На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Света великомученица Ирина; Свети Јевтимије чудотворац; Преподобни Михеј; и Преподобни Андријан.
* * *
Тропар празника:
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ИРИНЕ
У она времена када проповеђу светих апостола засија светлост свете вере хришћанске људима погруженим у таму идолопоклоничког незнабожја, живљаше у граду Магедону мали цар, по имену Ликиније. Он имађаше жену која се звала Ликинија. Њима се роди кћер коју назваше Пенелопа. Када она поодрасте и напуни шест година, показа се необично лепа у лицу, те лепотом својом превазилажаше многе своје вршњакиње. Отац њен сагради за њу далеко од града на веома живописном месту кулу са много одељења, која сва беху богато и раскошно намештена и украшена. Наслоњаче, столови, светњаци, постеље, посуђе, све то бејаше од чистога злата. У такву кулу настани цар своју кћер Пенелопу са тринаест дивних девојчица, и понамешта тамо своје златне богове, идоле, да чувају његову кћер. И одлучи цар да она живи у тој кули до свог пунолетства, док не стигне за удају. И одреди неку чесну cтарицу Карију да јој буде васпитачица, да стално буде поред ње, и да с њом буде за трпезом, и повери јој управу над свима девојчицама. Осим тога Ликиније постави својој кћери за учитеља једног честитог и благоразумног старца, по имену Апелиана, да сваки дан долази код ње и учи је књижној мудрости. И тако девојчица проведе шест година и три месеца. А кад напуни дванаест година, отац њен стаде размишљати за кога од угледних кнежевских синова да је уда.
Једном када девица сеђаше у својој соби, к њој улете кроз отворени прозор са истока голуб, носећи у кљуну маслинову гранчицу, спусти гранчицу на сто, па одмах излете напоље. Затим кроз час улете у собу орао са венцем од разноврсног цвећа, спусти венац на сто, и излете из собе. Потом кроз други прозор улете гавран, носећи у кљуну малу змију, коју спусти на сто, па одлете одмах. Посматрајући све то, чуђаху се томе заједно и девица и њена васпитачица, и не знађаху шта то има да значи. И кад учитељ Апелиан дође к њима у своје време, оне му то испричаше. А Апелиан, потајни хришћанин и прозорљивац, размисли у себи, па рече Пенелопи: Знај, кћери царева Пенелопо, голуб означава твоју добру нарав, кротост, тихост, девичанску целомудреност; а маслинова гранчица означава благодат Божју, која ће ти се дати кроз крштење. Високолетни орао, изображавајући собом цара и победитеља, означава то да ћеш ти царовати над својим страстима, и да ћеш, узвисивши се богомислијем, победити непријатеље као што орао побеђује рђаве птице; а венац од цвећа означава награде које ћеш за своје подвиге добити од Цара Христа у небеском царству његовом, где ти се спрема неиструнљиви венац вечне славе. Гавран са змијом означава непријатеља – ђавола, који жели да ти нанесе тугу, невољу и гоњење љуто као змија. Но знај, девице, Велики Цар који господари небом и земљом, жели да те заручи себи за невесту, и ти ћеш Њега ради претрпети многе муке.
Слушајући свога учитеља, Пенелопа слагаше речи његове у срцу свом, и срце се њено стаде загревати огњем божанске љубави. А сутрадан попе се на кулу код Пенелопе отац њен, цар Ликиније, са царицом и са дворјанима, желећи да је види и да поразговара са њом о њеној удаји. И видевши где лице њено блиста лепотом као лучем сунчане светлости, он се необично обрадова, и рече јој: Ето, чедо моје мило, ти си већ стигла за удају. Стога ми реци, којег ти се кнеза син највише допада, да бих те удао за њега. – И он јој поименце наброја синове многих оближњих кнезова. А Пенелопа одговори своме оцу: Оче, дај ми седам дана на размишљање, па ћу ти одговорити. Отац пристаде на њен захтев, и оде у свој двор.
Када Ликиније оде, Пенелопа приђе идолима и рече им: Ако сте богови, онда ме чујте: ето, отац мој хоће да ме уда, а ја бих желела да останем у девству, јер животне бриге ометају да се служи Богу. Кажите ми дакле, да ли да се удам или не?
