У суботу, 06./19. августа 2017. године, на празник Прображења Господњег, свечано је прослављена слава Катедралног храма Митрополије загребачко-љубљанске.
Свечаним бдењем у навечерје празника, као и Божанственом Литургијом на сам дан празника, началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије уз саслужење загребачког клира и благолепно појање хора Саборног храма.
После читања Јеванђелске перикопе која говори о догађају који се десио на гори Тавор, када се Господ наш Исус Христос преобразио „показавши ученицима својим славу своју„, Високопреосвећени господин Митрополит је произнео празничну омилију у којој је, говорећи о историјском и богословском смислу догађаја Преображења Христовог, између осталог казао да се циљ и смисао нашег живота открива у данашњем дану и у данашњем празнику, као и у сваком догађају који је везан за Христов живот, јер је Он смисао, Он је почетак и крај, Он је садржај. Без Христа човек је само пролазни црв, или боље рећи храна црвима. Има свој почетак и свој крај, а потом постаје прах и пепео уколико нема Христа који осмишљава и историју и садашњост, али што је још важније, указује на будућност, открива будућност и носи у себи будућност.
Догађај Преображења Господњег јесте историјска чињеница. На гори Тавор Он је био са својим ученицима, са тројицом који су сведоци догађаја који се десио на Тавору, Петром, Јаковом и Јованом. У једном тренутку Његово лице је било светлије од сунца и одећа светла као најбељи снег и светлија од сваке светлости која је створена. Ту је Христос, кроз ту светлост која није од овога света, кроз људску природу показао ко је и шта је. Не само то, него и глас Бога Оца је потврдио ко је Он рекавши: „Ово је Син мој љубљени, Њега слушајте“. Дакле, на гори Тавор Господ је пројавио своју Божанску природу, али је пројавио ту своју Божанску природу у јединству са људском природом и тиме показао какав је смисао и који је циљ постојања човека. Показао је да човек једино у заједници са Христом досеже до онога што није тварно и што је вечно. Поред Преображеног Господа били су Мојсеј и Илија, а то су две личности за које Предање говори да ће бити присутни и при другом Христовом доласку. Зато њих двојица у овом тренутку потврђују да је Христос Месија, али Месија који долази из будућности и који је у Христу Господу сав са нама. Господ је био на гори Тавор, а у подножју горе било је мноштво народа који су се молили и чекали исцељење, а ученици његови покушавају да исцеле многе, међутим не успевају у томе. Ова слика где је Христос на гори одвојен од својих ученика, а да они у Његовом одсуству, без Њега, покушавају да исцеле показује и потврђује да свако исцељење, да свако чудо у нашем животу, може бити само и искључиво уз Његово присуство. Преображење Господње јесте потврда Божије бриге и љубави о нама. Међутим, истовремено и позив свакоме од нас да постане учесник тога преображаја преображењске светлости. То свако од нас постиже тако што се и сам успиње на гору као и тројица апостола који су узишли на гору са Христом. Успињемо се, не само духовно, него и телесно. Успињемо се тако што се трудимо да Јевађеље Христово постане наш живот.
Митрополит је истакао и да Преображење Господње позива и свакога од нас на један непрестани преображај, а наш преображај подразумева непрестану измену система вредности нашега живота. „Љуби ближњега свога као самога себе“, а не по модерном геслу „све за мене, а ништа за тебе“. И не само то него све оно што је речено у Блаженствима, а што је парадоксално и што тешко може да појми наш ум, „Блажени сиромашни духом“, „Блажени сте кад вас гоне“ и тако даље, јер тада је Бог са нама, јер тада ми бирамо Бога и Његов систем вредности за своје вредности.
На крају своје беседе Митрополит је поручио окупљеном народу да нам овде и сада вечност постаје доступна и ми је постајемо свесни и почињемо њом да живимо. Знамо да не постоји ништа што нас од Христа може одвојити. Знамо и да не постоји ништа што нас од православне вере може одвојити, нити од Јеванђеља Христовог. Знамо да нема разлога да се плашимо било кога и било чега, а још мање да се стидимо да јесмо то што јесмо. Напротив, са Христом и са Његовоим Преображењем и ми, преображавајући се, стичемо снагу и храброст мученика Христових и светитеља Божијих који су овде преображени славили једнога у Тојици Бога.
На завршетку Божанствене Литургије благословени су први плодови винограда те славски колач и кољиво после чега се верни народ окупио у просторијама Музеја СПЦ где је уследила и славска трпеза коју је за сав народ уприличила Црквена Оштина загребачка.
