На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Преподобни Евтихије, патријарх цариградски; Светих сто двадесет мученика персијских; Преподобна Платонида; Преподобни Григорије синаит; Преподобни Григорије византијски; и Преподобни Генадије.
* * *
Тропар празника:
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЕВТИХИЈА, патријарха Цариградског
Свети Евтихије родио се у Фригији у селу званом Божанствено. Доцније он своје село огради каменим зидовима, подиже у њему велику цркву у име светих Четрдесет Мученика, и сагради конаке у које смести врлинске људе који у монашком чину провођаху анђелски живот. Трудом светитељевим ово се село постепено претвори у град. Отац светог Евтихија Александар беше официр, а мајка Синесија кћи чесног и врлинског свештеника Исихија који је службовао у цркви града Августопоља. Када Синесија ношаше у утроби овај благословени плод, једне ноћи у сну виде себе обасјану неком неисказаном светлошћу. Уплашена, она се питаше шта то треба да значи. Уствари, то беше указање да ће она родити духовно светило који ће бити просветитељ многих што су у тами заблуде. Јер Господ освети слугу Свога, као некада пророка Јеремију, пре но што изађе из утробе мајке своје. И означи га да буде велики архијереј и светлост свету. И Евтихија крсти његов дед, презвитер Исихије, а у њега се Евтихије и књизи учаше. И на Евтихију као на детету примећиваху се знаци његовог будућег чина. У његовог деда, свештеника Исихија, бејаше много деце, његових вршњака који су се такође учили књизи. Једном се дечко Евтихије забављаше са вршњацима својим, а забава им беше у томе, што свак писаше име своје на зиду и поред имена онај чин , који ће, по слутњи, у животу добити. Када дође ред на Евтихија, он написа: Евтихије патријарх! – То беше као неко пророчко претсказање о ономе чиме га је Бог имао почаствовати.
Када Евтихију би дванаест година, родитељи и дед послаше га у Цариград на веће школе. Тамо он показиваше одличан успех у наукама и многе превазилажаше. Притом јасно увиде да световна мудрост не силази одозго, по речи светог апостола Јакова, него је земаљска, чулна, ђаволска (Јак. 3, 15), и својим љубитељима не доиоси никакав духовни плод. А мудрост која је одозго, она је најпре чиста, потом мирна, кротка, блага, пуна милости и добрих плодова (Јак. 3, 17), којима се насићују њени љубитељи. И овај благоразумни јуноша ревносно тражаше ту мудрост која силази одозго и, нашавши је, он донесе добру одлуку: да не служи свету, него да служи Богу као монах.
Кад постаде пунолетан и зрео човек, и носећи у души чврсту одлуку о монашењу, Евтихију се, по Божјем промислу, догоди једна мала сметња која га за неко време задржа од монашења. Сметња беше у овоме: митрополит амасијски и неки други угледни људи великим молбама салетеше блаженог Евтихија, да се и без монашења прими за лазихијског епископа. Покоривши се вољи митрополита и осталих као вољи самога Бога, блажени Евтихије као јагње предаде себе том амасијском архијереју, који се у то време бавио у Цариграду неким црквеним пословима. Овај га одведе у цркву Пресвете Богородице, звану Урбикијева, пошто је војвода Урбикије беше подигао, и тамо га на нарочитом месту, у крстионици, постриже за црквеног клирика. При постригу деси се да његове одрезане власи падоше у свету воду која беше у крстионици, те присутни с дивљењем говораху да му мајка, света купељ, која га породи духовним рођењем, тојест крштењем, постаде кума при пострижењу за клирика примивши у себе његове власи. Затим би произведен за ђакона, а у тридесетој својој години рукоположен за презвитера. И кад је био пред хиротонију за епископа, промисао Божји, спремајући слузи своме оно што је боље, измени ту одлуку, те за епископа лазихијског би посвећено једно друго лице, а свети Евтихије оствари своју ранију намеру о монашењу: оде у један од амасијских манастира и замонаши се.
Тај манастир су раније подигли свети , људи: Мелетије, Ураније и Селевкије. Двојица од њих, Мелетије и Селевкије били су епископи амасијске цркве, сваки у своје време. И у светаштву свом упокојише се у Господу, и из гробова својих дају болесницима чудесна исцељења. Прича се за овог великог Селевкија да је и за живота свог био чудотворац. Тако једном задеси ту покрајину велика глад, те безбројно мноштво убогих и ништих долажаху к светом Селевкију за храну, и његова се житница потпуно испразни. Тада човек који је делио жито однесе кључеве и предаде их светитељу. Он узе кључеве, и сву ту ноћ мољаше се Богу да људе своје не умори глађу него да им својом свемоћном руком пошаље храну како сам зна. И ујутру нађоше житницу тако препуну пшенице, да су једва отворили врата. И сви несметано узимаху пшеницу колико је ко хтео и могао понети, а житница опет остајаше пуна. Тако Бог умножи пшеницу на молитве старог Селевкија. – Свети пак Ураније био је епископ у Грузији, и тамо сахрањен. И на његовом гробу се исцељују од сваковрсних болести.
Ето од тако великих људи би основан тај амасијски манастир у коме се преподобни Евтихије замонаши. Примивши на себе са црном ризом ангелски образ, он опаса бедра своја истином н обуче се у свеоружје Божје. И би постављен за архимандрита свих манастира у амасијској митрополији. И беше изврстан вођ монасима.
У то време цароваше Јустинијан Велики, и позиваху се архијереји на Пети Васељенски Сабор. Но пошто митрополит амасијски беше тада болестан, он моли преподобног архимандрита Евтихија да место њега иде у Цариград на Сабор. И кад се блажени припремаше за пут, имаде у сну овакво виђење: Прст руке Божје беше са небеског свода пружен на врло високу гору што је над манастиром и на којој се налази храм светог мученика Талалеја, показујући на врх горе, и би глас с неба који говораше Евтихију: Тамо ћеш бити епископ! – И пренувши се из сна, он се чуђаше виђењу, и беше у недоумици шта треба да значи. А виђење означаваше високу част патријаршијског престола цариградског на који је он по Божјем благовољењу имао ускоро да ступи.
Када преподобни Евтихије допутова у Цариград, затече старог пресветог патријарха Мину на измаку живота. Видевши блаженог Евтихија, свјатјејши Мина пророчки рече за њега своме клиру да ће он бити патријарх после њега. И нареди му патријарх да одседне у патријаршији. И мило разговараше с њим, наслађујући се његовим богонадахнутим речима. Па га и цару посла, известивши претходно цара о Евтихијевој благоразумности и доброти. Када блажени Евтихије дође к цару, затече код њега неке јеретике. И ови се стадоше препирати са светим о догматима вере, и не могоше противстати мудрости његовој и духу којим говораше. А препирка се водила о томе, да ли могу јеретици после своје смрти бити предани анатеми. Неки су говорили да не треба предавати анатеми оне који су после своје смрти и обелодањени као јеретици, а свети Евтихије заступаше мишљење да на сваки начин треба јеретике и после њихове смрти предавати анатеми, позивајући се на Свето Писмо како цар јерусалимски Јосија извади из гробова кости пре много година умрлих идолопоклоника и огњем их сажеже (3. Цар, 13, 1-8; 4. Цар. 23, 16). И рече: Тако треба и јеретике после њихове смрти предавати казни- И од тога часа цар заволе преподобног Евтихија, и сви га стадоше почитовати и хвалити.
Пред почетак Сабора разболе се престарели патријарх свјатјејши Мина и отиде ка Господу. Тада многи људи духовнога звања стадоше помоћу поклона и посредника тражити од цара патријаршијски престо. Али цар, чије је срце у руци Божјој, мишљаше на блаженог Евтихија. И нареди своме доглавнику Петру, човеку знаменитом, да чесно чува амасијског архимандрита, да не би, избегавајући људску славу, тајно побегао из Цариграда. Тада светитељ имаде друго виђење у сну: Видех, причао је он, један велики и врло осветљен дом, и унутра скупоцену постељу, и неку чесну жену која је седела у соби и звала се Софија; она ме позва унутра и показа ми своје наките; у том угледах снег на крову тог дома, и једног дечака где стоји на снегу а звао се Сотерик; дечак је био у опасности да падне с крова на земљу, а ја му притрчах и скидох га с крова, и тако га избавих од пада.
Ово виђење он имаде у ноћи пред свој избор за патријарха. И оно се зби одмах. Чесна жена Софија коју блажени виде означавала је не друго него саборну цркву у Цариграду, свету Софију, а накит њен – црквене послове. Дечак пак Сотерик који је био у опасности да падне с крова означавао је догматско вероисповедање, које је било близу оклизнућа и пада у јерес, и требало је брзу помоћ од доброг помоћника.
Осим тога и цару би откривење од Бога о преподобном Евтихију. О томе сам цар са заклетвом казиваше своме Сенату и свому клиру велике цркве: Бејах на молитви у цркви светог Петра што је у Атири, и задремах; и видех врховног апостола где руком указује на Евтихија и говори ми: Овај да буде постављен за епископа! – Чувши то, сви једногласно викаху: Достојан! достојан! – И тако по Божјем благовољењу и откривењу свети Евтихије би у својој четрдесетој години узведен на патријаршијски престо цариградски.
У почетку његовог патријарховања стекоше се свети Оци у Цариград, и би Пети Васељенски Сабор. На Сабору беху: папа римски Вигилије, патријарх александријски Аполинарије, патријарх антиохијски Домн, који заједно са патријархом Новога Рима Евтихијем и са осталим светим Оцима утврдише благочешће, предавши анатеми јеретике и њихова злочестива умовања. Док је свети Евтихије мудро управљао Црквом Христовом, ђаво преко својих слугу јеретика подиже хајку на њега. Јер после неколико година цар Јустинијан, потајно заведен од јеретика, придружи им се, и стаде под видом благочешћа сејати јерес афтартодокета, која учаше да је Господ Исус и пре смрти и васкрсења свог имао тело нетрулежно, без осећања глади и жеђи н умора и бола. Ширећи ово јеретичко учење, цар смућиваше Цркву, прнморавајући све да тако верују и исповедају. Свјатјејши патријарх Евтихије одлучно устаде против те јереси, и говораше да такво учење није православно већ јеретичко. Притом се позиваше на Свето Писмо и свете Оце доказујући да је Господ Исус имао тело по свему као наше трулежно тело осим греха, и подложно страдањима. Јер родивши се од Пресвете Дјеве, Господ Исус би у пелене повијен и млеком храњен, и би обрезан, и за све време живота свог на земљи требаше хране и пића. И како је могло бити нетрулежно и страдањима неподложно тело које претрпе распеће и пробадање копљем? Да, оно је било нетрулежно само у том смислу, што је било слободно од греховне трулежи и не иструле у гробу.
Али цар, не само не хоћаше да послуша православно учење патријархово, већ га на све могуће начине салеташе да потпише његово јеретичко учење. Но пошто патријарх не пристајаше да потпише такво царево зловерје, цар беше страховито љут на њега. Затим, много потстицан од јеретика, а нарочито од епарха Етерија и Адеја, цар Јустинијан сазва безаконито збориште својих једномишљеника епископа. То би у дванаестој години Евтихијева патријарховања. И на том зборишту изнесоше помоћу лажних сведока неке клевете против невиног светитеља, сатворише суд над њим, и отераше с престола њега, доброг пастира, светог човека, правоверног архијереја Евтихија, а на његово место изабраше лажног пастира, неког Јована Схоластика, неваљалца и човекоугодника. И двадесет другог јануара, на дан светог апостола Тимотеја, војници дивљачки изведоше из цркве светог Евтихија. Јер епарх Етерије дође са наоружаном војском, и ричући као љута звер нареди да силом извуку светитеља, и сам му скиде архијерејско одјејање, и посла га у прогонство у амасијску покрајину. Али доцније снађе Етерија казна Божија. Јер по смрти цара Јустинијана он и његов пријатељ и једномишљеник епарх Адеј бише лишени сана, богатства и живота. И у један исти дан, трећега октобра, обојици бише секиром главе одсечене, пошто праведним судом беху осуђени на смрт због зала својих.
А светитељ Христов Евтихије, прогнан у амасијски крај у свој првобитни манастир, провођаше време у пошћењу и молитви, и чињаше многа чудеса, благодаћу Христовом исцељујући болести људске. Од тих чудеса споменућемо нека- У граду Амасији човек неки Андрогин беше са супругом својом у великој жалости, јер им се деца рађаху мртва. Стога они са сузама и молбама дођоше к овом светитељу Божјем, као некада Суманићанка к светом пророку Јелисеју, да се помоли Богу за њих, да виде живи плод супружанства свог. А он их помаза светим јелејем из кандила пред животворним Крстом и из кандила пред иконом Пресвете Богородице, и рече жени која беше у другом стању: Детету које носиш у утроби својој да наденете име Петар, и биће живо.
А презвитер Евстатије, писац овог житија, који је био присутан, рече: Ако се роди женско дете, како онда име да му даду? На то светитељ пророчки одговори да ће се родити мушко дете, и да му треба дати име Петар. И кад се навршише дани, роди жена мушко дете, и наденуше му име Петар. И остаде живо, и одрасте. А после им се роди и други син. И они га на рукама донеше к Божјем архијереју, и питаху га какво име да даду детету. А он им рече: Дајте му име Јован, пошто у цркви светог Јована услиши Господ молитву вашу. – И оба ова детета порастоше у зреле људе, и бише наследници родитеља својих.
Један сеоски свештеник доведе к угоднику Божјем Евтихију четрнаестогодишњег сина свог Нунехија који беше глувонем. Помазавши га светим јелејем, светитељ му отвори слух и одвеза језик, и учини те овај стаде чути и говорити. – Опет неки црквени клирик Кирило имађаше петогодишњег синчића, који такође беше нем и полумртав, јер не могаше ни умрети ни живети. И њега светитељ Божји молитвом сатвори здрава и разреши му језик те стаде говорити. – Једном донеше светитељу из града Зела четворогодишње детенце. Оно беше веома мршаво, телашце му беше врло мало, саме кости и кожа, оно није могло да једе, само је помало сисало материно млеко. И њега светитељ помаза светим јелејем и исцели. – Исто тако друго детенце, синчић неког занатлије амасијског, разболе се изненада, и беше на самрти, али га угодник Христов Евтихије оте из чељусти смрти својом молитвом и помазањем светог јелеја. – Сељанка нека са својим седмогодишњим синчићем иђаше послом у град; са њима беху и неки сељаци. Али се успут детету одједном одузеше ноге, по дејству лукавога, и оно се стаде ваљати по земљи, јер не беше у стању да стоји. Онда га мајка и сапутници узеше и на рукама однеше у манастир к блаженом патријарху, молећи га са сузама да се смилује на њу и да јој исцели сина. И светитељ га уобичајеним својим леком, молитвом и светим јелејем, сатвори здрава, и он стаде ходити као и раније.
