На крилима божанске љубави
Старац је био усамљени славуј који је својим животом прослављао Бога због света који је створио и благодарио Му за љубав коју нам је даровао. Подсећао ме је на оно што сам прочитао на налоњу у црквици Светог Николе кад сам га први пут посетио у Калисији: “Блажен је живот пустињака, јер су они на крилима божанске љубави”. Касније, при једном другом сусрету, док је због болести био гост у једној кући, затекао сам га како седи на кревету, а поред њега беше један пријатељ, његово духовно дете, који му је говорио о сећању на смрт. Тада нам Старац рече: “Није то једини пут спасења. Неко жели да се приближи Богу, али не кроз сећање на смрт, него кроз сећање на љубав. Он окреће своју душу навише и моли Бога (ту Старац учини себи својствен покрет уздижући руке и поглед) да му подари Његову љубав да би он могао да љуби. И тако проналази свој пут спасења”. Старац нам је показао изузетан пут избављења којим је, вероватно, и сам ходио. Уз помоћ својих подвижничких борби, беше превазишао страх од смрти и пакла, односно узвисио се чак изнад очекивања раја као награде, јер је већ овде, ношен “на крилима божанске љубави”, имао предукус раја.
Већ сада буди бесмртан
Приликом једне моје посете Старцу, био сам веома жалостан јер су ме у кратком временском раздобљу искушења стизала једно за другим, тако да је моја издржљивост била на граници. У свем том мраку, много утехе и подршке пружала ми је једна мисао коју изразих Старцу чим сам крочио у његову келију. “Ви знате”, рекох му, “и пре него што Вам испричам, да опет пролазим кроз искушења. Знајте, међутим, да ми велику утеху пружа помисао да у овом земаљском свету у коме живимо, све је залудно и привремено. Потребно је само мало више стрпљења, па ће све радости и туге брзо проћи и доћи ће велики час кад ће ме смрт одвести до бесмртности, где ћу, Вашим молитвама, ја недостојан бити удостојен да живим покрај Христа.” Чекао сам његово одобравање за те “велике мисли” које сам изговорио, али сам се веома изненадио кад сам чуо како је жустро реаговао: “Немој, бре, да се носиш таквим мислима како ћеш умрети И како ћеш отићи у небеску бесмртност! Труди се да већ сада постанеш бесмртан тако што ћеш овде, на земљи, умрети за своје рђаво ја. Тако се нећеш бринути, него ћеш бити врло радостан живећи заједно са Христом. Тада се нећеш плашити ни искушења, ни сатане, ни смрти, јер ћеш их све још овде, на земљи, победити, тако да ћеш бити спреман за небеску бесмртност”. Погледао сам га са радосним изненађењем и рекао: “Старче, врло је лепо то што ми говорите; то ми пружа већи спокој од оних помисли које сам малочас изрекао. Ваше речи као да дају крила моме моралу, и пружају ми велику радост. Штавише, подсећају ме на натпис на улазу једног светогорског манастира: Ако умреш пре но што умреш, нећеш умрети кад умреш.
Кад је чуо те речи, Старац је био усхићен, па ми живахним гласом вели: “Запиши ми то, брзо, у мој телефонски именик, на једну празну страну”. Записао сам му то; затим сам му наизуст навео две мисли светог Јована Лествичника на ту исту тему. Старцу се и оне веома допадну, те повиче: “Сместа ми и њих запиши у телефонски именик”. Послушах га и записах. Тада ми он заповеди: “Узми једну свеску, па све лепо што сретнеш у Светом Писму и у светоотачким књигама које изучаваш, запиши и донеси да ми читаш, да се и ја радујем. И ово што ја говорим, записано је у Јеванђељу”. Сећам се да се тај наш сусрет претворио у прави духовни празник. Старац је био толико усхићен да се понашао попут детета. Личио је на оне свете људе које називамо ,јуродивима Христа ради”. Они су од неподношљиве радости своје божанствене љубави били опијени “трезвеним пијанством” и доживљавали “целомудрени занос”. Они су, посматрани кроз кратковиде наочари логике, изгледали апсурдни и неразумни.
Приликом нашег следећег сусрета, Старац ми је опет говорио о човековој бесмртности.
Наиме, Христос каже: “Заиста, заиста вам кажем: ко одржи реч моју, неће видети смрти вавек” (Јов. 9,51). Старац ми је подробно богословски протумачио ове речи и говорио о човеку који је препорођен, преображен, усмрћен за грех, васкрсао за Христа; тај човек већ сада, у овом животу, почиње да доживљава бесмртност.
Моли се за мене
Неколико месеци пре него што ће Старац отићи на Свету Гору, посетио сам га у његовој келији. Иако је био болестан, дуго ме је задржао и тихим гласом дао ми потресне личне савете: “Моли се Богу и за мене. Не да ме излечи од болести, него да ме помилује. Само то”. Кад је престао да ми говори, целивао сам му руке и ноге, он ме благослови и ја се упутих према вратима. Због неког чудног осећања, ја се изненада вратих и стадох да га посматрам. Лежао је исцрпљен на кревету, затворених очију, уста полуотворених, и тешко је дисао. Изгледало ми је као да је на самрти. Најежих се. Одбацих, међутим, такве мисли и допустих својој машти да одлепрша до наших незаборавних сусрета у шуми Калисије, кад је он био млађи и кад је био у стању да крепко корача и да гласно говори, често прекидајући говор оним својим кристалним, радосним смехом. Сузе ми пођоше; кад сам хтео да кренем, рекох у себи: “Е, мој Старче, куд одоше они дивни дани?” Тог тренутка он мало подиже руку и даде ми знак да му се приближим. Његове усне почеше нешто да шапућу. Ја клекнем, прислоним ухо на његове усне и чујем Старчев глас: “Где су они некадашњи дани? Сећаш ли се кад сам онда био здрав, па смо заједно шетали кроз шуму; ти си ми причао своје проблеме, а ја сам те тешио?” “Сећам се, Старче”, рекох му тихо, и јецај загуши мој глас. Старац више није говорио. Само је полако подигао руку, загрлио моју главу и почео да ме милује по коси. Могао сам да срочим само неколико речи: “Оче, јако бих желео да останем покрај Вас, али Ви сте врло болесни и не треба да Вас замарам. Благословите, Старче”. Поново му целивах руку и журно, спуштене главе да не би посетиоци видели моје сузе, напустих његову келију.
Био је то наш последњи сусрет.
