О туђиновању
Туђиновање је неповратно напуштање свега у нашем завичају што се супротставља нашој тежњи да достигнемо циљ побожности. То је скромно понашање, скривена мудрост, памет која не труби о себи, сакривен живот, невидљив циљ, немо размишљање, скромност у прохтевима, жудња за мучењем, подлога богочежњивости, обиље љубави, порицање таштине, дубина ћутања.
Љубитеље Господње у почетку обично стално, без прекида, као неки божанствени пламен, обузима и мисао да се удаље од својих ради живота у оскудици и тескоби. Та мисао нарочито подстиче љубитеље таквога добра. Међутим, тај подвиг захтева велику обазривост, ма колико иначе био велик и достојан похвале. Јер, није свако туђиновање добро, поготову не оно које је учињено у тренутном расположењу. Ако је сваки пророк без части у своме завичају, како вели Господ (Мт.13,57), онда се треба чувати да нам туђиновање не пружи повода за уображеност. Јер, туђиновање је одвајање од свега да би се мисли начиниле нераздвојним од Бога. Туђиновање је љубитељ и делатељ ненаситог плача. Туђинује онај који избегава сваку везу са својима или другима.
Хитајући ка туђиновању, не чекај на душе које воле свет, јер лопов долази неочекивано: многи који су покушали да спасу са собом млаке и колебљиве, пропали су и сами заједно са њима, када се, поред њих, пламен њихове ревности током времена угасио. Осетиш ли у себи пламен, трчи! Ти не знаш када ће се он угасити и оставити те у мраку. Нећемо сви одговарати за спасење других. Божанствени апостол каже: Тако, дакле, браћо, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе (Рим.14,12); и даље, опет: Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш (Рим.2,21)? Он као да каже: „Да ли ћемо за друге одговарати – не знам, али ћемо за себе, свакако, сви одговарати“.
Удаљавајући се од света, причувај се сластољубивог демона скитања: туђиновање му пружа прилику да нас куша. Дивна је ствар – беспристрашће; туђиновање је његова мајка. Када се удаљиш од света ради Господа, не треба више да одржаваш везе са њим, како не би испало да се потуцаш ради задовољења својих страсти. Кад си се одвојио од света, не дотичи га се више, јер се страсти лако враћају. Ева је против своје воље истерана из раја, а монах добровољно напушта свој завичај. Она би да поново окуси од дрвета непослушности, а овај би се неминовно подвргао искушењу од сродника по телу. Бежи од прилике за грех као од бича: плод који се не види – толико се и не жели. Немој заборављати да ови лукави лопови примењују и ово средство да нас одврате од туђиновања: саветују нам да се не одвајамо од световњака, и кажу нам да ћемо заслужити велику награду ако се будемо савладали и поред тога што гледамо жене. Не треба их послушати, већ радити управо обратно.
Кад ми, по протеку извесног краћег или дужег времена од како смо напустили своје, стекнемо извесну малу побожност, умилност, уздржљивост, сујетне мисли приступају и налажу нам да се вратимо у свој завичај, ради поуке, кажу, ради примера и духовне користи многих људи који су видели наша безакона дела. Ако смо уз то богати и даром говорништва, а имамо и понешто духовног знања, ђаволи нам већ саветују да се као учитељи и спасиоци душа вратимо у сам свет, како бисмо на пучини на своју пропаст растурили оно што смо срећно били прикупили у луци. Потрудимо се да будемо као Лот, а не као жена његова (уп. Пост. 9,26). Јер, душа која се врати тамо одакле је изашла, постаће као со која је изгубила свој укус (Мт.5,13), и остаће и даље неспособна да напредује.
Бежи из Египта главом без обзира! Срца која су се тамо вратила, не угледаше Јерусалим, земљу бестрашћа.
Има таквих који су се као недорасли одвојили од својих, и затим се сасвим очистили. Они се враћају к њима с намером да им користе па да их можда и спасу, пошто су себе спасли. Међутим, чак је и Мојсије, који је Бога видео, кога је, уосталом, сам Бог био послао ради спасења његових сународника, поднео многе невоље у Египту, тј. многе мрачне часове у свету.
Боље је нанети бол родитељима, него Господу: Он нас је створио и спасао, а родитељи су своју вољену децу често упропашћивали и предавали на вечне муке.
Туђинује човек који као странац пребива међу људима чијим језиком не говори, премда га врло добро разуме. Ми се од наших ближњих, или са извесних места, одвајамо не из мржње (сачувај Боже!), него да бисмо избегли штету коју бисмо с њима, или на тим местима, могли претрпети. Као у свему што је добро, тако и у овоме, учитељ нам је Христос. Видимо да и Он често оставља своје родитеље по телу; и када је од неких чуо: Мати твоја и браћа твоја стоје напољу, тражећи да говоре са тобом, добри наш Господ и Учитељ одмах показа бестрасну мржњу према њима, рекавши: Ко изврши вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати (Мт.12,46-50).
Нека ти отац буде човек који може и хоће да се помучи с тобом, како би се растеретио бремена својих грехова. А мати нека ти буде – умилење, које те може опрати од нечистоте. Брат нека ти је сатрудник и саревнитељ на стази која се пење горе, ка ономе што је на небу. За нераздвојну другарицу узми сећање на смрт. А деца твоја мила нека ти буду уздисаји срца. Роб нека ти буде твоје тело, а пријатељи – свете небеске силе, које ти, ако ти постану пријатељи, могу користити у часу исхода душе. Такавје род оних који траже Господа (Пс.23,6).