У близини града Амасије бејаше женски манастир, звани Флавија. Из тог манастира доведоше к светом Евтихију једну младу девојку која се није могла причестити Божанским Тајнама, јер је у време причешћивања спопадаше страх и трепет, и она викаше уклањајући се и бежећи од Светих Тајни. А кад би јој некад силом метнули у уста Пресвете Тајне, она би их одмах повратила као неподношљиву горчину, јер зли дух беше у њој. Архијереј Божји се усрдно помоли Богу за њу, н изагна из ње духа злог. Тако исцељена, девојка прими мирно Свето Причешће из архијерејевнх руку. – Један младић, уметник за мозаик, украшаваше храмове мозаиком. Тако у кући амасијског грађанина Хрисафија, коју Хрисафије претвори у цркву, он скиде са зидова стари мозаик и стаде правити нови мозаик од светих икона. Када са једног зида стаде растављати и уклањати стари мозаик који изображаваше бестидну Венеру, демон који бејаше при тој слици удари га у руку страшном болешћу, црним приштом, те му рука сва отече и загноји. Рана беше неизлечива, и сви говораху да руку треба одсећи да не би цело тело сатрулело. У тим боловима и великој невољи јуноша притече с дирљивим јецањем к угоднику Божјем Евтихију, молећи помоћ себи кукавном. А светитељ, творећи за њега молитву Богу и руку му светим јелејем помазујући, исцели га потпуно у трећи дан и отпусти здрава. Тада јуноша својом исцељеном руком изгладивши потпуно мозаичку слику бестидне Венере, на том истом месту изобрази мозаиком лик бесплатног лекара свог – свјатјејшег патријарха Евтихија- – Исто тако светитељ исцели руку и једног другог младића, на којој је била неизлечива болест, због чега су лекари предлагали да му одсеку руку.
Једном приликом доведоше к светом Евтихију младића лудог, бесомучног, који се сваког дана страховито мучио. Када га блажени с молнтвом осени крсним знаком и помаза му чело светим јелејом, стаде сила демонска, као огњеним копљем пробуражена, страшно викати, бацајући пене и шкргућући зубима. То беше знак да је младић мучен не од једног већ од многих демона. Затим укочивши се, младих лежаше на земљи као мртав, и много дана проведе силно се и љуто мучећи. А свети Евтихије се чуђаше зашто овог младића тако дуго не оставља бесомучно мучење. И нареди презвитеру Евстатију, писцу овог житија, да распита младића, ко је, и откуда је, и где је живео, и шта је радио, и како га снађе бесомучност. Овај распита младића, и он му све подробно исприча о себи. И рече: Ја бејах инок у манастиру светог Јована што је у Акропољу. Затим збацих са себе монашки чин, и одох у свет. У свету познах жену, и многе грехе починих. И зато кажњен од Бога патим сада ове муке које видите. А ви, ако што можете, помозите ми. Чувши то, свети Евтихије по обичају свом сатвори за њега усрдну молитву Богу, па му онда саветова да се опет врати у манастир своме монашењу. И када младић обећа свим срцем да ће то учинити, одмах се избави од бесомучности молитвама архијереја Божјег Евтихија.
Један губав човек прибеже к прпеодобном Евтихију молећи га за исцељење. Он га исцели под условом да никада не пије вина. – Други човек, парничећи се на суду са својим ближњим, закле се криво, и одмах га постиже Божја казна: изгуби очњи вид. И целу годину не виде бела видела. Онда, вођен од других дође с покајањем овом чудотворцу, исповедајући свој грех и молећи уједно за исцељење душевног и телесног недуга. И по милости Божјој доби и једно и друго од архијерејске власти и богопријатних молитава овог светитеља Христовог, и оде своме дому гледајући као и раније. – Но и безброј других људи, жена и деце, болесних од најразноврснијих болести, који су прибегавали овом добром лекару, сви су се брзо исцељивали молитвама његовим.
У време пак персијске најезде, из многих опљачканих и опустошених крајева и градова слегоше се људи у Амасију. И настаде не мала глад. Тада овај угодник Божји учини да у његовом манастиру не буде оскудица у храни. Сваки дан безброј људи долажаше у манастир по храну. Када манастирски економи известише светитеља да је нестало и жита и брашна, те не само да немају да дају долазницима него и сами немају шта да једу, он обиђе житницу и складиште, виде их празне, и помоли се Богу. Затим тешећи братију рече им: Уздајте се у Бога, и верујте да што дајете невољнима Бог ће вам двоструко узвратити. А ја се поуздано надам у милосрђе Божје да, као што у дане Илијине није нестало брашна у жене удовице у Сарепти Сидонској, тако и ми сада нећемо оскудевати у намирницама, него ћемо сви јести, и бити сити, и славити Господа Бога нашег. И би по вери и речи светитељевој: јер се хлебови иако непрестано раздавани не само не смањиваху, него се штавише умножаваху. И уколико се више брашно долазницима даваше, утолико се више све у житници и складишту умножаваше. И тако се у дане глади добро прехранише сви: и странци, и дошљаци, и домаћи.
Овај угодник Божји не беше лишен ни пророчког дара. На три године пре смрти цара Јустинијана сврати у Амасију нећак царев Јустин, који је тада имао придворни чин, и путовао некуда царским послом. Блажени Евтихије позва га насамо и рече му: Чуј, господине управниче двора, иако сам грешан, али сам слуга и свештеник Бога мог, који ме обавести да ћеш по смрти свога стрица постати цар. Пази дакле да се не замајеш обављајући многобројне послове, и гледај да будеш достојан за извршење воље Господње ускоро. Чувши то, Јустин заблагодари Богу, а од светог пророка прошаше молитвену помоћ. – Исто тако касније он унапред извести писмом војводу Тиберија који је био у Сирији да ће после Јустина бити цар. У писму му је писао: Сада ти је Бог дао да делимично управљаш над народом, али неће много проћи а теби ће бити потпуно поверена крма царства. – То се потом и зби.
Када цар Јустинијан умре, а зацари се његов нећак Јустин, уто умре и гореспоменути патријарх Јован Схоластик. Тада би свјатјејши патријарх Евтихије враћен из прогонства на свој престо. Народ га дочека са неописивом радошћу; огромне масе света чекале су га и на мору и на копну, и сви су клицали: Благословен који иде у име Господње! – И прими свој престо у недељу, трећег октобра, дан у који споменути непријатељи његови, епарси Етерије и Адеј, по пресуди новога цара, бише кажњени смрћу. И проживе свети Евтихије остале дане свога живота у миру, украшујући Цркву православним учењем и творењем чудеса. Помор који изненада наиђе он молитвом одстрани. И болеснике исцељиваше. Затим, одајући дуг природи, разболе се на Ускрс. Благочестиви цар Тиберије дође и посети га. Том приликом светитељ прорече цару да ће и он убрзо после њега скончати, што и би. Пошто свјатјејши Евтихије болова Светле седмице, он у Томину недељу дозва код себе сав свој клир, даде им благослов и последњи целив, и идуће ноћи заспа сном привремене смрти у Господу, а света душа његова оде у вечни незалазни дан међу свете јерархе. То би 582. године, пошто проведе на свом престолу по повратку из прогонства четири ипо године. Упокоји се у својој седамдесетој години. И би свечано сахрањен у цркви светих Апостола: под олтарским степеницама где беху мошти светих Апостола Андреја, Тимотеја и Луке[7].
По престављењу свјатјејшег патријарха Евтихија благочестиви цар Тиберије поживе само четири месеца и осам дана, и сконча мирно, као што светитељ прорече. А ми за све то славимо Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, амин.
Историчар Никифор пише да је цар Јустинијан пред смрт, угледајући се на цара Константина Великог који је оставио завештање да свети Атанасије Велики буде враћен на свој престо, тако исто поступио: своме нећаку и наследнику Јустину остави завештање, да свјатјејшег патријарха Евтихија врати из заточења на патријаршијски престо цариградски.
