Кратко житије аве Јована, званог Схоластик, игумана свете Синајске горе и правог светитеља, које је саставио Данило, монах раитски, частан и врлински човек
Нисам у стању да сасвим тачно кажем где се родио и у коме се чувеном граду васпитао овај велики човек пре него што се одао монашком подвигу. Међутим, сасвим поуздано знам у коме се граду дивни отац сада налази и где се божанском храном части. Јер, и он сада пребива у граду о коме на једном месту говори милозвучни Павле, ускликнувши: Наше је живљење на небесима (Фил.3,20), те у невештаственом осећају храни свој дух оним чега никада није доста, ужива у призору бесмртне духовне лепоте и духом се радује духовном. Он прими награду достојну свога зноја и почаст за неуморни труд, добивши вечно наслеђе и придруживши се за свагда онима чија нога стоји на (597) правом путу(Пс.25, 12), постајући једно са њима.
На који начин је овај човек од крви и меса достигао бестелесна бића, изложићу што је могуће јасније.
У својој шеснаестој години (по духовном узрасту, међутим, хиљаду година стар), блажени предаде себе Великом Свештенику као чисту и добровољну жртву. Телом се попе на Синајску а душом на небеску гору, у намери, мислим, да му баш то видљиво место послужи као најбољи путовођа ка невидљивој гори. Пресекавши срамну бестидност туђиновањем, тим одличним средством да се успостави надзор над својим страстима, он достиже и дубоко смиреноумље, те већ у самом почетку подвига сасвим паметно прогна варалицу самоугађања и самопоуздања: погнуо је главу и поверио се једном одличном укротитељу младости, како би, вођен његовом сигурном руком, без опасности прешао дубоко море живота. Тако је потпуно умртвио себе: имао је душу као без разума и без воље, лишену чак и природног својства . Што је још чудније, он, човек са општим образовањем , постаје ученик небеске простоте, сматрајући охолост философије за нешто најбесмисленије и сасвим туђе смирењу.
После деветнаест година, пославши свог васпитача небеском Цару као неког посланика и заступника, он и сам излази на поприште безмолвија, држећи у рукама молитве свог великог оца као оружје за разарање непријатељских тврђава. Пронашавши место згодно за усамљени подвиг, удаљено од (600) цркве око пет стадија (то место се зваше Тола), проведе четрдесет година у истрајним подвизима, свагда пламтећи ватреном љубављу Божијом.
Ко може речима да опише и приповедањем да ода достојно признање подвизима што их је он тамо извео! И како да се открије сваки труд његов, у тајности сејан! Ипак, макар и само по неким од главних подвига, моћи ћемо добити извесну представу о свесветом богатству трисветога.
Јео је од сваке врсте хране која се без приговора допушта монасима, али врло мало. Тим путем, како ми изгледа, премудро сломи рог таштине и таквом уздржљивошћу сузби господарицу што много извољева, претећи јој оскудицом: Умукни! Престани! Усамљеношћу и избегавањем сусрета са људима угасио је пламен ове пећи [тј. тела], претворио га сасвим у пепео и потпуно стишао. Путем милостиње и оскудице у животним потребама, овај јунак је храбро избегао обожавање идола (уп. Кол.3,5). Подизао је душу из свакодневне самрти и клонулости , боцкајући је сећањем на смрт као иглом. Клупче пристрашћа и сваковрсних чулних уживања размотао је служећи се светом тугом. Тиранију гнева убио је мачем послушности већ пре тога, а пијавицу пауколике таштине усмртио је тиме што се ретко јављао међу људима, и још ређе говорио.
А шта тек да се каже о победи коју је тај дивни посвећеник извојевао над осмом страшћу , шта онда о највећем ступњу очишћења што га је овај Веселеило (уп. Изл.31. итд.) послушности започео, а Господ небеског Јерусалима довршио својим доласком? Без послушности се, наиме, не могу победити ђаво и дружина његова. На које место у овоме венцу да ставим извор његових суза (нешто што се не среће (601) тако често), чија скривена радионица постоји још и сад: једна врло мала пештера у подножју планине, удаљена од његове и свачије келије таман толико да се не створи повод за славољубље? Но, та пећина је била блиска небу по тужним јауцима и дозивању у помоћ, који су се разлегали из ње са снагом коју обично испоље они што су прободени мачем или они којима усијаним жезлом боду и ваде очи.
