На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Свети апостол Симон зилот; Преподобна Исидора јуродива; Света блажена Таиса; Преподобни Симеон; Свети мученик Алфије и остали; Свети мученик Исихије; Преподобни Исихије; и Преподобни Лаврентије.
* * *
Тропар празника:
СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА СИМОНА ЗИЛОТА
Овај свети Симон беше из Кане Галилејске. Био је лично познат Господу Христу и његовој Пречистој Матери, пошто Кана није далеко од Назарета. И када се Симон жењаше, он позва на своју свадбу Господа Исуса са ученицима његовим и Пречисту Богоматер. Али пошто нестаде вина, Господ Христос претвори воду у вино. Видевши такво чудо, женик поверова у Господа Христа, и одмах остави и невесту и свадбу и кућу, и пође свесрдно за Господом. Због тога и би прозван Зилот, тојест Ревнитељ, јер га божанска љубав према Христу толико занесе, да он презре и невесту своју и све световно ради љубави Божје, и уневести душу своју Бесмртном Женику, Женику чистих душа. Због тога би увршћен међу ученике Христове, и беше један од дванаесторице апостола.
Примивши на дан Педесетнице са осталим светим апостолима Духа Светога који сиђе у виду огњених језика, свети Симон Зилот пропутова Мавританију и Африку проповедајући Христа, и ревнујући за Њега огњеном ревношћу. Био је и у Британији. Пошто је успео да многе просвети речју еванђелском и обрати вери Христовој, он би од неверника намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ ИСИДОРЕ ЈУРОДИВЕ
У Тавениском женском манастиру, у Тиваиди, бејаше међу осталим сестрама и једна девица, по имену Исидора. Она Бога ради беше узела на себе подвиг јуродства и понашаше се као луда. Зато је све сестре толико презираху, да ни једна од њих није хтела ни да једе са њом. Све су је понижавале, вређале и грдиле, но она је све то ћутке и с благодарношћу подносила. Исидора је стално радила у кујни, а трудила се и у осталим послушањима манастирским, служећи свима сестрама, и без гнушања вршећи и најпрљавије послове у манастиру. Она је чистила манастир од ђубрета и сваке нечистоте, и била манастиру као сунђер који отире сваку нечистоту и прљавштину. Тако се она непрестано трудила, од јутра до мрака, не одмарајући се ни часа већ изможђујући тело своје у разноврсним пословима.
Понекад се Исидора прављаше луда, да би мудро сакрила пред сестрама своје врлине. На тај начин на њој се испуњаваше реч светог апостола: Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свету, нека буде луд да би био мудар (1. Кор. 3, 18).
У том манастиру бејаше четрдесет сестара. Све оне, по монашким правилима, ношаху на глави црна покривала, а Исидора покриваше главу своју простом крпом. Њу нико никада не виде да једе кору хлеба или да седи за трпезом и једе кувану храну; само је отпатке и мрвице скупљала са стола и тиме се хранила. Уместо куваног јела Исидора је јела помије које је добијала перући грнце и котлове. Преподобна Исидора никада никога не увреди, нити се икада разгневи или увреди, нити узропта због нечега, но увек ћуташе. Она никоме не одговараше ни кратко ни надугачко, мада су је друге сестре често тукле, и увек ненавиделе и грдиле.
Пошто блажена Исидора проведе много година у таквим суровим подвизима, би о њој откривење од Бога преподобном оцу Питириму, човеку светом и веома врлинском који живљаше у Порфиритској пустињи. Овом светом отшелнику претстаде анђео Господњи и рече: Зашто се поносиш својим подвизима као благочестив, живећи у таквом месту? Хоћеш ли да видиш жену благочестивију од тебе? Отиди у женски Тавениски манастир, и тамо ћеш наћи једну сестру која носи круну на глави. Она је боља од тебе, јер иако се непрестано носи са толиком гомилом, и служи свима на разне начине, и мада је сви презиру, она ипак никада не отступа срцем од Бога. А ти, седећи овде и никада не живевши у свету, блудиш мислима по градовима.