Неми идоли ћутаху, јер беху бездахни. Пљунувши на њих, Пенелопа се окрену на Исток и, погледајући у небо, рече: Ако си истинити Бог Ти кога галилејани проповедају, молим Те: реци ми, да ли да се удам или да заувек останем девојком? – А како беше вече, Пенелопа задрема, и виде у сну анђела Божјег који јој говораше: Пенелопо, од сада се нећеш звати Пенелопа већ Ирина, јер ћеш многима бити прибежиште и мирно пристаниште, и преко тебе ће се многе хиљаде људcких душа обратити Богу и спасти се. Твоје име биће велико и дивно у васељени. Оно пак што ти старац Апелиан рече односно птица које cи видела, истина је јер Дух Божји говораше кроз његова уста. Ноћас ће доћи к теби човек Божји Тимотеј, од светог апостола Христовог Павла научен хришћанској вери и посвећен за презвитера. Он разноси по црквама посланице апостола Павла. Он ће ти дати свето крштење и научиће те шта треба да радиш.
Рекавши то, анђео постаде невидљив. А Пенелопа, дошавши к себи, веома се обрадова и с нестрпљењем стаде очекивати долазак презвитеров. И стварно, после кратког времена дође у кулу човек Божји Тимотеј, анђелом вођен и доведен у кулу. Девица га радосно прими. И он седавши стаде учити хришћанској вери њу, њену васпитачицу и све остале девице. И речи његове свима њима беху слатке. И пошто их поучи колико треба о истинитом Богу Исусу Христу, и о светој вери у Њега, и о тајнама хришћанским, он крсти Пенелопу у име Оца и Сина и Светога Духа, и даде јој ново име Ирина. И на тај начин уневести је Христу, заветовавши је да до краја чува девство своје у целомудрености. Свети Тимотеј исто тако крсти и васпитачицу њену Карију и све служавке њене. Затим окрепи Ирину да буде храбра у мученичком подвигу који има примити за Господа свог Исуса Христа, истинитог Бога, и Бесмртног Женика свог. После тога свети Тимотеј благослови Ирину, њену васпитачицу, и њене вршњакиње, даде им апостолске посланице и, поверивши их благодати Божјој, отпутова. А блажена Ирина са служавкама својим дан и ноћ хваљаше и благодараше Бога, и усрдно изучаваше апостолске посланице што јој остави свети Тимотеј. Златне пак идоле очеве, сваког посебно бацаше кроз прозор доле и пропраћаше речима: Ако сте богови, спасите се сами! – Падајући с толике висине на земљу, идоли се разбијаху и у прах расипаху, а светитељка се потсмеваше немоћи њиховој, и радоваше се о Господу свом Исусу Христу, истинитом Богу.
А када прођоше седам дана, отац и мати Иринина са великашима дођоше опет к њој на кулу и говораху јој о браку. Она им онда одговори, говорећи: Знајте сигурно, ја сам слушкиња Хриcтова; у Њега верујем; Њега, вечног Небеског Цара љубим; и уневестих се Њему, чистом, непролазном и бесмртном Женику; а за другог женика нећу да знам, нити ћу се поклонити другоме Богу, јер нема Бога осим Њега. Зар не видесте погибију богова ваших, које побацах кроз прозор на земљу? Гле, они не могоше помоћи себи! Како онда могу помоћи вама? Узалудна је нада ваша у њих, узалудан је труд ваш и трошкови ваши око идола. Злато и сребро требало је раздати невољнима, ништима, сиротама и удовицама; а ви дозвасте мајсторе, исковасте себи бездахне богове, и тиме лишисте сиротињу милостиње. На тај начин ви постадосте непријатељи Богу живоме, а слуге ђаволима. Али, докле ћете лудовати као незауздани коњ? Када ћете једном познати Бога живога, Бога који може умртвљавати и оживљавати? А када светлост Божја засија у срцима вашим, онда ће побећи од вас ђаво, који одвлачи људе из светлости у таму, из заштите Божје у погибао, са правог пута на криви. Но ви се најпре потрудите сада да побегнете од ђавола, јер је он горак и љут. Он је Сатана, саблазнитељ, покрива очи срца ваших, да не бисте познали истину. Но ја се теби нарочито обраћам, о оче, како би познао Бога који је све речју створио. Када ти оно намисли да сазидаш ову кулу за мене, ти сабра за тај посао много људи: три хиљаде и пет стотина радника и триста надзорника, па ипак једва успеше да за девет месеци саграде кулу. А Бог вечни једном речју својом сатвори небо и сунце, месец и звезде, светлост и таму, и светлост назва дан, а таму назва ноћ. Он заснова тешку земљу на ваздуху, заповеди водама да теку на корист нашу, узрасте разно дрвеће, распореди времена, године и месеце, саздаде звериње и стоку на земљи, птице у ваздуху и рибе у водама; напослетку пречистим рукама својим створи човека узевши прах од земље, и постави га за господара васељене покоривши му cве. Све то изврши Бог за шест дана Речју својом, која је Јединородни Син његов, Исус Христос, пре свих векова рођен од Њега без матере, савечан Њему и сапрестолан, а који се у последње време дејством Светога Духа оваплоти и роди без оца од Пречисте Приснодјеве Марије и поживе међу људима чинећи безбројна чудеса: слепима је вид давао, губаве очишћавао, узете подизао, мртве васкрсавао. Јевреји Га из зависти распеше, пошто Он сам благоволи да пострада ради нашега спасења. Али Он после своје смрти и погребења васкрсе у трећи дан силом свога Божанства, узнесе се на небо, седе с десне стране Бога Оца, ниспосла Светога Духа на своје свете ученике и посла их у свет, да просвећују помрачене, обраћају заблуделе и спаcавају пропале, јер Он жели да се сви спасу, и милост његова према роду људском неће престати никад.
Док светитељка говораше ово, сви је с наслађивањем слушаху. И узевши милу кћер своју, цар и царица је поведоше у град. У сусрет царевој кћери изађоше све градске девице са венцима на главама, клицаху и клањаху јој се; а сав народ, слегавши се и заузевши узвишенија места на зидовима и крововима кућа, радосно клицаху и величаху прекрасну девицу Пенелопу. И кад се приближише царској палати, света Ирина угледа демона који јој довикиваше: Девице, у овом граду нема ничег заједничког између мене и тебе; иди из нашег града, јер овде не живи нико од хришћана. Светитељка му на то рече: Наређујем ти именом Господа Исуса Христа да ми кажеш, ко си ти? Он јој одговори: Ја сам демон што живи у идолу Аполона, учитељ блудочинцима и прељубочинцима, помоћник врачарима, вођ лоповима, друг блудницима, садруг пијаницама; радујем се крвопролићу; наставник сам свакој неправди и лажи; отац сам свакоме злу. Ево, поново ти кажем: иди из овог града нашег, иначе ћу подићи против тебе оца твог, разјарићу га гневом против тебе и он ће те убити.
Овај глас демонов многи чуше, али њега самог не видеше. Но блажена Ирина запрети му говорећи: Ја ти наређујем именом Господа Исуса Христа да идеш из овог града. – И уздрхтавши, демон постаде невидљив. Затим демон разврати срце царево и побуди га на гнев и јарост против кћери. И дозвавши царицу, рече јој: Шта да радимо? Наша кћи је прелашћена. Ах, зашто сазидах ту кулу! Ја сам хтео да сачувам своје дете, а оно – ја га погубих. Сада су пропале све моје наде. Царица му на то одговори: Ти говориш неразумне речи. Јер чиме се то преласти кћи наша, и какво то зло видиш у њој? Цар јој одговори: Она у Христа верује, а богове наше одриче. Царица му на то рече: Нека пропадну богови који нису створили небо и земљу, а кћи моја удостоји се славе Цара Христа који је позва у живот вечни.
Разгневивши се, цар нареди да царицу избаце из дворца. Једна од служавки отрча и извести о томе Ирину. Ова онда оде оцу своме. Кад је цар угледа, покуњен обори главу. Но потстицан ђаволом, он је беснео од гнева у срцу свом. И света Ирина упита оца свог: Зашто је тужно лице твоје, оче? Царевина је твоја мирна, теби не грози рат; ево ја, кћи твоја, дођох к теби, и откуда наиђе на тебе та туга? Цар јој одговори: Било би ми боље да те нисам родио, кћери. Јер за тебе сазидах прекрасну кулу, понамештах у њој богове моје златне да те чувају, и златом украсих стубове и постеље, а ти ми за добро узврати злом. Света га Ирина онда упита: Кажи ми, оче, какво ти зло ја учиних? Цар јој одговори: Зар је мало зло то што говориш да је Христос – Бог, а мојих се богова одричеш? Светитељка му рече: Оче, ја никакво зло не учиних тиме што верујем у Христа – истинитог Бога, и што наду своју полажем у Њега а не у идоле твоје. На то цар грозно викну: Принеси жртву боговима, Пенелопо! Светитељка му одговори: Не мењај моје име, оче; ја се не зовем Пенелопа већ Ирина, јер ми ово име даде анђео у виђењу и презвитер у светом крштењу. Цар онда бесно повика: Принеси жртву боговима, туђи породе а не мој! Света Ирина одговори: Нећу да принесем жртву демонима! То те они потстичу на гнев; благодарећи њима ти ћеш се мучити у огњу са незнабошцима.
Ван себе од гнева, цар нареди да је вежу и баце под ноге бесним коњима, да је копитама разнесу. И кад се ова наредба стаде приводити у дело, дође сам цар да види смрт њену. Но гле, најбеснији коњ се откину, полете на цара и, дохвативши му зубима десну руку, ишчупа је из рамена, а самог цара изгази намртво, па се кротко врати на своје место. И сви коњи постадоше кротки као јагњад, и не коснуше се свете Ирине. А коњ што изгази цара, по Божјем наређењу проговори људским гласом, и величаше свету мученицу говорећи: Блажена си ти, голубице Христова, јер си сатрла змију. Ти си на земљи славна, а на небу ћеш бити с љубављу примљена: бићеш увршћена међу праведнике; вечна светлост и двори Бесмртног Женика очекују тебе као мудру и храбру девицу, јер иако си по телу жена, ти духом јуначки војујеш.
Када са свете Ирине скинуше окове, она молитвом васкрсе свога мртвог оца и исцели му руку. И верова у Христа цар и царица, и сав дом њихов, и много народа, укупно до три хиљаде људи. Ускоро затим цар Ликиније остави престо, да би слободније служио Господу Христу, и са својом супругом и домаћима настани се у кули коју беше подигао за своју кћер. А света Ирина остаде у граду, учећи људе хришћанској вери, и многе приводећи Христу Богу. Живљаше она у дому свога учитеља, старца Апелиана.
После Ликинија на престо дође други цар, по имену Седекија. Сазнавши за Ирину, он дозва к себи старца Апелијана и упита га: Да ли се код тебе налази царева кћи Ирина? Апелиан одговори: Да, царе, код мене је. Цар га упита: Не знаш ли шта она мисли? Старац одговори: Она мисли оно што и ја и сви који знају Бога истинитог: пости се сваки дан до вечера, а увече поједе мало парче хлеба и попије једну чашу воде; за другу трпезу она не зна; постеље нема и одмара се мало на голој земљи; она дан и ноћ проводи у молитвама к Богу, и занима се читањем божанствених књига.
Чувши то, цар се зачуди и посла епарха по Ирину да је чесно доведе. Дошавши к њему света Ирина рече: Радуј се, царе! Цар јој одговори: Радуј се и ти, чудна девице! Девица га упита: Зашто си ме звао? Цар јој одговори: Хајде да седнемо и у миру и љубави поразговарамо. Света девица му на то рече: Ја испуњујем речи Светога Писма које каже: Са безбожницима не седим и са законопреступницима се не мешам (Пс. 25, 4). Цар је упита: Зар смо ми законопреступници? Светитељка му одговори: Сваки многобожац, који не зна истинитог Бога и клања се идолима, јесте законопреступник. Цар јој на то рече: Ти ме и против моје воље тераш да те ставим на муке и да те не штедим, иако си царева кћи. Света Ирина му одговори: Зашто онда узалуд губиш време на разговор са мном? Хајде, стави ме на муке, јер сам ја готова на све муке за Бога мог. Цар јој онда рече: Мани се будалаштина, девојко, и принеси боговима жртву. Светитељка му одговори: Узалуд се узнемираваш, царе, подбадан Сатаном; знај насигурно, ја нећу послужити демону, нити ћу поштедети тело своје кад је у питању Христос, Господ мој.
Сав разјарен, цар се стаде саветовати с епархом на који начин да умори девојку. И нареди мучитељ те ископаше дубок ров и напунише га змијама и сваковрсним гмизавцима, па вргоше у њега свету девицу. Но она остаде тамо у току десет дана жива и здрава, јер анђео Господњи сиђе са њом у ров и сачува је неповређеном, док све змије и остали гмизавци поцркаше.
Кад цар Седекија сазнаде да је мученица жива у рову, зачуди се, и мишљаше да она чинима опчини гмизавце и помори их. И нареди цар да је извуку из рова и доведу к њему на суд. И севши на судилишту, он јој рече: Принеси жртву боговима који те поштедише, јер они поморише змије а тебе сачуваше живу, да би познала њихову силу и доброту и поклонила им се. Светитељка му на то одговори: О безумниче прелашћени Сатаном, кога ја згазих! Зар су икада дрвени и камени богови умртвљавали змије? Но убрзо ћеш ти сам са боговима твојим којима служиш бити вргнут у ров ада преисподњег, и потонућеш у таму најкрајњу, спремљену ти од Сатане; онде ће бити плач и шкргут зуба.
