Из безбројних јама херцеговачких и вјековног распећа, гдје је сваки камен свједочио Велики Петак, гдје је било сурово и туробно све, од неплодне и безводне земље до сурових земана и најсуровијих и најјаднијих људских звјерстава пред којима су вјероватно и демонски легиони били поражени, почело је да се јавља постепено и тихо буђење и својеврсна најава Васкрса, па онда и пуноћа Васкрсења, кроз природу, људе и коначног благослова над овом земљом светаца, мученика, страдалника, обновитеља, трудбеника…
Обновом сјећања и храбрим свједочењем истине и откривањем јама, изградњом манастира над моштима мученика и страдалника, признањем страдања и жртве и пред Богом и родом, као да је Божји благослов почео да се спушта на ову сурову земљу, која је управо таква и могла да изњедри храбре и отпорне људе, вичне бити и на страшном мјесту постојати. Сурова земља рађа отпорне људе, а комодитет прави слабиће.
Можда је само духом могуће докучити страхоту страдања и људске суровости, колико је овдје препуњених мјешина гријеха, колико непокајаних грехова и броја мученика. Наука је овоме само дјелимично дорасла и помиње 108 стратишта. Ово су димензије које само изабрани могу докучити и чији се склоп неће престравити од силине емоције и ужаса.
Од Мостара, Требиња, Гацка, Љубиња… јама до јаме… Јадовно,Капавица, Пандурица, Корићке јаме, Јагодњача, Голубињка, Придворачка, Бенина ограда, Шурманци, Бивоља јама, Кукавуша, Хаџи-бегов бунар, Градина, Хутово 1 и 2, Шурманци 1 и 2, Звекалуша, Капавичка, Јасоч, Поплат, Дабрица, Корићка, Прењска 1 и 2, Опузањска, Шурманци 1 и 2, Видоња, Гавраница, Барев до код Шћепан крста, Хумац, Служањ, Церно, Неретва као највећа јама … сви заједно почивају у Пребиловцима, да бијели гранит Храма Христовог Васкрсења доминира , опомиње и подсјећа. Ужас за ужасом, најтамнија нијанса црне боје којом се могу осликати душе спремне на оваква( како их назвати) јер је све преблаго за степен ужаса које именују. Можда по јамама наћи нови израз за врхунац људске изопачености и зла.
Од таквог страдања и Великог Петка, које се понављало више пута што је као“цивилизација“ више напредовала, а технологија била развијенија. Број жртава је растао, а злотвори остајали исти, непокајани и спремни да се диче својим злодјелима, да се диче и пркосе, проналазе кривце у другима и да и даље носе своју муку и без задршке је преносе покољењима, трујући их и у пренаталном периоду стварајући духовно оштећене и сакате особе неспособно за добро, лијепо, за покајање и праштање.
Ових дана Васкршњих дише намучена Херцеговина, живи и радује се празником Васкрсења, радују се њени мученици, страдалници, обновљени су манастири, развија се монаштво, пројављују се мошти, обрађује се земља, умножавају се виногради, рађају се дјеца, домаћини домаћински воде кућу. Пастири опомињу паству да се пазе гријеха, да памте страдања, придржавају се заповијести, поштују цијену нове шансе и благодати који су тако тешко добили, а лако се може изгубити.
Кроз све ове догађаје, мукотрпног истраживања, откривања јама, умивања и похрањивања страдалника, бесједа неуморних, обнове манастира, монаштва, свештенства, обнове духовног, а а и државног живота, културе Богољубља и братољубља, незаобилазно је једно име и заједнички садржалац кроз кога је Господ све ово покренуо и обновио, људе охрабрио и умудрио, да се истина каже и казује, ником не крије, нити прећуткује,а опет не гаји мржња и не трује душа. Јасно је да је то наш, благог спомена владика Атанасије, народни Таса, споља груб и гласан, а изнутра човјек љубави и истинске православне ширине.
Да нас све Господ благослови молитвама владике Тасе, свих мученика херцеговачких, светитеља и подвижника. Да никад не заборавимо предачке жртве, да зло злих не пробуди зло у нама и да нас Свеблаги и Свемоћни Господ сачува од нових страдања, од свих зала, па и нас самих.
Христос Воскресе!
Васкрс, Љ. Г. 2023.
