Разговор са познаницима

Разговор старца Порфирија Кавсокаливита са познаницима

Иринеј Буловић Епископ новосадски и бачки

К. Ј. – У Православљу старци представљају светионике који су људима путоказ на путу спасења, који Христос од њих тражи. Све што се о њима може чути, што се може сазнати о њиховим светим животима, ништавно је у односу на величанственост њихове светости. Изузетно смо ганути што ће нам о великом Старцу наших дана, оцу Порфирију, говорити Епископ бачки г. Иринеј Буловић, који је старца Порфирија познавао дуги низ година.

Еп. И. – Старца Порфирија сам упознао пре доста година, док сам се налазио на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини. Као млад јеромонах, тада сам служио у разним црквама и манастирима, углавном на простору Атике. Тако сам се, заједно са неколицином пријатеља, духовне деце старца Порфирија, обрео и служио у скромној црквици Светог Николе у Калисији, где се Старац тада налазио.

Пошто је у то време Старчево здравље било у великој мери нарушено, сви спонтано изразише жељу да му ја помогнем тиме што ћу богослужити у тој црквици. На тај начин Старац би могао да прима људе на исповест и да извршава своје богоугодно дело. Тако сам ја, током седам узастопних година, сваке недеље и празником богослужио у тој црквици. Том приликом виђао сам и Старца, који би се причестио на свакој Литургији, а затим би примао људе који су чекали на исповест.

Од самог почетка ступили смо у лични однос. Већ од наших првих сусрета уочио сам велики дар прозорљивости који је Старац имао од Светога Духа. Био сам задивљен тим искуством.

К. Ј. – Можете ли нам навести неке карактеристичне случајеве?

Еп. И. – Једном приликом дође нека породица из једне западноевропске земље. Нису били православни; не знам ни како су сазнали за Старца. Кад су ушли, Старац ме позва да будем преводилац. Пре него што су било шта рекли, он ми рече:

“Реци им да се не брину за своје болесно дете, због кога су и дошли к мени. Ја, бедни, ћу се молити, но Бог је велик, па ће њиховом детету бити добро. Нека пођу с миром”.

Превео сам им Старчеве речи. Читаво време они нису стигли да изусте ниједну реч. Кад су чули Старчеве речи, остали су забезекнути; заблагодарили су му и отишли. Није било потребе ни да помену свој проблем – Старац им је већ одговорио.

Када сам касније одлазио к њему да се исповедим и да затражим његове савете, много пута се дешавало то исто: није било потребе ни да изнесем своја сагрешења, своје проблеме, или било шта што ме је тога трена заокупљало. Наиме, Старац ми је и без тога говорио не само шта треба да учиним, него и на који начин, што је показивало да је он разумевао мој проблем много дубље него што сам то ја сам могао да формулишем.

Отад, а нарочито после престављења оца Јустина Поповића 1979. године, старац Порфирије ме је примао са великом љубављу. Тако сам провео доста година покрај њега и посматрао сам колико је мноштво људи који су код њега долазили огорчени и разочарани, а одлазили блиставих лица, са олакшањем и са препорођеном душом. Властитим очима сам могао да видим шта значи благодатни дар духовног очинства у нашој Православној Цркви, и колико је велики дар то што нас Бог ни у једном нараштају не оставља без сведочанства о Себи, него, напротив, преко Својих изабраних служитеља из свакога рода, исцељује и спасава душе људске.

Што се више неки старац вине до небеских висина, што је за нас грешне и острашћене људе недоступно, то га више краси најдубље смирење.

Дивио сам се томе што је Старац, без икаквог спољашњег смиреноумља, али врло искрено и убеђено, представљао себе као највећег грешника на свету. Било је очито да је то представљало његов најдубљи унутарњи доживљај и искуство – са друге стране, био је свестан величанства благодати коју му је даровао Дух Свети.

Ова спрега је за мене била запањујућа јер старац Порфирије није уопште сумњао у то да говори Светим Духом. Ако није имао унутарње казивање Светог Духа, он ништа није говорио – није чак ни уста отварао. Истовремено, међутим, врло искрено би казао: “Видиш, сви ме сматрају добрим; но, ја нисам добар, ја сам грешан човек”.

К. Ј. – Овде бих, Преосвећени, хтео да Вам поставим једно питање. Старац Порфирије и други старци јесу истинска станишта Светога Духа. На који начин Свети Дух изабере неког човека да га начини Својим стаништем?

Еп. И. – Тешко је одговорити на питање “како”. Колико сами старци, на начин који је уистину јеванђелски, истичу своју недостојност, толико ми други треба да уочимо вредност њихове вере, љубави и врлине. “Дух дише где хоће” (Јов. 3,8), али, истовремено, само чиста срца могу постати станишта јединог Доброг, јединог Светог.

Тако је и са старцем Порфиријем. Још као мали отишао је на Свету Гору, предао се са потпуним послушањем и љубављу својим тамошњим старцима, подвигу, бдењу, немаштини, спавању на земљи и свим видовима монашког подвига – све ово обављајући не под принудом и као спољашње послушање, него као унутарњу потребу свога бића. Овакав однос према животу у Христу учинио га је стаништем Светога Духа. Велика вера, велика љубав, крајња чистота и бестрашће свакако да су претпоставке тог благодатног и натприродног стања које одликује старце нашег Православља.

Старац Порфирије је поседовао мноштво благодатних дарова. Био је пророк и подвижник, али је истовремено био и исцелитељ. Он сам није о томе говорио; много је, међутим, оних које је свети Старац излечио од разних, понекад чак неизлечивих болести. Старац је поседовао изузетно велики пастирски дар; био је у стању да се упути чак на Крит или Кипар како би помогао некој души за коју му је Дух Свети открио да је потребита. Осећао је бесконачну љубав и старање за сваког конкретног човека.

К. Ј. – Значи, старац Порфирије је предузимао и таква “путовања”?

Еп. И. – Једном приликом причао ми је о неким манастирима у Србији: где се налазе, колико су удаљени, каква им је околина, какве су околне планине, какви су тамошњи људи… све. А телесно никад тамо није ишао.

К. Ј. – Изгледа да се то често дешавало?

Еп. И. – Оно што увек наглашавам јесте да је старац Порфирије био дубокоуман богослов. Од своје младости изучавао је Реч Божију дан и ноћ. Иако ја предајем Нови Завет на Богословском факултету, често сам бивао постиђен кад би он навео мноштво места из разних књига Старог Завета; Нови Завет је знао скоро напамет. Тумачења која је давао била су плод читања. У први мах то се не би уочавало због његовог једноставног стила, који је он намерно изабрао како би га сви разумели.

Истовремено, међутим, Старац је био у стању да се на благодатни начин погрузи у дубине смисла Речи Божије. Иако није поседовао формално богословско образовање, могао је да помогне нама богословима. К њему су долазили и професори грчких универзитета и тражили од њега духовне савете. Сећам се са колико проницљивости и до којих дубина је разматрао озбиљна богословска питања. Рекао бих да је дар који је Старац поседовао био многостран и вишеструк. Заиста, била је то задивљујућа спрега свих благодатних дарова.

Старац Порфирије је увек наглашавао да треба да будемо испуњени надом и оптимизмом, и да знамо да Христос јесте љубав. Какав год да је наш пад и наша горчина, колико год да смо поклекли пред великим животним тешкоћама, никад не треба да изгубимо унутарњу радост коју црпимо из чињенице да је Христос жив и да је присутан у нашем животу.

Ту наду и тај оптимизам могао си видети на лицима свих који су излазили из његовог прескромног собичка, најпре у Калисији, а касније у Оропосу; лица су им дословно блистала.

К. Ј. – Сам Старац је био радосно дете Царства Божијег.

Еп. И. – Управо тако. Изнад свега, Старац је истицао да треба да имамо поверења у Цркву Христову, као богочовечанско Тело и као “стуб и тврђаву истине”.

На мене лично велики утисак је оставио савет који ми је Старац једном приликом дао: да не правимо разлику између исихастичког и отшелничког живота и живота активности. Та разлика је углавном лажна и спољашња. Суштина је у томе, говорио ми је блажени Старац, да ли имамо послушања према вољи Божијој и према Цркви, и да ли своје служење обављамо са љубављу.

Морам да признам, као на исповести, да ми је било врло тешко кад је требало да се из једног живота који је био доста повучен, прожет унутарњим миром и исихазмом, где сам се предавао изучавању богословља и општио са веома малим кругом људи, обретем усред живота јавне црквене управе, у разним комисијама и делегацијама, да непрекидно посећујем разне европске престонице, да се сусрећем са политичарима, дипломатама и сличнима; и данас сам присиљен да све то обављам као члан Светог Синода, али и због специфичних одговорности које се тичу међуцрквених односа наше Патријаршије. У духовном смислу ово ме је веома умарало, па сам чезнуо – морам признати да и данас чезнем – за оним некадашњим спокојним животом кад сам одлазио у Калисију и кад нико није знао да постоји некакав монах по имену Иринеј. Но, старац Порфирије је тражио од мене да се вратим, иако сам ја желео да останем на Светој Гори или у његовој близини. То је била моја унутарња потреба, али Старац ми је саопштио да је потреба Цркве да се вратим у Србију и да својој земљи понудим своје служење. Објаснио ми је:

– Слушај, чедо моје. Кад све то Црква тражи од тебе, кад то благослови твој духовник и кад ти покажеш искрено послушање, тада ће, љубављу Христовом, то твоје послушање бити у стању да целокупну твоју унутарњу активност преиначи у молитве а да ти тога нећеш бити ни свестан. А опет, ако изабереш и најтише место на Светој Гори, или у неком другом манастиру, али то учиниш по властитој вољи како би теби самом било добро макар и у духовном смислу – другим речима, ако гледаш на властиту духовну корист, али без благослова Цркве, све што чиниш биће ништавно, неће никуд водити.

К. Ј. – Задивљујуће је то што Вам је рекао, Преосвећени!

Еп. И. – Да. И могу да Вам признам да сам се отад, сваки пут кад ми је било тешко, сећао ових Старчевих речи, и да ми је одмах бивало лакше. Тако је и данас.

Амфилохије Радовић Митрополит Црне Горе и Приморја

Старац Порфирије је био светла личност нашег времена. Душе свих који су му приступали, испуњавао је надом и духовно их обнављао.

Упознао сам га док се, заједно са својом сестром старицом Порфиријом, још увек налазио у Калисији. Као што је познато, у Калисију је Старац дошао пошто је окончао свештеничку службу у црквици Светог Герасима у Атинској поликлиници, а пре доласка у Оропос, где је подигао женски манастир Преображења Господњег.

У Калисији смо често служили бденија на којима су били присутни многи богослови, а међу њима и отац Василије Гондикакис, који је данас игуман манастира Ивирона на Светој Гори. Старац Порфирије је увек био веома скроман и никад није желео да се намеће. Често сам разговарао са њим; он ми је давао савете, а једном приликом ми је рекао:

– Док сам служио у Поликлиници, често сам виђао да се догађа следеће: лекар прегледа болесника, а овај протестује и тврди како га не боли на том месту, него негде другде. А лекар му каже: “Можда те и боли ту где кажеш, но проблем је на другом месту”. Тако је и са духовним животом. Ми ствари видимо на један начин, а истински проблеми и њихови узроци су сасвим негде другде.

Док сам био банатски епископ, група младих из Србије дође старцу Порфирију. Један међу њима покрене неку тему, а старац Порфирије каже:

– Пођи у манастир у коме је отац Амфилохије. Око тамошње манастирске цркве налазе се гробови са заборављеним моштима светих подвижника.

Све је то старац Порфирије видео уз помоћ благодатног дара прозорљивости. Заиста, особа којој је ово речено, дође и започе свој монашки живот у овом манастиру, ослањајући се на речи старца Порфирија.

Људи попут старца Порфирија откривају нам истинског Бога и истинског човека. Јер, сви имамо потребу за Богом, а истовремено и за људима који су сведоци присуства Божијег у нашем животу. Спасавамо се “са свима светима”, као што каже апостол Павле. Тај “облак” светих је постојао, постоји и постојаће све до свршетка века.

Јеромонах Атанасије Манастир Ватопед, протос Свете Горе (1.6.1991 – 31.5.1992)

К. Ј. – Један од најзначајнијих ликова наших дана, старац Порфирије, упокојио се на Светој Гори, у Кавсокаливији, где је и започео свој монашки пут. Замолио бих Вас, оче Атанасије, да нам кажете неколико речи о последњим часовима овоземаљског живота блаженог Старца.

Ј. А. – Свештени скит Кавсокаливија је један од најудаљенијих и најнеприступачнијих скитова на Светој Гори; старац Порфирије је управо у њему примио свој монашки образ.

Поседујући изузетне благодатне дарове, био је у стању и да предвиди час своје смрти. Због тога се вратио на Свету Гору како би овде окончао свој овоземаљски живот.

Заиста, првог децембра 1991. године, његово здравље поче нагло да се погоршава. Позвао је своју сабраћу и тражио од њих да се моле како би му помогли да оконча свој живот и да свој дух преда Богу.

Око један сат после поноћи, окупе се сви оци и, на молбу старца Порфирија, започну са молитвама и са читањем Канона на исход душе. Потом се он сам, како су ми причали оци који су тамо били присутни, јавно исповеди пред свим оцима. Кад му свештеник прочита опроштајну молитву, он предаде дух свој Богу, у 4 сата и 31 минут, у зору другог децембра 1991. године.

Истог дана беше се причестио пречистим Тајнама, и тако је по свему био спреман. Знајући, дакле, да ће ускоро напустити овај свет, он је два дана раније тражио да га нико не узнемирава; више није примао посетиоце ни телефонске позиве – примао је једино монахе који су се ту налазили да би служили његовим потребама.

К. Ј. – Рекли сте, оче Атанасије, да је Старац знао час своје кончине. Како то знамо?

Ј. А. – Свим оцима који су долазили у Кавсокаливију да га посете, говорио је да се припрема за одлазак са овога света и тражио од њих да се моле да има “добар одговор на Страшном судишту Христовом”; ове речи је стално понављао. Опраштао се са свим оцима који су га посећивали. Говорио им је да напушта овај свет и тражио њихове молитве. Једино што га је занимало, било је његово појављивање пред Богом.

К. Ј. – Рецимо неколико речи и о великим благодатним даровима које је старац Порфирије примио од Бога.

Ј. А. – Поред свих осталих дарова, старац Порфирије је у великој мери поседовао дар прозорљивости и дар прорицања. Био је у стању да гледа у душу сваког човека; да види шта га заокупља, са каквим се проблемима суочава, а посебно да види из ког разлога сваки човек долази да га посети и да прими савет. Видео је, такође, догађаје који ће се збити у будућности, или који су се збили у прошлости.

Како је сам говорио, Божија благодат му је показивала места, зграде, личности, ствари и догађаје; све то је видео као да је тамо био присутан. Последњих година је био слеп; наиме, није гледао својим телесним очима, него само очима своје душе.

К. Ј. – Оче Атанасије, можемо ли рећи да старац Порфирије, доспевши до таквог степена светости, већ припада “облаку светитеља”?

Ј. А. – Свакако да то можемо рећи, јер је то већ изрекла саборна свест Цркве. Сви који су га познавали, сведоче и исповедају светост овог човека. Мноштво чуда која је овај човек учинио, сведочи да је био свет, један од светитеља наше Цркве.

За сваког човека који је долазио у његову близину, старац Порфирије је представљао откривење. Ово се дешавало и са неправославнима. У вези са овим, испричаћу вам један веома занимљив догађај.

Једном приликом, док смо били у Новом скиту, дође нам у госте један римокатолички монах који беше дошао на Свету Гору како би се упознао са поретком по коме монаси овде живе, и уопште, са аскетским животом на Светој Гори. Причали смо му о старцу Порфирију, те он, дошавши у Атину, пође да га посети.

Како га угледа, не питајући га ништа, старац Порфирије поче да описује манастир у Италији у коме је овај живео, као и начин живота који је у том манастиру владао. Поврх тога, описа му и оближњи женски манастир, који су надзирали монаси из његовог манастира; затим Старац изнесе запањујуће појединости о свим тамошњим монасима.

Монах је дословно остао без речи јер је први пут у животу срео таквог човека. Кад се вратио на Свету Гору, рекао нам је: “Да ми је неко причао о свему овоме, да је ово видео или чуо, не бих му веровао. Како је могуће да Старац, налазећи се у Грчкој, опише наш манастир, који је у северној Италији, и да ми говори понаособ о сваком тамошњем монаху и о свакој монахињи?” На питање како је све то могао видети, старац Порфирије је, по речима овог монаха, одговорио: “Нама православнима благодат Божија открива тајне”.

Протопрезвитер Георгије Металинос, професор Богословског факултета у Атини

К. Ј. – Оче Георгије, са великом радошћу слушаћемо Вас како говорите најпре о личности старца Порфирија, а затим како о овом светом човеку говорите из богословског и еклисијалног угла.

Г. М. – Изнећу неколико личних искустава; говорићу о њима сасвим слободно и неусиљено.

Кад наша Црква вели да је неко духован, она нема на уму интелектуалца, односно човека који има интелектуалне квалитете или поседује многа знања. У језику Православља, духован је онај ко у свом срцу има искуство присуства Светога Духа. Старац Порфирије је био прозорљив управо зато што је у себи носио благодатни дар Светога Духа.

Кад је у питању еклисијални значај старца Порфирија, желим одмах да истакнем да нам личности попут блаженог Старца, уз помоћ очитих благодатних дарова Светога Духа – истинских дарова, а не претпостављених – указују на непрекидност нашег православног Предања.

Православље се заснива на присуству Светога Духа. Као што је говорио велики Отац наше Цркве свети Иринеј, епископ Лиона, тамо где се може видети и осетити благодат Светога Духа, тамо је Црква.

То нам је управо показивао и старац Порфирије: да Православна Црква наставља да постоји. Показао нам је трајност светог Предања, и да благодатни Божији дарови не дејствују само у апостолска времена – као што мисле разни јеретици него представљају непрекидан живот, непрекидну активност унутар православног Предања.

Навешћу три примера који потврђују ово што говорим.

Изнећу најпре случај једног чешког клирика, чије име не бих желео да наведем без његовог одобрења.

Кад је дошао у Грчку, имао је два основна проблема: један је био лични проблем, а други је био црквене природе. Говорио је само немачки, и молио ме је да га поведем код старца Порфирија. Но, ја сам послао једног свог немачког студента да га поведе.

Пошто су се поздравили, старац Порфирије га ухвати за руку на онај свој познати пријатељски начин и, уз осмех који разоружава, рече му: “Оче мој драги, Вас муче два проблема”. Затим му је – говорећи на грчком, и уз превод немачког студента – указао на то како да се супротстави једном проблему, а како другом. Кад се вратио кући, чешки свештеник ми рече: “Истог трена осетио сам како ме издају ноге, и био сам спреман да клекнем јер сам први пут схватио шта је то Православље”.

Тај чешки свештеник је, наиме, потицао из неправославне средине, и касније је постао православан. Мислио је, дакле, да све што читамо у светим књигама Цркве представља само теорију и да има известан митски садржај. “Сада сам се”, рекао ми је, “уверио у стварност: Бог дарује благодат, а та благодат почива у Православљу.”

Други случај који ћу навести, чисто је личне природе.

Имао сам благослов Божији да се два пута сретнем са старцем Порфиријем. Кад сам се први пут срео са њим, био је везан за постељу јер је био болестан. Пришао сам му и заискао благослов. Обратио ми се са толиким умиљењем и толиким смирењем да сам, својим скромним могућностима, препознао његову духовност и његово очинство.

Његово смирење показало се, пре свега, у томе што се о мојим научним радовима – да их тако назовем – изражавао врло похвално, као да је желео да ме подстакне и подржи. Чак ми је говорио: “Препоручујем другима тај и тај Ваш рад”; или: “Писали сте и на ту тему”. Нико му није говорио – проверио сам то – о тим мојим радовима. Па ипак, било му је познато све што сам до тада радио.

Затим је почео, на врло пријатељски начин, да помиње догађаје везане за мој живот, да говори о мојој породици и да ми указује на начин на који треба да поступам са својом децом, од којих је двоје старије тада било у адолесцентском добу.

Рекао ми је одређено: “Са својим првим дететом, са својом кћери, треба да поступате тако и тако, а са другим дететом треба да поступате овако и овако. Ваше најмлађе дете, Ваш синчић, још је мали, и нема проблема”. Старац је, дакле, имао пред собом слику читаве моје породице.

Ништа од овога Старац није чинио да би се истакао; све то долазило му је само од себе. Таква су дела светитеља у нашој Цркви. Бог је допринео да и ја стекнем искуство благодати, која је присутна код таквих личности.

Поред смирења – које су сви уочавали – Старца је красила и љубав, по којој се владао. Смирење и љубав представљају права светоотачка обележја.

К. Ј. – Говорили сте, оче Георгије, о педагошким саветима које вам је Старац упућивао у вези са одгојем ваше деце. Можете ли нам мало подробније рећи нешто о томе како је старац Порфирије гледао на васпитање деце?

Г. М. – Сматрао је да оно што човека чини педагогом, нису академска знања него, пре свега, благодат Светога Духа, која оснажује и поткрепљује знања стечена образовањем.

Многи имају утисак да савремени свештеник треба да буде изузетно образован. Наши светитељи, попут старца Порфирија, који је показивао знаке светости, указују нам да на прво место долази благодат Божија, а затим академско образовање. Образовање, свакако, треба да постоји, но треба да му претходи благодат. Наиме, неписмен свештеник или монах који поседује благодат Светога Духа, неупоредиво је бољи од ученог педагога који не поседује ту благодат.

Током оног нашег сусрета, старац Порфирије ми је описао карактер моје кћери и мог старијег сина. Чинило ми се као да сам пао с неба, јер их је описао као да је он, уместо мене, живео са њима све те године.

Рекао ми је, дакле, да са једним својим дететом треба да поступам тако што ћу се више молити. Рекао ми је: “Све што бисте иначе рекли свом детету, Ви реците Богу, јер ће дете, због свог карактера, можда реаговати како не ваља. Клекните пред Богом, и Његовом благодаћу Ваше речи ће се пренети на дете”.

За друго дете ми је рекао: “Ово дете прихвата Ваше речи, но Ви, ипак, будите пажљиви: оно, додуше, прима Ваше речи, али их брзо заборавља. Стога, опет клекните и затражите благодат Божију, како би Ваше очинске речи пале на плодно тло и дале плода”.

Значајно је то да је у оба случаја тражио од мене – што бих и ја смирено затражио од сваког родитеља који нас овога часа слуша – да се помолим Богу; и то оба пута за различите ствари: да једно дете прихвати шта му говорим, а да друго присвоји моје речи и да их се придржава. Ово је, заиста, чудесно.

Због природе своје свештеничке службе, непрестано сам имао додира са особама које су се сусретале са старцем Порфиријем; отуда познајем многобројне примере дејства благодати, која је почивала на њему. Могу Вам рећи да су многи од тих случајева међусобно веома слични: наиме, једноставним додиром посетиочеве руке, старац Порфирије је добијао откривење, спознавао проблем који посетилац има, и давао одговарајућа упутства.

Свакако да нико не би требало да помисли да је овај свети човек био некакав гатар, или било шта слично, што би могли да помисле они који не живе у Христу.

К. Ј. – Посматрајмо за тренутак ствари из супротног угла. Хтео бих да Вас упитам, оче Георгије, шта бисте одговорили на примедбе оних који би могли тврдити како су то све “бајке” и претеривања верника

Г. М. – Постоји, као што знате, један текст из другог века по Христу који говори о чудесима: колико су истинита, или не. У том тексту, дакле, читамо да од Бога потичу она чуда која се не збивају ради истицања оних који их чине, него она чуда која долазе од благодати Божије – а она су спонтана и неусиљена. Од Бога су, такође, и она чуда која спасавају човека и помажу му, а не она која неку личност чине самодовољном, као што чине факири и сви други.

К. Ј. – Из свог личног искуства са старцем Порфиријем, уверио сам се у речи апостола Павла: “Што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами мудре” (I Кор. 1,27). Увек ми се чинило да је Старац детенце, младенац Божији. Поред све његове светости, осећао сам како ме обузима његова детињост – као што сам осетио и у случају старца Софронија у Есексу.

Г. М. – Ова простодушност, ова дечија безазленост, представља повратак рајском стању, и одликује истинске духовнике.

Људи попут старца Порфирија, који се враћају рајском стању од пре пада, и који, опет, поседују могућност да уз помоћ Божије благодати напредују ка обожењу, представљају доказ непрекидности предања светости и истинитости наше Цркве.

Старац Порфирије је дошао да би нам открио стварност живота у Цркви и да би нам показао да се светост стиче уз помоћ благодати Божије, али и човековим личним подвигом.

Ако се, дакле, присетимо да једини циљ нашег живота, разлог због којег постојимо, јесте да доспемо до просвећења Светим Духом и до обожења, онда ћемо схватити колико треба да је у нама живо сећање на пример старца Порфирија.

Заиштимо молитвено заступништво блаженог старца Порфирија у свом духовном подвигу како бисмо и ми били у стању да ходимо истим путем светитеља, путем Православља.

Свештеник Георгиос Хр. Ефтимију, асистент на Богословском факултету у Атини

К. Ј. – Као што Ви боље знате, оче Георгије, старац Порфирије је био једна од најблиставијих појава Православља у наше време. Дуго година сте живели у непосредној близини покојног Старца, а сад сте са нама да бисте нам говорили о овом светом човеку, и то нам пружа изузетну духовну радост.

Г. Е. – Блажени Старац је, заиста, одиграо одлучујућу улогу у образовању моје личности. Стога му дугујем безмало све што данас имам; осим тога, он је увек путеводитељ у мојој пастирској служби, које ме је Бог удостојио током протеклих пет година.

Било је очито да су у личности старца Порфирија сабране све оне особине које сусрећемо код светитељских ликова наше Цркве: љубав, смиреноумље, простодушност, дар расуђивања… Управо због те потпуне преданости Богу, био је удостојен великих благодатних дарова, као што су дар провиђања и дар прозорљивости; самим тим, показао се као изузетан духовни отац, који је руководио духовним животом великог мноштва људи.

Чак и у сутон свог живота, кад се налазио у болесничкој постељи опхрван тешким болестима, обављао је своју пастирску дужност користећи се телефоном. Хиљаде људи, дању и ноћу, дословно читава двадесет четири часа дневно, телефонирало му је из свих крајева тражећи његов савет, његову молитву и сваку помоћ.

Старац Порфирије је поседовао све оне особине које су чиниле да буде омиљен, да га људи воле и да их привлачи као магнет.

Оно што из личног искуства могу посведочити јесте љубав коју је старац Порфирије имао према Богу и према људима. Његова љубав према Богу била је свеобухватна. Љубио је Бога свим својим бићем и посветио Му је дословно читав свој живот. Из те његове љубави према Богу, која беше занела његово срце, извирала је и љубав према људима. И сам сам много пута био сведок те потресне љубави.

Сећам се са колико бриге и љубави нам је притицао у помоћ кад бисмо му, у разним тешким случајевима, износили проблеме који су нас мучили. Узимао би на себе све наше проблеме, истрајно се молио и борио се са нама за њихово решење.

Никад нећу заборавити његове телефонске позиве – као што рекох, вршио је своју пастирску службу и путем телефона – у тренуцима који су за мене били кризни и веома тешки. Иако му том приликом нисам износио своју невољу, позивао би ме телефоном, и то у неочекивано време – једном приликом, сећам се, било је шест ујутру – упитао би ме за одређен проблем који ме је мучио, и давао ми значајне савете. И заиста, његове речи деловале би као мелем, али и као лек за решење одређеног проблема.

Особина старца Порфирија била је крајње смиреноумље. Иако је поседовао небеску мудрост, увек нам је говорио: “Ви имате дипломе; ви знате; ја сам неук”. Поседовао је самопрекор и самопонижење, који представљају одлике смиреног човека што сусрећемо код светитеља наше Цркве.

Друга особина блаженог Старца – да не дужимо – била је простодушност, која га је увек одликовала. Живео је изузетно скромно, у веома оскудним условима. Био је веома једноставан у опхођењу према људима; сваког је прихватао, и никог није одбијао. Ова његова особина је “пробијала лед” и стварала изванредне услове да му људи приступе, да му исповедају своје грехе, да му поверавају своје проблеме и да примају њихова решења.

Међу његовим најзначајнијим одликама био је дар расуђивања, који је, према речима светих Отаца, “већи од свих врлина”. Расуђивање је повезано са начелом поштовања личности. Отуда је за старца Порфирија сваки човек, као чедо Божије, представљао апсолутну вредност. Сваког човека сматрао је и доживљавао као јединствену и непоновљиву личност, а сваки проблем је решавао у складу са његовим нарочитим особеностима.

Зато је људима који су наоко имали истоветан проблем старац Порфирије говорио различите поуке, јер су постојале другачије околности, и сваком човеку је био потребан другачији лек за решавање његових проблема. Због тога нам је често говорио: “Немојте другим људима говорити ово што вам ја сад говорим, јер је ово лек за вас, за ваш случај. Неком другом човеку, чак иако наизглед има исте симптоме као ви, ови исти лекови неће донети добар исход”.

Његов дар прозорљивости био је толико очит да си га могао опазити голим оком. Старац Порфирије нас је увек изненађивао, говорећи нам о нашим стварима и пре него што смо се исповедили.

Све те дарове које му је Бог дао, старац Порфирије није користио да би оставио утисак на друге људе, или да би стекао некакву корист од тога, него их је користио благоразумно; имао је на уму само један исход: спасење људи и славу Божију.

Сви знамо да је човек сачињен из тела и душе и знамо да постоји међусобни утицај ова два чиниоца; да човекови телесни проблеми утичу на његове душевне проблеме, и обратно. Тако је и старац Порфирије, својим нарочитим даром расуђивања, посматрао целокупног човека и његове проблеме. Ништа није потцењивао и за све је давао одговарајуће савете.

Саветовао нам је, на пример, у ком крају треба да градимо кућу, у ком правцу кућа треба да буде окренута да би читав дан била обасјана сунцем, како да уредимо грејање у кући, и слично. Исто тако, увек нам је давао савете о начину исхране.

Заиста, то је била област у којој је блистао. Због простодушности која га је одликовала и предусретљивости коју је поседовао, код сваког човека који му је приступао, остављао је утисак непосредности и поверења, који су неопходни за савршавање свете Тајне покајања и исповести.

Овде морамо рећи да су многи људи који су имали велике потешкоће да се исповеде пред другим свештеницима, пред блаженим Старцем били опуштени и са поверењем се исповедали.

Старац Порфирије је веома пажљиво слушао оно што би сваки човек говорио, јер је поседовао дар пастирског стрпљења. Пажљиво би саслушао човека, и тек онда би и сам говорио; његове речи су биле оскудне и дословне, увек засноване, као што смо малочас рекли, на поштовању сваке појединачне личности. Сваки човек који би приступао, био је за блаженог Старца јединствена и непоновљива личност неограничене вредности.

Према сваком проблему који смо износили пред њега, Старац се односио са много пажње, са осећањем одговорности и са много молитве. Било је уобичајено да га видиш како ћути током исповести; могло се уочити како се моли и тражи просвећење од Бога.

Понекад би нам рекао: “Овог тренутка немам никакво откривење одозго; не могу вам ништа рећи”. Долазили бисмо други или трећи пут по истом питању.

Приликом исповести Старац би указивао на корен проблема који смо пред њега износили; но, често се чинило да је то без икакве везе са самим проблемом. Обично би тврдио да је корен већине наших проблема у егоизму, који је сматрао исходиштем свих грехова и разних човекових проблема.

Често смо Старцу говорили о својој деци и о разним проблемима са којима се она сусрећу. Одговарао нам је на себи својствен начин: “Будите свети, и ваша деца ће бити добра”. Непрекидно је ово понављао.

Кад је у питању васпитање деце, често је истицао да не треба вршити притисак на њих, односно да васпитање не треба да буде принудно, јер тада даје супротне резултате. Ти његови савети били су, заиста, драгоцени, тако да су многи родитељи променили свој приступ, а многа деца која су дословно мучена добронамерним притиском својих родитеља, пронашла прави пут и смирила се.

Оно што је на мене оставило утисак, тицало се поста.

Радило се, наиме, о тек венчаном пару. Муж је имао обичај да се држи поста, док жена, научена тако у својој породици, није постила. Није имала ништа против поста, него, напросто, није била навикла.

Кад су ово изнели пред старца Порфирија, он на следећи начин посаветова мужа: “Ти пости као и до сада. Али, својој жени никад немој говорити о посту. У време поста нека ваш фрижидер увек буде пун хране. Нека твоја жена једе; ти се држи поста”. Муж послуша Старчев савет; и заиста, дође време кад се жена, која је била добронамерна, придружи свом мужу у посту.