Уставши са свога места, велики Питирим отиде у Тавенски манастир и замоли тамошње учитеље да га одведу до женског манастира. Прешавши реку, они се усудише да га одведу тамо, пошто он беше славан међу Оцима, и остарео у подвижништву. И пошто се помолише, Велики изјави жељу да лично види све девственице. А када се све сабраше, међ њима се не појави Исидора. Најзад им свети Питирим рече: Доведите ми све. – А када му оне рекоше: Све смо овде, – он им рече: Овде нема једне коју ми Анђео показа. Тада му оне рекоше: Имамо једну луду; она је у кујни. – Јер тамо тако називају умно поремећене. Рече им Велики: Доведите ми и њу, да је видим.
И оне отидоше да је позову. Али Исидора не послуша, осетивши о чему се ради; можда јој би и откривено. Оне је онда стадоше вући силом, говорећи јој: Свети Питирим жели да те види. – Јер име његово беше славно. А када је приведоше, и Велики угледа њено лице и крпу, повезану око њене главе, паде пред ноге њене, и рече јој: Благослови ме, мајко (άμμά). Она такође паде пред ноге његове, и рече: Благослови ти мене, господине мој! – Видевши то, све се запањише, и стадоше викати: Ава, не допуштај да те вређа, јер је она луда. Рече им свети Питирим: Ви сте луде; а она је боља и од вас и од мене, и она је мајка (άμμάς) наша; и ја се молим, да се нађем раван њој на дан Суда.
Када то чуше, све сестре падоше пред ноге његове, плачући и исповедајући се како су на разне начине вређале светитељку. Ја сам јој се увек потсмевала, говораше једна; а ја сам њен ништавни изглед исмевала, изјављиваше друга. Ја сам је вређала док је она ћутала, збораше једна; а ја сам често помије на њу просипала, додаваше друга. Ја сам је тукла, говораше једна; а ја сам је песницом ударала, изјављиваше друга. Ја сам јој често нос мазала слачицом, тврђаше једна. Једном речју, све исповедише да су је на разне начине вређале. Примивши њихово покајање, свети Питирим се заједно са преподобном Исидором помоли Богу за њих да им се опросте греси. Затим преподобни поучи све сестре колико треба; и пошто им говори много о стварима корисним по душу, благослови их миром, и отпутова у своју пустињу, славећи Бога што га удостоји да види његову сакривену слушкињу.
После неколико дана, не могући подносити славу и почасти које су јој указивале све сестре, и мучећи се због њихових извињавања, блажена Исидора кришом напусти манастир. А куда отиде, где се сакри, и где издахну, нико не зна до данашњега дана.
Такво беше житије ове потајне угоднице Божје, која под, видом јуродства као под неким покривалом тајно послужи Господу. Зато она сада прима награду од Господа на небу јавно, пред очима свих житеља небеских, са којима настањена, она слави Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога.
* * *
СПОМЕН БЛАЖЕНЕ ТАИСЕ
У Египту богата девојка Таиса, хришћанка, остаде сироче када јој родитељи умреше. Желећи да не ступа у брак и живи у девичанској чистоти, она имање своје трошаше на сиротињу, а кућу своју претвори у гостопримницу за пустињске монахе. Тако се она подвизаваше дуго време, примајући у свој дом и збрињавајући свете оце. После много година она потроши све своје имање, па и сама поче патити од немаштине. Утом се, под лукавим дејством ђавола, зближише са њом неки грехољубиви људи, саблазнише је на грех, и одвратише од Божјег пута. Отада Таиса стаде живети рђавим животом, предајући се блуду и разврату.
Када оци пустињаци чуше за овакву промену у Таисином животу, веома се ожалостише. Пошто се посаветоваше међу собом, они позваше аву Јована Колова и рекоше му: Ми чусмо о оној сестри да води рђав живот. Но пошто нам је она својим доброчинством указивала велику љубав, онда и ми покажимо духовну љубав према њој, и помозимо јој постаравши се за спасење душе њене. Потруди се и ти, аво, отиди до ње, посаветуј јој покајање по дарованој ти од Бога мудрости, и спаси пропалу душу. А ми ћемо се постити и усрдне молитве Богу узносити да ти Господ буде у помоћи.