Исто тако цар Јустинијан се пред смрт одрече афтартодокетске јереси, и сконча у вери. Зато га Црква спомиње с благочестивим царевима, и празнује његов спомен четрнаестог новембра због многих добрих дела његових, и његове ревности к Богу, и његовог покајања.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ СТО ДВАДЕСЕТ МУЧЕНИКА, пострадалих у Персији
Када цар персијски Сапор опљачка Византијске земље, одведе у ропство сто двадесет хришћана. Пошто их узалуд присиљаваше да се одрекну Христа и поклоне огњу, баци их у огањ и живе сажеже. Међу овим мученицима било је и девет девица, Богу посвећених. Чесно сви пострадаше, између 344. и 347. године, и преселише се у дворе цара Христа.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ПЛАТОНИДЕ
Света Платонида најпре беше ђакониса. Затим, чезнући за подвизима усамљеничког живота, она остави свет и повуче се у пустињу Низибијску, где и основа обитељ за девојке. Својим побожним и строгим подвижничким животом она служаше манастирским сестрама као одличан пример за угледање. „Ношена широм неба, Платонида засија широм земље“.
Устав у манастиру свете Платониде одликовао се нарочитом строгошћу: сестре су јеле само једанпут дневно; све слободно од молитве време проводиле су у разним пословима, нарочито у рукодељу; у петак, као у дан посвећен страдањима Господњим и Његовој крсној смрти за род људски, у манастиру су обустављани сви послови, и сестре су цео дан посвећивале само молитви и богомислију; тај дан сестре су од јутра до мрака проводиле у храму, где су у међувремену између молитава слушале читање и тумачење Светога Писма.
Учећи све не само речју него и делом, и угодивши Богу својим врлинским животом, преподобна Платонида сконча, око 308. године, и отиде ка Господу из овог привременог живота, да се вечно радује у небеским обитељима.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА СИНАИТА
Божанствени Григорије родио се у Асији (1255. г), у месташцу Кукули, у близини Смирне , од родитеља богатих, а што је најважније добродетељних. Када одрасте, Григорије доби дивно образовање како у световним наукама тако и у истинама Светога Писма. То је било за царовања старијег Андроника Палеолога. У то време Турци већ надираху у Асију, пљачкаху насеља, међу којима опљачкаше и родно место Григоријево. Том приликом са другим хришћанима одведоше и Григорија и родитеље његове у ропство у Лаодикију. Тамо им варвари допустише да посећују цркву лаодикијских хришћана. Дирнути несрећним положајем своје браће, Лаодикијци, да би им олакшали тешки јарам ропства, замолише Турке да робљу даду слободу предложивши им за то новчани откуп. Турци примише откуп, и хришћанско робље доби слободу и право да располаже собом по својој вољи. Тада Григорије отпутова на Кипар. Тамо он за кратко време скрену на себе пажњу Кипрана, и својим дивним особинама учини те га скоро сви стадоше уважавати и волети, јер он по природи беше благолик, а притом лепота његове душе превазилажаше спољашњу лепоту његову.
Господ, који зна Своје (2. Тм. 2, 19) и помаже им у свему добром, удеси те се Григорије на острву Кипру срете са једним добродетељним иноком који живљаше у безмолвију, спријатељи се с њим, придружи му се у усамљеништву, и убрзо с великом радошћу прими од овог инока иночки анђелски образ. Побожно самујући и тихујући са овим иноком и хранећи се духовним поукама његовим, он ускоро постаде искусан у монашком животу. Жудећи за већим подвизима, он се одатле удаљи на гору Синај, и тамо прими велики анђелски образ. За кратко време он удиви и запрепасти тамошње подвижнике својим скоро бестелесним анђелским животом: његов пост, бдење, свуноћна стајања, непрестана псалмопјенија и молитве превазилажаху сваки опис. Изгледало је да он води спор са природом, желећи да своје вештаствено тело претвори у невештаствено. Због тога тамошњи подвижници, дивећи се његовим подвизима, обично га називаху бестелесним. А о корену свих врлина: његовој послушности и дубокој смирености, ја се колебам и писати, – вели св. патријарх цариградски Калист, саставитељ животописа божанственог Григорија. Али, пошто прећутати истину значи огрешити се о њу, то сам дужан да испричам оно што сам чуо од оданог ученика светог Григорија, Герасима. По речима блаженог Герасима, божанствени Григорије је свако послушање, одређено му од настојатеља, извршивао без икаквог одлагања н свим срцем, увек замишљајући да на посао његов гледа сам Бог. Међутим, поред свих послушања својих он никада није пропуштао и обична молитвословља своја. Обично је он радио овако: увече: пошто добије благослов од настојатеља, улазио је у своју келију и закључавао за собом врата; онда су се његова коленопреклоњења, псалмонјенија, подизања руку к Богу, са устремљеношћу васцелог ума к Богу, продужавала до клепала за јутарње богослужење; при првом клепању за јутарње богослужење он је већ први стајао код црквених врата; ушавши у цркву, никада није излазио из ње пре завршетка службе; при томе, у храм је долазио први, а излазио из њега увек последњи. Храна се његова састојала из мале количине хлеба и воде, тек да се одржи у животу. Најпре му би одређено послушање у кујни. Више од три године он се трудио у овом тешком послушању. Ко је у стању достојно похвалити ово његово необично смирење? Он је свагда сматрао да служи не људима него анђелима, и место свога послушања сматрао је за Божје светилиште и олтар. Треба споменути да је преподобни био веома вичан и као краснописац. Но поред свих телесних послова својих он није напуштао и умни рад. Читањем Светога Писма и других побожних књига он се бавио скоро више него сви тамошњи оци, а знањима је превазилазио готово све њих. При свему томе он је имао побожни обичај да се пење на свети врх горе Синаја и тамо обављао побожно поклоњење, на месту древних славних и великих чудеса.
Да ли је мрзитељ добра могао равнодушно гледати на светог Григорија, видећи такве подвиге његове? Да би омео светитеља на његовом путу ка савршенству, он је успео да посеје кукољ смутње међу саподвижницима његовим и да изазове у њима страст зависти. Блажени Григорије, као ученик кроткога и смиренога Исуса, приметивши код њих ту пагубну страст, тајно се уклони из манастира и узе са собом овог, достојног сваке части, Герасима. Герасим пак беше родом са острва Еврипа и беше рођак тамошњег кнеза. Но презревши славу и сјај ; света, он се повуче на гору Синај. Ту он упознаде божанственог Григорија, и дивећи се његовим необичним подвизима, прилепи се уз њега и постаде један од његових ученика. Уз помоћ Божју и он узиђе на највиши степен делања и созерцања, те после великог Григорија постаде многима образац подвижничког живота.
