Осјећајући љубав Острошког Чудотворца кроз дане, године и деценије свог монашког живота, и оснажен том љубављу која нам даје крила за животни лет, не могу а да се не осврнем на тешке дане који су обојили нашу суморну стварност током протеклих дана, али и да прије свега изреченог унапријед непогрешиво закључим како нам је, за живот испуњен смислом, потребна само љубав Божија, родитељска, пријатељска, али и љубав Светог Оца Василија, чији су духовни дарови препунили ризницу нашег народног блага.
Посљедњих петнаест дана српско друштво суочено је са кулминацијом зла које се таложило деценијама. Иза нас су остали ратови, избјеглиштва, бомбардовања, економске кризе, поплаве, земљотреси, пожари и друге недаће, али оно што је минуло оставило је ожиљке на души, далеко веће и дубље него што смо мислили. Оно што смо, свјесно или не, сијали тридесет година, жањемо ових дана у жетви препуној крви.
Бавећи се борбом за преживљавање, за статус у друштву, за љетовања и зимовања, а често и за оно без чега се објективно може, родитељи су изгубили вријеме које је било потребно да проведу са сопственом дјецом, па су дјеца, често, васпитавала сама себе, гледајући све опскурније садржаје на телевизијским екранима и мобилним телефонима, хранећи се бешчашћем, голотињом и насиљем.
Антијунаци прозвани су јунацима, криминалци узорима, издајници патриотама, а у међувремену су нам дјеца тумарала од безнађа до очаја, тражећи недобијену родитељску љубав, бригу и вријеме у свему супротном од ишчекиваног загрљаја, разумијевања и подршке. Садржај англосаксонске филмографије постао је наша реалност. Оно што смо гледали на биоскопским платнима сад гледамо на улицама, у домовима, по школама и парковима. Али, чиме смо се хранили деценијама то смо и постали.
Нисмо у рату, али треба да ратујемо. Не против других, већ против себе, сопствених слабости, против нереалних очекивања и вјечитог незадовољства. Будимо благодарни на ономе што имамо, користимо вријеме и околности на најбољи начин, а у свему будимо захвални Господу. Јер, вријеме и околности тешко можемо мијењати, али у свом микро космосу можемо направити драматичне промјене на боље.
Сви знамо људе који су имали изгледе да воде испуњен, смислен и садржајан живот, али нису успјели у томе, јер су изабрали порочан живот, па су од нечега направили ништа. Исто тако, знамо и људе који су још од дјетињства били осуђени на неуспјех, али су упорношћу, трудом и жељом у свему надмашили ове прве, јер су били храбри, издржљиви и нису поклекли пред животним изазовима.
Није све до друштва, до прилика и неприлика, до политике и власти, већ су наши животи најчешће плод наших избора. Господ нас прије свега позива на љубав, на вјеру, на наду. У башти тих врлина родитељи треба да васпитавају своју дјецу, у таквом окружењу да теку брачне године, пријатељски односи, а онда ће оздравити и цјелокупно друштво.
За потпуни преображај српског друштва потребна је неупитна воља, истинска жеља свих да обновимо себе на вриједностима које смо запретали у магли сулудог вијека. Господ нам даје прилику: Изаберимо Њега и пут Његов, пут Светог Оца Василија, а не странпутице по којима изгубљени ходимо.Нека свако српска душа постане Острошка пештера у коју ће се настанити Господ!
Нека нас, све заједно, чудотворном љубављу оснажи Свети Отац Василије, пред чијим Светим Моштима најпонизније молим за род свој изгубљени, славећи Бога у Тројици – Оца, Сина и Духа Светога!
Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије
