитник живота мога, кога да се бојим? И тог тренутка свод се заустави у свом паду, и остаде у ваздуху висећи, молитвом светитељевом као стубом подржаван све док светитељ не заврши свету службу и не изађе из цркве са клиром. А чим он изађе, свод паде са великим треском на земљу, и никога не повреди.
У једном другом храму, у месту Самурији, добри пастир Акакије држаше проповед своме стаду. Али пошто беше много ластавица које силно црвкутаху, народ није могао да чује добро речи из богоглагољивих уста архијерејевих. Светитељ онда прекиде беседу, и обрати се ластама наређујући им у име Творца да умукну. И ласте тог часа умукоше, и одмах одлетеше одатле, оставивши своја гнезда. И отада не грађаху тамо више своја гнезда. И ако би која долетела, није цвркутала, као да је нема, и одмах је одатле одлетала.
Кућа овога чудотворца, у којој је он пре епископства живео, беше на крају града. Кад постаде епископ, он је претвори у болницу и у сиротиште. И често је посећивао болеснике и убоге, доносио им понуде, и сам дворио болеснике. А кад једном за време летње жеге дође код болесника, упита их да ли им што треба. Они му одговорише да имају свега у изобиљу, само им муве много досађују и силно их пецкају. Светитељ се помоли Богу, и молитвом отера одатле све муве, и нареди да тамо више никада не буде мува. И би тако све до кончине Божјег угодника, јер се отада па у току свих година не појави ниједна мува у тој кући. – Таква је чудеса овај дивни муж чинио благодаћу Божјом.
Једном нареди он жабама, које су силно крекетале у језеру и многима сметале, да умукну, и наложи им ћутање. Али се после извесног времена сажали на њих, разреши их од ћутања под условом да тихо крекећу, а не громко као раније. – У једном пак безводном месту он из сувог камена изведе извор воде живе и напоји жедне. И многим другим чудесима удиви свет овај изврсни чудотворац.
Учествовао је на Трећем Васељенском Сабору и заједно са осталим светим Оцима осудио и предао анатеми безбожног патријарха цариградског Несторија, који је хулио пречисту Дјеву Богородицу. Био је вољен и слављен од свију светих Отаца, и веома уважаван од благочестивог цара. Пошто је много година пасао Цркву Христову и учинио врло многа чудеса, пресели се ка Господу 435. године, и би сахрањен поред светог мученика Полијевкта, са којим сада у хору Светих слави Оца и Сина и Светога Духа, једнога Бога, од целокупне твари слављеног вавек, амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АДРИЈАНА
Светог Адријана незнабошци бацише у тамницу, и дуго га у њој држаше. А када једном приношаху жртве лажним боговима својим, изведоше светог Адријана из тамнице, приведоше жртвенику, и примораваху га да тамјан принесе као жртву демонима. Но храбри мученик Христов не само не учини то, него притрча жртвенику, побаца жртве са њега, угаси ватру и жртвеник обори. То разгневи кнеза и разјари присутне идолопоклонике, који немилосрдно навалише на њега: једни га штаповима тукоше, други му камењем вилице поломише, а трећи главу разбише. Напослетку ужегоше једну велику пећ, и у њу бацише светог мученика. И тако блажени Адријан заврши свој мученички подвиг, и овенчан оде на небо. Пострадао свети Адријан 281. године.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АГАПИТА, папе Римског
Свети отац наш Агапит, обрадивши себе сваком врлином и подвигом, би узведен у архијерејско достојанство, и постаде папом римским. Краљ Готски Тевдат, који је тада владао Италијом, посла га у Цариград цару Јустинијану, да одврати овога од похода против Гота. Уз пут, дошавши у Еладу, он нађе човека који је патио од двоструке болести: био је нем од рођења и хром, и једва се вукао по земљи.
Ухвативши га за руку, светитељ му исправи и оздрави ноге, а метнувши му у уста частицу Светог Причешћа, учини да говори. Дошавши у Цариград, он учини тамо друго чудо код Златних Врата: слепцу, који је седео крај тих Врата, он стави руку на очи, и овај одмах прогледа. Док се светитељ бавио у Цариграду, по царевом наређењу састаде се Помесни Сабор, на коме би свргнут патријарх Антим који неканонски беше дошао на престо, и изабран благочестив и свети човек, презвитер Мина; тада би предата анатеми јерес монофизита Евтихија и Севера. На овом Сабору је учествовао Свети Агапит. Поживевши после гога још неко време, свети Агапит се престави у Господу 536. године, и би сахрањен у Цариграду.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ САВАТИЈА СОЛОВЕЦКОГ
У време благочестивог великог кнеза Владимирског, Московског и целе Русије Василија Васиљевича, и великог кнеза Тверског Бориса Александровича, и великог кнеза Рјазанског Теодора Ољеговича, када на престолу Митрополије руске бејаше Фотије Грк, подвизаваше се у Бјелојезерском кириловском манастиру старац, по имену Саватије, са другим монасима, служећи Господу дан и ноћ. Преподобни Саватије умртвљаваше тело своје глађу и жеђу, бденијем и молитвама, и сваковрсним трудовима тугоносног живота монашког, послушан игуману и братији, и сва манастирска послушања проходећи ревносно. Због тога га сви вољаху и поштоваху; и осталој братији он постаде пример врлинског и трудољубивог живота; и име његово беше славно међу монасима. Не подносећи славу од људи, он се онерасположи, свестан да не треба искати славу од људи већ од Бога. И стаде размишљати како да се уклони одатле и потражи место где га не знају. Утом чу да у Новгородском крају постоји језеро Ладога, на коме се налази острво Валаам и на острву манастир Преображења Господњег, и у манастиру монаси који живе узвишеним подвижничким животом, труде се дан и ноћ у богоугађању, и издржавају се трудом руку својих. Стога преподобни моли игумана и братију да га с благословом пусте у тај манастир. И они га пустише. Он оде на острво Валаам, и би с љубављу примљен у манастир. Подражавајући тамошње монахе у тешким подвизима, и удвостручујући своје трудове, преподобни Саватије превазиђе све подвизима својим, и рашчу се његово врлинско живљење. И сва га братија тамо, као и у Кириловском манастиру, стадоше поштовати и хвалити. То тешко падаше преподобном Саватију, и силна га туга обузе. И он намисли да тражи безмолвије, усамљеничко молитвено тиховање.
Чувши да у Северном Мору постоји пусто и ненасељено острво Соловецко, удаљено од обале два дана пловидбе, преподобни се обрадова духом и силна га жеља обузе да отпутује тамо и преда се безмолвију. И он мољаше настојатеља да га отпусти. Но настојатељ и братија, љубећи преподобнога због његових добродетељи и поштујући га као слугу Божјег посланог им од Бога, не жељаху се лишити таквог сажитеља, јер им свима беше од користи пример врлинског живота његовог, и мољаху га веома усрдно да их не напушта. Преподобни онда поживе с њима још неко мало време. Затим се помоли Богу и, уздајући се у Његову помоћ, он једне ноћи изиђе кришом из манастира и, вођен Богом, гређаше ка Соловецком Острву. Дошавши до мора, он стаде распитивати тамошње становнике о Соловецком Острву. Они му казаше да је оно далеко, да је пут морем тежак и страшан, и да им треба два дана, и то кад је море мирно, да једва стигну до њега. Преподобни их онда потанко испитиваше о том острву. И из њихових казивања сазнаде да је оно добро за монашки пустињачки и безмолвни живот. Притом дознаде и то: да је острво големо, да има око сто километара унаоколо, да има пијаће воде, језера са рибом, планине и дубраве, шуме и борје, и остале потребе за живот људски; људи га нису населили, јер је путовање до њега тешко; много пута су многи покушавали да се настане на њему, али су, уплашени од мора, то напуштали; понекад, кад је време лепо, рибари на чамцима одлазе тамо ради риболова, па се затим враћају.