Они дакле, уклонивши се са Синаја, дођоше у Јерусалим на поклоњење животворном Гробу. Затим обиђоше сва тамошња света места и побожно им се поклонише, па онда бродом кренуше за Крит, и тамо се искрцаше у пристаништу званом „Добра Лука“ Не желећи да му време пролази напразно, преподобни стаде одмах врло марљиво тражити неко потпуно усамљено место, подесно за пустињачки живот. После много напора они најзад нађоше по својој жељи пештеру, и у њој се с радошћу настанише. Ту свети Григорије удвостручи своје пређашње подвиге. И на њега се у правом смислу могу применити речи цара – пророка: Нестаје ме као сенке која одмиче; колена моја изнемогоше од поста, и тело се моје измени због уља (Пс. 108, 23. 24). Стварно, лице му због безмерног уздржања постаде жуто, удови му омршаше и једва беху способни да се крећу. Међутим овај блажени о Богу трудбеник имађаше пламену жељу да нађе неког духовног старца који би га могао наставати у ономе што он још не беше достигао на путу ка духовном савршенству. И Господ брзо погледа на свету жељу верног слуге Свог, и устроји то на Свој премудри начин. Преко нарочитог откривења божанствени Григорије би извештен о једном отшелнику који се подвизавао у тој земљи, старцу Арсенију, опитном у делању и созерцању. Покренут Духом Божјим, сам Арсеније дође келији светог Григорија. Свети Григорије га с радошћу прими. После уобичајене молитве и поздрава, прозорљиви старац Арсеније поведе разговор, као из неке божанствене књиге, о чувању ума, о трежњењу и пажњи, о умној молитви, о очишћењу ума вршењем заповести Господњих, о томе како се ум може начинити светозарним, и о многим другим стварима.
После таког разговора старац упита светог Григорија: А ти, чедо, какве врсте делање употребљујеш? – Блажени Григорије му исприча о себи све од најраније младости. На то му божанствени Арсеније, који је већ врло добро знао пут који води на висину врлине, рече: Чедо, све то што си ми испричао, богоносни оци називају делањем, а не созерцањем (виђење). – Чувши то, блажени Григорије паде к ногама његовим, усрдно га молећи, па чак и именом Божјим заклињући, да га научи умноме делању и да му објасни созерцање. Божанствени Арсеније, не желећи да скрива талант дани му од Бога, веома радо пристаде да испуни молбу преподобноме, и за кратко време научи га свему што сам беше обилно добио од божанске благодати. При томе он откри Григорију и то, како су разноврсне и неизбројне замке врага нашег спасења, тојест исприча му шта се дешава онима што упражњавају подвиге врлина од човекомрзаца демона и од завидљивих људи, које Лукави употребљава као оруђа своје злобе.
Пошто доби ове драгоцене поуке од божанственог Арсенија, свети Григорије отпутова у Свету Гору Атонску. Желећи да се види са свима светогорским оцима, да им изрази дужно поштовање и да се удостоји њихових светих молитава и благослова, он обиђе све тамошње манастире, скитове, келије, пустиње и непроходна места. При томе он виде међу светогорским оцима подвижнике, веома украшене само делатним врлинама; а када их распитиваше, да ли упражњавају умну молитву, трежњење и чување ума, они му одговараху да и не знају шта је то умна молитва, или чување ума и трежњење. Пошто разгледа сву Свету Гору он дође у скит Магула, близу Филотејевског манастира, и тамо нађе три монаха: Исаију, Корнилија и Макарија, који упражњаваху не само делање него и созерцање. Ту он подиже келије за себе и за своје ученике; но своју келију постави на извесном растојању од келија својих ученика, да би се помоћу умне молитве могао потпуно удубљивати у Богу и бити стално заузет Њиме, тојест да би се према упутствима свога божанственог наставника, несметано предавао созерцању. И тако, сабирајући унутар себе сва чувства, сјединивши ум са духом и приковавши га на крст Христов, он је често понављао: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога!“ – молио се са умилењем и скрушеним срцем, са уздисањем из дубине душе, и орошавао земљу топлим сузама, које су потоцима текле из његових очију. И Господ није презрео такво мољење његово: срце скрушено и смирено Бог неће одбацити (Пс. 50, 19), и услишио га врло брзо, јер: завапише праведници, и Господ их услиши (Пс. 33, 18). Стога разгоревши се душом и срцем, и по дејству Светога Духа изменивши се благом и преславном променом, он, обасјаван божанском благодаћу, угледа да је дом његов пун светлости. Препун неисказане радости и весеља, и лијући потоке суза, њега је прождирала божанска љубав. На њему се заиста стварно испуни светоотачка реч: „дело је узлажење (усход, пут) ка созерцању (…)“. И пошто преподобни беше изнад тела и света, он се сав проже божанском љубављу. И од тога времена та светлост није престајала да га обасјава: светлост праведника је свагда (Прич. 13, 9). На питање моје и мојих саучесника о созерцању, вели животописац светог Григорија, овај славни отац одговори: Онај који се уздиже ка Богу, благодаћу Светога Духа види, као у огледалу, сву твар лучезарном „или у телу, или осим тела, не знам“ (2. Кор. 12, 2); види све дотле док не наиђе на неку сметњу у току созерцања, која га примора да дође у себе самог.
Једном, видећи блаженог оца Григорија где радосна лица излази из своје келије, ја га у простодушности својој запитах шта је узрок томе. Он ми, као чедољубив отац, одговори овако: Душа која се прилепила Богу и прождире је љубав к Њему, узлази изнад творевине, живи изнад видљивих ствари и, испунивши се сва богочежњивошћу, никако не може да се сакрије. А и Господ јој је обећао говорећи: Отац твој који види тајно, платиће теби јавно (Мт. 6, 6); и опет: Нека се светли ваше видело пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашега који је на небесима (Мт. 5, 16); јер тада срце скаче и весели се, ум је сав у пријатном узбуђењу, лице је весело и радосно, по речима мудрога: Када је срце весело, лице цвета (Прич. 15, 13).
Потом га поново запитах: Божанствени оче! објасни ми, ради љубави према истини, шта је душа, и како је созерцавају светитељи. – Саслушавши моје питање, он ми умиљато и, по обичају свом, спуштеним гласом одговори овако: Мило моје духовно чедо! не ишти оно што је изнад тебе, и не испитуј оно што је јаче од тебе (Сирах. 3, 21), јер ти, пошто си још млад, то јест несавршен, ниси у стању сварити тврду храну, тојест схватити предмете који превазилазе твоје силе, као што и храна одраслих људи није корисна нежној деци којој је потребно млеко. – А ја, припавши к ногама његовим и чврсто се ухвативши за њих, мољах га још упорније да ми објасни тако важну ствар. Пошто на крају крајева пристаде на моју упорну молбу, он ми кратко рече: Ко не угледа васкрсење своје душе, не може сазнати тачно шта је умна душа. – Међутим, ја, обраћајући му се са дужним страхопоштовањем, поново поставих питање: Откриј ми. оче, да ли си ти достигао висину овог узлажења, тојест, јеси ли сазнао шта је то умна душа? – Да, одговори он са великом смиреношћу. – Ради љубави Господње, научи и мене томе, стадох га ја после тога смирено молити, јер то може донети велику корист мојој души.