Цар онда, дишући јарошћу, дозва дрводеље са жељезном тестером и нареди им да престружу свету девојку. Када је привезаше за дрво и стадоше стругати, тестера се не дотицаше тела девојчиног и притупљиваше се као о камен; најзад пуче по средини. Тада донесоше другу тестеру, но и она се преломи. А они што је стругаху попадаше, израњавише себе о преломљене тестере, и помреше. Најзад би донесена трећа тестера, најоштрија и најјача, и цар Седекија нареди да њоме стружу девицу по бедрима. Свезавши девицу, они је положише на земљу, огроман камен метнуше јој на груди, и стадоше стругати њено свето тело. Овога пута тестера додирну њено тело и из њега потече крв. На то се насмеја цар Седекија и рече мученици: Где је Бог твој? Нека cада дође и помогне ти, ако има снаге. – При овим речима Седекијиним изненада сину муња, тресну страшан гром и настаде олуја, а слуге што стругаху тело свете мученице попадаше као мртви. Цар пак од страха побеже у свој дворац, и народ се даде у бекство. И као да се небо проломи паде велика киша са силним градом, те многи од мучитеља бише убијени громом и градом. А анђео Господњи, сишавши с неба, скиде камен са груди cвете мученице, исцели јој ране и подиже је здраву. Видевши ово чудо, осам хиљада људи повероваше у Христа.
После тога, нахушкан од ђавола, цар поново нареди да се светитељка ухапси. И поново се стаде договарати са епархом на који начин да је погуби. И измислише за њу овакву смрт: везаше је за воденични точак, да би је при окретању покидао. Но када пустише воду под точак, вода се заустави као да се скамени, и ниједна кап не потече, и светитељка остаде неповређена. А цар са саветницима својим повика: О, како је велика сила ове чаробнице! Гле, она претвори воду у неко друго вештаство. – Народ пак, посматрајући овакво чудо, побуни се против цара, и уз силну грају и вику стаде се бацати камењем на њега, и протераше га из града. И он, дошавши у своју постојбину, поживе тамо седам дана и умре од муке, беса и стида.
После Седекијине смрти син његов Савах, желећи да одмазди за срамоту свога оца, сабра велику војску, око сто хиљада, и крену у рат против града Магедона. Сазнавши за ово, житељи овога града се препадоше, затворише градске капије, и рекоше светој Ирини: Због тебе ћемо изгинути. – Но она им рече да се не боје, па се помоли Богу говорећи: Господе, Ти који си некада услишио молитву пророка твог Јелисеја, услиши и моју молитву: невидљиво порази овај народ који је кренуо да разори наш град, ослепи непријатеље твоје, да би разумели да си Ти једини Бог.
И Господ одмах услиши њену молитву, те порази слепилом цара и сву војску његову. Цар Савах схвати да то Ирина наведе слепило на њега и на војску његову, па јој посла изасланика cа оваквом молбом: Сада знам да је сила Бога твог непобедива; молим те дакле, помоли се Богу свом за мене и за моју војску, да прогледам и ја и моја војска. – Сажаливши се, светитељка сатвори приљежну молитву ка Господу свих, те прогледа цар и сва војска његова. Онда цар посла у град грађанима овакве речи мира: Примите ме за цара, као што и оца мог имађасте за цара, а ја вам праштам срамоту што нанесосте моме оцу. – Видећи силну војску цареву, грађани склопише са њим мир, па му отворише капије градске, поклонише му се и признаше га за свог цара.
Када се Савах учврсти на царском престолу, натутка га ђаво те се разгневи на свету Ирину и, дозвавши је к себи, рече joj: Опраштам граду његову кривицу, а на тебе сам љут зато што си дигла буну против мога оца, те га камењем тукоше. Но хоћеш ли да и теби опростим, онда ми испуни вољу: принеси боговима жртву, и бићеш слободна. – Светитељка изружи цара због његовог безумља, те га тиме још више разјари. Цар нареди да је баце у тамницу, па се стаде договарати са својим великашима на какве муке да је стави. Међутим светитељка проведе у тамници седам дана. Ту јој се јави Господ Христос који јој рече: Не бој се, кћери моја, јер сам с тобом ја који те крепим.