Послушавши наређење светих отаца, ава Јован Колов крену у град к тој девојци, молећи се у себи Богу, помоћнику своме, који свима жели спасење. Када дође до њене куће, старац закуца на врата и рече старици вратарки: Обавести своју госпођу да сам дошао да поразговарам с њом. На то му вратарка љутито одговори: Ви, монаси, отпочетка поједосте њено имање. Старац јој онда рече: Кажи јој да сам јој донео нешто веома драгоцено.
Вратарка оде и обавести своју госпођу. А ова јој рече: Ти монаси, ходећи крај Црвеног Мора, налазе понекад бисер. Доведи ми тог старца. – Ушавши у Таисину кућу, старац седе близу Таисе. Затим, погледавши је у лице и дубоко уздахнувши, он саже главу своју и стаде горко плакати. Тада га Таиса упита: Аво, што плачеш? А старац јој одговори: Гледам како Сатана игра на твоме лицу; како онда да не плачем? Шта си то неповољно нашла у Господу нашем Исусу Христу, Женику Свечесном и Бесмртном, те си презрела дарове његове и прилепила се Сатани и чиниш гадна дела његова?
Чувши ове речи, душу Таисину захвати умилење, јер речи старчеве беху за њу као огњене стреле које устрелише срце њено. И она се одмах згади на свој грешни живот, и постаде одвратна себи, и стаде се стидети и себе и својих рђавих дела. Затим упита старца: О ава, има ли покајања за грешнике! Старац јој одговори: Ваистину има, и Спаситељ чека твоје обраћење, готов да те прими у свој очински загрљај, јер не жели смрти грешнику него да се обрати животу. И ево, ја ти јамчим, да ће те Господ Христос, ако се истински покајеш и свим срцем обратиш, поново заволети као невесту своју и, очистивши те од сваке греховштине, увести те у неразориве небеске дворе своје. И тада ће се теби обрадовати сви Анђелски чинови, јер се они радују и за једног грешника који се каје.
На то Таиса рече: Нека буде воља Господња, оче! Узми ме дакле одавде и води куда знаш, где би мени било добро место за покајање. Старац јој одговори: Хајдемо онда! – И уставши он пође ка излазу њене куће. Устаде и Таиса и пође за старцем, ништа не наредивши у кући својој, нити икоме ишта рекавши односно куће, већ одједном остављајући све ради Христа. Видевши да Таиса не даде никаква упутства односно куће нити икоме ишта рече, отац Јован се удиви таквој изненадној промени код ње и таквој ревности њеној за Бога. И благодарећи Бога за то, он одмицаше својим путем, а Таиса иђаше за њим на приличном отстојању. Када стигоше до пустиње беше већ касно, спушташе се ноћ. Старац онда начини на земљи мало узглавље од песка и рече Таиси: Одмори се овде, и спавај покривена благодаћу Божјом. – И осенивши је крсним знамењем, он оде недалеко од ње. И пошто обави своје уобичајене молитве, он леже на земљу и заспа. Но пробудивши се у поноћи, он угледа светлост с неба. И погледавши увис, он виде светлосни пут, који је ишао од неба и досезао до спавајуће Таисе. Старац се препаде од овог виђења. И погледавши пажљиво на Таису, он виде Анђеле Божје где Таисину душу узносе к небу оним светлосним путем. Старац Јован гледаше то дивно виђење све док се оно не сакри од очију његових. Затим устаде и пође к Таиси и, дошавши до ње, продрма је руком и виде да је умрла. И паде старац лицем на земљу пред Богом, јер га беше спопао страх и трепет. И дође му глас с неба који говораше: Покајање њено, извршено за један час, пријатније је Богу него покајање оних који се дуго време кају, јер код ових нема у срцу такве топлине к Богу.