Често је Старац указивао на такозвану “душевну присилу”, односно на оно стање кад човек врши насиље над собом настојећи да чини разне ствари у које, заправо, не верује и које га не изражавају. То је необично стање – психолошка пометња – које човека доводи до унутрашњег немира и страшне конфузије.

Свима који су имали овај проблем, старац Порфирије је помагао да га уоче, а затим им је саветовао како да га превазиђу предајући себе Богу, молитви и животу по вољи Божијој.

Друго што бих желео да кажем, а што по мом мишљењу има велики значај и тиче се свих људи, нарочито свих хришћана, јесте проблем суочавања са рђавим помислима.

Кад смо, дакле, једном приликом питали старца Порфирија о овој теми, рекао нам је: “Ви идете својим путем. Долази ђаво са помислима и вуче вас за рукав да би вас скренуо са правог пута. Ви се немојте освртати да бисте заподенули разговор или препирку са њим. Наставите својим путем. Он ће вас и даље вући за рукав, али ви наставите својим путем… њему ће једном досадити, те ће вас оставити”.

По мерилима света, Старац је примио незнатно образовање. Био је, међутим, заиста мудар човек, који је поседовао небеску мудрост. Са друге стране, имао је урођену склоност ка учењу. Тражио је и читао књиге из свих научних области поред богословских, које је по природи ствари изучавао. Читао је књиге из медицине, физике, астрономије…

Разговарао је са разним научницима. Са сваким од њих разговарао је на високом нивоу о стручним темама његове науке. Завршавајући своју причу, навешћу два карактеристична случаја.

Први случај ми је испричао један професор астрономије од међународног угледа који је посетио Старца и разговарао са њим о разним темама из области астрономије. Професор ми је дословно рекао: “Велики утисак је на мене оставило то што сам из разговора са старцем Порфиријем схватио да је он потпуно владао оним о чему смо говорили; није начинио ниједну, баш ниједну грешку”.

Другом случају који ћу вам испричати, и сам сам присуствовао. Са нама у друштву био је један хирург, начелник једне велике атинске болнице, и старац Порфирије почне да му објашњава како се врши одређена операција. Хирург је само одобравао, остајући затечен оним што је Старац говорио.

К. Ј. – Оче Георгије, најсрдачније Вам благодаримо за читаво Ваше сведочење и излагање, које нам помаже да схватимо још једну страну божанске стварности, онако како ју је изражавао старац Порфирије.

Архимандрит Данило Гувалис

К. Ј. – Оче Данило, имали сте велики благослов од Бога да живите, и то чак током доста година, у близини старца Порфирија. Замолио бих Вас да, пре свега, опишете његову личност, а затим да сагледамо пројаву благодати Божије у његовој личности.

Д. Г. – Старац Порфирије је представљао велики благослов који је Бог даровао Својој Цркви. Кроз старца Порфирија послао нам је велику светлост усред мрака у коме живимо. “Заблагодаримо Господу”, Који нам је у ово наше време доделио тај велики дар, држећи га у животу читавих осамдесет шест година.

Покрај старца Порфирија осећао сам се лагодно. Он никог није оптерећивао. Желео је да свако ко долази к њему, поступа по својој слободној вољи.

Старац је поседовао изузетно развијену црквену свест. Поштовао је црквене личности и црквену јерархију. Говорио је: “Ако покварим свој однос према епископу, ако је епископ љут на мене, моја молитва не узлази на небо”.

Изузетно је волео химнографију. Нарочиту пажњу је обраћао на каноне великих Господњих и Богородичних празника, и изучавао је сваку њихову реч.

Старцу се допадало да говори о љубави и често је беседио на ту тему. Наглашавао је како мржња прља душу. Саветовао нам је следеће: кад неко међу манастирском браћом има неки проблем, треба сви да се саберемо и да се заједнички помолимо за њега.

Непрекидно је говорио о љубави према Христу. “Кад заволимо Христа”, говорио је, “наша душа се ослобађа од страха.” Често је користио речи светог Јована Богослова: “Љубав изгони страх напоље” (I Joв. 1,18).

Старац Порфирије није прихватао да га узнемиравају негативне ствари; све је посматрао са позитивне и светле стране.

К. Ј. – Шта бисте нам могли рећи о Старчевом дару прозорљивости и предвиђања?

Д. Г. – Оба ова његова дара увек су нас остављала без речи. Примера је, наравно, безброј; навешћемо само неколико.

Кад је био у Поликлиници, Старац упита једног човека који беше дошао код њега да се исповеди, одакле потиче. Овај му одговори да је из села у Елеји. Тад га Старац упита има ли и кућу у пољу, на свом имању. Па кад му човек одговори потврдно, он му рече да испод земље, на којој се налази та кућа, пролази река. Човек се веома зачуди јер му тако нешто није било ни на крај памети.

Неколико година касније, једна страна компанија која дође у тај крај да тражи нафту, начини бушотине и на његовом имању. Кад су цеви стигле до дубине од четиристо метара, из бушотине шикну вода; да је нису на време обуздали, читав крај би био поплављен.

Испричаћу вам и ово. Један студент који је свој војни рок служио у једној оближњој касарни, замоли ме да га поведем да упозна Старца.

Тек што смо стигли, Старац га упита одакле је, а овај одговори да је из једног села на западном Пелопонезу. Тада му Старац каже: “Како јаки ветрови дувају у брдима твог села!” На то студент рече: “Знате ли како у мом селу називају та брда? Ветровите горе”.

Једног дана отишао сам у Старчеву келију. Био је 19. октобар, касно поподне. Прекинуо сам га, и против своје воље, јер се у тај час “налазио” на Кефалонији (острво у Јонском мору), где је служено празнично вечерње у Светом Герасиму. “Видео је”, како ми је рекао, свештенике, епископе, небројено мноштво света, и “слушао је” појање. Описао ми је, уз све појединости, шта се у тај час дешавало у Светом Герасиму на Кефалонији.

Једном приликом телефонирао је у Брисел, пошто је у тамошњој ратној морнарици, на подморници НАТО-а, служио војник који је био његово духовно дете. Рекао му је да се на том месту где је подморница кружила, налазио гребен и да треба да буду опрезни. Заиста, официр испита место на које је Старац указао, утврди постојање гребена и изда наредбу да подморница више не пролази туда.

Кад сам га први пут срео на Светој Гори, рекао ми је да у мом селу Панургији, у близини Амфисе, постоје неке пећине у којима су се за време турске владавине налазили људи; рекао ми је, такође, да у мом селу постоје три црквице. Наиме, “видео” је моје село у прошлости, у садашњости и у будућности – кад смо разговарали, постојале су само две цркве, а данас постоје три.

К. Ј. – Оче Данило, колико ми је познато, имате многа и непосредна искуства у вези са даром исцељења који је поседовао старац Порфирије. Можете ли нам навести неколико занимљивих примера?

Д. Г. – Лично познајем неколико људи који су имали рак, а излечили се молитвама и благословом блаженог Старца.

Једна жена је имала тумор на дојци и требало је да буде подвргнута операцији. Она, дакле, пође Старцу, а он је благослови, те тумора нестане и није било потребе за операцијом.

Једна девојка из Свете Параскеве у Атини одлучи да изврши самоубиство због тешких речи које су на њен рачун изговорене у њеној кући. Купила је јак отров за штетно биље и била је спремна да га попије. Тада се пред њом изненада појави отац Порфирије, узме јој отров из руке и каже: “Не плаши се, све ће бити добро. Удаћеш се, имаћеш децу, и све ће бити у реду”. Тако је и било.

К. Ј. – Оче Данило, старац Порфирије се, како ми се чини, занимао за проблеме брачних парова?

Д. Г. – Веома много. Великом броју брачних парова који су имали таквих проблема да су се налазили пред разводом, помогао је својим благодатним даровима, тако да се њихова веза обнављала.

Сећам се једног потресног догађаја који се одиграо док се Старац возио таксијем. Са возачем је успут водио следећи разговор:

– Имаш ли жену?

– Да, имам.

– Колико година живите раздвојено?

– Пет.

Разговор се наставио; исход је био следећи: возач таксија је био толико одушевљен оним што му је непознати свештеник рекао, да је одмах пронашао своју жену, те су свој раскинути брак обновили.

Захваљујући својим благодатним даровима, старац Порфирије је знао шта је потребно у сваком случају. Рекао је, на пример, једној удатој жени: “Кад је твој муж у тешком стању, ти му ништа не говори. Моли се и тражи од других да се моле. Јер, у супротном, он у твојој близини не налази радост и топлину, и тад почиње да гледа лево и десно”. Сваки пут је, у складу са сваким случајем, саветовао управо оно што је било корисно за мир сваке конкретне породице.

Говорио је о “поремећеној” деци. То су млади који имају психолошке проблеме јер њихови родитељи, због рђавих међусобних односа, не стварају ваљану атмосферу у кући.

Говорио је о “поремећеној” деци “поремећених” родитеља. Дешавало се, заиста, да поведем к Старцу поједине родитеље чија су деца имала проблема; Старац је говорио да су та деца још у мајчином стомаку имала тај проблем јер се мајка, док је била у трудноћи, није старала да јој живот буде уредан, да буде спокојна, мирна, да се моли, да учествује у светим Тајнама Цркве.

Једном приликом, сећам се, Старац је саветовао једној мајци петоро деце да се на месец дана удаљи из своје куће јер је њено понашање било такво да су се деца свакодневно међусобно гложила. Пошто нису могла да се искале на њој, кидисала су једно на друго.

Захваљујући великом дару расуђивања који је поседовао, према сваком појединачном случају односио се на прикладан начин. Његов став према људима није био једнообразан, јер је знао какав савет сваки човек може да прихвати. Ако би га десеторо људи питало за исти проблем, био је у стању да пружи десет различитих одговора. У томе се састоји индивидуални пастирски приступ.

Израз “поремећен”, који сам малочас поменуо, старац Порфирије је често користио кад је хтео да каже да неко има унутарње проблеме. Овај израз користио је и кад је било речи о разним јересима и сектама. Говорио је, наиме, да у те секте ступају они који су “поремећени”.

К. Ј. – Како се Старац односио према спољашњем изгледу човека, односно према његовом облачењу?

Д. Г. – Старца Порфирија није занимао човеков спољашњи изглед. У то су се могли уверити сви који су му долазили у посету а да при том нису били прикладно одевени. Он је посматрао најдубље узроке у души јер је знао да ако се човекова унутрашњост доведе у ред, самим тим ће се поправити и његова спољашњост.

К. Ј. – О којим одликама Старчеве личности бисте нам још могли говорити, оче Данило?

Д. Г. – Оно основно што је одликовало старца Порфирија, била је жеља да све што је пролазило кроз његове руке буде савршено учињено.

Говорио ми је, на пример, о делима светог Григорија Ниског: “Све што је свети Григорије написао, то је све врло уредно: речи, појмови, параграфи”. И додао је: “Као што грађевинар поставља чврсте темеље, затим правилно ређа камење, па најпре зида први спрат, а онда за њим други, тако исто и свети Григорије Ниски: пошто најпре уреди све што припада првом параграфу, тек онда прелази на други, и тако редом”.

Старац Порфирије ми је често саветовао да изучавам дела светог Григорија Ниског.

Нарочито занимљиво у вези са Старцем било је то што се одушевљавао научним проналасцима и технолошким изумима. Дивио се томе што је Бог даровао човеку способност да долази до таквих открића, и саветовао је својој духовној деци да се користе тековинама технологије. “Бог помаже човеку да доспе до таквих изума; и ђаво се њима користи, па зар је допуштено да се ми хришћани њима не користимо?”

Старац се много служио телефоном. Читава двадесет четири часа путем телефона је разговарао са својом духовном децом не само у Грчкој, него и у иностранству и по свим континентима. Штавише, небројеним људима је помогао посредством телефона.

Много му се допадала, такође, црквена радио-станица. Говорио је да је на тај начин испуњена жеља-пророштво светог Јована Златоуста: “Да се успнем високо, да говорим о Христу, и да ме читав свет чује”.

Старац Порфирије је био веома трудољубив. Веома је волео рад и увек је говорио против нерада. Говорио је: “Овај није у стању ни своје ноге да покупи, а дошао је к мени да га посаветујем како да се успне до висина духовног живота”. Увек је наглашавао да за време молитве треба да се моли и наше тело. Стога је препоручивао да вршимо метаније.

Проучавајући Свето Писмо како Старог тако и Новог Завета, видимо да је Бог сваког Свог будућег пророка или апостола позвао у време док он ради. Једнога је, на пример, позвао док је напасао овце, другога док је орао, трећега у време вршидбе, четвртога док је поправљао мреже, и тако редом.

Старцу се допадало да људи увек буду у покрету, да непрекидно користе све удове свога тела, да не буду нерадни. Никако није прихватао лењост и доколицу.

К. Ј. – Желели бисмо, оче Данило, да нам још говорите о Старцу као свештенику.

Д. Г. – Допадао му се рад у Поликлиници. Тамо је болесницима пружао утеху, исповедао и причешћивао их… Вршио је дужност анђела чувара и утешитеља.

У црквици Светог Герасима окупљало се доста људи. Међу њима били су браћа Алевизатос, као и многи други са Универзитета. Долазили су и професори Богословског факултета, попут великог писца Леониде Филипидиса, који је изузетно поштовао Старца. Читав Универзитет се окупљао у црквици Поликлинике. Литургија је заиста била права мистагогија. Старац је читао Јеванђеље са нарочитом радошћу и живошћу. Заиста, током Велике седмице, на служби Страдања Господњих, читање дванаест Јеванђеља је било нешто јединствено. Уз помоћ благодатног дара који је поседовао, старац Порфирије је видео Христа како страдава, и због тога је био веома ганут. Често би му се, због превеликог ганућа, прекидао глас, те је с муком настављао читање. Затим би умио лице, које је било обливено сузама, тражио опроштај од присутних верника и уз велики напор настављао. Не треба ни да причамо о томе какво се потресно осећање преносило на хришћане. Било је као да су се и сами налазили у Гетсиманском врту, у судници, на Голготи, и без даха су пратили божанску драму. Понекад би, на служби Страдања Господњих, покрај Старца био присутан један свештеник, његово духовно чедо: ако би се десило да Старац прекине читање Јеванђеља, свештеник је бивао спреман да настави.

Кад би на васкршњој Литургији дошао час да прочита чувено Поучно слово светог Јована Златоуста, настајао је невиђен занос и свештено одушевљење. Речи је изговарао из груди, лагано, свечано, предивно… Старац је волео све беседе блаженог Златоуста, али ову нарочито. Изговарао ју је, дакле, полако, убедљиво, не држећи књигу, него држећи само васкршњу свећу.

Поштовац је сваку храмовну молитву, односно свако читање свештених текстова. Требало их је произносити на најбољи могући начин. Читав свој живот помагао је небројеним свештеницима, монасима, појцима, чтецима, да поју и да читају на леп начин, достојан Бога.

Пред крај свог живота, пошто није више био у стању да одлази у цркву, тражио је од мене да му после свете Литургије доносим свето Причешће. У тренутку док би се припремао да прими свето Причешће, наступало је небеско стање: толика је била његова жеља и његова љубав према Пречистим Тајнама.

Увек је тражио од хришћана да делатно учествују у светим Тајнама Цркве.

Говорио је да, захваљујући свештеној Тајни покајања, све што је пало, може да се исправи. Једном приликом испричао нам је потресан случај једног монаха[1] који је као мали отишао на Свету Гору и који је имао многе благодатне дарове због којих се осећао као да живи у рају. Једног дана не послуша нешто што му је његов старац рекао, и тог тренутка нестаде оног радосног стања. Када га његов старац исповедио и прочитао му разрешну молитву, одмах се монах врати у оно пређашње стање, које је у међувремену био изгубио

Старац Порфирије је увек наглашавао: кад смо у Цркви, кад учествујемо у светим Тајнама Цркве, онда смо у рају. Што више учествујемо у светим Тајнама, то смо више у вечном животу. Због тога нас је увек подсећао на Господње речи: “Који верује у Сина, има живот вечни” (Јов. 3,36).

К. Ј. – Шта је Старац говорио о нашој упокојеној браћи, која се налазе у победној Цркви?