Потом цар нареди да мученицу изведу из тамнице, да јој укуцају у пете гвоздене клинце и натоваре на леђа врећу пуну песка, па да је онда гоне до одређеног места, удаљеног од града око пет потркалишта. Слуге метнуше узду у уста светој мученици, па је као скота потераше ка одређеном месту. А светитељка трчећи говораше к Богу: Ваистину сам као скот пред Тобом Господе. Али сам свагда код Тебе, Ти ме држиш за десну руку. По својој вољи водиш ме, и после ћеш ме одвести у славу (Пс. 72, 22-24). – И погледавши десно, светитељка угледа анђеле Господње где иду поред ње, и обрадова се веома. Када стигоше на одређено место, слуге окренуше назад ка граду, с ругањем вукући за узду свету мученицу, док много народа иђаше за њима. Тада светитељка угледа пред собом анђела који штапом удараше по земљи, и рече у себи: Изгинуће непријатељи Божји. – И када дођоше до места где стајаше анђео, земља се изненада раседе и прогута мучитељеве слуге који вођаху светитељку. А светитељка остаде разрешена од уза и узде, и са њених леђа спаде врећа с песком, и клинци поиспадаше из њених ногу, и ноге јој постадоше здраве, и она хођаше cлавећи Бога.
Сазнавши за то, цар говораше: Богови отворише земљу и одведоше под земљу моје слуге од ове чаробнице. Други се препираху говорећи: Бог живи је са светом мученицом Ирином. Трећи пак ружаху свету девојку. Тада анђео, који отвори земљу, изненадном смрћу погуби многе невернике, око десет хиљада; а они што остадоше у животу викаху: Боже Иринин, поштеди нас, јер верујемо у Тебе и прибегавамо к Теби! – И поверова у Христа у то време око тридесет хиљада душа. Но цар Савах не поверова у Христа Бога зато га и порази анђео Божји, и бедни цар погибе с хуком.
Међутим света Ирина проповедаше у граду веру хришћанску и силом Христовом чињаше многа чудеса. Она не само исцељиваше болеснике, очишћаваше губавце, и изгоњаше ђаволе из људи, него и молитвом васкрсе једног умрлог младића, за којим су родитељи горко плакали. И приведе Христу око педесет хиљада људи. У то време, по промислу Божјем, стиже у град свети Тимотеј презвитер, који беше крстио Ирину. Света Ирина га с радошћу дочека и поклони му се; па онда са њим и са свима што беху поверовали у Христа, оде кули где живљаху њен отац и мати, у безмолвију, у молитвеном тиховању, служећи Богу, и тамо сви који беху поверовали у Христа примише свето крштење.
Три године проведе света Ирина у граду Магедону, учећи људе и утврђујући их у вери Христовој. Затим она отпутова у други град, звани Калипољ, где владаше цар Нумеријан, сродник царева Седекије и Саваха. А када Нумеријан празноваше празник у част богиње Артемиде, и приношаше жртву њеном идолу, пред њега ступи света Ирина, изобличи га због безбожја и исповеди Христа као истинитог Бога. Цар пак рече својим великашима: Ова девојка лицем и растом личи на свога оца Ликинија, али рђава деца унесрећују своје родитеље, јер због ове рђаве девојке добри отац њен би лишен царевине. Како чух, она је виновница смрти мога брата Седекије и његовог сина Саваха: умори их мађијама. Заиста је ова девојка погубитељка царева. – Затим се Нумеријан обрати светој девојци: Шта велиш, чаробнице? Хоћеш ли принети жртву боговима, или ћеш остати у свом пагубном умовању? Прекрстивши се, светитељка одговори: Ја ћу принети жртву хвале Богу вишњем, а твојим демонима и њиховим бездахним идолима нећу принети жртву. Што се пак тиче царева, твојих сродника, то знај поуздано да Бог мој, који влада животом и смрћу, нареди им да умру а не ја. Побој се дакле и ти Бога мог, јер ти је остало још мало да живиш, и ускоро ће те смрт постићи.
Чувши то, цар се запали јарошћу, шкргутну зубима, па рикну као лав и нареди да се одмах усијају три метална вола, говорећи: Ако она у једном волу мађијама својим савлада силу огња, онда нека буде бачена у другог вола; а ако и у другом учини то исто, онда нека буде бачена у трећег. Тако и би. Када метални волови бише усијани као жеравица, бацише светитељку у једног вола. А она се у њему стаде молити, вапијући: Боже, похитај ми у помоћ, јер страдам ради светог имена твог! – И јави јој се анђео Господњи; и саветујући јој да се не боји, он расхлађиваше огањ. А народ ропташе на цара, говорећи: Узалуд си погубио дивну младост девојчину.
Но када се расхлади метални во, нађоше светитељку живу и здраву, ни најмање неповређену од огња. И цар рече присутнима: Не рекох ли вам да је ова девојка чаробница? Видите ли како она угаси огањ? Баците је сада у другог вола. – И светитељка би бачена у другог вола. А када се и други во расхлади, бацише је у трећег. Но по наређењу свесилног и свемогућег Бога овај трећи во се крену са свог места као жив, прође четврти део потркалишта и, вративши се на своје место, распаде се, и из њега изиђе света мученица читава. Народ, видећи такво чудо, громогласно викаше: Велик си, Боже Иринин! помилуј нас по великој милости твојој! Ти си Бог наш силни и крепки, Ти чиниш чудеса дивна и преславна!