И проведе старац у молитви све до сванућа, па сахрани чесно тело блажене Таисе. Онда отиде у скит и исприча светим оцима све што се догодило. Чувши то, сви се они удивише, па узнесоше хвалу и благодарност великом милосрђу Христа Бога, коме слава вавек, амин.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА, ЕПИСКОПА ВЛАДИМИРСКОГ И СУЗДАЉСКОГ
Оно што Исус син Сирахов каже о Симону, сину Онијином: Симон, син Онијин, јереј велики, који у животу свом построји дом, и у дане своје утврди цркву (Књ. Исуса, сина Сирахова: 50, 1); и још: као јутарња звезда усред облака, као пун месец у време своје, као сунце које обасјава цркву Вишњега (Књ. Исуса, сина Сирах.: 50, 6-7), – то исто треба и ми да кажемо о истоименом преподобном оцу нашем Симону, епископу владимирском и суздаљском, сведоку и списатељу житија угодника печерских, другом летописцу после блаженог Нестора. Јер он уистини добро построји дом Божји и утврди Цркву Христову својим светим житијем и учењем о житијима светих, као један од оних добрих пастира, о којима Господ преко пророка Јеремије обећа говорећи: Даћу вам пастире по срцу моме, и они ће вас пасти разумом и знањем (Јерем. 3, 15). И заиста, све особине које се приписују сину Онијином Симону, добром пастиру старозаветном, својствене су и овом преподобном Симону, и пастиру владимирском и суздаљском.
Овај блажени Симон прими свети монашки образ у светом манастиру Печерском, сличном небу, украшеном светим подвижницима као духовним звездама, месецом и сунцем. Ступивши у манастир, Симон је с усрђем читао житија ранијих Богу угодивших светитеља печерских, многобројних као звезде, и сам се на све могуће начине старао да упражњава њихове врлине. Он се с љубављу сећао првог неимара, преподобног Теодосија, који је умножио духовне звезде монахе, зато и подражаваше његов живот. Сећао се он с љубављу и подвига првоначелника печерског, светог Антонија, као светозарног сунца које светлошћу својих добрих дела обасја и просвети све. Зато се он угледаше и на његово равноангелно житије. Гледајући на преподобне, умножене као звезде које служе месецу и сунцу, Симон се учио смиреном послушању. Он се нарочито учио смирењу на примеру светог Теодосија, који је као месец сијао јаче од свих осталих звезда и заслужио у Бога најславнији венац. Од светог Антонија, као од сунца које језди по небу само без осталих светила, он наследи равноангелно угађање Господу у усамљеничком безмолвију, молитвеном тиховању. Слично огледалу, одражавајући духовно у себи сва та врлинска светла: звезде, месец и сунце, он је и сам пројављивао из себе светлост звездану, месечасту и сунчану. Уствари, слично старозаветном првосвештенику Симону, и он несумњиво беше као јутарња звезда, и „као пун месец“, и „као сунце које обасјава Цркву Вишњега“. У светом манастиру Печерском, сличном небу, он достојно служаше Пресветој Богородици, светлој као јутарња звезда, дивној као месец, славној као сунце, подражавајући по својим моћима и њу саму у смиреном послушању, у усрдном мољењу саборном, и у богомислију усамљеничког молитвеног тиховања. Када преподобни Симон светлошћу добрих дела својих засија свуда, и у најудаљенијим крајевима, тада се деси да архијерејски престо епархије владимирске и суздаљске беше упражњен, не имађаше архијерејског венца. А Црква треба да се украшава венцем од звезда, као што свети Јован пише у Откривењу (Откр. 12, 1). На том престолу не беше пастира – пресветлог сунца и дивног месеца, те се тада та црква не могаше псаламски похвалити: Престо његов као сунце преда мном, и као пун месец (Пс. 88, 37.38). У то време, по благоволењу Начелника пастира – Исуса, који некада паству оваца својих повери христољубивом Симону Петру, овај блажени Симон који гајаше особиту љубав према Његовој Богоматери, би подигнут на пастирски престо Богом чуваних градова: Владимира и Суздаља. На тај начин се венац те цркве очигледно украси звезданом светлошћу, и престо њен засија као сунце, и као пун месец. На том високом положају овај добри пастир још јаче засија добрим делима и као јутарња звезда, и као пун месец, и као сунце: засија просвећујући науком, загревајући љубављу, живот дајући благодаћу од Бога измољеном. Овај блажени Симон замишљаше себе као јутарњу звезду која објављује крај ноћи и почетак дана, зато на све могуће начине чуваше своје овце од дела тамних, грехом помрачених, и упућиваше их на дела светла, благодаћу просвећена. Исто тако он замишљаше да су сунце и месец два неуспављива небеска ока, зато се труђаше да престо његов сија као сунце, и као пун месец, и лично се стараше да подражава та два неуспављива небеска ока, те с неуспављивом будноћом ревносно пасаше своје стадо.
