Духовна делатност се често представља као бескомпромисна борба против зла. Уопштено говорећи, ово је тачно. Али стварни живот је увек компликованији.
Људи који су неискусни у духовном животу често виде свет црно-бело, без нијанси. Међутим, живот нас понекад доведе у такве услове када готово ништа или сасвим ништа не зависи од наше одлуке. На пример, људи који имају моћ у друштву. Шта год да предузму, то увек утиче на нас на овај или онај начин. Посебно њихове погрешне, нетачне радње. И, како то често бива, ми лично не можемо утицати на ситуацију. Шта да радимо?
Тачан и универзалан одговор је да останемо на месту где смо потребни и да наставимо да чинимо добро. Чак и ако је све око нас погрешно.
Таква ситуација обично провоцира особу која не верује у тешка осећања, малодушност, депресију. Управо зато што је за световног човека деловање само себи циљ, а привидно неделање испољавање слабости. Слабост у безбожном свету је вероватно главни порок.
Што се тиче верника, они ово што се дешава доживљавају као још један испит на трновитом животном путу. Наравно, верник брине и када не може да промени околности, када није у стању да се одупре неправди, када нема начина да промени погрешне одлуке претпостављених.
Али само за хришћане њихова слабост није мана, већ снага. Jер човек који призна своју немоћ постаје смирен. И у овом стању му је лакше да се обрати Богу за заступништво. «Jер се сила моја у немоћи показује савршена» (2 Кор 12,9), – говори Господ.
Хришћанину се понекад може учинити да је около само тама, да је и Црква попустила световном духу – а онда долази искушење да сиђеш са свог личног крста и одступи, прогласивши себе јединим праведним. Из црквене историје знамо много таквих случајева. Али ово је искушење.
Довољно је погледати како су се светитељи понашали. Сетимо се св. Јована Златоустог, који је из чисто политичких разлога неправедно искључен са првостолства. Али он није напустио Цркву, него је са смирењем прихватио неправду и тако је награђен нетрулежним венцем од Господа.
Понизност и стрпљење су најбољи лек за хришћанина свуда у сваком тренутку. „Трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лук 21,19) – ове Спаситељеве речи су сада актуелније него икад. Понизимо се, претрпимо и ојачајмо једни друге, тада ће нам сам Господ свакако притећи у помоћ.
Митрополит Антоније (Паканич)
Извор: Рravlife.org