Добивши ова обавештења од приморских житеља, преподобни Саватије гораше духом да на том острву живи. Кад они разазнаше намеру блаженога, да хоће да се настани тамо, они га питаху: О старче, чиме ћеш се тамо хранити и одевати, када си ништ и стар? И како ћеш тамо живети сам на толикој удаљености од људи, пошто ниси у стању да сам себе збринеш? Одговори им преподобни: Децо, ја имам таквог Господа који природу старости чини младом, као што и одојче одгаја до уважене старости. Зна Он и убоге обогаћивати, и ништима давати потребно, и гладне насићивати са мало хране, као што некада насити у пустињи пет хиљада људи са пет хлебова.
Чујући старца како књижевно говори, неки се од примораца чуђаху његовој памети, а неки неразумни потсмеваху му се. Међутим преподобни, бацивши на Господа сву бригу своју, упути се одатле ка реци Виги. Када стиже до ње, он обрете тамо инока Германа који живљаше крај капеле. Пошто проведе код њега неколико дана, и од њега чу о Соловецком Острву исто што и од примораца, они се договорише да, ослонивши се на Бога, иду и живе тамо. Онда они спремише чамац и нешто хране и алата, и помолише се доста Богу, па, положивши чврсту наду у Њега, седоше у чамац и кренуше. Море беше тихо, и они, уз помоћ Божју, безопасно препловише пучину и стигоше на жељено острво, радујући се и веселећи се духом, и благодарећи Бога који их приведе на тако пустињско место. Онда зађоше једно поприште од обале у дубину острва, и угледаше дивно место крај језера. То место они изабраше за своје обиталиште, побише крст и начинише келије. И стадоше живети у Господу, трудећи се и радећи рукама, и од зноја лица свога набављајући себи испосничку храну. Они дакле непрестано рукама рађаху а устима Бога слављаху, свагда се молећи и Давидове псалме појући, умом се Богу приближавајући.
После неког времена гореспоменути приморски житељи почеше завидети преподобним старцима што се населише на Острву, и говораху међу собом: „Ми смо најближи Острву, и зато смо његови наследници; природно је да нарочито ми имамо удела тамо, ми и наши потомци“. И ускоро после тога, по савету својих другова један рибар са женом својом и са целим домом дође на Острво и настани се не много далеко од келија богоугодних стараца. И поче живети, ловећи са својима рибе по језерима. А блажени оци провођаху у безмолвију, у молитвеном тиховању, пазећи на своје спасење и упражњавајући се у својим уобичајеним делима.
Једне недеље рано, по свршеном јутарњем правилу свом, преподобни Саватије узе кадионицу и изиђе да покади свети крст који у почетку пободоше. И допре му до ушију глас неког бијења, и силно јаукање неког бијеног лица. Преподобни се уплаши од тог запомагања и, мислећи да је некакав привид, прекрсти се и врати у келију. И исприча о томе блаженом Герману. Герман изиђе напоље, па и он чу јаукање. И пошавши по гласу, нађе жену где плаче, и упита је, шта јој је и због чега плаче. Она му кроз сузе исприча шта јој се догодило. „Идући на језеро код свога мужа, казиваше она, сретоше ме нека два светла младића, ухватише ме и силно бише прутевима; и бијући ме говораху: Одлазите из овог места, јер није допуштено да ви будете овде, пошто је Бог ово место одредио за боравак монасима. Пошто ме избише, они постадоше невидљиви“. Блажени Герман се врну к преподобном старцу Саватију и исприча му што чу од жене. И обојица прославише Бога. А онај рибар, не часећи ни часа, узе жену и све своје, и отплови у своје село , у коме раније живљаше. И од тога времена нико се не усуди да се са домом досели на Острво; једино рибари долажаху понекад ради риболова.
После неколико година блажени Герман отиде на реку Онегу, а преподобни Саватије остаде на острву сам живећи у Богу. Какво пак бејаше његово борављење, какво пошћење, какви духовни подвизи, зна једино свезнајући Господ гледајући с неба на угодника Свог, и свети Анђели Његови који посећиваху слугу Божјег, који у телу подржаваше Бестелесно. А ми можемо према месту на коме преподобни живљаше изводити закључке о његовом житију: јер усред мара на острву удаљеном од људи, и које ретко ко посећиваше, шта је друго преподобни имао радити него само у једином се Богу упражњавати, о Њему непрестано мислећи, са Њим молитвом разговарајући, у Њему сав ум свој удубљујући, к Њему плачне очи подижући, дан и ноћ из дубине срца уздишући, желећи се од тела разрешити и ка Господу отићи.
А када блажени старац Саватије, пун дана и богоугодних трудова, унапред сазнаде за свој одлазак к Богу, он стаде размишљати како да се удостоји причешћа Божанским Тајнама. И пошто се о томе помоли Богу, он седе у мали чамац, утиша море молитвама својим, и отплови ка обали морској. После дводневне пловидбе стиже до обале, искрца се на копно и крену ка капели на реци Виги, код које се тада бавио игуман Натанаил који беше дошао у посету правоверним хришћанима. И када иђаше путем преподобни, по промислу Божјем, срете тог игумана Натанаила који са Божанским Тајнама путоваше у неко удаљено село да причести болесника. И после уобичајеног метанија они се питаху међу собом, и кад дознадоше ко су, обрадоваше се један другоме. Преподобни Саватије се обрадова, јер обрете што је тражио; а игуман Натанаил би рад што се удостоји видети чесну седину и свето лице преподобног Саватија, о чијем врлинском животу беше слушао. Блажени Саватије рече Натанаилу: Молим твоју светињу, оче, да грехе моје које ти имам исповедити, узмеш од мене влашћу даном ти од Бога да разрешаваш, и да ме удостојиш причешћа Светим Тајнама пречистог Тела и Крви Христа Господа мог, јер много година већ желим да душу своју нахраним том Божанственом храном. Нахрани ме дакле сада ти, свети оче, јер Христос Бог мој објави ми твоје богољубље, да ме очистиш од сагрешења која речју, делом и мишљу починих од младости своје па кроз цео живот све до данашњега дана. Натанаил одговори: Бог нека ти опрости, брате! – Па поћутавши, подиже руке увис, и веома задивљен са сузама рече: О преподобни, нека би ја имао грехе твоје на очишћење немарности моје! – Свети Саватије рече Натанаилу: Пошто се приб-лижи крај животу моме, молим светост твоју да ме без одлагања удостојиш Божанског Причешћа. Игуман му одговори: Господине мој оче Саватије, иди сада у капелу, па ме причекај тамо, а ја идем болеснику, и брзо ћу се вратити к твоме преподобију, јер ћу сутра рано доћи к теби. На то му свети Саватије рече: Не одлажи, оче, до сутра, јер не знамо да ли ћемо овога тренутка удахнути ваздух; а како ћемо знати оно што ће се после тога десити?
Ово светитељ говораше, претсказујући свој скори одлазак к Богу. И Натанаил не смеђаше више да противуречи преподобноме, видећи да је Божји угодник. И испуњујући му жељу, причести га Божанским Тајнама Христовим. И давши му љубазни у Христу целив, рече: Молим те, слуго Божји, да ме причекаш код капеле на Виги. – Светитељ му обећа да ће га тамо чекати. Игуман онда оде к болеснику, а преподобни к поменутој капели. У капели он узнесе благодарност Богу за свето Причешће и за све Његове милости. После дуге молитве он уђе у келију која се налажаше поред капеле и, затворивши се у њој, припремаше душу своју како да је преда у руке Божје.
У то време трговац неки из Великог Новгорода, по имену Јован, наиђе воденим путем са својом робом, пристаде са лађом уз обалу крај капеле, уђе у капелу и поклони се светим иконама. Затим уђе и у келију; у њој нађе преподобног Саватија и узе благослов од њега. После благослова светитељ га довољно поучи из Светога Писма, упућујући га на добра дела. Поучен многим корисним стварима, трговац нуђаше светоме од имовине своје све што треба , јер беше веома богат. Али он не хте ништа примити, и говораше: Ако хоћеш да чиниш милостињу, имаш потребите људе, а мени не треба ништа. И учаше Јована о љубави према сиротињи, о милосрђу и осталим врлинама. А Јован се веома ожалости што старац не узе ништа од понуђенога. Желећи да га утеши, преподобни му рече: Чедо Јоване, одмори се овде до сутра, и видећеш благодат Божју, па ћеш лако отпутовати својим путем. – Али Јован хоћаше да отплови одатле- Утом изненада настаде олуја и диже се бура и на реци и на мору. Видевши изненадну промену времена, Јован се препаде, и преноћи ту. А кад свану, Јован дође ка келији, желећи да од преподобног Саватија узме благослов и крене на пут, пошто се време беше стишало; куцну са молитвом на врата, но одговора не доби. А када куцну по други пут, и по трећи пут, врата се отворише, и он уђе унутра и виде светога старца где седи у мандији и у кукуљачи, и близу њега кадионица. И рече му Јован: Слуго Божји, опрости ми што се усудих ући код тебе, јер имам љубав и веру према твојој светости. Молим твоје преподобије, дај ми благослов на пут, да бих твојим светим молитвама срећно путовао.