Чежња за Богом гаси чежњу за родитељима. Онај ко тврди да има једно и друго – налази се у заблуди. Речено је: Нико не може два господара служити, и тако даље (Мт.6,24). Не мислите да сам дошао, каже Господ, да донесем мир на земљу, тј. мир између родитеља и синова и браће који хоће да ми служе, него борбу и мач (Мт.10,34), који ће одвојити богољубиве од оних што воле свет, телесне од духовних, славољубиве од смиреноумних. Јер, Господ се радује када до сукоба и раздвајања долази због љубави према Њему.
Пази, много пази, да те не преплави наклоност према твојим драгим сродницима, и да не пропаднеш у потопу љубави према овоме свету. Немој дозволити да те гану сузе родитеља и пријатеља, иначе ћеш вечно плакати. Када те твоји окруже као пчеле (боље рећи осице), и стану да те оплакују, тад оком своје душе одмах погледај на смрт и на дела за која ће ти бити суђено, те се и не осврћи на своје, како би тугу могао одбити тугом. Ови наши – не наши – обећавају нам лукаво да ће нам учинити све што волимо. Њихов је циљ да нас зауставе на нашем добром путу, а онда би нас већ потпуно придобили за своје планове.
Удаљавајући се од света, треба да изаберемо најскромније место, у коме нема ничега што би нас тешило или наводило на гордост. Иначе, ми носимо са собом и своје страсти.
Не говори о своме племству, ако си био племић, и не хвали се својим угледом, да не био један на речима а други на делу.
Нико није у толикој мери туђиновао као онај велики, који је чуо: Изађи из земље своје, и из племена свога, и из дома оца свога (Пост.12,1), премда је био позван у туђу и варварску земљу. Понекад Господ још и више прослави оне који се угледају на тога великог туђиноватеља. Ипак, иако је ова слава од Бога, добро је чувати се штитом смирености.
Када нас демони, а и људи, буду хвалили због туђиновања као због великог подвига, помислимо на Онога који је нас ради постао туђинац, сишавши са неба на земљу, па ћемо наћи да се не можемо одужити ни у векове векова.
Веома је опасна ствар наклоност према било коме од сродника или других људи, будући да може, мало по мало, да нас привуче к свету и потпуно угаси пламен нашег умилења. Као што је немогуће гледати једним оком на небо а другим на земљу, тако ни онај који се душом и телом није потпуно одвојио од свих сродника и несродника не може а да душу своју не изложи великој опасности.
С великим трудом и подвигом стиче се поштена и сређена нарав. Оно, пак, што је с великом муком стечено може се изгубити у једном магновењу. Јер, зли разговори кваре добре обичаје (1.Кор.15,33), тј. светски и непристојни разговори. Ко се по одрицању од света среће са мирским људима, или живи у њиховој непосредној близини, или ће да се заплете у њихове мреже, или прља своје срце мислећи на њих, или, ако се непосредно и не прља, осуђује оне који су прљави, па се тако, посредним путем, и сам прља.
О сновиђењима која имају почетници
Не може се сакрити да је моћ нашег разума сасвим мала, и да смо ми пуни сваког незнања. Јер, као што грло разликује укус хране, тако и слух распознаје мисли кроз речи; као што сунце открива слабост наших очију, тако и речи испољавају незнање душе. Ипак, закон љубави нас присиљава и на оно што превазилази наше моћи. Стога ми се чини (иако не тврдим), да би после поуке о туђиновању, па чак и у њој самој, требало нешто рећи о сновиђењима, како не бисмо били неупућени и у ово лукавство препредених демона.
Сновиђење је кретање ума при непокретности тела. Машта је обмана очију док свест спава. Машта је вансебност ума док је тело будно; она је посматрање онога што не постоји.
Узрок због којег смо решили да после претходне поуке говоримо о сновима је сасвим јасан: када се ми, оставивши ради Господа свој дом и своје сроднике, предајемо туђиновању из љубави према Богу, демони пробају да нас узнемире, представљајући нам наше сроднике како тугују, или како умиру, или како их због нас затварају и пљачкају. Стога, онај који верује сновима личи на човека који трчи за својом сенком, настојећи да је ухвати.
Демони сујете су пророци у сну. У својој препредености, по извесним знацима, они закључују шта ће се десити, те нам јављају унапред, како бисмо се ми дивили када се виђења у сну испуне на јави, те почели да о себи високо мислимо – као да смо већ близу дара прозорљивости. Такав човек често постаје пророк у очима оних који верују демону. За оне, пак, који демона презиру, такав је увек лажљивац. Као дух, демон види шта се дешава у ваздушном простору. Приметивши да неко, на пример, умире, он о догађају лаковернима предсказује у сну. Демони, међутим, ништа не знају о будућности по предзнању. Уосталом, и лекари су у стању да нам предскажу смрт!
Често се демони преображавају у анђела светла и узимају лик мученика, те нам у сну представљају како им [тј. к анђелима или мученицима] прилазимо. Када се пробудимо, они нас испуњавају радошћу и поносом. То нека ти послужи као знак преваре. Јер, анђели, када се јаве, показују вечне муке, и Страшни суд, и прогнање из Царства Божијег. Оне који су се пробудили од таквог сна, испуњавају дрхтањем и снужденошћу.
Ако почнемо да им се покоравамо у сну, демони ће нам се и у будном стању ругати. Човек који верује сновиђењима, потпуно је неискусан. Философ је, пак, онај који им уопште не верује. Веруј само оним сновиђењима која ти објављују муку и Суд. Али, ако те доводе до очајања, онда су и они од демона.
Трећа степеница, по броју једнака Тројици. Онај који се попео, нека се не обазире ни на десно ни на лево.
