Међулични односи
Привлачио ме је живот о каквом је причао и каквим је живео Старац, па сам покушао да му се приближим. После сваког откривења, међутим, уверавао сам се у то колико сам далеко од њега. Моја потиснута болна искуства неправди које бејах доживео, повремено су на мене утицала негативно, тако да сам због њих постајао неопрезан. Сматрао сам да сам их превазишао, но у мени је остало некакво скривено злопамћење – споља сасвим невидљиво, а самим тим и опасно. Личило је на оправдану притужбу, горчину, нетрпељивост, која је, због достојанства, остајала у тишини. Отачку поуку: Љуби грешника, а мрзи његов грех, у себи сам неприметно изопачавао, а моја одвратност према туђем греху претила је да се пренесе и на човека. Старац ми је указао на опасност, а лек који ми је дао, био је, као и обично, у облику поучне и дубокоумне приче:
Саосећај са човеком коме је злочинац учинио неправду
,,Ако једнога дана”, почео је он своју причу, “мирно ходиш својим путем и видиш да и твој брат ходи у миру, али у тренутку угледаш неког рђавог човека како изненада, са ножем у руци, искаче из заседе и кидише на твог брата, како га удара, вуче га за косу, задаје му ране и баца га на земљу, хоћеш ли се пред тим призором разгневити на свог брата, или ћеш се сажалити на њега?”
Свакако да ћу се сажалити на њега и да ћу му помоћи колико могу.
“Сваки човек”, настави Старац, “који напада на тебе, који ти наноси штету, који те оговара, који ти на било који начин наноси неправду, јесте твој брат који је пао у руке злотворног ђавола. Кад схватиш да ти брат чини неправду, шта треба да радиш? Треба да се веома сажалиш на њега, да саосетиш са његовом муком и да се усрдно и ћутке помолиш Богу да тебе учврсти у том тешком часу искушења, и да помилује твог брата који је постао жртва грабежног ђавола – Бог ће помоћи и теби и твоме брату. Ако не поступиш тако, ако се, напротив, ражестиш на свога брата супротстављајући се његовом нападу својим противнападом, тада ђаво, који је за вратом твоме брату, скаче и на твоја плећа, те се са обојицом поиграва.”
Поправљање, а не осуда зла
“Наш циљ није у томе да осуђујемо зло, већ да га поправљамо. Кроз осуђивање човек може да пропадне, кроз разумевање и помоћ ће се спасти. Грешника треба да посматрамо са љубављу и поштовањем у његовој слободи. Кад неко из наше породице сруши вазу са стола, те се она разбије, обично се љутимо. Ако у том кризном тренутку, некаквом кретњом душевног узлета, покажемо разумевање и оправдамо штету, зарадили смо и своју душу и душу свога брата. У томе је садржан сав наш духовни живот: духовни узлет у тренуцима искушења и патњи, од гнева егоизма до разумевања љубави.”
Рђаве помисли су веома опасне
Овај узлет је, према Старчевим речима, започињао од деловања у дубини душе. Једном кад су ме преплавиле горке помисли о неким људима који су ме неправедно осуђивали, Старац је зазвонио у звоно опасности од мог, како је рекао, “агресивног” става. Узвратио сам да нисам ни рекао ни учинио ништа против оних које сам осуђивао, него да сам само размишљао негативно, не испољавајући то и не дотичући се никога. Тада ми Старац откри још једну тајну духовне борбе и рече: “Ни због какве неправедне оптужбе против себе немој да се гневиш, чак ни у себи. То је рђаво. Зло почиње злим помислима. Кад си огорчен и кад се гневиш, чак и само помислима, квариш духовну атмосферу. Спречаваш Светога Духа да дејствује, а омогућујеш ђаволу да увећа зло. Увек се моли да љубиш и да опрашташ, одгонећи од себе свако промишљање”.
Опраштајте људима
Опраштање људима који су нам нанели штету, Старац је сматрао основом духовног подвига. Често је понављао речи молитве: “…Да опроштено буде најпре онима који ме ожалостише”. У исповести је нарочит значај придавао том духовном греху, односно навади да памтимо зло које нам је неко учинио и да му узвраћамо злом, или горчином, или непријатељством. Желео је да наше душе буду трпељиве и незлопамтиве, пуне спремности на опроштај и пуне љубави.
Не тражи да те други воле
Неком другом приликом, кад сам био жалостан јер нисам наишао на одговор љубави од стране неких људи, Старац ми рече: “Данас људи траже да их други воле; због тога и доживљавају неуспех. Исправно је да се не осврћеш на то да ли тебе воле, него да ли ти волиш Христа и људе. Само тако се душа испуњава”.
Љуби све људе
Старчева љубав није имала границе – била је бесконачна. Простирала се на сву децу Божију, на све људе, на пријатеље и непријатеље. Говорио ми је: “Венац наше љубави према пријатељима има у себи страна тела (рачуницу, узвраћање, таштину, сентименталну слабост, страсно саосећање), док је венац наше љубави према непријатељима чист”. Још ми је говорио: “Наша љубав у Христу треба да доспе свагде, чак и до хипика у Матали. Имао сам велику жељу да пођем тамо не да им проповедам или да их осуђујем, него да заједно са њима живим без греха и да пустим да љубав Христова, која све преображава, говори сама од себе. Видео сам хипике, и сажалио сам се на њих. Били су као овце без пастира”.
Кад су били у питању моји друштвени односи, обично ми је саветовао: “Свој хришћански подвиг не треба да вршиш проповедима и осудама, већ истинском мистичном љубављу. Кад осуђујемо, други на то узвраћају. Кад их љубимо, они бивају ганути и ми их придобијамо. Кад љубимо, мислимо да приносимо другима, а у стварности приносимо најпре себи. Љубав потребује жртве. Жртвујмо са смирењем нешто своје, што је, у ствари, Божије”.
Човечанска љубав остварена кроз божански ерос
Старац је сматрао да љубав према Христу представља неопходну претпоставку љубави према људима. Љубав према Христу је љубав читавог нашег бића, остварена “свим срцем, и душом, и снагом и помишљу”; она је бесконачна и вечна, као и Сам љубљени Христос; то је љубав која се уздиже до божанског ероса.
Ерос Христов
Душа која је заљубљена у Христа увек је радосна и срећна, ма шта да јој се догоди, било какве напоре и жртве да је кошта њен божански ерос. Што се више труди и жртвује ради свог љубљеног Христа, то се осећа срећнијом. Душа се заљубљује у Христа кад упознаје и примењује заповести Његове. Кад се душа заљуби у Христа, љуби и људе – не може да их мрзи. У душу која је заљубљена у Христа, ђаво не може ступити. У душу која је читава обузета Христом, ђаво не може ући и уселити се, ма колике напоре чинио, јер нема у њој празног места за њега. На тај начин могли бисмо живети истинским хришћанским животом.
Сједињен са свим удовима Цркве
“Зар ниси никад читао да кад страдава један део тела, заједно са њим страдавају сви делови, а кад је прослављен један део, заједно са њим радују се сви делови? Зар ниси схватио следеће: ако останеш издвојен хришћанин, ако дубински не осетиш да си један уд, непрекидном везом љубави животно сједињен са осталим удовима мистичног Тела Христовог, односно Његове Цркве, нећеш бити истински хришћанин?”