И тако се блажени Симон врло ревносно и свим срцем подвизаваше око Богом поверене му пастве, и у звању свом нађе се као врло искусан. У исто време он никако не напушташе своје монашке трудове, увек се сећајући и имајући на уму трудове и подвиге преподобних отаца печерских, и радујући се душом што се удостоји да тамо прими свети образ анђелски и, да буде њихов сажитељ. Зато он призиваше себи у помоћ њихове молитве Богу, и њиховим посредовањем и благодаћу Божјом он успешно руковођаше паству своју, те се на њему испуни и све остало што Исус син Сирахов приписује старозаветном првосвештенику Симону који је угодио Богу. Поред осталог Исус син Сирахов пише о првосвештенику Симону да је био као дуга небеска, као ружа, као крин, као мирисаво стабло ливаново, као жар и тамјан у кадионици, као златан сасуд, као маслина, и као кипарис (Књ. Исуса сина Сирах. 50, 8-11). Све ове пастирске врлине овако преносно изражене, поседоваше и овај наш добри пастир, свети Симон: много се труђаше око одржавања мира међу људима, – то прасликује небеска дуга; делом својим он све учаше трпљењу растући као ружа у трњу, при обрађивању духовног винограда пастве своје; и делом и речју он упућиваше све духовној чистоти, као засађујући бели крин; поучаваше све молитви Богу, као да умножава мирисаво биље ливанско; благодараше Бога у невољама својим, и томе учаше и паству своју, престављајући собом тамјан који мирише на жару; предлагаше свима златан сасуд љубави и мудрости духовне; укорењиваше у пастви својој маслину милосрђа и љубави према ближњему; исто тако гајаше у пастви својој као превисок кипарис непрекидно размишљање о Богу.
Све ове врлине блажени Симон исписа на таблицама срца свог још у светом манастиру Печерском, учећи се њима из житија светих угодника печерских. Зато је имао пламену жељу да и остале благочестиве људе упозна са животом печерских подвижника. Због тога он се реши да састави писмени опис живота светих подвижника печерских. Али пошто у то време, због многих ратова и метежа, беху изгубљене многе књиге, те су почели да се заборављају догађаји у њима описани, а и многе ствари нису биле уопште записане, блажени Симон стаде са великом ревношћу распитивати очевице разних чудеса која су се догађала у обитељи Печерској, и све то као мудра пчела скупљати уједно. Зато нас он и просвети светлошћу сунца, месеца и звезда, пошто нам описа чудеса преподобног Антонија, тог светозарног сунца, и чудесно окивање кивота преподобног Теодосија – тог дивног пуног месеца, и додаде томе опис свете, небу подобне, цркве печерске, чији је престо заиста сијао као сунце и као пун месец; све је то преподобни Нестор унео у први део Патерика. Осим тога, блажени Симон у посланици Поликарпу дао је податке о животу многих подвижника печерских, који подвизима својим као звезде сијају; – то је ушло у други део Патерика. Доцније преподобни Симон упути још једну посланицу истоме Поликарпу, у којој говори о подвизима многих других подвижника печерских.
Из списа овог блаженог Симона види се да је имао превелику веру и љубав према Пресветој Богородици и према преподобним оцима печерским: Антонију и Теодосију, те изгледа да нераздвојно са овим оцима живи у пештери, јер он само телом живљаше у епархији, а душом и умом стално борављаше са овим светитељима. Као што апостол Симон Петар беше најпламенији љубитељ Господа Христа, тако и овај истоимени свети пастир показа се најплеменитији љубитељ Пресвете Богородице и њене обитељи Печерске.
