На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Свети мученик Исидор хиоски; Преподобни Серапион; Свети мученик Максим; Свети Исидор Христа ради јуродиви; Свети Леонтије II, патријарх јерусалимски; Свети новомученик Марко крићанин; и Свети новомученик Јован бугарски.
* * *
Тропар празника:
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ИСИДОРА, ПОСТРАДАЛОГ НА ОСТРВУ ХИОСУ
Прве године Декијев царовања изиђе заповест од цара да се у целој римској царевини попишу и преброје војници и саберу у пукове. Због тога пристадоше уз острво Хиос лађе војводе Нумерија, да би покупиле младиће за војну службу. У то време на острву Хиосу живљаше Исидор, родом из Александрије, снажан телом и храбар духом, а хришћанин по вери. Он провођаше богоугодан живот, јер се стално подвизаваше у посту, уздржању, целомудрију и у свима добрим делима. Он се одлучно удаљаваше од таштина и сласти овога света, и избегаваше незнабожачке нечистоте. Због своје снажности и храбрости он би узет у војску у Нумеријев пук.
У скоро време изиђе од цара нова заповест, да се сви хришћани морају клањати боговима римским; оне пак који се не буду хтели клањати, приморавати на то мучењем; притом, нарочиту пажњу обратити на војнике: сваког војника – хришћанина на сваки начин приморати да се поклони идолима и принесе им жртву, сагласно древном обичају римском. Тада неки стотник, коме беше име Јулије, приступи војводи Нумерију и оптужи блаженог Исидора да је хришћанин. Војвода одмах нареди да Исидора ухвате и доведу пред њега на суд. Када га доведоше, Нумерије га упита: Како се зовеш? Светитељ одговори: Зовем се Исидор. Војвода га онда упита: Ти ли се то не покораваш заповести цара Декија и нећеш да принесеш жртву боговима? Свети Исидор му одговори: А ко су богови ваши, да бих им ја, хришћанин, принео жртву? Нису ли они – идоли глуви и слепи и немају никаквог чувства? На то војвода рече: О да зле и безбожне хуле! Заиста овај човек заслужује велике муке и казне! Светитељ онда рече: Стварно, ја треба да поднесем за Бога мог сваковрсне муке и смрт, да би ме Господ мој удостојио удела светих Мученика, који пре мене за свето име Његово пострадаше. Ја знам да никада не умиру они који верују у Њега и који се уздају у Њега. Јер тако рече Господ наш: Који верује у мене – живеће вечито (Јн. 6, 47.) Нумерије упита: Хоћеш ли ти, Исидоре, принети жртву боговима, да би остао жив, или нећеш? Светитељ одговори: Ако ми и убијеш тело, над душом мојом немаш власт. Стога ме мучи како хоћеш, јер имам истинитог и живог Бога Исуса Христа, који и сада живи у мени, и по смрти мојој биће са мном; и ја сам у Њему, и остаћу у Њему, и нећу престати да исповедам пресвето име Његово докле је дух у телу моме. Војвода му рече: Макар једном принеси жртву, потчињавајући се заповести царској, а после чини како хоћеш. Но светитељ одговори: Нећеш ме, безбожниче, преварити лукавством својим, јер ко се једном одрекао Господа свог, може ли се назвати верним Њему? Који је неверан у малом, и у многом је неверан (Лк. 16, 10). Но не дао Бог да ја и у помисли својој будем неверан и непријатан Господу мом! Војвода рече: Ја те лепо саветујем, Исидоре; послушај мој савет! Не послушаш ли ме, ја ћу те предати на љуте муке, и мучићу те дотле док не исповедиш величанство богова наших.
И војвода одмах нареди да четири војника без милости бију воловским жилама нагог светитеља, испруженог по земљи. Тако бијеном светитељу говораху присутни од народа људи: Покори се, Исидоре, царској заповести, да не би умро у мукама. Но светитељ им одговори: Ја се покоравам вољи и заповести Бога мог, Вечног Цара Небеског, и Њега исповедам и почитујем; Њега нећу оставити, нити Га се одрећи, да се и Он не би одрекао мене у дан Суда.
После бијења мучитељ дуго време наговараше светог Исидора на идолопоклонство час претњама, час ласкама, али без икаквог успеха, само се наслуша од мученика грдњи и увреда и за себе и за богове своје. Најзад, бесан од гнева, он рече мученику: Ја ћу наредити да ти отсеку језик. Светитељ одговори: Ако ми и језик отсечеш, ипак ми исповедање имена Христовог од уста мојих нећеш одузети.
И по мучитељевом наређењу мученику би отсечен језик. Али и по отсецању језика мученик говораше лепо, славећи Христа, истинитог Бога. А војвода, запрепашћен од ужаса, паде на земљу и изгуби језик, јер постаде нем. И кад га подигоше, са земље, он не могаше ништа говорити, само се рукама и мимиком споразумеваше. И затраживши хартију, написа на њој: Наређујем да се мачем отсече глава Исидору, пошто није хтео да се покори царској наредби.
