.png)
Поводом прибрајања Епископа бачког Иринеја Ћирића (+1955) лику светих: Како је распон живота и рада Светог Иринеј Ћирића, Епископа бачког, Исповедника вере, одвише велик да би се могао обухватити једним чланком, „Каленић“ у наредним редовима истиче његов допринос унапређењу нашег црквеног живота на основу сведочанстава у радовим и речима Владике Саве Вуковића.
Епископ шумадијски Сава, кога је Владика бачки Иринеј Ћирић као надлежни архијереј послао у Београдску богословију 1946. и на Православни богословски факултет 1950. године, први је после Другог светског рата писао о Епископу Иринеју („Петог априла 1955. године преселио се у вечност овај велики јерарх, монах у правом смислу речи, чија је схима заиста била анђелска, монах који је целог свог подвижничког живота горео на свећњаку Српске православне Цркве и сагорео као ретко добар, честит, незлобив и војник Христов.“), дајући и библиографију његових радова (Богословље 1964) коју је касније поновио Игнатије Марковић (Саборност 4, 2010, а допунио професор Србољуб Убипариповић дајући потпуни попис превода са коментарима богослужбених текстова дневног, седмичног и годишњег круга, као и оних који се односе на молитвословља и Литургију (Српска теологија у XX веку, књига 5, 2010).
Памте сви који су пратили однос и старање Владике Саве о богослужбеном животу да није никада крио да је био у сваком погледу последник свог духовног оца, што је и написао професор Ненад Ристовић: „Импресије које је Владика [Сава] понео са Литургија коју је Епископ [Иринеј] служио приликом посета Сенти трајно ће одредити његове ставове и манире у погледу богослужења. Духовно стасао у атмосфери оваквог богослужбеног реда Епископ Сава је постао врло осетљив на богослужбену дисциплину и естетику. Није толерисао неодговорност и импровизацију у појању и богослужењу уопште, при томе се позивајући на следеће речи једне црквене песме: ‘Када стојимо у храму, ми као да стојимо на самим небесима’“ (Зборник Матице српске за сценске уметности и музику, 48, 2013). Светог исповедника вере Иринеја Ћирића Епископ Сава је поменуо и у предавању у бечкој фондацији Pro Oriente 1986. године објашњавајући своје настојање у Шумадијској епархији да верници постану „свестан евхаристијски скуп“ тако што им је омогућено да у богослужењима учествују посредством разумљивог језика: „Употребом народног језика, богослужбена трпеза, која је вековима била високо постављена, одједном је постала доступна верницима, који су сада постали један свестан евхаристијски скуп. Литурзи су сада могли да се моле пуна срца за вернике Златоустовим речима: ‘Боже, подари напредак у животу и вери и духовној разборитости (Кол 1, 9) и онима који се с нама моле’. У оваквој духовној атмосфери добијамо утисак да евхаристијски скуп има заиста саборни карактер. Само на овај начин, уз потпуно учешће клира и народа, који је чувар побожности, могуће је ‘једним устима и једним срцем славити и величати пречасно и величанствено име’ Свете Тројице у овој ‘великој тајни побожности’. Веза између оних који служе и саслужују постаје чвршћа и подсећа на живот прве Цркве. ‘Тај двојни аспект вршења Евхаристије не може бити раздељен на његове издвојене делове: не може бити служења предстојатеља без саслужења целог народа и не може бити служења народа без саслужења предстојатеља’, каже професор Афанасјев.“ Владика Сава у својим историографским радовима бавио се и аспектима архијерејског служења Иринеја Ћирића који се не односе на богослужбену праксу (Покушај стварања Мађарске православне Цркве у току Другог светског рата, Спасавање и збрињавање српске деце (из Шарварског логора) током Другог светског рата, Стање Српске православне Цркве првих година после Другог светског рата). У Шумадијској епархији има још свештеника, верника и Владичиних сарадника који памте усмене есеје које је изговарао о угледној карловачкој породици Ћирић, о Ивановим (Епископово световно име) студентским, али и професорским и библиотекарским годинама, о његовој посвећености као сарадника Богословског гласника, па и о томе, увек дискретно и загонетно, како је Ћирић можда прототип главног јунака романа Исидоре Секулић Ђакон Богородичине цркве.