Но на ове Јованове речи не би одговора, јер чесна и света душа преподобног Саватија већ беше отишла ка Господу, и диван се мирис осећаше у келији. Видећи да му преподобни ништа не одговара и мислећи да је заспао, Јован му приђе и додирну га руком. Тада тек примети да је преподобни скончао, па се уједно и уплаши и разнежи, и топле сузе залише му образе.
Уто наиђе игуман“ Натанаил враћајући се од болесника, па видевши да се свети преставио, проли сузе и целива чесно тело његово. Онда игуман и трговац испричаше један другоме што имађаху о преподобном: игуман, како се јуче удостојио причестити Божанским Тајнама угодника Божјег; а трговац, како се удостојио насладити се душекорисним поукама његовим. И уз погребне молитве и песме они чесно погребоше свето тело његово, предавши прах праху.
Преподобни Саватије упокоји се двадесет седмог септембра 1435. године. Тог дана се слави спомен његов, у славу Бога у Тројици слављеног, Оца и Сина и Светога Духа, коме част и поколење кроза све векове, амин.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЗОСИМЕ, игумана Соловецког
На годину дана по престављењу преподобног Саватија Богу би угодно да прослави место на Соловецком Острву где се подвизавао овај свети човек, подизањем славне и велике обитељи. За то дело Господ изабра мужа, сличног пустињољубивом подвижнику Саватију, – преподобног оца нашег Зосиму, о коме ће и бити наша реч. Преподобни Зосима беше из села Толвуја, крај језера Онеге. Његови родитељи, Гаврило и Варвара, живљаху побожно, и васпитаваху своје чедо у хришћанским врлинама и учаху га књизи. Дечак Зосима беше тих, смеран, кротак и срамежљив, и туђаше се младићких обичаја. Растући телом и духом, он се труђаше да из светих књига извуче бисер знања. И постигавши то, он је распознавао оно што је богоугодно, и познавао богатство доброте Божје.
Целомудрени дечак заволе душевну и телесну чистоту, и одлучи да не ступа у брак- Он ту одлуку донесе, не зато што се гнушао брака већ што је као љубитељ разборитости хтео да избегне ту сметњу за богоугађање. У томе он се држао апостола који каже: Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; а ко је ожењен брине се за светско, како ће угодити жени (1. Кор. 7, 32-33). Тако дакле, да би угађао једино Богу, он се одрече угађања своме телу и наложи уздржање своме природном нагону као сластољубљу. А када га родитељи стадоше приморавати на брак, он се веома ожалости, напусти родитељски дом, одрече се света, замонаши се, и настани се као пустињак у једном усамљеном месту, недалеко од родитељског дома. Ту се стаде подвизавати у молитвама и постовима, и у другим монашким трудовима, почињући служити Господу. А жељаше да има наставника себи, јер му за врлински живот и монашке подвиге не беше довољно читати књиге, већ му бејаше потребан такав искусан учитељ, који би самим делом показао ревносном младићу оно добро на које треба да навикне. Сем тога он сматраше да му и борављење близу својих преставља извесну сметњу за монашке подвиге, па смишљаше да се потпуно удаљи од суседства са свим што је световно и отиде у пуста места. Јер се у срцу његовом разгореваше огањ љубави божанске и потстицаше га на савршенство врлинско. Притом он имађаше жељу да и манастир негде подигне, не само ради себе него и ради других који буду хтели да монахују. И усрдно мољаше о томе Бога, да му покаже место за манастир и пружи сва средства за остварење његове намере.
Тада, по промислу Божјем, преподобни Зосима обрете врлинског доброг монаха, оног Германа што је раније са преподобним Саватијем живео неко време на Соловецком Острву. Монах Герман подробно исприча блаженом Зосими све о преподобном Саватију, а обавести га о Соловецком Острву, како је удаљено од људских насеља и подесно за обитавање монаха, јер има много шума и дубрава, и језера богатих рибом. Чувши то, преподобни Зосима се обрадова духом и зажеле да буде житељ тог острва и наследник блаженог Саватија, па усрдно мољаше Германа да га одведе на то острво и упути у пустињачки живот.
У то време преминуше родитељи преподобног Зосиме, и бише прибрани к претцима својим. Сахранивши тела њихова и раздавши сиромасима имање њихово, блажени Зосима заједно са Германом одмах крену на пут за Соловецко Острво. Божјом помоћу срећно стигоше до Острва, и пристадоше уз обалу на оном месту где су обично пристајали морепловци, близу језера са слатком водом. И недалеко од обале разапеше себи шатор, и у њему обавише свеноћно бденије, певајући псалме Давидове и молећи се Христу Богу и Пресветој Богородици да им пошаљу с неба помоћ и благослов за њихово настањење на овом острву.
А када свану, преподобни Зосима изиђе из шатора, и угледа зрак светлости који обасјаваше њега и цело оно место. Преподобни се ужасну гледајући блистање необичне светлости. А када скрену поглед на исток, угледа у ваздуху велику и дивну цркву. Ненавикнут на таква откровења, он не смејаше гледати дуго на ту појављену цркву, и убрзо утрча у шатор. Видевши га измењеног у лицу, Герман разумеде да је преподобни имао неко необично виђење, па га упита: Зашто си се, љубазни, тако изменио у лицу? Чега си се то уплашио? Да ниси видео нешто ново и необично?
Преподобни Зосима му онда исприча како виде неисказано блистање небеске светлости, осветљеност места, и необичну цркву у ваздуху. Размишљајући о овом виђењу, Герман се сети удаљења световњака са овог острва при ави Саватију и његовог пророштва о монашкој обитељи на острву, па рече Зосими: „Не плаши се, возљубљени, него пази на себе, јер, како ми изгледа, Господ хоће да се преко тебе сабере овде мноштво монаха“. И Герман му исприча догађај са рибаревом женом, како је, наиме, избише нека два светла младића, и рекоше јој: Нема вам места на овом острву; одлазите одавде, јер је ово место Бог спремио за наставање монаха.
Чувши ове Германове речи, слуга Божји Зосима се испуни велике духовне радости, и још се више учврсти у намери да сагради манастир на овом месту. Онда се обојица помолише Богу да им сарађује у њиховом делу, и да им помогне да га доврше. Затим се дадоше на посао: стадоше сећи дрва потребна за грађу, саградише келије, и оградише двориште оградом, једновремено се подвизавајући двоструким трудом, телесним и духовним: телом се трудећи на зидању манастира, а духом ратујући против демона, наоружани молитвом и постом. Храну себи преподобни добијаху у зноју лица свога, обрађујући земљу и засевајући је усевима. А Бог укрепљаваше слуге Своје, милостиво погледајући с неба на њих и помажући их у свима делима њиховим.