Тада овај божанствени муж, похваливши моје усрђе, изложи ми следеће: „Када душа употребљава све своје усрђе и подвизава се помоћу делатних врлина са дужним расуђивањем, тада она свргава све страсти и потчињује их себи. А када се страсти искорене, њу окружавају природне врлине и прате је као сенка тело; и не само прате је, него је и уче, и поучавају ономе што је изнад природе, уче је као неком пењању уз духовну лествицу. А када ум благодаћу Христовом узиђе ка ономе што је изнад природе, тада се он, просвећиван сијањем Светога Духа, пружа ка јасном виђењу; тада, подигавши се изнад себе самога, по мери дате му од Бога благодати, веома јасно и чисто види суштине ствари, и то ни у ком случају не онако како о томе умују световни мудраци који јуре само за сенком ствари, а не старају се, како треба, да следе суштаственом делању природе. Ето, и Свето Писмо каже: потамне неразумно срце њихово, и кад се грађаху мудри, полудеше (Рм. 1, 21-22). Потом душа, примивши обручење и благодат Светога Духа, услед мноштва виђења која она види, мало по мало оставља пређашње и прелази ка вишем и божанственијем, као што говори апостол Павле: заборављајући што је остраг, а сежући се за оним што је напред (Флб. 3, 13). И на тај начин она стварно одбацује сваку зебњу и страх и, прилепивши се љубављу ка Женику Христу, види да њене природне помисли потпуно ућуткују и, како свети оци веле, остају позади. Постигавши безобличну и неисказану красоту, душа сада, обасјавана светлим сијањем и благодаћу Светога Духа, разговара само са Богом. А просветивши се том безграничном светлошћу, и стремећи једино к Богу, она, услед своје чудесне и нове промене, уопште више не осећа своје скрушено, земно и вештаствено тело, јер се јавља чиста и светла, без икакве примесе вештаственог пристрашћа, – јавља се као биће потпуно умно, какав је и био до грехопада наш родоначелник Адам. Он је испрва био покривен благодаћу безграничне светлости, па је потом због горког преступа лишен те лучезарне славе“. – Свему томе ова божанствена глава додаде и ово: „Човек којн је трудољубивим упражњавањем у умној молитви достигао тако дивну висину и угледао јасно своје властито устројство, до кога је дошао благодаћу Христовом, већ је видео и васкрсење душе своје, пре очекиваног општег васкрсења, те душа, очишћена на такав начин, може говорити са божанственим Павлом: или у телу, или осим тела, не знам (2. Кор. 12, 2). Но уједно с тим она је и у недоумици, и запрепашћена је свим тим, и дивећи се узвикује: О дубино богатства и премудрости и знања Божјега! како су неиспитљиви судови његови и неистражљиви путеви његови! (Рим. 11, 33).“
Шта сад да кажем о ученицима овог преподобног оца? Да достојно објавим све подвиге њихове и ангелски живот њихов, ја не налазим довољно силе у себи. Само ћу кратко рећи: по наставнику се може делимично судити и о ученицима његовим.
Први ученик његов беше свети Герасим. Он је, као што је горе речено, био из Еврипа, и после се користио поукама свјатјејшег патријарха Исидора. Овај нови Герасим беше, може се рећи, одблесак оног старог, Јорданског светог Герасима. Као што је Јордански ишао путем апостолским, и дивљу пустињу Јорданску претворио у многољудну земљу, населивши је земним анђелима; тако и овај, испунивши се божанске благодати и бивши просвећен од Бога , одлази у Еладу, и на Балкан, и сва та места апостолски проходи, насићујући преслатким учењем о врлини све тамо гладне и жедне речи Божје. Слично Герасиму Јорданском, и он не пропусти овде, у многољудној пустињи овој, да оснује (у 13. и 14. веку) многа уточишта побожности и чистоте и да обитаваоцима њиховим преда потребна правила високе моралности, ради достижења првобитне чистоте човекове. Подвизавајући се на такав начин, и удостојивши се да још овде на земљи гледа славу, унапред припремљену угодницима Божјим, он отиде ка Господу да се наслађује том славом занавек.
Други ученик преподобнога бејаше Јосиф, земљак Герасимов. Јосиф није имао високо световно образовање, али богат унутрашњом, истинском мудрошћу, коју дарује Свети Дух, слично рибарима Галилејским који победише цареве и царства и посрамише мудраце овога света, он сатираше латинске мудријаше. Праведничка ревност његова за Православље послужи као чврст бедем православним хришћанима против латинских клевета, и многе од њих утврди на путу свете истине. Али о свима његовим трудовима и подвизима у корист Цркве, о његовом јуначком ношењу свога крста, и о његовим тајним и јавним врлинама, састављач овог животописа није био у стању да нам исприча подробно- Стога и нама остаје само да се са страхопоштовањем дивимо чудесноме у светитељима Богу и да величамо Његове угоднике.
Даље блажени животописац светог Григорија моли нас да саслушамо о трећем ученику овога светитеља, о неком чудесном ави Николају. Николај је био родом из Атине, и већ беше стар када се ондашњи цар грчки Михаил Палеолог (1258-1282. г.) занесе лажним умовањем Римске цркве. Отступивши сам од чистоте Православља, цар се старао да све своје поданике повуче за собом у тај бездан погибли. Но када божанствени Николај стаде у завичају свом неустрашиво проповедати реч Божју и учити народ да чува Православље и не прима труле догмате латинске, Палеолог посла к њему латинске мудријаше да га убеде да прими западно зловерје; а посла их са уобичајеним латинским доказима: обманом, бичем и мачем.
Када ови сурови нечовечни изасланици наиђоше на отпор код блаженог Николаја, они га везаше, у ланце оковаше, браду му чесну обријаше, без милости моткама тукоше, ногама газише и немилосрдно по улицама вукоше. Но страдалац Христов не само то него и друге муке: прогонства, одузимање имовине, тамновања подношаше славећи и благодарећи Бога. Међутим, та олуја убрзо прође. Када после смрти цара Палеолога Црква Христова, Божјом милошћу, поново стаде уживати дубоки мир, тадашњи патријарх Јосиф стараше се на све могуће начине да божанственог Николаја рукоположи за архијереја; али он, по својој скромности и дубокој смирености, уклони се од те високе јерархијске части, и волећи безмолвије повуче се у Свету Гору Атонску. Тадашњи прот Свете Горе, видећи да је блажени Николај украшен свима врстама добродетељи, постави га и против његове воље за еклесиарха у чесном храму Карејском. Међутим, након не много времена Николај се срете са чудесним Григоријем, и само што чу слатку беседу његову, одмах свим усрђем душе своје постаде његов ученик: јер као што магнет неисказаном од природе силом вуче к. себи гвожђе, тако божанствени учитељ наш Григорије душекорисним речима својим привлачаше к себи оне који су га видали и разговарали с њим. И као што је било у време земаљског живота нашег Искупитеља: чим Га је Андреј угледао, одмах је оставио Јована Претечу и отишао за сладчајшим Исусом, тако се често догађало и у време божанственог Григорија. Они који су стремили ка висини врлина, видећи да је блажени Григорије достигао крајњу побожност, непомутиво спокојство и мир, и потпуно просветлење душе, сместа су остављали своје дотадање старце и прибегавали к њему потчињавајући му се потпуно. Тако је поступио и овај уважени Николај, иако је већ био зашао у године. Под мудрим и божанственим руководством светог Григорија, он убрзо постаде опитан у свакој врлини, а смирењем чак и превазиђе сву своју сабраћу и саученике.
Затим животописац светог Григорија казује још о неком његовом достојном дивљења ученику Марку. Постојбина Марку беше Клазомена; када одрасте он прими монаштво у манастиру Исака, у Солуну, па кроз неко време дође у Свету Гору Атонску, и ту потчини себе светом Григорију. Стекавши умну молитву и трежњење, он постаде ризница и чувалиште свих врлина; нарочито се одликовао смирењем и послушношћу, не само према настојатељу него и према целоме братству, па је као роб служио и гостима. Стога су му се сви дивили, хвалили га и имали љубави за њега. Светолики изглед његов одисао је неким духовним миомиром и чудесно утицао на друге, те који год би га видео једанпут, осећао је у својој души неко освећење и наклоност према смиреноумљу Марковом и овога чудесног Марка узима себи за образац врлина. Чак и када зађе у дубоку старост, божанствени Марко са великом радошћу и усрђем испуњаваше сва налагана му послушања. Вршећи, на пример, дужност кувара он никада не показиваше да му је то тешко. Зато га и Бог, који надгледа кротке и смирене срцем, награди дубоким миром душевним, непомутивим спокојством срца, и испуни неизрецивом радошћу и весељем; или, другим речима, Марко постаде пресветли орган Светога Духа, обитељ Троједнога. Пример овог божанственог Марка служио је многима за назидање. Многи, видећи његове подвиге и слушајући благодатну реч његову, добијаху обилну душевну корист. У броју оних који су се назидавали ангелским животом његовим био сам и ја, и то више него други: јер, будући сажитељ његов скоро до саме смрти његове. ја сам се користио његовим најприснијим пријатељством. У нас је била као једна душа у два тела, и ми нисмо знали шта је моје а шта његово. Отуда се догађало да ко би споменуо Калиста, одмах је додавао и Марка; и опет: ко би говорио о Марку, видео би у њему и Калиста. Сви оци који су обитавали тамо у скиту, гледали су на наше једномислије, које смо благодаћу Христовом имали међу собом, као на похвални пример; и ако би се некад, по зависти ђаволској, десило некима од њих да избије нека несугласица међу њима, они су одмах потсећали себе на нас, и несугласица је нестајала.