Помињући Епископа бачког Иринеја Ћирића, Владика Сава је његов живот и рад постављао и у шири контекст наше црквене историје: васпостављање Српске патријаршије после Првог светског рата јесте оно што се морало и требало догодити, али да ли је Карловачка богословија морала изгубити свој високи статус када је у питању академско богословско школовање? Није крио да му је жао што Нови Сад, Сремски Карловци, фрушкогорски манастири и неки обичаји и манири карловачких митрополита више нису били важни као некад. Видно му није било право када би чуо да је положај парохијских свештеника у Бачкој лошији него у доба Владике Ћирића који је у посвети књиге поклоњене новосадском проти Вељку Мирослављевићу написао „Свештенство своје Епархије сматрам за своју породицу и као што члановима породице показујем љубав и пажњу, тако сетрудим да то учиним и свештеницима“ (наведено према тексту Игнатија Марковића). Одабраним гостима показивао је, а понекад и поклањао, књигу Празничне службе – Недеља Свете Педесетнице коју је Епископ Иринеј уз коментаре превео са грчког и штампао у Новом Саду 1942. године као издање Управе Епархије бачке. Уз истицање њеног значаја и жаљења што је занемарена, објашњавао је колико је акрибије и знања требало уложити да би се припремила оваква књига. Није пропуштао да прокоментарише зашто као место штампања пише Ујвидек а не Нови Сад, па су следиле горке речи о животу између Сциле и Харибде овог Исповедника вере од 1941. године. Зашто се Свети Иринеј Ћирић толико трудио око превођења на савремени језик делова Светог писма и богослужбених одељака, појаснио је још 1918. године, у предговору, заједнички написаном са Лазаром Мирковићем, преводу Акатиста Пресветој Богородици: „многи верни не знају црквенословенски језик, и на богослужењу не разумеју све речи уз свештене радње, те тако остају хладни спрам Цркве и богослужења, остају без оне душевне утехе и хране, коју има да им пружи богослужење и Црква, и само уређеном и наслеђеном вером назиру и слуте у богослужењу и Божанским стварима богате изворе утехе за своју душу“ (наведено према чланку Србољуба Убипариповића). Професор Убипариповић, коментаришући значај превода Златоустове Литургије у Педесетници за литургичку науку, указује на важност упутстава које Ћирић доноси уз превод. На пример, возглас „Свето светима“, према Иринејевом објашњењу, значи „свето тело и крв Господња светој заједници хришћанској“. А једну нејасну реченицу из проповеди Светог Григорија Богослова која се чита на празничном јутрењу Педесетнице разрешује тако што каже да „Свети Григорије мисли овде на учење Оригеново да тело смета души, која се може усавршити само ослобођењем из тела“. Владика Иринеј Ћирић на самом крају књиге која садржи све службе Свете Педесетнице објашњава којих се све принципа држао током превођења. Најпре каже да је свестан недостатака јер је на брзину дата у штампу због ратних прилика, али и зато што „за њену израду није доста један човек, нарочито не, ако му је то узгредан посао, већ је потребно више стручњака, напр. за Стари и Нови завет, за догматику и литургику, за грчки, црквенословенски и српски језик“, што нажалост, ни данас није обезбеђено када су у питању за Цркву важни преводи. Говори и да је превод из Светог писма доста строг, док су молитве и песме слободније превођене: „Строжи превод Светог писма био је потребан због тога што Свето писмо служи за подлогу богословским расправама и дефиницијама. Осим тога, оно је преведено на грчки с јеврејског скоро од речи до речи, те има своје нарочито стилистичко обележје, које је сачувано и у црквенословенском преводу. То обележје је проникло и у црквене песме и молитве, које су проткане наводима и сећањима из Светога писма. Оно треба да остане и у српском преводу.“ Очигледно је да многобројни лични и богословски доприноси Цркви Светог Иринеја заслужују обзир и у наше време, па и оне речи, када је током такозване Конкордатске кризе говорио – Сматрам да је боље када је Црква само Црква.
Негослав Јованчевић
Извор: Каленић – издање Шумадијске епархије, год. XLIV, бр. 1, (265), 2023, стр. 16-17.