Д. Г. – Говорио је да смо сви једно и да треба да се молимо и за живе и за покојне. Наглашавао је да не треба да кажемо: “Господе Исусе Христе, помилуј тог и тог”, или: “помилуј нас”, него: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”; наиме, пошто Црква Христова јесте једно Тело, речима “помилуј ме” обухваћени су и живи и упокојени. А ако се молитва не простире на све, онда није црквена.

Причао нам је, такође, да сваки пут кад би одлазио на освећена места (као што је Синајска гора, Пећина Откривења на острву Патмосу, или Јерусалим), обузимала су га неописива осећања. Увек је наглашавао да поједина места заиста јесу освећена, да су у стању нас да освете, и да је на њих изливена благодат Божија.

Стално је понављао да “Бог јесте све” и наглашавао да се без молитве ништа не може учинити. “Молитва је”, говорио је он, “мајка свих добара; довољно је да се увек обавља са смирењем, без имало егоизма, односно са љубављу према Христу.”

К. Ј. – Много Вам захваљујемо, оче Данило, за сву ову “ману” са неба коју сте нам, по својој доброти, даровали.

Д. Г. – Нека молитва старца Порфирија увек буде са нама; заблагодаримо Богу, Који нам је такав дар послао у двадесетом веку.

Архимандрит Јоаникије Коцонис

К. Ј. – Безбројни су дарови које је Свети Дух подарио старцу Порфирију, а преко блаженог Старца и савременом Јелинству, али и читавом васељенском Православљу. Ви, оче Јоаникије, спадате међу оне којима је дат благослов Божији да упознају старца Порфирија.

Арх. Ј. – Старац Порфирије је био савремени “старец” грчког Православља. Био је “харизматична” личност; благодатне дарове Светога Духа примио је врло рано.

Како ми је сам говорио, постоје два чиниоца који су му много помогли у животу и који су му пружили духовну благодат; један је, да употребим његове речи, “радосно послушање према мојим старцима”. “Говорили су ми, на пример: ‘Никита’ – то је било његово монашко име док је био у Кавсокаливији на Светој Гори – ‘потрчи доле у пристаниште и донеси врећу брашна’. И пре него што би Старац изрекао своју наредбу, ја бих већ потрчао у пристаниште, упртио бих врећу, и са радосним послушањем бих се вратио.”

Други чинилац била је непрекидна умносрдачна молитва: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме”. Непрекидно и трајно је упражњавао ову молитву.

Једном приликом Старац ми је рекао: “Чудим се зашто толики свет долази код мене. Ја не осећам да говорим нешто нарочито велико. Говорим само оно што ме тог часа Бог просветли да кажем”.

И само ово неколико речи довољно је да закључимо колико је он имао смирења. Није имао осећање да је говорио нешто велико. Зато он и пише у свом последњем писму: “Свет је о мени имао добро мишљење; сви су ме сматрали светим. Ја, међутим, осећам да сам најгрешнији човек на свету”.

Смирење, као што знате, представља истинску одлику човека који је заиста свет.

К. Ј. – Из Вашег искуства, оче Јоаникије, шта бисте нам могли изнети о дару предвиђања и прорицања који је поседовао старац Порфирије?

Арх. Ј. – Испричаћу вам један догађај којег се сећам.

Старца нисам био видео годинама. Био сам у Македонији; наиме, Бог је мене јадног и убогог удостојио да поставим темеље манастира Светог Григорија Паламе, који је касније подигнут.

Пошао сам, дакле, к Старцу да узмем благослов, и да мој узбуркани ум нађе мало мира, утехе и наде које је Старац увек давао душама својих посетилаца. Јер, пре свега, поседовао је огроман дар љубави, који се исказивао као утеха свим људима. Старац Порфирије је, могли бисмо рећи, био нека врста “утешитеља”.

Пошто сам, дакле, узео благослов, мало смо поразговарали; изненада, он ме погледа, па кроз осмех каже: “Реци ми шта си поставио испред манастира који се гради?”

“Шта сам поставио, Старче?”, упитах га. “Видим, видим”, одговори ми он. “Шта видите, Старче?” “Видим један велики крст.”

Заиста, на том месту смо поставили велики дрвени крст.

Блажени Старац је имао благодатни дар да “види” на велику даљину; да “види” места која су километрима удаљена и која никад није посетио нити је о њима слушао. Истовремено, поседовао је дар Светога Духа да продире у неизмерну дубину душе и да оно што је у њој скривено, истражује са чудесном лакоћом. Оно што је нама у том откривењу било натприродно, за њега је било сасвим природно, као да је посматрао својим телесним очима. Отац Порфирије је био право око Духа.

К. Ј. – Које корисне речи старца Порфирија највише памтите?

Арх. Ј. – Највише памтим речи које говоре о томе да треба да волимо Христа највише што можемо. “Ко воли Христа”, говорио је, “тај избегава грех.” Непрекидно је истицао значај љубави према Богу.

Са правом. Јер, као што вам је познато, може човек да живи врлински како би избегао пакао. То је прва категорија људи. У другу категорију спадају људи који настоје да не греше, са циљем да стекну плату од Бога и да задобију рај. Трећа и најузвишенија категорија је она коју је проповедао старац Порфирије: кад човек живи врлински зато што љуби Бога и не жели да ожалости Господа, Који “први заволи нас” (I Јов. 4,19). Ова љубав у души ствара рајско стање и представља почетак раја.

Старац је, такође, наглашавао да оно што му је много помогло јесте читање и изучавање – у складу са речима “истражујте и спознајте да сам ја Господ Бог” (Пс. 46,10) – химнографских и богослужбених текстова наше Цркве. Много је волео химне наше Цркве; допадало му се да их чита, рецитује и поје.

Црквене химне, те духовне ризнице Православља, на најбољи начин тумаче Свето Писмо, наше православно Предање, светоотачке текстове, догматику Цркве, и читаво богословље уопште.

Верујем да је старац Порфирије у себи поседовао и изражавао мистично богословље какво се превасходно налази код светог Максима Исповедника и код светог Исака Сирина.

Сећам се, сваки пут кад би свети Старац говорио о скиту Кавсокаливији на Светој Гори, осећао је посебну радост, спокој, духовно задовољство. Била му је то омиљена тема. Место погодно за молитвено тиховање, подвижнички оци његовог времена, колибе, пећине преподобних Отаца, Саборни храм, свето богослужење, подвизи, носталгична присећања на младићке године (био је врло млад кад је ступио на Свету Гору), сурова али и доброћудна природа – све то и многе друге неизрециве, неизразиве и скривене појединости живота у Христу – за Старца су представљали рајски врт и пре есхатолошког раја.

Кад нам је говорио о људима, о Богу, о љубави, о молитви, о васколикој творевини, старац Порфирије је говорио уз помоћ богословских критеријума иако је био оскудног школског образовања. Уистину је поседовао дар богословља, који извире из Живог, Умственог Извора, односно Светога Духа – а пре свега из мистичног богословља, одакле изниче философија по Христу. Он је био мистични богослов без световних студија; образовао се уз помоћ студија подвига, молитвеног тиховања, умносрдачне делатности. Говорио је: “Ступимо сви у земаљску несаздану Цркву, јер ако не ступимо у њу, нећемо ступити ни у небеску Цркву”. “Можемо се међусобно сјединити уколико водимо светотајински живот.”

Једном приликом разговарао сам са Старцем о извесним тешкоћама и неслози које су се због страсти зависти појавиле у односима међу сестрама монахињама. Старац ми је тад рекао да је та страст највећа од свих; код жена је врло изражена, и веома тешко ју је искоренити. Да би се велико зло зависти одстранило, потребно је да преовлада љубав.

Све ово, као и многе друге приче, којих се чак и не сећам – јер сам пропустио да их забележим указују на мистични доживљај и мистично виђење које је поседовао благословени Ава.

Монах Мојсеј Скит Светог Пантелејмона на Светој Гори

К. Ј. – Оче Мојсеје, читалац Ваших књига се лако може уверити у то да Вас заокупља тема бола и да сте се њоме озбиљно позабавили.

Старац Порфирије, кога сте Ви познавали, био је човек који је много боловао и много волео.

Мон. М. – Захваљујем Вам што ми дајете прилику да говорим о оцу Порфирију, који је заиста био старац бола и љубави. Захваљујем Вам, такође, што сте питање поставили на тај начин, јер понекад говоримо о неким чудесним догађајима из живота појединих врлинских људи, па смо тиме импресионирани, или задивљени, или усхићени, заборављајући да су они, да би доспели до таквог стања, водили дугу и тешку борбу, односно да су се предавали упорном и смиреном подвигу. Тај подвиг, наравно, није сам себи циљ – он је средство за постизање циља, а то је светост, обожење, благодатна причасност Богу.

Отац Порфирије је, уистину, био човек врлине. Са много пажње и опреза треба да говоримо о догађајима који украшавају његов живот; треба да говоримо без преувеличавања, без извртања чињеница, и да са великом одговорношћу и озбиљношћу износимо само оно што нам је добро познато.

Отац Порфирије беше доспео до високог ступња врлине. Доспео је дотле јер је задржао велику чистоту у свом животу. Доспео је дотле јер је био врло смирен. Доспео је дотле јер је био врло послушан. Живео је покрај строгих стараца у Кавсокаливији на Светој Гори све док га тешка болест није удаљила од вољене Свете Горе и довела у близину света, где је постао исцелитељ људи: лечио је њихове душевне болести и њихове грехе јер, био је веома добар духовник – али и њихове телесне слабости.

Имао је много љубави, која је првенствено извирала из његове љубави према Богу, јер је хришћанска љубав увек двојака: не можеш волети човека ако не волиш Бога, и не можеш волети Бога ако не волиш човека.

Тако се отац Порфирије, нарочито пред крај свог овоземаљског живота, у потпуности предао људима, којих је на десетине и стотине долазило к њему да их утеши својим саветима и својим даром провиђања, који Бог дарује чистим, светим људима.

Кад сам једном приликом, као болесник, и ја посетио Старца да бих добио његов благослов, рекао ми је тачно од чега болујем, иако су лекари много година безуспешно покушавали да успоставе исправну дијагнозу мог проблема. Па кад сам, вративши се од лекара, поново отишао код старца Порфирија, он ми рече: “Благодатни дар, чедо моје, није мој – он је Божији. Ја говорим оно што ми каже Бог, а не оно што каже мој ум, или машта, или знање, или моје могућности”.

У наставку исприча ми следећи догађај: – Пре неколико дана дође к мени један универзитетски професор и пожали се на проблем који има. Рекох му: “Господине професоре, те проблеме имате још из мајчине утробе”. Тада професор поче да плаче. Упитах га: “Зар да Ви, универзитетски професор, плачете?” Он ми одговори: “Имате право, Старче, али ове Ваше речи имају за мене врло дубок значај. Причала ми је моја мати да ју је мој отац, док је мене носила, ударао у стомак, тако да замало није побацила”. И отац Порфирије допуни своју причу: “Зар сам ја, дете моје, био у стомаку мајке овог професора? Бог ме просветљује да кажем то што кажем”.

Желео бих да поново нагласим да је отац Порфирије био врло смирен човек. Његово смирење било је толико велико да се, предвидевши своју кончину, удаљио од света како му не би указивали почасти, и поново је отишао у скит Кавсокаливију, где је и започео свој монашки подвиг. Ово представља још једну потврду богатства његовог срца, које је привукло благодат Божију да га обдари богатим благословима.

К. Ј. – “Зато, дакле, док имамо времена, чинимо добро свима, а особито својима по вери” (Гал. 6,10).

Монах Никодим Билалис, сабрат манастира Пантократора, житељ скита Капсале на Светој Гори

Мон. Н. – Имао сам велики благослов да проведем неколико часова са Старцем Порфиријем разговарајући о разним питањима. Од свега што сам том приликом чуо, желео бих да изнесем причу коју ми је блажени Старац испричао поводом тада актуелне теме свештеничког изгледа и ношења расе.

Док је старац Порфирије излазио из цркве Светог Константина на Омонији, приступи му један брачни пар са девојчицом: “Желимо да Вам поставимо само једно питање; нећемо Вас дуго задржавати”.

“Имамо ову девојчицу”, рече мушкарац, “а моја супруга јој упорно облачи панталоне. Ја то не прихватам, не одобравам. И тако смо дошли до великих несугласица. Одлучили смо, дакле, да пођемо код неког свештеника, код било ког свештеника, да му изнесемо свој проблем, па како нам он каже, тако ћемо поступити.”

Старац Порфирије им прво рече да проблем није једноставан. Потом им објасни да је тај проблем разрешен и у Светом Писму и у свештеним канонима. Решен је, међутим, и од стране природе, пошто жена није исте природе као мушкарац, односно и телесно и душевно се разликује од њега. Та разлика се истиче одевањем, јер је мушко тело саздано на један начин, а женско на други. Упути их на Пету књигу Мојсијеву (22,5), која забрањује мушкарцима да носе женску одећу, и женама да носе мушку одећу.

Затим им исприча следећи зачуђујући догађај, који први пут Вама преносим знајући да ћете га објавити.

Кад је, дакле, Старац служио као свештеник у црквици у Поликлиници, многи тамошњи лекари који су схватили да он располаже значајним даровима од Бога, изузетно су га поштовали и често су од њега тражили да се моли за успех неке тешке операције, или су га позивали на лекарска већања кад је било речи о тешким дијагнозама.

Тако су једног јутра лекари Поликлинике позвали блаженог Старца да им каже своје мишљење о једном необичном случају са којим су се срели. Наиме, млада жена је родила наказно дете које је на образу имало меланоидну израслину попут плавог патлиџана. Хтели су да чују његово мишљење о рођењу једног таквог детета. Старац затражи да види породиљу, па разговарајући са њом, сазнаде да се у њеном суседству, на Омонији, кретао један младић који је имао исто такво наказно лице као и беба која се родила у Поликлиници. Пошто је, дакле, живео у суседству, девојка га је често сретала и, наравно, веома га жалила. Кад се, међутим, удала и остала трудна, призор оног младића почне да је прогања као кошмар. Кад би га видела, размишљала је: “Мора да је за његову мајку страшно да има такво дете! Кад бих ја била на њеном месту, како бих то поднела?”

И управо те кошмарне мисли имале су утицаја на девојку у току њене трудноће, тако да се ембрион развијао у складу са тим, и на крају је родила детенце са наказним лицем налик на лице њеног младог суседа. Овакво објашњење дао је старац Порфирије, а са њим се сложише и лекари Поликлинике, као и сама дететова мајка.

Требало би, међутим, да се вратимо на онај пар који беше пришао блаженом Старцу да затражи савет у вези са тим да ли њихова девојчица треба да носи панталоне. Наводећи претходни случај, Старац је хтео да им на примеру покаже да мушка одећа психолошки утиче на женску природу, тако да се по много чему жена понаша као мушкарац, што је противно њеној природи. Наравно, то исто се дешава и у супротном случају, када дечаци или мушкарци носе женску одећу.

Старац Порфирије им је, свакако, ову тему подробније разложио уз помоћ њених психолошких и педагошких пројекција, да би им у закључку нагласио како није дозвољено да жене носе мушку одећу, нити мушкарци женску. Са тим закључком сагласио се и заинтересовани пар, јер је од овог, наизглед случајног, сусрета са Старцем стекао вишеструку духовну корист.

Један светогорски монах, мој пријатељ и сусед у Капсали, старац Мартинијан, дошао је са Свете Горе у Атину само да би се срео са старцем Порфиријем. Пореклом је био из Кипарисије, а као монах је најпре боравио у историјском манастиру Светог Саве Освећеног покрај Јерусалима.

Касније је, међутим, прешао на Свету Гору у Дохијар, да би коначно ступио у скит Капсалу.

Кад је стигао у Оропос, где је пребивао старац Порфирије, било је рано јутро; због тога монах не покуца на врата, нити се јави било коме, него седне да чека. Једног тренутка отвори се један прозор и једна од жена које су тамо живеле као искушенице код Старца, упита га: “Опростите, јесте ли Ви Светогорац?” “Да”, одговори он. Тад му она рече: “Старац је рекао да уђете”.

Он, запрепашћен јер никоме ништа не беше рекао, нити је икога видео од тренутка кад је стигао, пође код старца Порфирија. Између њих двојице разви се следећи разговор.

– Добродошао. Одакле долазиш?

– Са Свете Горе, Старче.

– Па зар ниси из манастира Светог Саве?

– Не, ја сам Светогорац.

– Зар ниси постао монах у манастиру Светог Саве?

– Јесам, Старче.