И повероваше тада у Христа до сто хиљада људи. А цар, не само остаде у неверју, него и хуљаше Бога вишњег. Зато и би невидљиво поражен од анђела Божјег, те се разболе на смрт. Умирући, он нареди своме епарху Ваводану да Ирину стави на разне муке, и најзад умори најљућом смрћу. И издахну кукавни цар Нумеријан, а света Ирина остаде у граду учећи народ светој вери у Христа Господа и исцељујући сваки недуг. Свети пак презвитер Тимотеј, дошавши тамо у то време, крштаваше оне који примише веру Христову.
Епарх, видећи да се сав народ држи свете Ирине, бојаше се да је стави на муке у том граду, да се народ не би због ње уcкомешао и побунио. Зато отпутова у други град, звани Константина, а својим војницима нареди да ухвате мученицу и везану је довезу за њим. Пошто допутова у тај град, он седе на судилишту, и пред њега изведоше свету мученицу. Он јој онда рече: Знаш ли да ми је власт дата над тобом? Приступи дакле боговима нашим и принеси им жртву, да те не бих ставио на љуте муке. Светитељка му одговори: Чуј, епарше, одговор мој: стави ме на све муке које измислити можеш, па ћеш видети силу Бога мог.
Епарх нареди да донесу гвоздену решетку, да на њу положе мученицу, да је привежу гвозденим веригама, да под решетку нареде много дрва, и запале. А кад се огањ силно разгоре, епарх нареди да се на мученицу лије уље, масло и смола; и тако пекоше светитељку неколико сати; решетка и гвоздене вериге сијаху као жеравица, но света мученица остаде неповредљива, и као на дивној роси певаше, славећи Бога. Затим је анђео разреши од решетке и верига, и она устаде здрава. Када то виде епарх и они са њим, удиви се веома и, припавши к ногама светитељкиним, рече јој: Слушкињо Бога истинога, молим ти се, немој ме погубити као што си погубила наше цареве, јер и ја верујем у Сина Божјег и хоћу да будем хришћанин. – И тако поверова у Христа епарх Ваводан и много народа с њим. А анђео Божји доведе тамо презвитера Тимотеја, и бише крштени од њега сви који повероваше у Христа.
Пошто проведе петнаест година у том граду, света Ирина отпутова из њега. И би у тракијском граду Месемврији ухапшена од војника цара Саворија, и доведена к цару, пошто је овај цар слушао о њој и давно желео да је ухвати. Угледавши светитељку, он се силно разјари и посече је мачем. И би погребена изван града. И рече цар: Страшни гласови кружаху о овој мађионичарки, јер мађијама својим поби цареве. Но зашто сада не могаде убити мене него је ја убих? И где је помоћник њен Христос? Зашто је Он не избави из мојих руку?
Тако се незнабожни цар ругаше Христовој сили и хваљаше као победилац. Али, шта је немогуће за cвемоћну силу Божју? Онај који у време своје добровољне срамне смрти васкрсе многа тела усопших светитеља, тако да они изишавши из гробова по васкрсењу његовом уђоше у Свети Град и показаше се многима, не могаше ли васкрснути из мртвих и ову свeтитељку, да она уђе у Месемврију и покаже се цару? Ваистину је моћан Христос Бог наш на небу и на земљи, и чини све што жели, Јер Он посла анђела свог те подиже свету Ирину живу из гроба; притом јој рече анђео Господњи: Иако си завршила подвиг страдања свог, и треба већ да отпочинеш, јер си достојна блаженства на небесима, ипак, да се незнабошци и безаконици не би хвалили како су надвладали силу Бога нашег, иди у град да те виде живу, и да се постиде незнабожни ругачи, и да познаду да је Бог наш свемогућ; но одсада нећеш ни најмање пострадати ни од кога.
И уђе светитељка у град Месемврију, држећи маслинову гранчицу у својој руци. Када је грађани угледаше, спопаде их неисказан ужас и чуђење, и слеже се к њој сав народ, громко вичући: Диван је Бог Иринин, и нема другога Бога осим Њега! – Казаше и цару да је Ирина васкрсла из мртвих. Он се страховито уплаши и, видевши светитељку, припаде к ногама њеним, говорећи: Сада појмих да је Бог твој велик. Молим те, остани у нашем граду и преведи нас у хришћанство. – Светитељка остаде међу њима седамдесет дана, учећи их светој вери, и сви житељи града Месемврије повероваше у Христа. А блажени презвитер Тимотеј дође тамо по наређењу Божјем, те крсти цара и све остале људе.