Божанствени отац наш Григорије благослови да такво једномислије буде међу нама до краја живота нашег и, покретан благодаћу Светога Духа, додаде да ћемо се удостојити царства небеског, ако се будемо находили у том јединству духа. Такво наше пријатељство продужавало се читавих двадесет осам година. Пред своју смрт Марка примора његова телесна болест да пређе из скита у лавру и тамо остане до своје кончине; али просторна одвојеност наша никада није нарушила наше духовно јединство. Блажени Марко, свакодневно узлазећи из силе у силу, достиже највиши степен савршенства, те је стога и немогуће испричати како ваља о свима његовим врлинама. И то што сам испричао, испричао сам против његове воље, јер ми је он, по смирености својој, наредио да не говорим о његовим врлинама. Али пошто се похвала о светитељима односи на Бога, то сам ја, због душевне користи и назидања других, и сматрао за правично да не прећутим његове подвиге.
Поменућу, вели блажени патријарх, још једног достојног похвале ученика светог Григорија – Јакова. Под руководством божанственог Григорија он достиже такву висину врлине, да се удостоји и архијерејског достојанства, и би постављен за епископа у епархији Сервион.
Нећу обићи ћутањем и чудесног Арона. Он изгуби очњи вид; зато га свети Григорије врло много сажаљеваше. Божанствени Григорије објашњаваше Арону, да слепило телесних очију не само очишћава душевне очи него и дарује вечну светлост онима који га с благодарношћу подносе, у свему се чврсто надајући у Бога; и да када ми помоћу и благодаћу Божјом очистимо срца своја путем пламене и сталне молитве, тада се просвећује наш ум и разум, који су у души као два ока. А када се просвете и отворе очи душе наше, онда човек, поставши у Богу духован, види природно – као што је и Адам гледао пре свога преступа. Објашњаваше Арону свети Григорије и пад нашег прародитеља, и његово васпостављање у првобитно савршенство. Слушајући ове и сличне поуке, и слажући их у срцу свом, Арон се веома скрушена срца мољаше Богу овако: „Господе Боже мој! Ти си палог подигао, једном речју раслабљеног оздравио, и очи слепоме отворио, – неисказаним милосрђем Својим подигни и мене, и не презри бедну душу моју огрезлу у муљу греха, и не дај јој да се заглиби у провалији очајања, него као милостив отвори очи срца мога.усели у њега страх Твој! дај ми да разумем заповести Твоје и да творим вољу Твоју!“ – И не би узалуд овако смирена и вапајна молитва слепога: он би услишен Богом, и очи се душе његове тако просветише, да му телесни вид не беше више потребан. Не беше му више потребан ни вођа путем. Но осим тога он је видео делање других чак и на далеком растојању од њега. Једном он беше са гореспоменутим Јаковом на путу ка једноме монаху. Док се још налажаху далеко од келије тога монаха, Арон, просвећен одозго, рече Јакову: „Монах коме идемо држи у својим рукама Свето Четвороеванђеље и чита то и то зачало“. Када дођоше у монахову келију, они проверише и нађоше да је тачно оно што Арон рече путем. Но то је само мало из многога.
Немогуће је не споменути и друге ученике преподобнога: Мојсија, Лонгина, Корнилија, Исаију, и Климента. Под мудрим отачким руководством светог Григорија сви се они украсише делањем и созерцањем; потом сами стекоше много ученика; и мирно се упокојише, предавши душе своје у руке Божије.
Пошто већ поменух чудесног Климента, биће корисно да испричам нешто од онога што му беше даровао Бог. Климент бејаше родом из Бугарске, и у отаџбини својој беше пастир. Једне ноћи стражећи крај стада он се, као некада они древни пастири, удостоји нарочите посете с неба: угледа необичну светлост која обасјаваше његово стадо и сав пашњак. Климента то испуни великом радошћу, али и неодумицом о значењу виђења. Он најпре помисли да је та светлост од праскозорја, пошто мало пре тога он беше задремао ослоњен на свој штап. Али док он тако размишљаше, она светлост постепено узиће на небо и остави иза себе таму и ноћ. Убрзо после тога Климент се удаљи у Свету Гору Атонску, и у скиту Морфину потчини себе једном простом, али побожном и врлинском монаху. Ова обука Климентова код тога монаха састојала се само у молитви: „Господе, помилуј!“ Након мало времена Климент би поново удостојен божанске светлости; и испричавши своме старцу о том виђењу, замоли га за објашњење. Но његов старац, немајући сам искуства у духовним стварима, пође с њим да о томе пита божанственог Григорија. Климент исприча светом Григорију о себи све подробно, па га после тога пламено моли да га приброји благој дружини његовој. Преподобни, као подражатељ Христа, жудећи за спасењем свих, прими Климента с радошћу, и научи га свему што може служити вечном спасењу. За Климентову душу, која у току времена постаде богоподобна, духовна виђења већ не беху несхватљива. Казиваше он о себи да кад год га је божанствени Григорије слао у свештену Лавру, он је увек у време кад су оци певали „Честњејшују…“ виђао светли облак где силази с неба на Лавру и покрива је. А када се свршавало певање „Честњејшују“ тај је облак, на његове очи, поново узлазио са светлошћу на небо.
Душекорисним поукама божанственог Григорија користили су се не само његови ученици него и сваки ко је долазио к њему. Стога је скоро сваки сматрао за своју велику несрећу не бити код светог Григорија и не чути његове поуке. И пошто реч његова беше благодатна, она је свагда урађала благотворним плодом у срцима слушалаца. Као што у време поучења великога Петра у Корнилијевом дому сиђе на његове слушаоце Дух Свети, тако је бивало и са онима које је учио божанствени Григорије. То су ми причали сами они који су искусили силу његовог учења. „Баш у време, говораху они, када је свети Григорије излагао своја расуђивања о чистоти душе и о томе на који начин човек постаје бог по благодати, у нашим се душама будило неко божанствено, незадржљиво стремљење ка врлини и необјашњива љубав к Богу“. – Свети Григорије је потстицао да се упражњавају у умној молитви и чувању ума како пустињаке тако и општежићнике, и то све.
Међутим доброненавидник ђаво није могао бити равнодушан према таквим подвизима светог Григорија. Он потстаче против преподобнога надриучене монахе, те они из зависти предузеше одлучне мере да га протерају из Свете Горе. С њима се, из незнања, сложише и неки простаци и неопитни у духовним тајнама. Завидљивци и духовне незналице викали су божанственом Григорију: „Не учи нас путу који ми не знамо!“ – подразумевајући под тим умну молитву и чување ума.