Предавао се сну искључиво толико колико је потребно да природа ума не буде озлеђена неспавањем. А пред спавање би се много молио и састављао књиге: то му беше јединствено средство против унинија. Па и сав живот му беше једна непрекидна молитва и неизмерна љубав према Богу. Посматрајући Бога, дању и ноћу, у чистоти своје светости као у огледалу, он није хтео, или, још тачније речено, није могао да се засити.
Поводећи се за његовим примером, неки монах Мојсије га је упорно молио да га прими за ученика и да га упозна са правом философијом. Покренуо је чак и неке старце да оду великоме Јовану. Захваљујући њиховим молбама Јован пристаде да га прими. Једнога дана Јован нареди Мојсију да оде у градину и тамо наспе земље која би била згодна за обделавање и неговање поврћа. Стигавши на одређено место, Мојсије вредно приону на посао који му је заповеђен. Но, када дође подне и освоји највећа припека (тада беше месец август), Мојсије се склони у сенку једнога огромног камена, леже и заспа. А Господ, који неће ничим да ожалости своје слуге, по обичају своме предухитри опасност. Велики старац, који је у својој келији седео и размишљао о себи и (604) о Богу, паде у неки лагани сан, у коме виде једног свештеноликог човека како га буди и кори га због његовог сна, и говори: „Јоване, како можеш да спаваш без бриге док се Мојсије налази у опасности?!“ Јован нагло скочи и наоружа се молитвом за свог ученика. И када се предвече Мојсије вратио у келију, упита га Јован, да му се није десило штогод неочекивано и непријатно. А овај одговори: „Огромна стена би ме сигурно згњечила док сам у подне спавао под њом, да ми се није причуло како ме зовеш, те сам у једном скоку био далеко од тог места“. А Јован, истински смиреноуман, ништа не рече о своме виђењу, него скривеним уздасима и силином љубави слављаше благога Бога.
Беше он узор врлине и лекар невидљивих рана. Тако, на пример, један човек, по имену Исакије, снажно обузет тешким демоном телољубља и већ клонуо духом, притече брзо овоме великом подвижнику и откри му, јецајући, своју страшну борбу. Задивљен његовом вером, божанствени Јован му рече: „Пријатељу, да станемо обојица на молитву!“ И тек што су завршили мољење, док је измучени Исакије још лежао ничице на земљи, Бог испуни жељу слуге свог (како не би испало да Давид лаже, уп. Пс.144,19), и змија утече под ударцима истинске молитве. А болесник, осетивши да се излечио, беше сав изван себе, па захвали и ономе што се молио за њега и Ономе који га је услишио.
Неки, пак, подбадани завишћу, назваше светог Јована брбљивцем и наклапалом. А он их делом поучи, показавши свима да све може у Христу који му даје моћ (605) (Фил.4,12): ћутао је читавих годину дана, тако да су се подсмевачи његови претворили у молитеље, који говораху: „Затворили смо извор из кога нам је вечито текла корист, и нашкодили смо спасењу свих!“ А он, не волећи да се објашњава, послуша их и настави са својим пређашњим начином живота као да се ништа није десило.
После тога, у знак признања за све његове врлине, уздигоше га једногласно, и против његове воље, као неког новојављеног Мојсија, на положај игумана у братству. Поставивши свећу на свећњак старешинства, добри бирачи не погрешише: Јовану то беше повод да се и сам приближи гори Синајској. Попевши се духовним лествама, он уђе и у тајанствено светилиште невидљивог храма, те у виђењу прими богонаписано законодавство. Речју Божијом отвори уста своја и надахну се Духом и речи почеше да навиру из богате ризнице његова срца. И достиже крај свог видљивог живота водећи Израиљце, монахе, разликујући се од Мојсија само по једној ствари: по томе што уђе у горњи Јерусалим. Јер, Мојсије, због чега – не знам, није ушао у доњи Јерусалим .
Дух Свети је говорио кроз његова уста. То сведоче многи који се преко њега спасоше или се још и сада спасавају. Најбољи сведок његове спасоносне мудрости је онај нови Давид . Сведок је био и добри Јован, наш предобри пастир, који је убедио овога новог боговидца да ради користи пастве сиђе својим духом са горе Синаја и да нам покаже своје богонаписане таблице, које садрже споља – делатне савете, а изнутра – упутства за сагледавање.