Тада му старац Порфирије откри да у манастиру Светог Саве постоји једна пећина – описао му је област и тачно место где се она налази – у којој се налазе мошти манастирских отаца, а која још не беше откривена. Описао му је и такве догађаје из његовог живота да је монах био ван себе од изненађења; питао се како је могуће да су старцу Порфирију познати толики детаљи из његовог живота, пошто се никад раније нису срели.

Следећи догађај тиче се једног мог рођака из Ксирокампа у Елеји. Преносим вам онако како ми је он сам испричао.

Мој рођак је желео да у свом селу подигне фарму. Претходно се посаветовао са Старцем и овај се сагласио са том идејом. Хтео је, дакле, да на свом имању најпре пронађе воду, те због тога оде код Старца да га упита за савет. Тада старац Порфирије, иако никад раније није био у његовом селу, стаде подробно да му описује његово имање; затим му укаже на једно одређено место где је требало бушити тло, и на којој тачно дубини ће пронаћи воду. Заиста, мој рођак нађе стручњаке за тај посао и поведе их на своје имање; тачно на оном месту на које је Старац указивао, они пронађоше воду.

Тај исти мој рођак испричао ми је и следећи догађај:

Возећи једном приликом некакав велики мотоцикл, он доживи саобраћајну несрећу. Налетео је на нешто и мотор га је одбацио врло далеко, но он, зачудо, остаде неповређен. Кад се увече касно, након несреће, вратио својој кући, он зачу звоњење телефона. Подигне он слушалицу и зачу глас старца Порфирија, који му каже: “Извукао си се, извукао си се! Прослави Бога”. Мој рођак је остао запањен.

К. Ј. – Колико ли је само људи Бог избавио посредовањем старца Порфирија! Како је то велики благослов у наше време!

Сведочанство П. П.

Старче, какав одговор дајете онима који Вас питају и траже од Вас објашњење за благодатне дарове којима Вас је Бог обдарио? Јер, и нас често питају о томе, па нам чак наводе познату народну изреку: “Нема пророка после Христа”.

Уместо непосредног одговора, старац Порфирије је саговорника упутио на седму главу старозаветне књиге Премудрости Соломонове, где у 27. стиху стоји следеће: “Поколењима се усељавајући у душе светих, пријатеље Божје и пророке ствара светодуховска благодат и енергија”.

Пошто стихови 1527. јасно говоре о занимљивом питању деловања Светога Духа кроз поједине личности које су носиоци благодати, у наставку ћемо их навести:

“А мени нека Бог да да говорим по уму и да се достојно сетим онога што ми је дато, јер Он је и Премудрост и водитељ и мудраца исправитељ. Јер у Његовој руци смо и ми и речи наше, свака разумност и делатности знање. Јер Он ми је дао истинско познање бића, да знам устројство света и дејство стихија, почетак и крај и средину времена, измене сунчевих повратака и промене годишњих доба, годишњи круг и положај звезда, природу животиња и нарави дивљих звери, струјања ветрова и људске помисли, разноликост биља и моћи корења. Спознах и оно што је скривено и што је јавно; јер ме научила Премудрост изумитељка свега.

Јер у њој је дух разума, свети, јединородни, многострани, танани, благољетни, светли, чисти, јасни, незлобиви, добротољубиви, продорни, неодољиви, добротворни, човекољубиви, тврди, крепки, безбрижни, свесилни, свевидећи и све духове прожимајући, умне, чисте, светанане. Јер Премудрост је покретљивија од сваког покрета, а прожима и прониче све и сва чистотом; јер она је дах Силе Божје и излив чисти Сведржитеља славе; зато се ње ништа нечисто не дотиче. Јер она је одбљесак светлости вечне и огледало чисто Божанског дејства и слика Његове доброте. Једна је она и све може, и обитавајући у себи самој – све обнавља и поколењима се усељавајући у душе светих, пријатеље Божје и пророке ствара.”

Разговарали смо и са једним атинским адвокатом који је читаву једну деценију одржавао везу са старцем Порфиријем. Кад смо затражили и његово сведочанство, био је веома вољан да нам упути писмо у коме је сажето изнео своје искуство.

“Током читавих десет година мог боравка покрај њега, био сам потпуно сигуран да све што сам учинио, па чак и што сам помишљао, све је то Старцу било познато. Исто осећање имам и сада, после његовог упокојења.”

И наставља у свом писму: “Иако је Старац осталим посетиоцима само давао благослов и они су одмах излазили, мене је, при нашем првом сусрету, задржао око четрдесет пет минута и поставио ми је много питања у вези са мојим послом и са мојим животом уопште. Из тог нашег сусрета остале су ми три незаборавне ствари. Прво: душевно усхићење и некаква необјашњива и непоновљива радост коју сам осетио у тренутку кад сам се нашао у његовој близини; била је то радост, односно трепет какав сам дотад осетио само једанпут у животу – кад сам се поклонио Пресветом Гробу Христовом у Јерусалиму. Друго: то што ми је у сећање вратио и догађаје из дечачког доба које сам био потпуно заборавио. Треће: кад сам му целивао руку да бих отишао, он ме је узео за обе руке и стао да их целива, рекавши да се веома обрадовао и да је наш сусрет био по вољи Божијој.

При многобројним сусретима и дугим разговорима, који су се настављали све до његовог упокојења, увек сам осећао исти унутарњи духовни спокој; био сам потпуно уверен у то да је поседовао божански благодатни дар да ме “види” и да има увид у све што се тиче мене где год се ја налазио.

Из мноштва таквих потврда навешћу један занимљив случај:

Крајем јануара, отприлике пре седам година, посетио сам Старца у његовој келији и рекао: “Опростите, Старче, што нисам долазио да Вам честитам празнике јер сам био у Лондону на једној врло важној судској расправи”. Старац неко време поћута, па ме упита: “Значи осигуравајуће друштво неће да плати надокнаду за брод који је потонуо?” Заиста, то је био предмет судске расправе у Лондону; међутим, ништа му раније нисам говорио о томе.

Приликом једног нашег другог сусрета, пошто смо најпре попричали о клијенткињи са којом сам га раније упознао, Старац ме упита: “Јесте ли коначно пронашли сеф?” Веома сам се изненадио, па га упитах: “Да ли Вас је моја клијенткиња посетила или Вам је телефонирала?” Он ми одговори: “Зашто? Зар је потребно да ми то сама исприча? Зар не знаш, бре, крштена душо, кад пожелим да те видим, макар да си и на другом крају света, ја видим шта ти чиниш!” Кад сам стигао кући, ја, попут неверног Томе, позовем своју клијенткињу телефоном и упитам је да ли је са Старцем разговарала о случају сефа, на шта ми она одговори одрично.

И последњи случај:

Било је то у фебруару или марту 1988. године, нешто после један час по поноћи; био сам у својој радној соби, где сам изучавао један заиста тужан и врло озбиљан правни предмет. Зазвонио је телефон; био је то старац Порфирије. “Опрости што зовем у ово доба”, вели ми он, “али видим да си затрпан папирима и да си веома забринут”. “Старче мој”, рекох, “благодарим Ти што си ме позвао. Но, како да не будем забринут кад је, осим материјалне стране, у опасности и мој морални лик?” На то ће Старац: “Умири се и не брини, јер ћеш иначе упропастити своје здравље. Са тим папирима и документима којима располажеш јесте да ћеш се намучити – али ће на крају ипак све изаћи на добро”.

Заиста, судски поступак везан за овај случај окончан је тек фебруара 1992. године, пошто сам ослобођен по свим тачкама оптужнице.

Сведочанство свештеника Георгија Хиотакиса

У Сфакији постоји изузетно леп крај коме се најлакше може прићи са јужних обала Крита, а назива се Франкокастело. Овај крај је нарочито привлачио пажњу старца Порфирија јер, како нам је открио, то је било “свето место, као место подвига некадашњих подвижника”. Свештеници Сфакије о овоме ништа нису знали и нико Старцу није говорио о историји овог места, коју је он сам “видео” умствено и светодуховски. Заиста, изучавајући историју тога краја, свештеници увидеше да је ту постојало мноштво подвижничких скитова. Старац је чак сматрао да би то место било погодно за оснивање центра за међународне сусрете младих.

* * *

У истом крају, недалеко од Франкокастела, у селу Свети Нектарије, старац Порфирије је имао и друго откривење у вези са једним селом које се налазило мало даље. Застали су, наиме, да се мало одморе у кући једног рођака оца Георгија; и док је домаћица припремала кафу, Старац се изненада окрене ка зиду и бројећи прстима десне руке, поче да говори: “Свети Јован, Свети Георгије, Господ Христос, Свети Антоније, Пресвета Богородица, Свети Никола…” Отац Георгије га упита: “Старче, шта то бројиш на зиду?” “Бројим, чедо моје”, узврати Старац, “цркве оног села”. Заиста, у правцу тог места на зиду налазило се то село, удаљено најмање четрдесетак километара, које никад нису посетили, нити је отац Георгије икада Старцу говорио о том селу и о његовим црквама. Биле су то управо оне цркве које је Старац умствено видео и набројао.

На путу ка парохији оца Георгија, старац Порфирије показа према веома удаљеној морској обали и рече: “Тамо тече река и постоји једна црква”. Заиста, постојали су и поток и црква, но нико Старцу није говорио о њима.

Сведочанство Т. А., теолога

Године 1982. Т. А. поведе к старцу Порфирију једног свог познаника од око четрдесет година, пошто је овај био “слуђен” – како је Старац обично говорио – од стране разних гуруа; чак је био доспео и до Индије. Т. А. га представи старцу Порфирију као свог пријатеља, не помињући његово име или било шта друго, него само рече да је “слуђен” хиндуизмом и да би желео да му Старац помогне. Старац га ослови по имену, и упита га за здравље његове жене и његово двоје деце.

Ово Старчево откривење уистину је потресло тог човека, те се он од срца исповедио, вративши се искрено православној вери.

Кад су одлазили од старца Порфирија, познаник се обрати Т. А.: “Ја сам стварно ожењен и имам двоје деце, али ништа ти о томе нисам рекао. Штавише, напустио сам жену и децу, и Старац је то познао”.

* * *

И многи други, углавном млади, “залуђени” источњачким религијама и разним сектама, прибегавали су старцу Порфирију и тражили његову помоћ. Кад би се исповедили, уз помоћ његових савета и његовог благослова (“закрстио” би их), бивали би излечени не само од душевних болести, него и од телесних. Многи од њих су пре тога прибегавали психијатрима, но нису наилазили на корист попут оне коју су налазили код старца Порфирија.

Сведочанство А. Т., патолога, Ксанти

Своје сведочанство А. Т. је изнео у писму од 28.7.1992; ево како оно гласи:

О оцу Порфирију чули смо од некадашњег световњака и асистента на Универзитету у Тракији, а садашњег свештеника и професора физике на истом Универзитету, оца Георгија Анагностопулоса. У октобру 1980. године посетили смо светог Оца у његовој скромној келији у Оропосу. Супруга и ја остали смо код њега око четрдесет пет минута. Пре него што бисмо му изнели неки свој лични проблем, Старац нам је наводио случајеве који су се дешавали разним безименим хришћанима, а ти њихови случајеви били су истоветни са нашим проблемима, тако да смо имали прилику да чујемо њихова решења и одговоре које смо тражили.

Кад смо устали да пођемо, свети Старац, уз светитељски, радостан, нежан, отачки осмех, узе руку моје жене ухвативши је управо за оно место где је осећала бол који нисмо поменули, нити смо имали намеру да га поменемо, јер смо га лечили медицински и уз помоћ лекова. Кад је Старац додирнуо њену руку, она је осетила како јој се читавим телом разлива некаква топлота и како је обузима нешто попут вртоглавице, но одмах затим јој је било лакше, а бол је изненада нестао. Тад моја супруга, ганута и са сузама у очима, рече: “Оче, зар сте и то знали?” Отада, наравно, више није узимала лекове нити је одлазила код ортопеда.

Благодаримо Богу што нам је и у наше дане даровао богоносне Оце. Захваљујемо брижном оцу Порфирију, који нам је, одлазећи са овога света, обећао: “Молићу се за вас и за вашу децу”. Нека његов благослов буде са нама.

Николај Сотиропулос, теолог

Пре него што сам га упознао, доста сам слушао о њему, но сматрао сам то претеривањима. Једног дана позове ме телефоном један колега теолог и филолог који је увек био неповерљив према тим темама и који је био врло рационалан и схоластичан.

Изненадио сам се кад сам чуо како ми узбуђено и усхићено говори: “Открио сам једног чудесног и предивног Старца са изобилним даровима Светога Духа и са задивљујућим виђењима. Уверили смо се у њих и ја лично и група колега професора који смо га посетили. Треба свакако да га упознаш. Много ће нам помоћи у духовном животу”.

“Пошто ти тако кажеш, онда верујем”, рекох му, “јер си ти неповерљив и рационалан. И сам сам био резервисан и сматрао сам претеривањем све што су ми о њему говорили; но, сад кад ти то кажеш, онда верујем.”

Још истог дана пошли смо код старца Порфирија, са којим смо се упутили у Халкиду. Тамо сам видео прво чудо.

У једној камп-приколици у којој су пребивали неки француски туристи, плинску боцу захвати пожар. Старац Порфирије је видео овај догађај уз помоћ благодатног дара натприродног знања, јер се боца није могла спазити пошто је била унутар приколице. “Запалила се плинска боца”, рече Старац изненада. И одмах поче да се моли да боца не експлодира. Тада угледасмо ватру у приколици и видесмо како неко избацује огромну плинску боцу која беше обухваћена пламеном.

Испричаћу вам неке догађаје чији сам био сведок, а и неке друге што су мени испричали рођаци или пријатељи које сам ја, због разних њихових проблема, одводио код старца Порфирија.

Још од младалачког доба Старац је поседовао благодатни дар Светога Духа. Даром провиђања видео је тела и душе, видео је болести, видео је сагрешења, врлине, проблеме, психолошка стања. Од њега ништа ниси могао сакрити.

Једном приликом разболео сам се и трпео ужасне болове. Док сам имао те тегобе, разговарао сам телефоном са Старцем. Кад сам оздравио, пошао сам да му се захвалим.

Упитао ме је да ли ме још увек боли. Мало ме је, додуше, болело, но у поређењу са ужасним боловима које сам претрпео, то мало бола сматрао сам ништавним. Тако му и одговорих.

“Не боли те?”, упита он по други пут. “Не боли”, понових. “А овде, у овом делу”, рече он показујући на одређен део мога тела, “зар те не боли мало?” “Да, боли”, одговорих. Насмешивши се, он ми тад рече: “Па зашто не кажеш?”

Другом приликом, кад сам опет имао болове, он ме упита: “Овде, на овом месту, зар те не боли?” Кад сам му одговорио потврдно, он ме посаветова шта да чиним да бол умине; тако је и било.

Старац је, као што већ рекох, видео у дубину све – тела, душе, мисли – све. Једнога дана, дошавши Старцу, затекох код њега неке жене и девојке које су такође дошле да га посете. Биле су, међутим, непристојно одевене. Старац Порфирије је с њима разговарао о разним духовним питањима, али при том није упутио никакву примедбу о њиховом изгледу.

Ја сам, признајем, у себи негодовао против ових жена и девојака зато што су се у таквом издању појавиле пред тако светим Старцем. А истини за вољу, био сам саблажњен и тиме што их старац Порфирије ни једном речју није опоменуо. Пошто оне отидоше, Старац уз осмех рече: “Господине Нико, ја нисам строг као ти”. Ја сам, наравно, одмах разумео да је он ухватио моју мисао и схватио да сам се саблазнио. Ипак га упитах: “Зашто ми то кажете, Старче?” Он ми одговори: “Ето, дошле су ове девојке овамо обучене непристојно, а ја им нисам скренуо пажњу на то. Моја је тактика друкчија. Јер, чак и да сам им ишта рекао о њиховом изгледу, оне ме не би послушале пошто немају веру у Христа. Стога покушавам најпре да их приведем вери у Христа. Онда ће већ и саме схватити своју погрешку и исправити се”.

Довео сам код старца Порфирија свог брата, који је по занимању правник. Старац га задржи покрај себе читавих пола сата говорећи му о разним стварима. Кад изађе напоље, мој брат задивљено и преусхићено рече: “Какав је само човек тај отац Порфирије! Причао ми је о свему – чак и о мојим тајнама које су познате само Богу и мени”.

Други пут одвео сам код Старца свог нећака, студента права. Био је врло, врло раздражљив. Чим га је старац Порфирије видео – очима своје душе, јер тада већ беше изгубио свој физички вид – рекао је: “Ти си тај Коста бунтовник”. И извршио је потпуну анализу његовог психолошког стања.