После извесног времена указа се потреба да блажени Герман отпутује на ону страну мора[19]. Тамо се он задржа неколико дана. И кад се хтеде вратити на Острво, не могаде, јер наступи јесен, време захладне, удари снег, настадоше мећаве, почеше страшне буре на мору, санте пловљаху, те се зато никаквом лађом не могаше препловити море до Соловецког Острва. Стога блажени Герман сву зиму остаде на оној обали, а преподобни Зосима проведе сам на острву. Испрва преподобни много туговаше због старца Германа, но потом сву наду положи на Бога, говорећи с Давидом: Теби сам привржен од рођења, од утробе матере моје ти си Бог мој. Немој отступити од мене!- Тебе се држим од рођења, од утробе матере моје ти си бранич мој (Псал. 21, 11-12; 70, 6). И преподобни се стаде још усрдније подвизавати, додајући труд на труд, и пребивајући у непрестаној молитви и пошћењу. А бесови, не могући гледати тако врлински живот и подносити срамоту од њега, окомише се на њега многим нападима: некад навођаху на њега униније, некад разна страшилишта и привиде, некад ствараху силну дреку, да би застрашили неустрашивог војника Христовог и поколебали непоколебљивог; некад се претвараху у дивље звери и змије, и јаросно кидисаху на њега силовито, као да хоће да га растргну и прождеру. А слуга Божји супроћаше им се крсним знаком и молитвом, и ругаше им се говорећи: О немоћна сило вражија! ако сте добили од Бога власт нада мном, онда радите са мном што хоћете; ако пак нисте, што се онда узалуд трудите?“ И појаше из Давидових псалмова стихове: Оптекавши, опколише ме, а ја им се именом Господњим противљах. Нека устане Бог, и распрштаће се непријатељи његови (Псал. 117, 11; 67, 2). И свети додаваше усрдну молитву Богу, са умилењем зборећи:
„Боже вечни, Царе беспочетни, Творче и Господару сваког саздања! Ти си Цар над царевима и Господар над господарима; Ти си Спаситељ душа и Избавитељ верујућих у Тебе; Ти си нада оних што се труде и узданица оних што су на пучини морској; Ти си Наставник слугу Твојих; Ти си Љубитељ свакога добра; Ти си Утешитељ оних што плачу; Ти си радост светих; Ти си живот вечни, и светлост незалазна, и извор светиње; Ти си слава Бога Оца, пуноћа Светога Духа; Ти седиш с десне стране Оца и владаш вечно, – стога Те ја, слуга Твој, молим, смирено припадајући к Теби: услиши мољење моје, Пресвети Царе, Преблаги Господе, и не окрени лице Твоје од молитве моје, него ме избави од уста пагубне змије која је разјапила вилице своје на мене и иште да ме прогута; сачувај ме од заседа ђаволових, да бих се, ограђиван и чуван војском светих Анђела Твојих, избавио чељусти његових, и добио спасење у Тебе, Господа мог, у кога верујем, и у кога се надам, и кога вавек славим са Оцем и Светим Духом“.
Тако се молећи, преподобни Зосима одгоњаше од себе вражије нападе; и од његове молитве и крсног знака бегаху демони као прах од ветра; а он, хвалећи и славећи Бога, пребиваше без штете од њих. У то време догоди му се и следеће искушење. Пошто зима беше опака и дуга, преподобни стаде сумњати да ће му храна коју имаше трајати до лета. А то невидљиви непријатељи убациваху му у душу смутњу, да би га уплашили глађу и превременом смрћу. Размишљајући о томе, преподобни се опомену речи, самим Господом речених у светом Еванђељу: Не брините се шта ћете јести; не брините се за сутра. Него иштите најпре царства Божијег, и правде Његове, и ово ће вам се све додати; јер Отац ваш небески зна шта вама треба (Мт. 6, 25.34.33.32). И стога сву бригу своју препустивши Богу који промишља о свему, преподобни тешаше себе Псалмопевачевим речима: Баци на Господа бригу своју, и Он ће те прехранити (Псал. 54, 23). Тако тешећи себе, преподобни одгоњаше од себе смутњу коју му у срце стављаше враг нашег спасења.
И стварно, Бог не остави свога угодника који се уздаше у Њега: посла к њему два непозната човека са котарицом пуном хлеба, брашна и зејтина. Дајући преподобном ту котарицу са храном, они му рекоше: „Оче, узми и једи; а ми ћемо доћи к теби када нам Бог нареди“. Рекавши то, они одмах отидоше, тако да преподобни не стиже да их упита ни откуда дођоше. И дуго време очекиваше блажени Зосима ова два човека. И када виде да их нема, њему би јасно да је то била Божја посета њему. И он од свег срца заблагодари Господу за Његово милостивно промишљање о њему и за неисказани дар.
Када зима прође, старац Герман дође, водећи са собом неког мирјанина Марка, по занимању рибара. Заједно с њим Герман привезе доста хране, а усто и мреже за ловљење рибе. После неког времена Марко прими монашки чин. Ускоро затим многи мирјани, жељни спасења стадоше долазити к подвижницима, зидаху себи келије и храњаху се трудом руку својих.
Убрзо после тога преподобни Зосима подиже малу цркву у име Господа нашег Исуса Христа, у спомен богодоличног Преображења Његовог; и то на оном месту где преподобни виде у ваздуху цркву, обасјану неисказаном светлошћу. Затим подиже уз цркву и малу трапезу, и на тај начин основа на острву општежиће монашко.
После тога преподобни Зосима посла једног од братије у Новгород к архиепископу Јони.[20] да иште од њега благослов за освећење храма и игумана за новоосновани манастир. Архиепископ им убрзо посла благослов и јеромонаха Павла за игумана. Добивши архипастирски благослов и игумана, преподобни Зосима, блажени Герман и сва братија обрадоваше се веома. И освећена би црква и манастир у славу Божију. И тако отпоче чесна и славна обитељ Соловецка.
Међутим, после не много времена игуман Павле, не могући подносити пустињске трудове, врати се у Новгород. После њега би игуманом Теодосије , али и он исто тако напусти пустињу. Тада се братија договорише с преподобним Зосимом да не узимају себи игумана из других манастира, него да изаберу игумана из своје средине. Затим на другом већу братија решише да самог преподобног Зосиму приморају на старешинство, што и учинише. Онда неки од братије отпутоваше у Новгород и молише архиепископа да позове к себи њиховог оца и да га рукоположи за свештеника и за игумана, иако он неће. Архиепископ испуни молбу братије: посла писмо преподобноме, позва га к себи, и убеди га да прими свештенички и игумански чин. Затим га довољно поучи, па са чешћу отпусти. Многи пак грађани новгородски, при одласку преподобнога из Новгорода, дадоше преподобноме на манастирску потребу: сасуде, одежде, новац и жито; и то у изобилној мери. И допутова преподобни у своју обитељ као игуман, и би дочекан од братије са чешћу и великом радошћу.
Када преподобни Зосима служаше у манастиру прву свету литургију, на њему се деси божанствено чудо које сви видеше: лице његово засија благодаћу Светога Духа као лице анђела, и црква се испуни дивним миомиром. То би очигледно сведочанство да је преподобни као достојан примио свештенички и игумански чин. И сва се братија обрадоваше великом радошћу због таквог пастира свог, испуњеног благодаћу Божјом, и прославише Бога. Десише се том приликом у цркви и неки трговци. Преподобни им даде нафору, али је они непажњом изгубише. Брат Макарије, пролазећи путем, угледа нафору на земљи и поред ње пса, који је хтео да је устима дохвати али га је огањ опаљивао. Узевши нафору, брат је однесе преподобном и исприча шта је видео, и сви који чуше то, удивише се.
Пошто се из дана у дан број братије увећаваше, тако да се нису могли смештати сви у цркву на молитву, преподобни сагради велику цркву, и многе нове келије подиже, и манастир прошири.