(608) Покушао сам да у неколико речи изложим много: и међу риторима се највише цени краткоћа излагања.
О истоме ави Јовану, игуману Синајске Горе, тј. Лествичнику
Ава Мартирије дође једног дана са авом Јованом к великом Анастасију. Када их угледа, он рече ави Мартирију: „Реци, ава Мартирије, одакле је овај дечко? И ко га је постригао?“ А овај му одговори: „Твој је слуга, оче, а постригао сам га ја“. И рече му Анастасије: „Гле, ава Мартирије, ко би рекао да си игумана синајског постригао!“ И не превари се свети Анастасије: после четрдесет година, Јован заиста постаде наш игуман.
Другом приликом, опет, поведе Јована са собом његов учитељ, ава Мартирије, у посету великоме Јовану Саваиту, који тад живљаше у пустињи Гуда. Када их виде, старац устаде, нали воде и опра ноге ави Јовану, па га пољуби у руку. Ави Мартирију, пак, не опра ноге. Када га ученик његов, Стефан, упита зашто је тако урадио, он му рече: „Веруј ми, чедо: ко је тај дечак – ја не знам, али ја игумана синајског примих и игуманове ноге опрах“.
Па и ава Стратигије, на дан када је ава Јован пострижен у његовој двадесетој години, прорече да ће постати велика звезда.
Онога дана када је ава Јован постао наш игуман окупило се негде око шест стотина гостију. Док су они седели и јели, ава Јован спази неког човека кратке косе, одевена на јеврејски начин у синдон, како трчи амо-тамо и заповеднички издаје наређења куварима, економима, келаритима, и осталим служитељима. Када се народ разиђе и слуге седоше да једу, потражише онога што је све обилазио и издавао наредбе, али га не нађоше. Тада им слуга Бовжији, преподобни отац наш Јован, рече: „Пустите га! Господин Мојсије није ништа необично учинио тиме што је послужио на своме месту“.
Када је једном у палестинској области настала суша, на молбу тамошњих становника помоли се ава Јован и паде обилна киша. Није ни невероватно: Јер ће Господ учинити по жељи оних који га се боје, и услишиће молитву њихову (Пс.144,19).
(609) Треба да се зна да је Јован Лествичник имао рођеног брата, чудесног аву Георгија, кога он још за живота свог постави за игумана синајског, а сам се предаде безмолвију, које он, као мудрац, од почетка изабра себи за невесту. Када је дошао час да овај наш нови Мојсије, најсветији игуман Јован, оде Господу, стајаше пред њим плачући ава Георгије, брат његов рођени, говорећи: „Ето, остављаш ме и одлазиш? Молио сам се стално да ти мене испратиш: јер, ја нисам ни способан да без тебе управљам манастиром, о, мој господине! А ето, сада ја тебе испраћам!…“ Рече му ава Јован: „Не тугуј, и не брини! Ако стекнем слободу код Господа, нећу те оставити да напуниш ни годину дана после моје смрти“. Тако се и збило: после десет месеци оде и Георгије Господу.
Писмо светог Јована, игумана раитског Веома поштованом Јовану, игуману Синајске горе
Изузетном и равноанђелском оцу отаца и превасходном учитељу, грешни игуман раитски шаље поздрав у Господу.
Пошто је нама, убогима, позната твоја у Господу непротивречива у свему и сваком врлином украшена послушност, нарочито у ономе у чему треба да се умножи таланат што ти га Бог даде, решили смо да ти пишемо, макар колико убоге и јадне биле наше речи, имајући на уму оно што је речено: Упитај оца свога, и објасниће ти; старије твоје, и рећи ће ти (Пон.Зак.32,7).
Стога те, круно врлина, овим писмом молимо као заједничког оца свију нас и учитеља најбољег, по свему старијег у подвижништву и духовној мудрости, да нама неукима пошаљеш оно што си видео у боговиђењу као древни Мојсије, на истој тој гори, и да као богонаписане таблице саставиш једну драгоцену књигу и пошаљеш је нама, ради поуке новог Израиља, који тек што је изишао из духовног Египта и прешао море светског живота. И као што си на мору, уз помоћ Божију, богонадахнутим језиком својим уместо палицом начинио чудо, тако и сада не презри нашу молбу, него без оклевања напиши разговетно све што је потребно за монашки живот и што у Господу одговара нашем спа сењу, јер си истински велики учитељ свих који су изабрали анђелски живот.