Најупечатљивији тренутак био је кад га је упитао да ли га је обузимала меланхолија. “Да, Старче”, одговори Коста. Тад му старац Порфирије рече: “Меланхолија те обузима зато што си слуђен у души јер ниси разрешио проблем вере. А кад си меланхоличан, онда кажеш: ,Да ли, уопште, треба живети или не?’“ Заиста, младић је често понављао те речи. Често је уздисао и говорио: “Да ли, уопште, треба живети или не?”

Једном приликом довео сам блаженом Старцу управника једне банке. Старац Порфирије му је говорио о њему и о његовој породици; кад је изашао из келије, рекао је дословно: “Старац ме је читавог разложио; растурио ме је на саставне делове. Ништа се не може сакрити од очију његове душе”.

Старац Порфирије је поседовао благодатни дар натприродног познавања невероватних ствари. Док је, на пример, путовао аутомобилом и пролазио покрај разних места, говорио би: “Овде је закопан један антички град”, или: “Овде куда сад пролазимо, сахрањен је један светитељ”.

Иако је похађао само најниже разреде основне школе, разговарао је са научницима – посећивали су га многи научници – и то уз помоћ конкретне терминологије својствене одређеним наукама. Са лекарима је разговарао медицинском терминологијом, са биолозима терминологијом биологије, са астрономима језиком астрономије, са хемичарима је разговарао о хемијским једињењима… Невероватне ствари; заиста, невероватне.

Једног дана разговарао сам усхићено са својим познаником о једној студенткињи теологије којој смо се дивили због њеног духовног напретка, због њене ревности, због одушевљења које је показивала и због марљивости која ју је красила. Закључили смо да ће се развити у значајну мисионарску личност.

Старац Порфирије на то климну главом, уздахну, па нам рече: “Тако ви кажете, но ја не делим ваше мишљење. Ја у дубини видим неке друге ствари. Дешавају се страшне промене у души те девојке, и ускоро ће она одбацити све: и теологију, и побожност, и постаће световнија од световних девојака”.

Било нам је, истина, тешко да поверујемо у тако нешто. Недуго затим, нажалост, та девојка се толико променила да је заиста постала непрепознатљива – ни по чему није подсећала на ону пређашњу девојку.

Својим духовним очима Старац је видео рат у Персијском заливу. Рекао ми је: “Чедо моје, видим да је рат неизбежан. Видим велико крвопролиће; плачем и ридам због тога”. При том су му из очију лиле сузе.

Кад је рат био на врхунцу, рекао је: “Сад се припремају да склопе мир”. Но, следећег дана започеше операције копнених снага, а један међу нама који беше чуо да је Старац говорио о миру, рече како је отац Порфирије овога пута “промашио”. На то му други одговори: “Старац Порфирије не промашује. То што је рекао, то ће се и догодити”. И заиста, ускоро склопише мир.

К. Ј. – Господине Сотиропулос, на почетку своје беседе говорили сте о благодатном дару излечења који је поседовао старац Порфирије. Можете ли нам навести неки конкретан пример?

Н. С. – Испричаћу вам, најпре, случај са једним мојим сарадником који је заједно са мном посећивао Старца.

“Видим нешто овде, на овом делу главе”, рекао му је Старац. “Не осећам баш ништа, Старче”, узврати он. “Добро, добро. Ја, ипак, нешто видим”, био је упоран Старац.

Четири године касније, на том месту појави се злоћудан тумор. Поново смо отишли код старца Порфирија да га посаветује да ли операцији треба да се подвргне у Грчкој или у иностранству. Старац га закрсти, па му рече: “Ако си вољан, и у Грчкој се можеш оперисати, и бићеш добро”.

Извршена је операција, и овај човек падне у кому читавих седамнаест дана. Његова деца, замислите, нису могла да одлазе да га виде. “Не можемо да гледамо нашег оца мртвог”, говорили су. Јер, заиста се није разликовао од мртваца.

Били смо потресени због таквог његовог стања пошто су нам, на концу, и лекари саопштили да не могу ништа да учине за њега, и да он полако умире. Рекли смо старцу Порфирију: “Ви сте говорили да ће му бити добро, а он је сад несахрањени мртвац”. Старац Порфирије се насмеши, па нам рече на себи својствен начин: “Добро, добро. Помолите се и ви, помолите се”. Заиста, човек оздрави и сад је сасвим добро.

Једна наша сарадница је имала рак у врло одмаклом стадијуму. Поведох је к Старцу, он је закрсти, неко време се мољаху заједно, и на крају он јој рече да ће јој бити добро.

Неколико дана касније, она оде у болницу на преглед, и лекари остану пренеражени: “Шта се десило са Вама? Зар су наши апарати толико дуго грешили? Јесмо ли ми погрешили у постављању дијагноза? Где је нестао рак који сте имали? Сад немате ништа. Потпуно сте здрави”.

Наша сарадница им тада објасни да није било никакве грешке, него да је ишла код старца Порфирија и да се десило чудо. И сами лекари у болници били су веома узбуђени и задивљени.

Телефонирала ми је једна познаница из Канаде. Њеном детету се појавио рак у глави. “Ти”, каже ми она, “познајеш неког светог подвижника. Пођи, молим те, код њега и замоли га да се помоли Богу да моје дете оздрави”.

Пођем код старца Порфирија и испричам му за дете. Он га са толике удаљености закрсти – и дете оздрави.

Старац Порфирије је поседовао велику ширину духа. “Апостол Павле и блажени Златоуст”, говорио је он, “на савршен начин изражавају хришћанство.”

Веома је волео Јеванђеље. Како ми је сам причао, као дечак на Светој Гори учио је наизуст читаве одељке Јеванђеља, и трчећи по брдима и шумарцима, гласно их је рецитовао уз неописиву радост.

“У Цркви је спасење”, увек би нам говорио. “Ко је члан Цркве, тај се не плаши друге смрти; нема смрти за онога ко се налази унутар Цркве Христове. Наше Православље је савршено; нема у њему ништа несавршено.

Једном приликом посете Старца неки странци, јер се глас о њему ширио и у иностранству. Желели су да из његових уста чују неку духовну поуку, но он ништа није говорио. Прошло је доста времена, а Старац је и даље ћутао.

Посетиоци му онда објаснише да су дошли издалека да га виде и да им он каже неку духовну поуку ради њихове користи. Старац тада прекиде своје ћутање, па им рече: “Жалостим се и уздишем, јер нисам заволео Бога колико треба”.

Осим љубави, Старац је поседовао и веома велико смирење.

Једног дана ми је рекао: “Хоћу да те бијем”. “Зашто, Старче?”, упитах га. “Зато што говориш о мојој личности, о мојим благодатним даровима. Не желим да о томе говориш. Све то Бог ми је подарио не би ли ме тиме гануо, па да постанем добар. Ја се, чедо моје, плашим дана Суда; можда ћу рећи: ,Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили?’ (Мат. 7,22), а Господ ће ми рећи: ,Иди од мене, ја те не познајем’.”

И само старац Порфирије би био довољан и предовољан да покаже да је хришћанство истинито, а да Христос јесте истинити Бог, Који је све ове чудесне благодатне дарове дао блаженом старцу Порфирију.

Панајотис Сотирхос

К. Ј. – Господине Сотирхос, имали сте срећу да познајете старца Порфирија. Молили бисмо Вас да нам причате о његовој личности и његовој светости.

П. С. – Старац Порфирије је био преподобни монах великих и узвишених размера, истински светитељ. Сви који су имали срећу да га изблиза упознају, могли су да виде ту светост, која се показивала и у његовом ћутању, и у његовим речима, и у његовим делима.

Бог нам је већ показао знаке светости старца Порфирија не само док је он био на земљи, него и одмах после његовог престављења.

Изнећу следеће сведочанство.

Овде у Атини живео је један врло образован човек, духовно дете старца Порфирија. Током читавог низа година он је одлазио код Старца, или би му телефонирао, тражећи савет у вези са сваким проблемом који је имао. Оних дана кад се Старац упокојио, он је био у иностранству и тако није био обавештен о његовом упокојењу

Кад се вратио у Атину, нашао се пред једним породичним проблемом и пожелео је да се, као и увек, посаветује са Старцем. Он узме телефон, окрене број који је био у Старчевој келији… и са друге стране јави му се сам старац Порфирије.

Пошто је поздравио Старца и затражио благослов, испричао је свој проблем и затражио његов савет. Старац Порфирије му рече шта треба да чини, а шта да избегава. Тад му овај човек захвали и рече: “Доћи ћу, Старче, да Вас видим чим будем могао”. Старац Порфирије му каже: “Немој ме више позивати телефоном, јер сам умро”.

К. Ј. – Духовно зрачење старца Порфирија било је толико велико и толико значајно да је мало и незнатно све што би човек о њему рекао.

П. С. – Основне Старчеве одлике биле су велико смирење, велика чедност и велика молитва. Овај триптих је тачно изображавао његов светитељски лик, како смо и наследили од нашег православног Предања.

К. Ј. – Задивљујући је био његов дар правилног расуђивања, тако да је сваком ко је у невољи могао да помогне да начини неколико корака напред. Он је собом увек представљао принос, службу и служење другима.

П. С. – Један његов благодатни дар употпуњавао је други, јер је Старац поседовао многе дарове

Красила га је безгранична дуготрпељивост и духовно милосрђе према свој својој духовној деци, али и према сваком посетиоцу. Хиљаде људи је долазило и посећивало га у његовом манастиру.

Подвизавао се више од седамдесет година. Од најранијег детињства па све до дубоке старости, непрекидно се подвизавао и борио и за себе и за добробит своје духовне деце. Зато га је Бог наградио толико бројним и толико богатим благодатним даровима, као што су, између осталих, дар прозорљивости, предвиђања, прорицања и, пре свега, његова чудотворна молитва. Познато је да је излечио многе који су патили чак и од најозбиљнијих болести.

Занимљиво је да су и многи научници долазили да приме савет од њега: или пре одласка на неки научни скуп, или, кад су у питању лекари, пре него што приступе некој тежој операцији, или, ако су у питању научници неких других струка, пре него што донесу неку тешку одлуку.

К. Ј. – Очи старца Порфирија виделе су оно што ми други нисмо могли видети.

П. С. – Старцу Порфирију су били познати детаљи и времена и простора. Невероватно је у којој мери је видео ствари, лица и догађаје који су се десили у прошлости, који се дешавају у садашњости, и који ће се десити у будућности.

Познато Вам је, верујем, да је видео и продор Турака на Кипар.

К. Ј. – Да.

П. С. – Оног страшног јутра, у праскозорје 20. јула 1974. године, устао је и пробудио и своју сабраћу. “Овог часа”, рекао им је, “Турци ступају на Кипар.”

К. Ј. – Показао им је тачно чак и места на која су се Турци у том часу искрцали.

П. С. – Једном приликом, заједно са троје своје духовне деце, старац Порфирије се упути у један манастир да одслужи вечерње.

Најпре су намеравали да оду пешке. Но, пошто су доста препешачили и пошто је Старац био уморан, а манастир је још био далеко, науме да пронађу неко превозно средство.

Тог тренутка у даљини се укаже један такси. Тада Старчеви сапутници – сва тројица мирјани, а не клирици – предложише да дају некакав знак да се такси заустави како би питали возача може ли да их повезе до манастира. “Не бојте се”, рече им Старац, “возач ће се сам зауставити. Али, кад уђемо у такси, нека се нико не обраћа возачу; само ћу ја разговарати са њим.”

Тако је и било. Возач заустави такси иако му нису дали никакав знак; кад су ушли, отац Порфирије рече возачу куда да их вози.

Тек што су пошли, возач поче да напада свештенство и да га оптужује за многе ствари. Сваки пут кад би нешто рекао, обраћао се тројици мирјана, који су седели на задњем седишту: “Зар није тако, људи? Шта ви кажете?” Они, међутим, по Старчевом захтеву, нису проговарали ни речи.

Видевши да ови не одговарају, возач се окрену према старцу Порфирију и рече: “Зар није тако, попе? Шта ти кажеш? Је л’ истина све то што новине пишу?”

Старац му тада рече: “Чедо моје, испричаћу ти једну причу. Испричаћу ти је само једанпут други пут неће бити потребно”.

И он започне своју причу: “Био један човек из тог и тог места (Старац је навео место); код њега у суседству живео је човек који је имао велико имање. Једне ноћи, он га убије и закопа. Касније, уз помоћ фалсификованих папира, он присвоји и суседово имање и прода га. Знаш ли шта је купио тим новцем од продатог имања? Купио је такси”.

Чувши ову причу, возач је био толико потресен да је зауставио ауто украј пута и повикао: “Ништа не говори, оче! Ово знамо само ја и ти”.

“Зна и Бог”, одговори старац Порфирије. “Он ми је то рекао, да бих ја рекао теби. Старај се одсад да промениш свој живот.”

К. Ј. – Значи, господине Сотирхос, старац Порфирије је, уз помоћ свог благодатног дара прозорљивости, видео да је таксиста починио оно убиство.

П. С. – Управо тако.

Један човек, духовно чедо старца Порфирија, који живи у Јужној Африци, позове га једног дана да би затражио савет за неки свој озбиљан проблем.

Док су разговарали телефоном, Старац га упита: “Како је тамо? Је л’ киша престала, или још увек пада?” Замислите, налазећи се у Грчкој, Старац је знао да је у Јужној Африци тог дана падала киша.

Тај који је телефонирао, знао је за Старчев дар прозорљивости, предвиђања и за многе друге његове дарове; кад су завршили разговор, он му рече: “Старче, овде је са мном и један мој пријатељ; он би, такође, желео да разговара са Вама и да узме од Вас благослов”.

Пријатељ узме телефонску слушалицу и чује Старца како говори: “Добро вече, чедо моје”, и ослови га по имену. Овај остаде запањен. Одмах затим Старац га упита: “Како су твоје четири кћери?” Па настави: “Обрати пажњу на најстарију међу њима, јер има проблема и може нешто погрешно учинити”.

Старцу су долазили људи не само из Грчке, већ из читавог света – па чак из Јапана. Долазили су и износили своје проблеме, своје немире, и све друго што су имали у себи. И он је свима помагао са много љубави, смирења, кроткости и молитве пре свега молитве.

К. Ј. – Сваки пут кад сам сретао старца Порфирија, осећао сам да разговор са њим представља духовну гозбу. Оно што је на мене остављало велики утисак, била је слобода коју је давао свом саговорнику. У његовој личности видео сам отеловљену читаву слободу Православља.

П. С. – Старац Порфирије никога није приморавао да чини било шта што би укидало његову слободу. Стога није желео ни ми да ниподаштавамо друге људе, него да их поштујемо. Имајући у себи такву светост, гледао је на људе око себе са бескрајним саосећањем.

Његова најзначајнија одлика била је то што је свакога примао. Примао је и агностике и атеисте; примао је и гуруе, не осуђујући никога због његове идеологије. Свима је, међутим, наглашавао да се истина налази у Христу и православној вери.

Старац никога није осуђивао; свакога је, међутим, освајао. Поседовао је дар да преобраћа људе.

Навешћу вам пример једне француске професорке која је, чувши за Старчев дар прозорљивости, пожелела да га искуша.

Нешто раније, она је била на једном симпозијуму на тему гуруа који се одржао у Јапану. Дошавши, дакле, код Старца, она му није поменула да је учествовала у раду тог симпозијума.

Као и увек, старац Порфирије пусти да се разговор одвија слободно. Говорио је о ономе што је Францускиња желела; једног тренутка разговор се поведе о гуруима. Старац јој тад рече: “На оном симпозијуму на коме сте учествовали пре извесног времена, поред Вас је седео један господин; зар Вам он није рекао ништа на тему о којој ме сад питате?” И наведе јој име тог господина, који је био хришћанин.

Францускиња је имала осећај да ју је гром погодио. Јер, заиста, са тим човеком, кога је Старац поменуо, разговарала је о питању које је она поставила Старцу. Тада је схватила да је старац Порфирије просвећен од Бога.

Саветовао је да бирамо благе речи како бисмо неком нешто саопштили, тако да изостане елемент супротстављања или полемике.

Силно оружје у борби за спасење свију нас јесте благост. Милост коју Бог излива на све нас треба и ми, са своје стране, да пројављујемо заузврат према ближњима.

Ја сам лично убеђен да је овде реч о истинском светитељу наших дана. Желео бих само једно: да ово моје убеђење, које је истовремено и убеђење хиљада људи, прихвати читава Црква како би старац Порфирије и званично био признат за светитеља, јер су нам потребни такви узори.