У дане блаженог Симона показа се велико знамење на небу изнад Печерске обитељи: Жена нека, Невеста невенчана, Пречиста Богородица имађаше под ногама својим не само светлост месечасту него и звездану и сунчану; јер овај пастир добри сијаше добрим делима својим и као звезда, и као сунце, а не само као месец. Притом, он показиваше тако велико смирење да је као епископ писао у посланици својој, да би сматрао за част да у светом манастиру Печерском буде ђубре које пролазници ногама газе и разносе.
Овај добри пастир потруди се много, хранећи своје духовне овце не неком смртном храном већ животворном, јер им је и у своме животу и у својим књигама предлагао житија светих подвижника печерских.
Пошто проведе дванаест година на архипастирском престолу, он отиде к пастирима који седе на дванаест престола и к самом Пастиреначалнику, Господу Исусу, да прими од Њега неувенљиви венац славе. А чесно тело његово, сагласно жељи његовој, израженој у посланици блаженоме Поликарпу, и љубави његовој према светим подвижницима печерским, би положено у пештерама Печерским, где и до сада стоји нетрулежно и читаво, у част, славу и хвалу Оца и Сина и Светога Духа, једнога Бога у Тројици, сада и увек и кроза све векове, амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА БРАЋЕ: АЛФИЈА, ФИЛАДЕЛФА И КИПРИЈАНА И ДРУГИХ С ЊИМА
Ови свети мученици беху родом из Италије. Од њих: Алфије, Филаделф и Кипријан, беху рођена браћа, синови италијанског кнеза Виталија. Хришћанској вери их научи, и крсти их неки Онисим. У томе из Рима беше послато у њихов крај наређење да се хришћани проналазе и хватају. Када се обелодани да су они хришћани, онда их заједно са Онисимом, Еразмом и другом четрнаесторицом хришћана упутише у Рим к цару Ликинију. По наређењу Ликинијевом Онисиму метнуше огроман камен на груди, од чега он и сконча. А Еразму и осталој четрнаесторици светих мученика отсекоше мачем главе. Алфије пак, Филаделф и Кипријан бише послани у Сицилију, и тамо убијени за веру: Алфију би отсечен језик, и он умре од истечења крви; Филаделф би сажежен на усијаној гвозденој решетки, а Кипријан – на тигању.
Ови свети мученици пострадаше 251. године.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ИСИХИЈА
Свети мученик Исихије пострада за царовања Максимијана. На двору цара овога Исихије заузимаше прво место, беше магистријан и живљаше у Антиохији. Максимијан отпусти из војне службе хришћане, поскида им појасеве војничке, и допусти да могу бити само најамничке слуге. И многи хришћани напустише своје војничке положаје, и добровољно постадоше најамничке слуге. Међу овима беше и славни Исихије. Сазнавши за то, Максимијан нареди Исихију да скине са себе скупоцено одело високог достојанственика и обуче грубу власеницу, и да буде причисљен женској послузи.
На неколико дана после тога Максимијан призва к себи Исихија, и упита га: Исихије, реци ми, зар те није стид да останеш у таквом бешчешћу? Но светитељ му на то одговори: Чест коју сам имао од тебе привремена је.
После таког одговора Максимијан нареди да се Исихију привеже о врат воденички камен, па да га тако баце у реку. Тако свети мученик и сконча и пресели се ка Господу, Даваоцу венаца вечног живота.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИСИХИЈА
Свети Исихије беше рођен у граду Адрапани. Беше то добар, кротак и миран човек. Он мољаше Бога да му покаже место, где би могао у безмолвију и богоугодништву проводити живот. И преко божанског откривења би му наложено да се настани у гори Мајони, у близини морске обале. Он оде тамо, и проведе много година. Затим поред једне оближње воде подиже црквицу у име светог Андреја, и ту проведе остатак свога живота у подвизима богоугодним. И учинивши многа чудеса, пресели се ка Господу.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛАВРЕНТИЈА
Преподобни Лаврентије подвизавао се као монах најпре у Великој Лаври у Светој Гори. Затим је прешао у околину града Волоса (у Тесалији) где подиже манастир посвећен св. архиђакону Лаврентију (слави се 10. августа), а такође и скит посвећен Преображењу Господњем и светом Пророку Илији. Овај преподобни живео је у време пре турске најезде и упокојио се у миру.