Након неколико година преподобни се опомену блаженог Саватија, који се на том острву много подвизавао, и би му жао што чесне мошти његове почивају на другом месту, крај реке Виге, где се он престави, а не на острву, на коме је он провео много година свог пустињачког житија. Стога се преподобни отац наш Зосима стаде саветовати са братијом о преношењу моштију блаженог Саватија са Виге на Острво. Док се преподобни саветоваше са братијом о томе, стиже му писмо из обитељи Пресвете Богородице, на Белом Језеру, које донесе један монах из манастира преподобног Кирила, писмо писано преподобном Зосими од стране игумана Кирила и братије. Писмо је гласило овако:
„Благодат и милост од Бога Оца и Господа нашег Исуса Христа, возљубљеном у Христу настојатељу духовном, богољубивом игуману Зосими са свом у Христу братијом желимо радовати се свагда. Слушали смо од долазника из вашега краја о Соловецком Острву, да оно, због морских путних тешкоћа никада насељено људима откако је сунца на небу, сада је по промислу Божјем и посредовањем Пречисте Богородице насељено монасима; слушали смо да је старањем вашег у Богу трудољубља устројен на Острву манастир у част Преображења Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и да се у њему већ подвизава много братије; слушали смо да је у вас, молитвама Пречисте Богоматере, све добро уређено; само вам једно благо недостаје: мошти преподобног Саватија, који се пре вашег трудољубља на том острву ради Бога подвизавао, време у пошћењу и трудовима проводио и у животу врлинском савршен био као древни оци подвижници. Заволевши Христа свом душом, он се удаљи од света, и доби блажену кончину радујући се. Некима од братије нашег манастира, који су били у Новгороду, казивао је један богољубиви човек, по имену Јован, да се он, када је ради трговине пловио по мору и био на реци Виги, удостојио видети жива преподобног Саватија, и чути од њега духовну поуку; и када се преподобни Саватије душом преставио к Богу, онда су чесно тело његово чесно погребли игуман Натанаил и он. Исто тако Јован је испричао нашој братији о чуду које се десило на мору, када Бог. молитвама преподобног Саватија, спасе од дављења њега и његовог брата Теодора. И друга многа знамења и чудеса, као што слушасмо, збиваху се на гробу преподобног Саватија. Јер преподобни Саватије угоди Богу, и ми сами смо сведоци врлинског живота његовог, пошто овај блажени отац доста година проживе с нама у обитељи Пречисте Богородице у Кириловом манастиру. Тога ради пишемо сада вашој светости, дајући вам духовни савет: не лишавајте себе таквога дара, већ са молитвеним страхопоштовањем пренесите код вас чесне мошти преподобног и блаженог Саватија, да оне буду положене тамо где се он подвизавао много година. Будите здрави у Христу Исусу на вечни живот, и као богољубиви молите се за нас, да нас Господ, молитвама преподобног Саватија, избави од свих зала која наилазе на нас“.
Када блажени Зосима, игуман соловецки, прочита наглас ово писмо свој братији, обрадоваше се духом он и сва братија, и као једним устима рекоше: „Ово није од људи, већ од самога Бога!“ И одмах, спремивши лађу, преподобни Зосима са мноштвом братије кренуше лађом на супротну обалу. Ветар бејаше повољан и они брзо стигоше тамо. Дошавши до капеле на обали реке Виге, откопаше гроб преподобног Саватија, и ваздух се тог часа испуни миомиром. А када отворише ковчег, угледаше угодника Божјег потпуно целог, јер се труљење не беше коснуло ни тела ни одела светитељевог. Задивљени, братија прославише Бога, и са појањем свештених песама пренесоше чесне мошти на лађу. И како беше ветар повољан они добро пловљаху, и брзо стигоше до своје обитељи, радујући се и благодарећи Христа Бога што им подари такво духовно сакровиште – мошти Светог Саватија преподобног. Затим их положише иза олтара цркве Успенија Пресвете Богородице, у капели нарочито за то подигнутој. И сви болесници, који са вером притицаху ка гробу преподобног Саватија, добијаху исцељење светим молитвама његовим. Блажени пак Зосима сваке ноћи долажаше на гроб преподобног Саватија и мољаше се, чинећи многобројне поклоне све до самог јутарњег богослужења.
Горе споменути трговац Јован, који је учествовао у сахрани светог Саватија, имађаше са својим братом Теодором велику веру и љубав према светитељу што их је спасао од погабије на мору. Израдивши икону преподобног Саватија, они је донеше у Соловецки манастир и предадоше игуману Зосими, са многим другим даровима потребним за манастир. Примивши чесну икону преподобног Саватија, игуман Зосима је целива и постави изнам моштију преподобнога, па обраћајући се икони као самом преподобном, рече: „Слуго Божји, иако си завршио овај временски живот телом, но духом својим не отступај од нас! Руководи нас ка Христу Богу, учећи нас да идемо путем заповести Господњих, и да носимо крст свој, и да последујемо Господу нашем. Ти преподобни, имајући слободу према Господу Христу и Пречистој Матери Његовој, буди молитвеник и посредник за нас недостојне житеље ове свете обитељи, којој си ти старешина. Буди помоћник и заступник овој Богом сабраној дружини, да бисмо, живећи на овом месту, молитвама твојим чувани пребивали неповређени од демона и злих људи, славећи Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа“.
Видећи како благодаћу Божјом обитељ Соловецка цвета, и из дана у дан увећава се и украшава врлинским иноцима и изванредним подвизима преподобног Зосиме, ђаво ненавидник свакога добра, распаљиваше се завишћу. Али, немоћан да сам непосредно науди манастиру, пошто га увек прогоњаше и посрамљиваше блажени Зосима и остали врли подвижници, ђаво потстаче зле људе да пакости чине светој обитељи и да наносе зло старешини и братији. Стога, нахушкани од ђавола, стадоше долазити на Соловецко Острво многе бољарске слуге и житељи земље Корељске, и ловити рибу по језерима. При томе забрањиваху иноцима да лове рибу за манастирске потребе, говорећи да су они господари острва. И још разним погрдним и ружним речима грђаху преподобног Зосиму и све монахе, и многе непријатности им приређиваху, и хваљаху се да ће манастир разорити и монахе одатле протерати. То принуди преподобног Зосиму да путује у Новгород ка архиепископу Теофилу, да га моли за помоћ и заштиту. Узевши неке од ученика својих, он отпутова с њима у Новгород. Када стиже тамо, он оде к архиепископу, поклони му се и положи своју молбу о манастиру који пати од рђавих људи. Архиепископ му на то рече: Чесни оче, ја сам, уз помоћ Божју, увек готов да помогнем твоме манастиру; али је најпре потребно да затражиш помоћ од бојара и велможа који управљају нашим градом.
Преподобни Зосима пође к бојарима, и обилазећи њихове домове мољаше их да заштите манастир и не допусте рђавим људима да га разоре. Сви бојари, који управљаху градом, обећаше преподобноме своју помоћ. Том приликом преподобни дође к једној бојарки – удови, којој беше име Марта, пошто њене слуге и сељаци, који живљаху на њеним поседима, чињаху многе неправде манастиру. Када јој слуге јавише да је преподобни дошао, она нареди да га са поругом отерају од њеног дома. Смерни слуга Божји стрпљиво поднесе ту увреду, а својим ученицима рече: „Ево иду дани, када житељи овога дома неће више ходити по двору овом; и затвориће се врата овога дома, и више се неће отворити, и овај ће двор опустети“. Рекавши то, преподобни ућута. И зби се у своје време све што преподобни прорече.
Међутим архиепископ сазва к себи бојаре и обавести их о свима неправдама и непријатностима, које њихове слуге и сељаци причињаваху манастиру преподобнога Зосиме. Бојари, решивши једногласно да преподобноме укажу своју помоћ и подршку, цело Острво поклонише његовом манастиру. Ту своју одлуку бојари потврдише повељом, на коју ставише осам печата: први архиепископов, други градоначелников, трећи тисућников, и осталих пет са пет крајева града. Поред тога бојари обдарише преподобнога многим стварима потребним за манастир: црквеним сасудима, свештеничким одеждама, златом, сребром и великом количином жита. И још обећаше да ће убудуће манастир помагати у свему.
Када за све то чу споменута бојарка Марта, па још од многих веродостојних људи сазнаде и о врлинском животу блаженог Зосиме, она увиде да је то истински слуга Божји, покаја се што увреди преподобнога, и посла свога човека к преподобноме са молбом да дође код ње на обед. Незлобив, и дајући осталима пример незлобивости, преподобни оде на обед. Чим уђе у бојаркин дом, она заједно са синовима и кћерима својим узе благослов од преподобног, и посадише га на почасно место. Док све званице јеђаху и пијаху веселећи се, преподобни по обичају свом сеђаше смерно и кротко и јеђаше мало. Погледавши пак на присутне за трпезом бојаре, он се зачуди, јер виде страшан призор, па обори главу доле и никоме ништа не рече. Затим погледавши опет, он виде то исто, и опет обори главу. А кад и трећи пут погледа на званице, он и тада угледа исти страшан призор, наиме: виде без глава шесторицу најглавнијих бојара који сеђаху заједно с њим за трпезом. И чуђаше се слуга Божји призору, како ти људи седе и гозбују а главе немају. Али одмах разумеде шта значи то виђење, па оборивши главу уздахну и заплака, и више не окуси ништа са трпезе, иако га много нуђаху и мољаху. После обеда бољарка Марта моли преподобнога да јој опрости увреду коју му је нанела, и подари његовом манастиру имање крај реке Суме, па га отпусти с миром.