Н. Н., теолог

Са циљем да се сусретнем са оцем Порфиријем, нашао сам се у црквици Светог Герасима у Атинској поликлиници. Тада сам први пут видео оца Порфирија, али и доживео на светој Литургији.

Велики утисак на мене оставио је његов блистави лик. Наравно, он је увек био светао, лице му је блистало, али током свете Литургије на њему је било нешто чудесно. Имао сам утисак да је природно то што сам видео, јер то је био мој први сусрет са њим. Друго што је на мене оставило нарочит утисак, био је начин на који је Старац изговарао молитве и узвикивао возгласе. Чинило се као да је разговарао са неким ко је био пред њим, ко га је посматрао.

Треба да признам да првих година нашег познанства многе ствари нисам схватао зато што смо на Богословском факултету навикли да светитељи припадају само прошлим временима. Нисам, дакле, могао да замислим да се покрај мене налази светитељ.

Доста година касније, кад сам га боље разумевао, упитах га једног дана: “Старче, толико година Вас познајем, толике ствари сте ми рекли, толико догађаја се збило, али нисам могао све да схватим у правом смислу. Зашто ми о томе нисте говорили, пошто сте ме толико много волели и пошто сте ме толико саветовали?” Његов одговор је био следећи: “Ниси могао то да поднесеш. Сад кад можеш, сад ти говорим”.

Октобра 1990. године, због разних својих проблема, запао сам у рђаво духовно стање и поднео сам несносна искушења.

Пошто нисам имао снаге ни да се помолим Богу – била је то необична ствар – ограничио сам се на то да неколико дана, уместо друге молитве, говорим: “Боже, ја сам грешан, немам начина да разговарам са Тобом”.

Сећао сам се Старца, који ми је много пута говорио: “Знаш ли, Никосе, колико је то велики дар што нам је Бог дао право да Му се обраћамо сваког часа и сваког трена; и у било каквом положају да се налазимо, Он ће нас услишити! То је највећа част коју имамо. Због тога треба да љубимо Бога”.

Налазећи се, дакле, у таквом духовном стању, пођох заједно са своја три пријатеља да се видим са старцем Порфиријем. Најпре код њега уђоше моји пријатељи, а на послетку уђем и ја.

Тек што сам ушао, Старац ми вели: “Седи, грешниче”. Чим је то изговорио, схватио сам да је он све време пратио стање кроз које сам пролазио.

И тако, пружен на кревету, слабашан, са многобројним болестима које су га мучиле, нашао је снаге да се усправи и тобоже љутито каже ми: “Реци, Никосе, и нешто друго осим што све време понављаш: ја сам грешан, ја сам грешан!” И настави као да је љут: “Реци нешто друго Богу. Помоли се! Зар не схваташ да је то искушење коме не можеш да се супротставиш?”

Док смо излазили, један од пријатеља са којима сам дошао у посету Старцу и коме сам поверио шта ми је Старац рекао, исприча да је Старац њему исправио једну реч у молитви коју је он тајно изговарао. Рекао му је: “Бре, Јани, ову реч не изговарај тако, него овако”.

Испричаћу вам још једно искуство у вези са овим светим човеком.

Једна моја познаница се заручи са својим младићем. Нешто касније, између ње и њеног вереника појаве се несугласице. И девојка и њена мајка, која је знала шта се збива, скривале су то од девојчиног оца. У једном тренутку чак је изгледало да ће се заруке раскинути.

Једно поподне старац Порфирије је телефонирао мојој кући. У том тренутку ја нисам био код куће, па Старац рече мојој жени да дођем к њему што је могуће пре.

Заиста, ја се одмах упутим Старцу; тек што сам ушао, он поче да ми говори о девојчином веренику, да ми описује његов карактер и да ми говори како је он добар младић. Пошто нисам имао појма о несугласицама које је девојка имала са својим вереником, нисам схватао зашто ми је Старац то говорио. Упитао сам га: “Зашто ми о томе говорите, Старче? Шта се дешава?”

Он ми одговори: “Девојчини родитељи су егоисти и родили су егоисткињу. И уместо да чини оно што треба пред Богом, она о свему расуђује по световним мерилима и због тога неке ствари није схватила. И сад је спремна да раскине своју веридбу. Можда се њен вереник мало и повео за својом породицом, али он је добар младић”.

Вративши се кући, позовем девојку и њену мајку, кажем им шта ми је рекао старац Порфирије и замолим их да сутра ујутру обе пођу и поразговарају са њим. Оне, заиста, тако и учине. Ствар беше доведена у ред: девојка се удала и врло лепо живи са својим мужем и децом.

Такав је био старац Порфирије, коме толико много дугујем. Отишао је са земље. Па ипак – у то чврсто верујем – увек нас прати и укрепљује.

Андреас Тилиридис, доктор философије, теолог, писац (сада епископ Рируте у Кенији, Г. Макарије)

К. Ј. – Господин Андреас Тилиридис, са Кипра, управник је Богословске школе “Архиепископ Макарије Трећи” у Најробију у Кенији. Током последњих петнаест година, имао је заиста велики благослов Божији да се много пута сретне са старцем Порфиријем. У овом кратком разговору он ће нам изнети нека од својих драгоцених искустава.

Старац Порфирије је представљао читав један свет; био је то преподобни лик, преиспуњен светошћу и многим благодатним даровима Светога Духа.

А. Т. – Заиста, он је био извор душевног спокојства. Био је мудар учитељ, и свако ко га је упознао, осећао је да је старац Порфирије био човек умносрдачне молитве. И сам заробљен божанским еросом, хтео је да га преда свима који су га посећивали. Љубио је Бога свом својом душом, пошто се сам уверио да једино та љубав води ка спасењу.

Разговор са старцем Порфиријем имао је нарочит значај за сваког његовог саговорника. Измерио је пулс – то је прави израз – свакоме од нас; у то сам се уверио на основу својих сусрета са њим. За свакога од нас Старац је имао другачији “рецепт”.

Запањујуће је било то да му је било познато све што је заокупљало саговорника. Знао је и оне ствари о којима му никада ниси говорио. И увек је давао одговарајући “рецепт”, кроз који си долазио до решења.

Већ сам добро познавао Старца кад сам одлучио да затражим његово мишљење о разним проблемима који су ме заокупљали, о неким својим сумњама и о недоумицама чему да се посветим у животу.

Припремио сам шта ћу говорити и разврстао сва питања која сам намеравао да му поставим.

Дошао сам, дакле, и сео покрај њега; пре него што сам било шта изустио, он поче да набраја сва питања управо оним редом којим сам ја намеравао да их изнесем.

Ја сам, наравно, био изван себе. Остао сам запањен и нисам знао шта да кажем. Знао је све, сваку ствар која ме је заокупљала и сваки детаљ у вези са тим. Захваљујући Старцу, успео сам да надвладам тешкоће, и донео сам одлуку да останем на свом месту у Африци.

К. Ј. – Да тамо наставите свој велики мисионарски рад?

А. Т. – Све време нашег разговора осећао сам да из њега зрачи нарочит оптимизам, нада и радост. Отада па све до данас – знате, у Африци је живот веома тежак, и нису у питању тешкоће друге врсте, у питању су и разне болести које тамо владају – у себи осећам неку бесконачну радост, неку раздраганост која ми се често чини необјашњивом. Сигуран сам да је у питању његова молитва, која ми помаже да останем и наставим свој рад у Африци.

Старац Порфирије је желео, и у томе успевао, да све своје одушевљење пренесе на свог саговорника. Рецепти које је давао – његове личне савете сам заиста доживљавао као рецепте – долазили су од истинског лекара душе и тела јер су, заправо, долазили од Самога Бога.

К. Ј. – Све то показује да је старац Порфирије имао Духа Светога у себи.

А. Т. – Да, заиста је у њему била присутна благодат Светога Духа. То објашњава зашто је могао свима да помогне, показујући свакоме понаособ одговарајући правац. Његове речи су биле речи живота за свакога ко је тражио његов савет. Није било случаја да неко дође код њега а да му он није пружио одговарајући лек.

Старац Порфирије је, нарочито кад су били у питању млади, изразито инсистирао на раду. Није подносио да неко буде беспослен, незаинтересован или непажљив. На ово је обраћао веома велику пажњу. Сматрао је да људи треба да буду активни и креативни.

Увек је проповедао потребу за вером и за стрпљењем. Ово је увек понављао без обзира на проблем који би му саговорник излагао. Увек је говорио о вери и о стрпљењу, које хришћани треба да имају у сваком тренутку свог живота ма колико он био тежак.

Пролазак старца Порфирија кроз овај наш земаљски свет представљао је дар Божији људима нашег времена.

X.Х.

X.Х. – Старца Порфирија сам први пут срела 1981. године.

Као што знате, код њега је увек било много света који је чекао да буде примљен, и ја сам уважавала то што је увек био уморан и врло често болестан.

Први пут, дакле, кад сам имала прилику да разговарам са њим, имала сам жељу да стално понављам оно што су рекле Мироносице: “Видела сам Господа”.

Толико једноставности, толико љубави, толико слободе и толико мудрости сабране у једној личности! Старац Порфирије је волео читав свет.

Но, оно што је уистину било чудесно, јесте његова истанчаност. У сваком тренутку знао је шта треба да каже свакоме понаособ, у зависности од тога колико је саговорник тог тренутка био спреман да прими. Кад би видео да нисмо спремни да примимо то што је желео да нам каже, говорио би само мало и додао: “Добро, разговараћемо опет”.

Кад је умро мој супруг, наши синови Димитрије и Константин имали су један дванаест, а други десет година; као што можете и замислити, губитак оца су поднели врло тешко. Старац је гледао у дубину њихових душа и говорио је: “Повређени су, рањени су”. Истовремено, много ми је помогао, нарочито кад је у питању мој старији син, коме је губитак оца нанео већу повреду. Саветовао ми је да се према њему односим са великом кроткошћу и љубављу.

Говорио ми је: “Не обраћај пажњу на то како дечко реагује или на то што ружно говори. Он то, заправо, и не жели; не може другачије да чини у том часу, али се касније каје. Кад се, међутим, ми љутимо, тад се поистовећујемо са жељом ђавола и на тај начин сви заједно ступамо у његов круг”.

Увек ми је наглашавао: “Постоји један начин да немамо проблема са децом: да водимо свети живот. Будите свети, и нећете имати никаквих проблема са својом децом”.

К. Ј. – Јесте ли га питали на који начин да постанемо свети?

Х. X. – Наравно. Његов одговор је био: “Врло једноставно: када дође благодат Божија”. А кад сам га упитала како долази благодат Божија, одговорио ми је: “Кроз смирење и молитву. Но, и наша молитва треба да буде снажна и жива. Кад се молимо са вером и поверењем, увек ћемо имати успеха”.

Говорио ми је: “Немој да вршиш притисак на своју децу. Оно што желиш да кажеш, реци својом молитвом. Деца не слушају ушима, него само онда када дође божанска благодат, која их просветљује, и тек тада чују оно што желимо да им кажемо. Кад хоћеш нешто да кажеш својој деци, кажи то Пресветој Богородици и Она ће посредовати. Твоја молитва ће деловати као духовно миловање које грли децу – а то ће их привући. Дешава се, видиш, да понекад хоћемо да их помилујемо, а она се бране; од духовног миловања неће се никада бранити”.

Старац ме је саветовао и поучавао по сваком питању које се тицало деце.

Моја деца су волела јахање. Једном дође време кад је требало да купимо коња. Пошто се, међутим, радило о значајној одлуци, пођем по савет код Старца, који ме је врло одлучно подржао у томе да донесем позитивну одлуку. Позвао је и моју децу; рекао им да је јахање врло лепа ствар и тражио од њих да, кад буду јахали, имају на уму како је лепо седети на коњу и радовати се томе што радиш.

Исто тако, бодрио је моју децу да пешаче по снегу и говорио им: “Тамо у планини, где пешачите и посматрате небо, снег и читав онај дивни призор, сетите се ко је то све створио”. Кроз творевину, на благ начин их је водио ка Творцу.

Упоредо са тим, говорио им је да не запусте своје школско градиво; али, на како леп начин им је то говорио: “Нећете запустити књиге и учење. Ево како ћете поступати. Читали сте и мало се уморили? Пођите до свог коња, мало га појашите, па кад се вратите, видећете да су ваше књиге опет свеже”.

К. Ј. – Старац Порфирије је све познавао и старао се да нас сачува од свега.

Х. X. – Знате ли да је имао осећање да је највећи грешник на свету? А кад је, уз помоћ свог дара прозорљивости, гледао све оне дивне и чудесне ствари, говорио је: “Радујем се што нам је дата прилика да разговарамо, и што је Бог изабрао управо мене грешног и бескорисног да кроз мене објави све те ствари. Потом мислим шта ме је Господ просветлио да кажем, па се зато радујем”.

Оно што је свима добро познато, била је велика способност блаженог Старца да “види” подземне воде. Уз помоћ благодатног дара који је поседовао, могао је, не покрећући се са свог места, да се “спусти” тамо где се под земљом налазила вода и чак да проба ту воду. Да је имао уза се какву чашу, могао је, како је сам говорио, захватити од те воде. Но, пошто би то било велико чудо, никада то није учинио.

К. Ј. – Госпођо X., шта је Вама лично Старац говорио у тренуцима Ваше самоће и бола, пошто Вам је муж умро тако млад?

Х. X. – Много ми је помогао у тим тренуцима кад је природно да човека обузме потиштеност и кад почну да га муче питања: “Зашто, Боже; зашто тако рано?” Осећала сам толику тромост и тежину да нисам била у стању да устанем.

Тад ми је Старац говорио: “Чим осетиш тако нешто, одмах устани и пођи у шетњу на брдо”. Кад сам га питала како да изађем ако ми се то деси увече или ноћу, одговорио ми је: “Ако не можеш да изађеш, ти призови у свој ум све лепе слике као што је, рецимо, онај парк који си једног дивног предвечерја посетила са мужем и са децом, када сте уживали у призору мора. Одагнај од себе рђаве помисли и кажи: ,Господе Исусе Христе, помилуј мог мужа, помилуј и нас’“.

Старац ми је објаснио и како можемо да помогнемо својим покојницима.

Треба да се много молимо, да чинимо добра дела, да учествујемо у светим Литургијама (месећи просфору и дајући покојниково име за свештени помен) и тиме што ћемо се и ми и деца причешћивати што чешће – ако је могуће и на свакој Литургији.

Старац је нарочито истицао потребу за молитвом. Лекарима је препоручивао: “Тамо у ординацији, кад се нагнеш над болесником, помоли се за њега и изговарај Исусову молитву”.

Заиста, примењујем то у ординацији. У тешким случајевима изговарам: “Господе Исусе Христе” – сад после Старчевог упокојења придодајем и “молитвама старца Порфирија” – “помози ми да успоставим праву дијагнозу и да савладам ову тешкоћу”.

Старац Порфирије је сматрао да треба својим примером, а не својим речима, да помажемо другима, да утичемо на њих и да их подстичемо на Христовом путу.

Један младић је, сећам се, тражио од њега савет да ли да се ожени девојком која је имала одређене проблеме; очито је било да ће у браку имати неке друге проблеме, као што се збива са свим брачним паровима. Поврх свега, та девојка није била много побожна. Старац му је, дакле, рекао: “Добро, можете се ви и тако венчати. Када буде посматрала тебе како живећи хришћанским животом, имаш мира и радости, тада ће ти она позавидети, па ће и сама пожелети да дође у близину Христову”.

Последњег дана пред Старчев одлазак на Свету Гору, одакле се није вратио, пођем ја да га видим са својом нећакињом, коју је он веома волео. Међу њима се одиграо следећи разговор:

– Боли ли Вас, Старче?

– Да, боли.

– Где Вас боли?

– Свугде.

– Шта да радим, Старче, па да нађем радости у свом животу?

Да читаш Свето Писмо, да одлазиш у цркву, да имаш духовника, да се причешћујеш; другим речима, да будеш добра хришћанка. Тада ћеш наћи радост за којом трагаш. Видиш, ја сад имам велике болове, али сам задовољан. Тако и ти, кад се мало приближиш Христу, наћи ћеш радост у свом животу.

Јоргос Димитриу, директор Кипарских авио-линија за централну и јужну Европу

К. Ј. – Господине Димитриу, имате богато лично искуство дугогодишњег познанства са старцем Порфиријем. Сигурни смо да ће Ваше сведочанство помоћи свима нама у побољшању нашег живота у Христу.