Када то би прочитано мученику, он с радошћу узвикну, говорећи: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што ме ниси удаљио од благодати и милости твоје! Славим Те, Владару, животе мој, и дисање моје! Певам Теби, Господе, сило моја, просвећење ума мога, јер си ми дао језик којим непрестано славим Твоју величину.
Џелат онда узе мученика и поведе га на посечење. Свети Исидор иђаше, радујући се и хитајући као безазлено јагње на своје заклање. Затим, погледавши на небо светлим лицем и веселим очима, он рече: Свети Господару, благосиљам Те што ћеш ме по доброти својој примити сада у насеље Твоје и у места покоја!
Када дођоше на место где се имало обавити посечење, свети мученик измоли од џелата време да се помоли Богу. И пошто се довољно помоли Господу, он преклони под мач чесну главу своју, и би посечен за Христа, који на крсту преклони пресвету главу своју за нас.
После посечења светог мученика Исидора, чесно тело његово би остављено непогребено, бачено да га пси и зверови поједу. Али пријатељ светог мученика, Амоније, потајни хришћанин, украде свето тело његово и, са осталом браћом по вери ископавши тајно гроб, погребоше га као скупоцено благо. Затим и сам Амоније угледа се на мученички подвиг светог Исидора, јер пловећи по Хелеспонту он у Кизику прими мученички венац. Касније пак, чесне мошти светога Исидора извади из земље нека благочестива жена Миропија, која беше дошла из Ефеса, помаза их скупоценим мирисима и, обавивши их чистом плаштаницом, положи их на чесном месту. Над овим светим моштима, пошто престаде гоњење на хришћане, би подигнута црква у име светог мученика Исидора. И од светих моштију његових даваху се исцељења болнима, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.
Свети мученик Исидор пострадао 251. године.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СЕРАПИОНА СИНДОНИТА
У Египту живљаше у четвртом веку, у време аве Антонија Великог, један старац по имену Серапион, звани Синдонит, пошто је своју телесну наготу покривао само једним плаштом од ланеног платна, синдоном. Беше пореклом Египћанин[4] и измлада постаде монах. Он не имађаше никаквог иметка, ни келије ни уточишта, просто живљаше као птица небеска. Он никада није хтео улазити у кућу, да би седео или се одмарао. Носећи на себи само плашт, а у руци мало Еванђеље, Серапион је прелазио с једног места на друго, и ноћивао онде где би га затекла ноћ. Сутрадан изјутра, он не би остао на том месту, већ би опет продужио пут као бестелесан. Толико се он упражњавао у лишавању себе од свега да је због тога с правом назван бестрасним (απαδης). Али уз све то он добро знађаше Свето Писмо и чињаше непрекидно милостињу, а имађаше и велику ревност по Богу да идолопоклонике ослобађа од робовања ђаволу и обраћа их у веру Христову. Једном речју, он имађаше у себи све врлине и беше савршен (τελεισς).
Особито се одликоваше Серапион врлином нестјажанија (сиромаштвољубља) и милостивости. Толико је постао милостив и састрадалан (συμπαδης) да је милостињу чинио скоро изнад природе. Давао је од себе све што је имао, не само храну и књиге, него и свој сопствени плашт, тако да је остајао потпуно наг.
Тако када Серапион дође једном у Александрију, срете једног сиромаха потпуно нагог који дрхташе од зиме. И стаде Серапион размишљати о себи: Како ја, који сматрам себе за испосника и извршиоца Христових заповести, носим одећу, а овај сиромашак, или тачније – сам Христос, пропада од зиме? Како могу да се не сажалим на њега? Ако ја не покријем наготу његову и оставим га да умре од мраза, онда ћу несумњиво на дан Суда бити осуђен као убица. И скинувши са себе плашт, Серапион га даде сиромашку, па сам наг седе, држећи под пазухом свето Еванђеље, од кога се није одвајао. Догоди се да ту пролажаше један познаник Серапионов. Видевши Серапиона нагог, он га упита: Ава Серапионе, ко те обнажи? А Серапион, показујући на свето Еванђеље, одговори: Ово ме обнажи.
Потом блажени Серапион срете једног човека кога су због дуга водили у тамницу. И сажали се на њега, али немајући шта да му да, он продаде своје Еванђеље и исплати дуг онога човека. И онда дође у колибу у којој је некада боравио. А ученик његов, видевши га нагог, упита га: Где је твој мали плашт, оче? Старац одговори: Послао сам га, чедо, тамо, где ћемо уместо њега наћи бољи. – Ученик га онда упита: А где ти је мало Еванђеље? Старац одговори: Чедо, Он (тј. Господ у Еванђељу) ми је сваки дан говорио: Продај све што имаш и подај сиромасима (Мт. 19, 21), да би то обрео на дан Суда. Ја Га дакле послушах и поступих како ми Он саветоваше: продадох Њега, и добијени новац дадох невољноме. Да бих себи нашао милост пред Богом, ја послушах Његово свето Еванђеље.