Када преподобни изиђе из њеног дома, омиљени ученик његов Данило питаше га са упорном молећивошћу, зашто је за време обеда три пута погледао на бољаре за трпезом, обарао главу и, уздахнувши, заплакао, па после тога ништа више није окусио. Преподобни му одговори: Чедо, ти сувише упорно молиш, као што је пророк Јелисеј молио пророка Илију; стога нећу сакрити од тебе неисказане судове Божје, који ће се збити у своје време, но ти чувај тајну ову док се Божје одлуке не испуне. Ја видех шесторицу најглавнијих бољара где за трпезом седе без глава; ужаснух се од тог виђења, и више не могох ништа да метнем у уста. Држим да ће ти људи ускоро бити обезглављени. Но ти, чедо, пази да никоме не кажеш ово што од мене чујеш.
Затим преподобни отпутова натраг у свој манастир са тапијском повељом и са многим даровима од богољубивих житеља новгородских.
После неког времена преподобни чу да је велики кнез Московски Јован Васиљевич[23] са великом војском дошао на Новгород, и казнио смрћу неке бојаре, да би остале заплашио. Тада бише посечени и оних шест бојара које преподобни виде на обеду код бојарке Марте где седе без главе. Сама пак бојарка Марта, по наређењу великог кнеза, би са својом децом послата на заточење у Нижњи Новгород, а имање њено разграбљено. И тако дом њен заиста остаде пуст, као што прорече преподобни Зосима када с поругом би прогнан из њенога дома.
Пошто преподобни поживе већ доста година на земљи, и сваку врлину усаврши, приближи се време његове блажене кончине. Пун дана и богоугодних трудова, он благовремено припреми себи гроб и погледајући на њега, плакаше, свагда помишљајући на смрт и спремајући се за њу. Предосећајући свој блиски одлазак к Богу, изнемогао и болешљив телом од старости и многих подвига, он сазва к себи братију и рече им: „Ево, чеда и братије, ја одлазим из овог временског живота, а вас поверавам свемилостивом Богу и Пречистој Богородици. Реците ми, кога желите да имате за игумана у Богу после мене?“ А сва братија громко заридаше, и као једним устима рекоше: „Оче и пастиру наш, сви бисмо ми хтели да заједно с тобом умремо. Али то није у нашој власти , јер је једно суд човечији а друго суд Божји. Христос Бог наш, који те обавести о твом одласку у вечне обитељи, може нам преко тебе дати наставника, способног да нас руководи ка спасењу. Но нека нас молитве твоје чувају, и нека благослов твој буде на нама, јер си ти отац наш у Господу. И као што си се у овом животу бринуо за нас ништавне, тако нас, молимо те, и по твом одласку к Богу, не остави сироте“.
Рекавши то, братија умукоше, али не престадоше силно плакати и ридати. А преподобни им опет рече: „Чеда, рекох вам да вас предајем у руке Господу и Пречистој Богородици; а односно игумана, пошто препустисте Господу, Пречистој Богородици и мојој убогости, онда нека вам игуманом буде Арсеније, јер је најдостојнији и најспособнији да управља манастиром и братијом“.
Рекавши то, преподобни предаде игуманство Арсенију, мужу врлинском и опитном; и рече му: „Ето, брате, постављам те у Богу за стројитеља и руководиоца ове свете обитељи и све братије, сабране овде из љубави према Богу. Будно дакле пази да се ништа не изостави од манастирских прописа, састављених на основу апостолског учења и предања светих Отаца, као што су прописи: о црквеном богослужењу, о једењу и пијењу у трапези, и о целом уопште поретку манастирском, заведеном мојим смирењем. Све то држите у потпуности и непроменљиво. А Господ нека управи стопе ваше ка држању заповести Његових, молитвама Пречисте Госпође Владичице наше Богородице Дјеве и свих Светих, као и молитвама угодника Свог преподобног Саватија. Господ наш Исус Христос нека вас закрили од свих замки ђавољих, и нека вас утврди у божанској љубави Својој. Ја пак, иако се растајем од вас телом, исплаћујући природни дуг смрти, ипак ћу духом остати с вама неотступно. И ово нека вам је знано: ако обретем благодат пред Богом, онда ће се по одласку мом од вас ова обитељ увеличати још више, и сабраће се мноштво братије из љубави према Христу, и напуниће се ово место духовним изобиљем, и неће бити оскудице у стварима потребним за одржање тела“.
Рекавши то, преподобни још дуго поучи братију врлинском животу. Затим свакога целива духовним целивом и благослови, па подиже руке к небу и помоли се за обитељ, и за сво своје духовно стадо , и за себе. Онда, прекрсгивши се светим крстом рече братији: „Мир вам!“ Затим, подигавши опет очи своје к небу, рече: „Човекољубиви Господе, удостоји ме да станем с десне стране Тебе, када будеш дошао у слави да судиш живима и мртвима и да свакоме даш по делима његовим. „ Изговоривши ове речи, преподобни леже на одар и предаде своју свету душу у руке Господу свом, кога љубљаше и коме од младости своје служаше у светости и правди.
Представи се преподобни отац наш Зосима седамнаестог априла 1478. године. И плакаху братија за њим много и ридаху горко. Затим га опојаше, и чесно тело његово положише у гроб, који он још за живота својим рукама ископа позади олтара цркве Преображења Господња. Ту потом братија подигоше капелу над моштима преподобнога, поставише свете иконе и свећњаке, и братија долажаху и мољаху се тамо. А биваху и чудеса на гробу преподобнога, и сада бивају на онима који са вером прибегавају. Јер као што сам преподобни, одлазећи душом ка Господу, обећа да неће оставити место на коме се подвизавао него ће духом неотступно боравити с ученицима својим, стварно и испуни своје обећање, посећујући из небеских обитељи земаљску обитељ своју и присуствујући невидљиво у њој. Понекад пак. преподобни се јављао у видљивом облику и на копну и на мору, помажући онима који су у невољи. Много пута преподобни се јављао на мору, за време буре: бродове од бродолома спасавао, морепловце од дављења избављао, буру у тишину претварао. Понекад је виђан у цркви где стоји усред братије и моли се. Убрзо по престављењу свом, у девети дан, преподобни се јави иноку Данилу и исприча му како је милошћу Божјом избегао ваздушне духове и заседе њихове, и прибројан к лику светих.
Затим се преподобни на јасан начин јави старцу Тарасију на гробу свом, а и ученику свом Герасиму. Овоме се јави једне недеље после јутрења, идући од гробнице преподобног Саватија ка својој гробници, при чему се обазре на Герасима и рече му: „Подвизавај се, чедо, да би примио награду за труде своје“. Том истом Герасиму преподобни се по други пут јави у време божанствене литургије на Велики Четвртак, стојећи у саборној цркви. А када се братија стадоше причешћивати, преподобни Зосима рече Герасиму: „Иди и ти, и причести се“. И стајаше преподобни крај Светих Тајни док се сви причестише, па онда постаде невидљив.
Једном, када свештеноинок Доситеј у време повечерње молитве стајаше у притвору црквеном и мољаше се за једног бесомучног брата, преподобни му се јави и рече му: „Исцељење неће бити од користи брату за кога се молиш; њему је потребно да још неко време остане у том страдању“.
Старац Теодул, оклизнувши се једном приликом, паде на земљи и силно се угрува, и болестан лежаше на одру, и не могаше ићи на своје уобичајено молитвено правило. Једном касно увече преподобни Зосима с молитвом куцну на врата његове келије, уђе у келију и исцели га.
Од ових и многих сличних јављања преподобнога очигледно је да преподобни не отступа од свога места, и као чедољубив отац не оставља чеда своја која се подвизавају на том месту; и пружа брзу помоћ свакоме који му се са вером обраћа.
