«Да познам Њега и силу васкрсења његова и удио у његовим страдањима, саображавајући се смрти његовој, да бих како достигао у васкрсење мртвих» (Филип. 3, 10-11)
Овако пише Свети Апостол Павле својој духовној деци у Филипима, а преко њих свим потоњим нараштајима све до краја света и века. А како се најбоље познаје Христос? Кроз Његово Васкрсење. Јер је Он тиме показао нама вечни смисао живота нашега. Да бисмо Га у потпуности познали или доживели, потребно је да будемо учесници у Његовим страдањима, почевши од Свете Тајне Крштења. Ако је ико прошао тај Христов пут то је прошао Свети Апостол Павле. И он је познао силу Његовог Васкрсења пред Дамаском. А потом у чудном исцељењу од физичког слепила, и у Светој Тајни Крштења од духовног слепила. А шта да кажемо о познању силе васкрсења док је боравио у Арабијској пустињи три године. И све више и више је познавао Христа и Његово Васкрсење кроз чудеса која је Господ преко њега чинио (Дела 19, 12). И кад је све то сумирао онда је заиста могао да каже: «А живим – не више ја, него живи у мени (васкрсли) Христос» (Гал. 2, 20). И није се тиме хвалио, него напротив смирено рекао: «Ако се треба хвалити, немоћима својим ћу се хвалити» (ΙΙ Кор. 11, 30). Дакле, центар његове проповеди је Васкрсли Христос (Кор. 15, 14). И целог свог живота је проповедао да је заиста васкрсао Христос Господ.
Па и нас је до овог «Празника над празницима» довела милост Божија, као што вели молитва Цркве, давши нам још једном прилику да достигнемо и поклонимо се Његовом Светом Васкрсењу, изговоривши речи: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! које исказују темељ нашег учења које се темељи на три ствари: «Христос, Васкрсење, Истина». Сам је Спаситељ за Себе рекао: «Ја сам пут, истина и живот. И нико не долази Оцу осим кроз мене» (Јн. 14, 6). Оне буде свест присуства Божијег у свету, преко пуноће живота што га свима дарује, отворивши духовно небо и пут ка вечности. Такође, уверава о васпостављању стварне заједнице човека са Богом и ближњима, преко жртве Спаситеља који побеђује смрт. У том смислу, Свети Кирило Александријски вели: «Господ Исус Христос свезавши нечисте духове и проливши крв Своју за нас и тако зауставивши смрт и трулежност, чини нас Својим личнима, као оне који више не живимо свој живот, него Његов». Ето зашто су ове речи превазишле трем цркава прелазећи у васељену, заменивши чак пасхално међувреме, обичним поздравом, најгласнијом хришћанском девизом која ствара међу људима заједницу у духу васкрслог Христа, то јест истинитог живота под знаком вечности. Поздрав: Христос васкрсе!, и отпоздрав: Ваистину васкрсе!, постали су знак препознавања и јачања оних који имају исту веру у васкрслог Христа. Икона Васкрсења, са анђелским сведочењем и сведочењем стражара гроба или представљања Спасовог силаска у ад, ради ослобођења од векова држаних, одговарају песме пасхалне службе, славећи Бога победитеља смрти, као што су ове: «Сишао си у најдоња места земље и покидао си вечне ланце, који су држали везане, Христе; а трећега дана као Јона од кита, васкрсао си из гроба». Или: «Уснувши телом као мртав Царе и Господе, подигнувши Адама из трулежи и убивши смрт, васкрсао си трећега дана; Пасха нетљена, свету спасење».
Темељ наше православне вере јесте Васкрсење Христово.
Тропар: «Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова(вши)», посматрајући значај празника, укратко резимира све наше учење о Спасовој личности и делу, или свега онога што је Бог преко Сина Свога за нас људе учинио. Односно, кад речемо: Христос васкрсе из мртвих, разумемо да је највеће Своје чудо Спаситељ испунио на својој сопственој личности као истинити Бог и истинити човек, то јест истинити Богочовек.