Видећи распламтелост зависти, преподобни даде места злу и заћута за извесно време. Затим, узевши са собом једног свог ученика и неког подвижника Исаију, који беше много пострадао од цара Михаила Палеолога због неслагања свог са лажним учењем псевдопатријарха Јована Века, јави се у протат ради претресања свог учења. Прот га с љубављу прими, и стаде му пријатељски и посредно приговарати не што учи о трежњењу и умној молитви, – јер прот није спадао међу завидљивце и духовне незналице -, него што то учи без његове дозволе. Но знајући необичне подвиге светог Григорија и истинску узвишеност његовог учења, он пређе преко свега и искрено се спријатељи с њим. Разговарајући са Григоријем и Исаијом, он говораше: „Данас разговарам са главарима апостолским, Петром и Павлом“.
Оци који беху ненаклоњени светом Григорију, видевши како он с љубављу би примљен од прота Свете Горе, и чувши похвале прота о свом божанственом учитељу, уверише се у истинитост његовог учења, и од тога времена сви уопште, и пустињаци и непустињаци, сматраху светог Григорија за општег учитеља. Али пошто број оних који долажаху к светом Григорију ради душевне користи веома порасте, и то га лишаваше омиљеног му безмолвија, то он, да би се избавио од посетилаца, прибеже лукавству: стаде мењати места свога боравка , и мењајући их често он се понекад удаљавао у најзабаченије и непроходне пустиње. Но пламтећи светилник се нигде није могао сакрити: град који стоји на гори врлина није се могао сакрити од погледа који га траже. Њега су свуда проналазили они који су били жељни да из медоточивих уста његових чују његово божанствено учење. Стога је он, ценећи труд и усрђе долазника, у најпустијим местима у којима је боравио градио келије, недалеко од своје, да би их сместио.
Агарјани, који су у то време већ задавали велике муке Грчкој, прећаху и Светој Гори опустошењем и поробљењем. Свети Григорије, имајући већ искуство из тешког робовања под овим варварима, а и не желећи да се лиши прескупоценог безмолвија, реши се да понове иде на Синај, да на светом врху његовом безмолствује, побожно тихује и самује. Али дознавши да ни тамо не може наћи жељени мир, пошто незнабожни Сарацени као нека огњена лава већ беху поплавили цео Исток, он одложи прелазак на Синај и крену да другде тражи неко згодно место за созерцатељни живот. Пошто проведе неко време у Солуну, он отпутова у Митилину, па оданде преко Цариграда стиже у Созопољ. У околини Созопоља он пронађе у једној пустињи згодно месташце и тамо се настани. Али га и ту завист тамошњих пустињака поче гонити, и чак му животу претити. Пошто ову злу страст не могаде победити ни својом великодушношћу ни кротошћу, он се преко Созопоља поново врати у Цариград. Како у то време беше настало извесно затишје и Турци не узнемираваху Свету Гору, то свети Григорије из Цариграда отпутовао опет на Атон. У том странствовању светог Григорија. ја сам, са још једним учеником његовим, био неотступни пратилац његов. За време боравка у созопољској пустињи блажени учитељ наш написа 150. глава о трежњењу, пуних делања и созерцања.
Са искреном и великом радошћу примише светог оца у Лаври, где он сада дође, и његов долазак сматраху за своје духовно славље. С благословом најстарије братије Лавре светитељ сагради у близини неколико келија, у разним местима, за себе и своје ученике, и тамо разговараше с јединим Богом. А када, по попуштењу Божјем, Агарјани стадоше понова притешњавати Свету Гору, преподобни, не могући безмолствовати ван Лавре, уђе унутар ње. Али многољудни, заједнички живот не беше за њега. Због свог созерцања он је жудео за усамљеношћу, стога, узевши са собом једног ученика, он тајно напусти Лавру и отпутова у Адрианопољ, а одатле се удаљи у једну гору, звану „Неповерљива“. Ту он нађе заиста подесно место за свој живот; али гора скоро сва беше пуна разбојника. Потстрекавани завидљивим ђаволом, који се бојао да светитељ не претвори пустињу у обиталиште земних ангела, они га много узнемираваху. Но свети Григорије се није плашио, јер је знао да отимачи земаљских ствари нису опасни за нагог. Ту он чу о побожности бугарског цара Александра. И положивши наду на Бога, који увек помаже добрим намерама Својих служитеља, он посла к цару своје ученике, обавештавајући га о себи и својим невољама и молећи га у име Божије за помоћ и заштиту од разбојника. Поштујући добродетељне, цар изађе у сусрет светитељу, и учини више него што је преподобни молио. Овај царствени љубитељ побожности подиже на тој гори читаву обитељ, са свима принадлежностима домаћинства, и све уреди у њој по царски. Исто тако цар посла светитељу и довољну количину новаца за издржавање његове дружине; поклони манастиру и доста имања, и једно језеро за риболов; посла много волова, оваца и марве. Ту светитељ мирно довршаваше остатак свог земног странствовања, продужавајући бринути се о благу душе свих и свакога. Он је сагоревао од жеље да сву васељену обогати знањем о узлажењу на висину делања и созерцања, и тежио да запали у свима пламену љубав ка том узлажењу. Заиста се и на њега, у извесном смислу, могу применити ове божанствене речи: По свој земљи изиђе проповед њихова и на крај васељене сила речи њихове (Пс. 18, 5). Јер је он сејао своје божанствено учење не само код Грка и Бугара него и код Срба и даље, ако не сам лично, онда преко својих ученика. И пред силом речи његове ретко да није уступала свака суровост. Чак је и оне словесне вукове, – те дивље разбојнике и убице, претварао у кротке и разумне овце, и уводио их као безазлену јагњад у тор Превечног Пастира и Просветитеља душа наших.
Такви су, између осталих, неки подвизи светог Григорија. Такав је живот те чудесне и блажене душе. Но напослетку настаде и за њега време да плати општи дуг смрти. Пошто мало и кратко занеможе, овај трудбеник о Богу предаде блажену душу своју у руке Божије (1346. г.), и узиђе на небеса, да се тамо увек наслађује многожељеним Господом Христом, коме са Оцем и Светим Духом, слава, част и поклоњење кроза све векове, Амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА ВИЗАНТИСКОГ
Преподобни Григорије беше родом из Византа (Цариграда) и подвизавао се у Светој Гори крај Велике Лавре (у 13. веку). Био учитељ божанственом Григорију Палами, великом подвижнику Атонском, борцу за исихазам, и потоњем митрополиту Солунском (1296. до 1359. г.). Због равноанђелског живота анђео му доносио храну. Упокојио се у миру, у првој половини четрнаестог века.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ГЕНАДИЈА
Генадије, преподобномученик Христов, подвизаваше се у манастиру Дионисијату у Светој Гори. По савету свога игумана, сапутствоваше у Цариград новомученицима Бонифацију и Евдокиму, који тамо иђаху на страдање. Тамо буде ухваћен од Турака и затворен у тамницу. Пошто на разне начине би мучен и узалудно примораван да се одрекне Христа, прими на крају венац мучеништва отсецањем главе у Цариграду 6. априла 1818. године. Део његових моштију чува се у његовом гореспоменутом манастиру.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ ПЕТ НОВОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА, МАНУИЛА, ТЕОДОРА, ГЕОРГИЈА и МИХАИЛА
Прва четири од ових новомученика беху са острва Самотрака, а Михаил беше са острва Кипра. Будући насиљем и преваром преведени у младости у ислам, они дошавши себи покајаше се и за исповедање вере своје у Христа Бога беше погубљени од Турака на други дан Томине недеље, 6. априла 1835. г., у приморском селу Макри у Тракији (наспрам острва Самотрака). Михаил би исечен на комаде, Георгије и Теодор обешени, а Мануил и други Георгије (млађи) кукама и метцима убијени.