Ј. Д. – Веома сам узбуђен што ми се пружа прилика да говорим о једном савременом светитељу наше Православне Цркве.

Старца Порфирија сам упознао отприлике пре дванаест година због тога што сам често одлазио у крај где је он живео, где се, такође, налази и манастир Параклит. У то време он је живео у једној дрвеној колибици у шуми.

Први пут кад сам пошао да га видим, једна тамошња монахиња рече ми да је он врло уморан и да не може да ме види. Обузет тугом, отишао сам и сео у свој аутомобил, који је био паркиран под једним бором. Старац Порфирије ме, наравно, није видео.

Једног трена дође она иста монахиња, са којом сам нешто раније разговарао, па ми рече: “Господине, Старац је рекао: ,Нека дође онај човек који је у зеленом аутомобилу. Желим да га видим .

Ушао сам код њега, узео благослов и испричао му свој проблем. Он ми је понудио најбоље могуће решење тог проблема.

Затим ме упита имам ли деце. “Да”, одговорих, “имам две кћери”. На то он рече: “Да видимо каква су Ваша деца”. Па стаде да описује моје кћери, са свим њиховим појединачним особинама. Одмах сам схватио да се налазим пред истински светим човеком, пуним благодатних дарова Светога Духа.

Кад се родило моје прво унуче, један диван дечачић, нашли смо се пред озбиљним проблемом.

Читавих шест дана непрекидно сам се молио Богу да га спасе. У суботу увече упутим се из Атине к старцу Порфирију. Кад сам стигао, било је око једанаест сати.

Како ме угледа, Старац ме, са оном својом једноставношћу која га је увек красила, упита: “Шта ћеш ти овде у ово време?” Одговорих: “Моја кћи је родила дечака. Детенце се сад бори за живот”. Тад ми он рече: “Седи зачас да и ја направим снимак детета, да видим шта му је”. Затим ми дословно рече: “На доњој страни десног плућног крила налази се неко страно тело које се полако разлаже и само што није нестало. Не плаши се. Дете ће се спасти. У понедељак ћете га понети кући”.

Заиста, у понедељак је детету било добро и однели смо га кући.

Испричаћу вам и један други изузетан случај који је повезан са Старчевим даром прозорљивости.

Митрополит Хризостом и ја посетимо старца Порфирија. Митрополит рече: “Старче, испричајте нам нешто, молим Вас, што ће нам бити од користи”. Налазећи се у крајњем смирењу, које га је увек красило, Старац одговори: “Децо моја, шта да вам кажем ја, један неписмен човек?”

Пред нашим наваљивањима, међутим, Бог је помогао, те својим ушима чух из уста старца Порфирија задивљујућу причу коју ћу вам сада испричати.

“Да би ми помогао да боље радим свој посао”, почео је Старац своју причу обраћајући се више митрополиту Хризостому, “и да више народа примам код себе, Бог ми је подарио благодатни дар да видим нешто више.” И у наставку нам исприча ову причу.

Једног дана дође му у посету један брачни пар. Пошто су се исповедили, клекну пред њега и он преко њих пребаци епитрахиљ. Но, у часу док се припремао да им прочита разрешну молитву, Дух Свети га просветли и он угледа нешто што је било препрека да се муж причести. Он им рече да устану и не прочита им молитву.

Просветљен Светим Духом, Старац је видео село тог човека. И он почне да га описује управо онако какво је било, те су се супружници упитали није ли Старац био у том селу, кад га тако добро познаје. “Не”, рече им он, “никад нисам био у том селу; Бог ме је просветлио и ја га видим пред собом.”

Затим Старац рече мужу како је видео да је овај у свом животу учинио нешто рђаво. Он му одговори да не осећа да га савест мучи у вези са било чиме и да се већ тридесет година налази у

Атини, где има трговину и послује као честит трговац. Није могао да се сети да је учинио било какво зло.

“У свом селу”, упита Старац, “ниси учинио никакво зло?” “Не”, одговори он. “Ми смо богата породица. Отац је умро и оставио ми сав иметак. А да бисте видели да сам добар човек, навешћу вам један пример. Једном приликом надзорник нашег имања украде нам за оно време знатну своту новца. Ја га нисам пријавио милицији. Али, наравно да сам га отпустио, јер нисам могао оставити лопова на нашем имању.”

Тада га старац Порфирије упита: “Јеси ли га ти лично видео да краде новац?” “Не”, одговори он, “али сам био сигуран да га је он украо пошто је само он знао где држимо новац.” Онда му Старац рече: “Не, он није ништа украо. Тиме што си га отпустио, бацио си љагу на његово име и на име читаве његове породице. То твоје недело сада те спречава да примиш Тело и Крв Господа Христа”.

К. Ј. – Па онда, мора да је неко други извршио ону крађу?

Ј. Д. – Прави кривац био је неко други. Тада онај човек отиде у своје село и пред сељанима исприча истину, те скиде кривицу са свог бившег надзорника, коме је, свакако у незнању, учинио толику неправду.

Митрополит Кидоније и апокороноса Г. Иринеј

Навешћу неколико мисли које сам чуо од старца Порфирија.

“Не можеш се спасти ти сам ако се не спасу и други. Погрешно је да се било ко моли за себе, односно за своје спасење. Треба да волимо друге, свет… да нико не буде изгубљен. То има вредности.”

“Не плашим се пакла, и не размишљам о рају. Тражим од Бога само да помилује читав свет и мене.”

“Наше срце треба да буде пуно љубави – љубави Божије. Она човеку даје снагу и благодат. Знање долази после љубави.”

“Исповест представља начин да човек доспе до Бога. То је принос Божије љубави човеку. Нико и ништа не може човека лишити те љубави.”

“Наш живот зависи од наше воље. Можемо да живимо како год хоћемо. Нема никакве препреке нити сметње да чинимо оно што хоћемо, али нема ни оправдања. Треба да живимо по Христу, и то можемо да остваримо.”

“Пост представља ваљан начин живота. Од поста нема никакве опасности… Врло добро знам да они који посте, никад од тога нису оболели…”

О. Елефтериос Капсоменос

Пре двадесет четири године, један велики професор теологије, Амилкас Аливизатос, рекао ми је једног дана: “Нашао сам једног свештеника за црквицу у Поликлиници”. Био је усхићен. “Дакле, постоје савршени свештеници, управо онакви какве Христос жели”, објаснио ми је. Касније, кад сам га и сам упознао, схватио сам да је био светитељ. Поседовао је све благодатне дарове Христове: ум Христов, љубав Христову и радост Христову.

Бог ми је подарио благослов да студирам теологију; најлепши дар – изучавање свете науке. Међутим, да ми није дао и најсавршенији благослов да упознам и истинске богослове, Његов божански дар би био непотпун. Али, као што знамо, Бог даје само савршене дарове. И тако, кад је дошао час, поред многих других правих и добрих теолога, имао сам велику радост да упознам и старца Порфирија, најистинитијег и најпоштованијег оца теологије.

Кад сам га први пут срео, осетио сам како некаква бојазан обузима моје биће, јер његов лик, неизрецива духовна мудрост која се разливала око њега, приморала нас је да приклонимо своје главе из поштовања и љубави према једној личности која је сва била љубав, сва саможртва, сва Бог, сва смирење, молитва, усхићење и тајна.

Константин Скутерис, професор Богословског факултета у Атини

Одломци из радио-емисије емитоване на Радио-станици Грчке Цркве 19.12.1991. године, која је била посвећена старцу Порфирију. Објављивање разговора у овој књизи одобрио је беседник.

Пре него што изрекнем своје мишљење о духовном профилу блаженог старца Порфирија, хтео бих да изразим и одређену дозу опреза.

Први мој опрез везан је за чињеницу да не можемо лако говорити о духовним стварима, духовним лицима, односно о пријатељима Божијим. О светитељима говоре само други светитељи, или сами светитељи говоре о себи. Наиме, кад ми говоримо о личностима које су обележиле живот многих наших ближњих, постоји велика опасност да западнемо у пуко и испразно препричавање. Да говоримо о стварима које су потпуно површинске, управо зато што је духовне ствари, како је рекао свети Григорије Богослов, “тешко појмити, а још теже изразити”. Како је могуће говорити о ономе што су толики људи доживели покрај старца Порфирија? То се не може изразити путем радио-емисије. Ово говорим зато што сматрам да наши слушаоци то треба да имају на уму.

Једном приликом, сећам се, два човека на високом положају – нису били Грци – затраже од мене да их поведем старцу Порфирију. Говорили су грчки. Остали су у Старчевој маленој келији око један час; касније, док смо се враћали у Атину, један упита другога:

– Шта осећаш?

– Радост, велику радост. Шта ти осећаш?

– Такође радост; и то велику.

Њихова радост не дасе описати овако, путем радио-емисије. Не може се изразити она радост коју су покрај Старца доживеле и осетиле стотине и хиљаде људи.

Према томе, ми се овде налазимо у извесној опасности: уместо да слику Старца насликамо како ваља, можда ћемо дати само њене грубе обрисе. Наши слушаоци треба да знају да ми говоримо и крећемо се само у границама људске осредњости. Говоримо само о оним стварима које својим слепим очима можемо видети. Ништа преко тога.

У томе је мој први опрез: да о духовним стварима не можемо лако говорити.

Други мој опрез заснива се на чињеници да Старац није желео, да се изразим једноставно, никакву “популарност”. Био је то човек који је живео у својој келијици и у својој цркви. Скромно. Тихо. Управо тај његов мир, његов живот у потпуној тишини, може се видети и из начина на који је скончао. Ниједан туђин није се тамо налазио. Само монаси Кавсокаливије. Заиста, испраћај достојан једног смиреног јеромонаха.

Узимајући, дакле, у обзир ове две резерве, могу нешто да кажем.

Шта је био Старац?

Био је “човек Божији” у оном суштинском смислу. Шта то значи? У Старом Завету “човеком Божијим” називан је пророк. У Новом Завету “човек Божији” је светитељ. Човек вођен Светим Духом јесте човек Божији. “Савршен” човек, како каже апостол Павле (2Тим. 3,17), јесте човек Божији.

Старац је сав био усмерен ка Богу. У свом писму упућеном својој духовној деци, управо то наглашава: “ Увек се молим да моја духовна чеда заволе Бога, Који је све”. То је била његова заокупљеност: Бог, Који је све. Ништа није постојало између. Целокупно Старчево биће било је погружено у присуство Божије. Средиште његовог интересовања био је Бог. Његова једина брига: Бог. Сам је невероватно волео да изучава богословље. Није студирао теологију. Боље рећи, студирао је теологију у пустињи – на великом Универзитету пустиње. Волео је, такође, да чита богословске текстове. Из црквене химнологије допадале су му се, на пример, Тројичне химне – тропари Теоктиста Студита из Канона Господу нашему Исусу Христу.

Средиште његовог бића био је Христос. Говорио је на себи својствен начин: “За оне који Га ишту, Бог је крајност, бесконачна кончина. Многе ствари волимо и многе ствари желимо; но, за оне који Њега ишту, Он је крајност”.

Старац је, дакле, поседовао божански ерос божански ерос који је, заиста, имао духовни смисао. Божански ерос нема ништа заједничко са човечанским еросом. То је стварност другачије врсте – једна сасвим друга реалност.

До чега га је, на концу, довео тај божански ерос? До тога да прославља Бога. Непрекидно је прослављао Бога. У вези са овим искористићу, наиме, један израз светог Симеона Новог Богослова: Старчево славословљење било је “безумно”.

Кад је, још као младић у Кавсокаливији, примио благодат Божију, клекнуо је и повикао у пустињи: “Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!” Повикао је “безумно”, попут каквог “лудака”.

Према томе, прва одлика Старчеве духовне личности јесте љубав према Богу.

Можда бих могао рећи његову другу одлику: Старац је (као последица оног првог) био “црквено-центричан”. Црква је, наиме, представљала основу целокупног његовог живота и деловања. Штавише, много пута сам га видео како причајући о Цркви, бива обливен сузама. Гајио је безрезервно поштовање према званичној Цркви. Епископ је, за њега, био на месту и у обличју Христовом. Страшно је патио кад је гледао како оптужују епископе, односно како пишу против њих. Какав год да је, епископ је глава. Он је на месту и у обличју Христовом. То је за Старца била света истина.

Старац је често говорио о Цркви. А како је гледао на Цркву? Говорио је: “Црква је несаздана”. Зашто је Црква несаздана? Зато што је она Богочовештво, односно Бог унутар историје. Самим тим, и ми верници смо призвани да постанемо несаздани, да постанемо причасници божанских енергија, да ступимо у тајну Божанства, да превазиђемо своју световност и да постанемо онострани.

Црква је несаздана. Занимљиво је да је Старац то и на делу показивао. Примао је свакога. Његова врата су била отворена за свакога. Није био пристрасан. Ко год му долазио, он га је примао без обзира на то где је припадао. Он сам нигде није припадао. Припадао је Цркви, и примао је свакога.

Наравно, није свакоме све говорио. Зашто? Зато што је много пута осећао да саговорник није био спреман да прихвати то што му се каже. Тада Старац не би ништа говорио. Чекао би да овај буде приправан, па да му онда нешто каже. Свакога је, међутим, примао. Заиста, велики утисак оставља то што је рекао завршавајући свој овоземаљски живот. Шта је рекао? Рекао је речи Господње молитве, првосвештеничке Христове молитве: “Да буду једно” (Јов. 17,11). Својим светим уснама закључио је свој земаљски историјат изговарајући ове речи: “Да сви једно буду”. Заиста, страховите речи.

Старчева молитва поистоветила се са Христовом молитвом. Шта је Старац имао на уму? Да ли је имао на уму то да сва његова духовна деца буду једно? Да ли је имао на уму да Православна Црква буде једно? Да ли је имао на уму да читав свет, или хришћанство уопште, буде једно? У сваком случају, шта год да је имао на уму, може се уочити црквено, односно црквено-центрично схватање.

Још један значајан чинилац Старчеве духовне личности била је целомудреност; био је подвижник. Имао је скромну монашку расу, скромно јело – ништа више. Прави подвижник. Кренуо је из Кавсокаливије, а кад је дошао у Атину, са собом је, као што су многи говорили, донео пустињу у Атину. То је нешто ново што је Старац учинио.

Из књига и аскетских дела, знали смо понешто о монаштву и о анђеоском животу. То смо, у личности Старчевој, видели усред Атине. Признаћу вам нешто: за све године нашег познанства, имао сам утисак да пред собом имам анђела у телу. То је био монашки живот, анђеоско житије. Старац је то са собом донео у Атину. Замислите, умносрдачна молитва насред Омоније! Занимљиво је да умносрдачну молитву Старац није ограничавао само на монахе; веровао је да и световни људи могу да је изговарају. Целокупан његов живот била је непрекидна молитва.

Треба, наравно, рећи нешто и о његовом смирењу, о послушању, о посту… Управо то су чиниоци његове личности које га чине истински целомудреним.

Нарочито бих о његовој љубави и послушању могао да кажем понешто, о чему, уосталом, и сам Старац пише у писму које оставља својој духовној деци. Из љубави је пошао да постане пустињак. Читао је житије светог Јована Каливита, и из љубави је отишао на Свету Гору. И прича како је према својим старцима имао послушање – крајње послушање.

То “крајње”, значи крв – значи борбу. Духовне ствари се не могу постићи без борбе… не долазе тек тако. Овде треба да напоменем да Старац није настојао да стекне благодатне дарове. Не. Тежио је само љубави Христовој – ничему другом. Циљ монаха, и хришћанина уопште, није у томе да за добије дарове од Бога. Циљ је љубав, односно излазак из самодовољности. Циљ је тај излазак и љубавно заједничарење са Богом. Старац је управо то чинио. Благодатни дарови Божији дошли су касније.

Ови благодатни дарови били су плод бола и трпљења. Наиме, Старац је имао све могуће болести. Никад се, међутим, није молио да Бог учини да му буде добро. Није се молио за своју удобност. Прослављао је Бога. За све што је примао, прослављао је Бога. Много је патио, имао је многе болести, али никад није тражио од Бога да га ослободи неке болести. То је било својствено за њега. То показује човека који је превазишао човечанске границе. Нас нешто мало заболи, па одмах пожелимо да бола нестане. Старац није био таквог духа. У свом болу прослављао је Бога, јер је потпуно веровао да наш живот представља период припреме. “Одавде треба да започнемо”, говорио је.