Али, да бисмо потпуно спознали истину о Христу, морамо се вратити речима Светог Апостола Павла, да је Син Божији прихватио из послушности Оцу Своме, ради нас унижење, страдање и распеће (Филип. 2, 6-8). Само истинита примљена људска природа од Сина Божијег као Сина Човечијег, могла је да умре, и само у савршеном јединству са божанском природом беше у стању да васкрсне. Тек са ценом жртвовања безгрешног човека, уједно нестрадалног Бога, добија се за све мртве, душевно или телесно, спасење. Његово Васкрсење је залог свеопштег васкрсења. И пасхални поздрав толико се наметнуо хришћанској свести да се по аналогији делимично проширио и на друге празнике, са природним прилагођавањима, као на пример: «Христос се вазнесе!» и «Христос се роди», «Христос (Бог) се јави!» Овај поздрав говори о нашој највећој жељи која јесте: А највећа је да се сјединимо са васкрслим Христом у Царству Његовом.
Будимо свесни драга браћо и сестре, а нарочито ви који страдате на нашем Косову и Метохији, да је васкрсли Господ Исус Христос једина нада наша, светлост наша, живот наш, Спас наш. Навешћу један догађај који се десио прошлог века у једној земљи где је православље било гоњено. Наиме, у некоме месту са лепим хришћанским традицијама, у једној општини, одржавала се конференција против застарелих вера. Говорник је толико био задовољан својим талентом да је осећао да отвори дискусију о субјекту, то јест атеизму. Пријавио се и млађи свештеник, веома скроман и стидљив. Скренута му је пажња о резервисаном времену за одговор, на што је рекао: «Бићу врло кратак». И одмах се обратио присутнима речима: «Браћо и сестре, Христос васкрсе!» Сав скуп је одговорио у глас: «Ваистину васкрсе!» На то је свештеник закључио овако: «Ја немам ништа да додам». Случај је карактеристичан, јер у овим речима пуним уверења у поздрав за Свету Пасху, стоји сажета сва вера Источне Православне Цркве.
Драга браћо и сестре,
Да бисмо у потпуности доживели радост васкрсења Христова, морамо се потрудити да састрадавамо с Њим, како дивно рече Свети Јован Дамаскин: «Христос је на крсту-саузиђимо (са Њим на крст), и постанимо заједничари страдања, да бисмо били и славе (васкрсења) Његова. Христос међу мртвима-умртвимо се греху, да бисмо поживели за правду (праведност). Христос се повија покровима и чистим плаштаницама - разрешимо се од ланаца греха и оденимо се божанском светлошћу. Христос је у гробу новом-очистимо се од старога квасца, и постанимо ново тесто, да Христово буде обиталиште. Христос је у аду-сиђимо до високотворног смирења, да бисмо и васкрсли (са Њим); и саузвисимо се, и сапрославимо се, Бога стално гледајући, и од Њега гледани…..Устани - спавајући Адаме, и васкрсни из мртвих, јер се јави Христос-Васкрсење!
Помолимо се васкрслом Господу за наш многострадални народ на Косову и Метохији. Нека прими његове усрдне и плачуће молитве, да и они с радошћу дочекају Христову Пасху. Нека га сачува од видљивих и невидљивих непријатеља. Нека Господ сачува наш мученички народ и наше светиње, молитвама светих наших предака. То је наша света земља. Светиње су наше и никога другога. Оне припадају нама и не продају се. Светиње су непроцењиве. А ми имамо на Косову и Метохији не једну светињу него стотине и стотине. Њих су наши Свети цареви, краљеви, жупани, деспоти и велможе подизали за своје душе, не само за своје време, него за векове и вечност. И што је најважније треба да се бринемо како за наше душе тако и за душе наше браће и сестара. Јер по речима Христовим, једна душа вреднија је од читавог света, а камоли хиљаде и милиони душа!
Помолимо се за вишњи мир и спасење рода нашег православног који страда: у Русији, Украјини и Сирији, као и за све оне који пате. Да с радошћу сви дочекамо славно Његово Васкрсење, поздрављајући као браћу чак и оне који нас мрзе:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Ваш молитвеник пред Васкрслим Господом и Спасом Исусом Христом,
ЕПИСКОП КАНАДСКИ
+ М И Т Р О Ф А Н
Извор: Епархија канадска