Соловецки монах Митрофан казиваше о себи братији ово: Док бејах у свету, ја сам као трговац често пловио морем. Једном настаде страховита бура, и тридесет дана таласи витлаху лађу по мору. Када бура достиже врхунац и таласи пребациваху лађу, сви се на лађи преплашени и очајни мољаху Богу и Пресветој Богородици. Затим се путници сетише преподобног Зосиме, Соловецког чудотворца, и призваше га у помоћ. И ускоро угледаше преподобног оца где седи на крми лађе и својом мантијом удара таласе и одвраћа их од лађе, те лађа безбедно савлађиваше таласе. Тако преподобни, гледан од свију путника, управљаше лађом дан и ноћ, штитећи је од таласа и потопљења, док лађа не пристаде уз обалу. После тога необични крманош постаде невидљив.
Инок Јелисеј разболе се за време пловидбе по мору, и веома жељаше да прими схиму, али на домаку саме обале умре. Преподобни Зосима, кога покојни Јелисеј у време своје болести беше видео и замолио га да се помоли за њега, поврати Јелисеја , и инок Јелисеј би жив док не прими схиму и не причести се Светим Тајнама. После тога инок леже и усну у Господу.
Једног мирјанина Никона силно мучаху беси. Њега доведоше на гроб преподобног Зосиме. Преподобни му се јави, ослободи га ђавољег насиља и посла кући здрава.
Један земљоделац, по имену Гораин, ослепе сасвим. Дошавши на гроб преподобног Зосиме, доби исцељење и прогледа. Али због маловерја свог тај земљоделац ослепе по други пут. И када са покајањем притече гробу преподобнога и са сузама се помоли, преподобни му опет подари исцељење очима. – И многе друге болеснике исцели преподобни, пошто никада није отказивао помоћ своју онима који са вером призивају свето име његово.
Преподобни Зосима се јављао не само сам, него много пута и заједно са преподобним Саватијем, и оба чудотворца виђана су заједно од многих. Тако, када се једном брат Јосиф налажаше на острву Кузову, удаљеном од Соловецког Острва око тридесет километара, и ноћу се попе на гору ради молитве, он, погледавши ка Соловецком манастиру, угледа усред манастира два огњена стуба, који се дизаху од земље до неба и веома сијаху. Када он то исприча другој братији, они рекоше: То оснивачи и старешине манастира Соловецког, преподобни оци Зосима и Саватије сијају из гробова својих , јер су они заиста духовни стубови , који су се светлошћу благодати Божје просветили.
Два брата, Саватије и Терапонт, по свршетку Великог Поста бише због неких манастирских послова послани у Вирму, где се у пристаништу налазио манастирски дом са намирницама. Пловећи, они се приближише острву Шужмуј, удаљеном око шездесет километара од Соловецког Острва, и један од њих, Саватије, угледа на крају тог острва два црвена стуба, не много велика. И када тамо пристадоше, обретоше једну малу колибицу и у њој два нага и гладна човека, са иструлелим ногама, једва живе. Почетком зиме та два човека беху на мору, али се њихова лађа разби и они се искрцаше на острво, и ту зазимише, пошто не беше никога да их одатле узме. Када ови јадници угледаше иноке, упиташе их: Господо, ко сте ви? Да ли вас соловецки старци послаше к нама? Саватије и Терапонт их упиташе: О каквим соловецким старцима говорите? Болесници одговорише: К нама долажаху и посећиваху нас два чесна старца, од којих се један зове Зосима а други Саватије. Кад год они долажаху к нама, болови се наши стишаваху, и ми не осећасмо ни глад ни хладноћу. Малочас, пред ваш долазак, они беху код нас, и говораху нам: „Не тугујте, скоро ћемо послати по вас“. Чувши то , иноци се удивише, па поткрепивши болеснике храном, узеше их са собом и одвезоше у манастир.
Жену неку бесомучну, по имену Марију, њен муж Онисим довезе у Соловецки манастир. Преподобни оци Зосима и Саватије заједно се јавише, и исцелише је појавом својом одагнавши из ње беса. – Исто тако, свети оци васкрсоше из мртвих једну младу жену, кћер Јеремије, који је некада био слуга преподобног Зосиме. Ова жена, по наговору бесова, закла себе, и лежаше као мртва. Њени родитељи горко плакаху и призиваху у помоћ преподобне оце, Зосиму и Саватија. Идуће ноћи преподобни се јавише њој у сну и, дајући јој суд пун неке масти, рекоше јој: „Намажи своје ране, јер због суза твога оца и матере који вапију к нама, ми дођосмо да те исцелимо“. Она, чињаше јој се у сну, намаза том машћу ране своје, и трже се из сна, и после три дана потпуно јој зарастоше велике и смртоносне ране, и она савршено оздрави.
Неки разбојник Василије, покајавши се, дође у Соловецки манастир и прими монашки чин, Али, после неког времена, вучен ђаволом у првобитни начин живота, он намисли да побегне из манастира. Спремивши чамац, он украде неке манастирске књиге, одежде и сасуде, однесе их у чамац, и ноћу побеже са чамцем. Пловећи тако, он пристаде чамцем уз острво Анзерско, удаљено петнаестак километара од Соловецког Острва. Ту га спопаде неки неодољиви сан, и он, привезавши добро чамац за обалу, изађе из чамца, па леже на земљу и заспа. И у сну му се јавише обојица преподобних; један од њих, преподобни Зосима, погледа с гневом на њега, рече: „Бедниче, ти мене поткрадаш! Ја зидам, а ти рушиш!“ А Василије у сновиђењу том мољаше преподобног за опроштај. Преподобни му онда рече: „Опроштај ћеш добити, али ћеш остати на том месту три дана“.
Тргнувши се иза сна, Василије не виде никога, нити нађе чамац, па седе и плакаше, док три дана не минуше. Онда неки трговци, пловећи мимо тог острва, узеше одатле инока и превезоше у манастир. Ту се он кајаше са сузама; и исповедајући свој грех пред братијом, он им казиваше о јављењу преподобних. У то време манастирски рибари ловљаху рибу за морем, на реци Умби, на даљини од Соловецког Острва око пет стотина километара. Старешина им беше старац Фотије. Њему се јавише у сну обојица преподобних, и свети Зосима му рече: „Ево, довезосмо вам чамац за риболов, јер сазнадосмо да вам је потребан чамац; само пазите да ништа не изгубите од ствари што су у њему, него их све доставите манастиру!. Пробудивши се, Фотије исприча другим рибарима своје виђење. Отишавши на обалу, рибари стварно нађоше тамо чамац, и у њему много манастирских ствари. Ове ствари рибари потом привезоше у манастир и испричаше о јављењу преподобних.
Један човек, по имену Теодор, који живљаше на обали мора око реке Суме, казиваше ово: „Догоди ми се да пловљах по мору са робом. Изненада се диже силна бура на мору; ми спустисмо ленгере и стадосмо; и бесмо у великој опасности, и мољасмо се Богу, и призивасмо у помоћ преподобне оце, Зосиму и Саватија. Ја пак, ушавши унутра у лађу, задремах, и видех два светолика старца где стоје на лађи и говоре крманошу: „Окрени лађу кљуном према ветру“. И одмах се пренух, и похитах к људима који избациваху воду из лађе. Један од њих, веома уморан, задрема, али брзо скочи, и исприча ми ово: „Ја овог тренутка видех на лађи два старца који разговараху међу собом“при чему један од њих рече другоме: „Припази, брате, ову лађу, а ја журим у Соловецки манастир на службу Божју’“. Чувши то, ми се удивисмо и веома обрадовасмо, јер се испунисмо надом да ћемо се спасти погибије. И заиста, бура брзо престаде и настаде тишина, те ми продужисмо свој пут добро, благодарећи Бога и Његове свете угоднике.