Одатле света Ирина отпутова у своју постојбину, у град Магедон, где се отац њен беше већ упокојио у Господу. И плака за њим молећи се Богу за њега. И проведе ту неко време са мајком, па узета би одатле облаком и пренесена у Ефес. И ходећи по граду, она апостолски проповедаше Христа, и чињаше многа чудеса исцељујући разне недуге. И на тај начин многе незнабошце обраћаше од идолослужења ка вери Христовој.
После извесног времена дође к светој Ирини у Ефес послан Богом старац Апелиан, некадањи учитељ њен. Његовом доласку светитељка се веома обрадова. А после неколико дана она рече народу: Радујте се, браћо моја! и мир Господа Исуса Христа нека буде с вама! Будите добродушни радујући се у Господу нашем, и чврсто стојте у вери. Ја одлазим од вас, и благодарим вам што примисте мене путницу. Знајте да сваки који прима путнике, постаје пријатељ Бога небескога.
Слушајући ове њене речи, једни грађани говораху међу собом: Куда одлази наша учитељица? А други: Да се неће упокојити у Господу? Трећи пак изјављиваху: Она је достојна Бога: и биће узета са очију наших, јер смо ми грешни.
Идућег дана света Ирина узе са собом старца Апелиана и шест благоверних људи, оде с њима ван града и, нашавши у стени нов празан гроб у који нико никада не беше положен, уђе у тај гроб, и рече Апелиану и осталима: Покријте ме добро одозго каменом, да нико не би могао открити за четири дана. – Затим, упутивши последњи поздрав Апелиану и осталима, она се прекрсти и леже. Људи метнуше огроман камен преко гроба, па се вратише у град.
Четвртога дана Апелиан са истом шесторицом људи дође на гроб и, не нашавши у гробу тело свете Ирине, помисли у себи да је Христос Бог пренео свету Ирину у рај. И отишавши у град, он обавести о томе народ. Онда се многи слегоше на гроб и, видевши гроб празан, чуђаху се, и са страхом слављаху Бога.
Такво беше житије и страдање благородне девојке Ирине такви подвизи невесте Христове. Предстаде на суд најпре оцу своме Ликинију, затим Седекији и сину његовом Саваху, па Нумеријану и епарху Ваводану, и најзад Саворију. А градови у којима је страдала, ови су: Магедон – њен завичај, Калипољ, Константина, и Месемврија у Тракији. Упокоји се у Господу у граду Ефесу петога маја. Представши Господу Христу, она Му се моли за васељену.
Ову повест о подвизима и страдању свете Ирине написа старац Апелиан у славу Оца и Сина и Светога Духа, једног Бога у Тројици, коме од целокупне твари приличи част и поклоњење сада и увек и кроза све векове, амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕВТИМИЈА ЧУДОТВОРЦА, ЕПИСКОПА МАДИТСКОГ
Cвети отац наш Јевтимије би родом из cрпског села Епивата на граници Силиврије и Тракије, близу Дарданела. Живљаше у десетом веку. Био је пореклом Србин и брат свете Параскеве (Петке) Српске. Замонашивши се, он се строго подвизавао пуних 30 година у једном цариградском манастиру. Потом, када се прочу његова врлина, би и против своје воље изабран за епископа Мадитског (близу Дарданела). Због подвига својих и светог живота би удостојен од Бога дара чудотворства, исцељујући разне болести и недуге по народу и изгонећи демоне из поседнутих. Мирно се преставио у Господу око 990. године (или нешто касније). По престављењу, његове свете мошти такође чудотвораху.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МИХЕЈА
Ученик преподобног Сергија Радонежског; живећи у једној келији с њим, достигао велико савршенство у врлинама; због кротости душе и чистоте срца удостојио се видети Богоматер са апостолима Петром и Павлом при њиховом јављењу светом Сергију. Преставио се 1385. године. Свете мошти његове почивају у Тројицкој Лаври, у манастирској цркви.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АДРИЈАНА МОНЗЕНСКОГ
Зaволевши у младости подвиге монашке, он прими постриг у Генадијевом манастиру. После тога подвизавао се у Спаском манастиру, на Кубанском језеру, и у Обнорској обитељи, у Јарославској губернији, док није нашао указано му с неба место на реци Монзи, на 20. врсти од Костроме. Ту он основа Благовештенски манастир, у коме се подвизавао све до своје кончине, 1610. године. Свете мошти његове почивају у цркви његовог манастира.