(625) И не мисли да је ово што кажем неко ласкање или улагивање. Ти добро знаш, свети оче, да нам је то туђе и да оно што о теби овде кажемо говоре и сви остали. Стога се надамо у Господу да ћемо брзо примити и целивати твоје скупоцене речи, написане у књизи коју очекујемо и која ће свим правим следбеницима Христовим послужити као поуздани водич и као лествица која се пружа све до небеских двери и узноси оне који желе да дођу до неба, да би, читави и неозлеђени, слободно прошли мимо духова зла, и управитеља таме, и господара у ваздуху. Јер, ако је Јаков, један обичан пастир, имао тако страшно виђење на лествици, колико тек пастир духовних оваца може делима и истином показати свима не само виђење него и непогрешиво узлажење ка Богу!
Буди ми здрав у Господу, часни оче!
Јован поздравља Јована
Примио сам твоје цењено писмо, достојно твог узвишеног и бестрасног живота, и твог чистог и смиреног срца, које си послао нама ништима и убогима у врлинама, писмо које у ствари представља наредбу и заповест која превазилази наше моћи. Заиста, теби, само теби и твојој светој души приличи да реч поуке и опомене тражиш од нас, који смо толико неупућени и неуки, како у речи тако и у делу. Твоја светост нам увек служи за пример смиреноумља. Уосталом, рећи ћу и ја сада: када не бисмо стрепили од велике опасности којој бисмо се изложили збацујући са себе јарам свете послушности, мајке свих врлина, не бисмо се тако неразборито упустили у оно што је изнад наших способности. Требало би, дивни оче, када се већ распитујеш о тим стварима, требало би да се о њима обавестиш код оних који их добро познају. Јер, ми се још налазимо у разреду оних који су тек пошли у школу.
Али, пошто богоносни оци наши, посвећени у тајне истинитог сазнања, уче да се послушност састоји у томе што се без двоумљења покоравамо старијима и онда када нам нареде нешто што превазилази наше снаге, и ми презресмо своју неспособност, па се побожно и смерно прихватисмо посла, у страху да не заслужимо вечну смрт због непослушности, а не због тога што бисмо мислили да то теби нешто користи или да ћемо тиме објаснити нешто што би ти, свети оче, знао (628) мање од нас. Уверен сам, наиме, не само ја већ, мислим, и сви који здрав разум имају, да је око твога разума чисто од свега земљаног и да га не замрачује никаква страст, те да без икакве сметње упире поглед у божанску светлост и обасјава се њоме.
Покренут тако на послушање, приступих извршењу твога пресветог налога са страхом али и из љубави, као паметан послушник и некорисни слуга племенитог живописца. При своме оскудном знању и муцавом изражавању једнолико написах живе речи само мастилом. Теби, пак, началниче и предводниче учитеља, препуштам да украсиш и разјасниш ову књигу, те да, као извршитељ божанских таблица и закона духовног, допуниш оно што недостаје.
И не шаљем ја теби овај наш рад (сачувај Боже, то би био знак крајње лудости!), с обзиром да си способан у Господу не само друге него и нас саме да научиш божанственом реду и науци – него богозваној обитељи која се заједно с нама учи од тебе, о, најбољи међу најбољим учитељима! По њиховим молитвама, као и твојим, рађа се у нама нека нада која покрива наше незнање, те разапињемо једро на броду нашега пера и крму наше речи предајемо у руке нашем добром сатруднику, са молбом: ако некоме у овоме делу ишта буде од користи, нека плод тога припише, као паметан, нашем племенитом учитељу. А нама нека измоли од Бога награду за добру вољу нашу, не гледајући на оно што је написано (јер је заиста лоше и пуно сваког незнања), него узимајући у обзир расположење с којим се подухватисмо, као што је наградио и удовицу за лепту од срца принету. Господ узвраћа наградом не према количини дарова и приноса, него по величини жртве сразмерно нашим могућностима.