Старац Филимон казиваше ово: Када живљах у пустињи у усамљеништву, на мене понекад, по дејству ђавола, наилажаше силно униније, потиштеност. А разлог томе беше овај: један од братије остави код мене на чување новац, дванаест новчаница; после неког времена тај новац пропаде незнано како. Брат онај се веома ожалости, а и мене спопаде силна туга због тога и држаше ме неколико дана. Једном, пошто заврших своје молитвено правило, ја седох, и када мало задремах, у моју келију уђоше два старца. Ја их упитах: Зашто уђосте без молитве? О они ми одговорише: „Ми сатворисмо молитву; зар ти ниси чуо?“ Ја им онда рекох: Седите, господо моја. Затим их упитах: Ко сте ви; нисте ли нашег манастира старци? ја вас не знам. Један ми од њих одговори: „Ја се зовем Зосима, а овај други – Саватије. Не тугуј, брате, због изгубљеног новца, јер ће се наћи“- Ови преподобни говораху ми још много душекорисних ствари, па онда постадоше невидљиви. А ја, пробудивши се, никога не видех, али туга прође и ја осетих радост у души. После тога новац би пронађен на истом месту на коме беше и остављен. Томе се обрадовасмо и ја и брат мој, и ми заједно узнесосмо хвалу и благодарност Богу и преподобним оцима нашим, Зосими и Саватију.
Ова и многа друга чудеса починише ови преподобни оци, старешине Соловецке обитељи. Ова споменута овде нека послуже на корист нашим душама и на прослављење угодника Божјих, а на славу и хвалу Господа нашег Исуса Христа, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКАРИЈА НОТАРАСА, епископа Коринтског
Коринт је град на самом почетку Пелопонеза, близу морског канала кога прокопа персиски цар Ксеркс. У њему Јеванђеље проповеда свети првоврховни Апостол Христов Павле, учитељ народа, и хришћанима коринтским он написа две божанствене Посланице своје. У Коринту се роди и овај блажени Макарије, нови подвижник и светитељ Божји. Његово је порекло из чувене византиске породице Нотараса, из које потиче и преподобни отац наш Герасим Нови, чудотворац Кефалониски.
Родитељи светог Макарија зваху се Георгије и Анастасија и беху угледни грађани Коринта. После више мушке и женске деце, роди им се 1731. године и овај благословени Михаил. Јер тако га назва на светом крштењу тадашњи епископ Коринтски Партеније. Родитељи га дадоше да изучи школу и он показа у томе не мали успех. Али душа младог Михаила још од детињства нагињаше ка црквеном богослужењу и подвижничком монашком животу. Зато и против воље свога оца, који га хтеде да постави за управитеља неких пелопонеских села, он се удаљи тај-но у манастир Мега Спилеон (Велика Пећина) у дубини Пелопонеза. Настојањем пак његовог оца он би одатле враћен у Коринт, где ускоро постаде народни учитељ. Због доброте његове и врлинског му живљења, заволе га сав коринтски народ и клир и монаси. Када се 1764. године упокоји архиепископ Коринтски Партеније, онда сви скупа, и народ и клир и монаштво, затражише за свог пастира и стварног учитеља преподобног Михаила. Снабдевши га свим потребним писмима и потписима, они га пошаљу у Цариград тадашњем патријарху васељенском Самуилу и Светом Синоду, са молбом да га рукоположе за архипастира њиховог града. Патријарх и Синод на то пристану, и, пошто Макарије прође по реду све свештене чинове, би хиротонисан за епископа Коринтског.
Дошавши из Цариграда натраг у своју епархију, архијереј Христов се даде на посао да обрађује запуштену њиву Господњу. Најпре он поче да доводи у ред свештенство. Забрани свако мешање свештеника у политичке ствари, јер и то се зло беше почело да шири међу тамошњим свештеницима. Стараше се такође да свете каноне светих Апостола, Отаца и Сабора сваки остварује тачно и беспрекорно. Зато, рукополажући нове свештенике, он им даваше свакоме по катихизис да из њега уче народ вери православној. И још им даваше по једну колимвитру (купељ, крстионицу), да би свештеници правилно и по православном предању крштавали децу, а не само обливали их водом.
Године 1768. изби рускотурски рат, и руски бродови стигоше и до Коринта. Због невоља и несрећа у овом рату, које насташе и на Пелопонезу, свети Макарије би принуђен да се удаљи из Коринта на острво Закинтос (у Јонском мору), одакле отиде и на Кефалонију да се тамо поклони светим моштима свога сродника преподобног Герасима. Затим пређе на острво Идру и задржа се у манастиру Пресвете Богородице. Када се рат између Русије и Турске заврши, турске власти преко Синода у Цариграду забранише повратак на своје епархије свим архијерејима који беху пришли руској војсци. Против сваке правде ова одлука би примењена и на светог Макарија, иако он не беше умешан у рат, него сво време рата живљаше по местима где беше турска владавина. Због те одлуке он напусти Идру и свој Коринт, и пође у Свету Гору. Уз пут сврати на неко време на острво Хиос (у Јегејском мору), где остаде кратко време, па продужи пут за Свету Гору.
Дошавши на Атонску Гору, преподобни је нађе узбуњену споровима око кољива и око спомињања умрлих. Наиме, код многих беше ушло у обичај да кољива и парастосе за умрле држе недељом, док други опитни монаси и подвижници, позивајући се на свете каноне и древну праксу Цркве, не одобраваху то. Овог мишљења беше и свети Макарије и зато одбијаше да учествује на парастосима вршеним у недељни васкрсни дан, него саветоваше да се кољива за умрле свршавају у дан суботни. Због овога се и на њега подиже велика бура и претња прогонством од оних који и раније, пре њега, протераше са Атона друге преподобне оце који беху таквог мишљења. А ови се оци зваху Кољиваде.
Удаљивши се из Свете Горе, преподобни дође најпре на острво Хиос, а одатле отиде на Патмос. Тамо нађе неке од оних преподобних отаца који пре њега бише протерани са Атоса, и остаде са њима једну годину. На Патмосу он учаше ђаке у школи званој Патмијада. А одатле отиде у свој родни крај, па онда у Смирну, где се упозна са побожним хришћанином Јованом Маврогордатом. Пошто већ дуже времена сакупљаше дела Светих Отаца и Подвижника, Макарије предложи богатом Јовану Маврогордату да заједно издају светоотачка подвижничка дела у једној штампаној књизи под именом Филокалија – Добротољубље, што ускоро заиста и би.
Провевши неко време у Смирни, преподобни се врати на Хиос. Тамо нађе једно усамљено место близу цркве Светог Петра, откупи га и настани се ту заједно са својим учеником са Хиоса Јаковом. На том усамљеном и спокојном месту свети Макарије се даде на велике духовне подвиге, подвиге поста и молитвеног бдења, што у истини би само једином Богу познато. Својим подвижничким трудовима преподобни придодаде и трудове на састављању и писању душекорисних књига на поуку хришћанима, као што су књиге: Нови Луг („Неон Лимонарион“), О честом причешћивању Светим Тајнама, и друге корисне књиге. Уз то, он повремено силажаше у парохиске цркве онога краја и поучаваше народ проповедајући му Еванђеље Христово. А чињаше он и велике милостиње потребитима. Но највеће дело и подвиг преподобног Макарија беше то што он припремаше за мучеништво за Христа многе хришћанске младиће, који раније из разних разлога беху се одрекли хришћанске вере и примили ислам. Они се код њега исповедаху и од њега добиваху духовне потстреке и поуке како да се спремају за страдања за Христа.[29] У тим и таквим подвизима приближи се и кончина овоземаљског живота блаженог Макарија. Пред саму смрт, удари на њега нека тешка болест, која му одузе једну страну тела, и он се не могаше више кретати нити писати. Он прими ту болест са благодарношћу Богу и са великом кротошћу. У свом смирењу он говораше да је кажњен тако зато што се још није покајао. И проливаше обилне и топле сузе. Уз њега тада беху и преподобни оци Нил и Никифор, његови дотадашњи саподвижници. И тако у миру он предаде свој дух у руке Господа свог 17. априла 1805. године. И би прибројан јерарх јерарсима, подвижник подвижницима и мученик мученицима. Његово свето тело би погребено крај цркве у њиховој испосници. А по смрти светог Макарија Бог даде да се на његовом гробу по његовим светим молитвама догоди неколико чудесних исцељења, као што стоји опширно написано у његовом опширнијем житију. Његовим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе Амин.