Другом једном приликом, када нека жена удовица дође к њему и прошаше милостињу од њега, јер јој деца умираху од глади, преподобни јој показа руком на неке глумце и рече: Жено, продај ме овим глумцима па узми новац себи. Жена га послуша и продаде га, и с добијеним новцем ослободи децу од глади. Блажени Серапион кроз неколико дана преобрати све незнабожне глумце у хришћане.
За преподобног Серапиона казиваху Оци да су га често налазили близу села, у коме се заустављао, где седи крај пута и горко плаче. На питање: Зашто плачеш, старче? он је одговарао: Господар мој повери ми богатство, али га ја истраћих и изгубих, и сада он хоће да ме казни. – А ово је светитељ говорио у преносном смислу, јер је под Господарем подразумевао Бога, а под богатством душу своју, саздану по лику Божјем и искупљену крвљу Сина Божјег. Но људи нису разумевали овакав његов одговор, већ су сматрали да он говори о злату. Стога су му доносили и стављали поред њега што је ко могао, неко мало хлеба, неко поврћа, и говорили му: Брате, узми ово; а за богатство које си изгубио, не тугуј, јер ти га Бог може вратити. – А старац им је одговорио: Амин! Амин!
О овом преподобном Серапиону говоре и историчар Созомен, називајући га философом и Великим, а и Древни Патерик (Отачник – Γεροντικόν), и Лавсаик Паладија, епископа Еленопољског (гл. 37. или 69).
У Отачнику за њега пише ово: Пролажаше једном ава Серапион кроз једно село у Египту, и виде једну жену блудницу где стоји у својој одаји. Старац јој рече: Чекај ме вечерас, јер ћу доћи код тебе да проведем ову ноћ близу тебе. Жена одговори: Добро, аво, – и одмах се спреми и намести кревет. Када дође вече старац дође, и ушавши у собу рече жени: Јеси ли наместила кревет? Она одговори: Да, оче. Затворивши врата, старац јој рече: Сачекај мало, јер ми имамо правило, докле га не завршим. И отпоче старац своје молитвено (богослужбено) правило. Отпочевши да чита Псалтир, он на сваком псалму чињаше молитву, молећи се Богу за њу да се покаје и спасе. И Бог услиши слугу Свога. Јер жена која ту стајаше поче да дрхти и да се моли покрај старца. А када старац заврши Псалтир, жена паде ничице крај њега на земљу. Старац затим отпоче да чита из Апостола, и пошто много прочита, заврши правило. Жена, дошавши у покајање и схвативши да старац није дошао к њој ради греха, него да јој душу спасе, припаде к ногама његовим, говорећи: Аво, учини љубав и одведи ме тамо где могу да угодим Господу. Онда је старац одведе у један манастир и предаде је ами (тј. мајци, игуманији), и рече јој: Прими ову сестру и немој јој стављати бреме или заповест (послушање) као другим сестрама, него ако хоће што дај јој, а ако хоће да иде допусти јој.
Провевши тако неколико дана ова жена, рече игуманији: Ја сам веома грешна, хоћу да једем сваки други дан. После неколико дана опет рече: Ја имам много грехова, хоћу да једем сваки четврти дан. Опет после неколико дана она замоли аму (игуманију), говорећи: Пошто сам много ожалостила Бога својим безакоњима, учини ми љубав и затвори ме у келију и зазидај је, а кроз рупу доноси ми мало хлеба и неко рукодеље. И ама јој учини тако. И она угоди Богу у остале дане живота свога, благодарећи Богу и ави Серапиону.
Један брат запита аву Серапиона: Аво, реци ми реч поуке. Старац му одговори: Шта имам да ти кажем? Ти си одузео од удовица и сиротиње, и стрпао си у тај орман. – А то старац говораше за многе књиге које тај брат имађаше живећи у пустињи. – Другом приликом ава Серапион рече: Као што се војници цареви, стојећи пред царем, не обазиру ни на леву ни на десну страну, тако и човека, ако стоји пред Богом и са страхом пази сво време на себе, никакав непријатељски напад не може уплашити.
Једном приликом дође један брат код аве Серапиона, и старац га замоли да он по обичају учини молитву. Брат се изговараше и називаше себе грешником који није достојан ни монашког звања, и не послуша старца. Он хтеде чак и ноге старцу да опере, и опет говораше исте речи, и не пристаде да учини молитву. Старац му онда даде да једе, и сам отпоче такође јести. И поучаваше га старац, говорећи му: Чедо, ако желиш да добијеш духовне користи, седи стрпљиво у својој келији и пази на себе и на своје рукодеље. Јер ти не доноси толике користи излажење из келије колико седење у њој. Чувши то, брат се увреди и промени се у лицу, тако да старац то примети. Рече му тада ава Серапион: Брате, до сада си говорио да си грешник и себе си осуђивао као да си недостојан и да живиш, а када те ја са љубављу поучих, ти се толико разгњеви. Ако дакле хоћеш да будеш смирен, научи се да великодушно подносиш оно што ти други чине, и немој само празне речи говорити о себи. Чувши то, брат се покаја пред старцем, и добивши велику корист, отиде.
Другом приликом говораше старац за монахе који тајно једу. Када бејах млађи, бејах послушник код аве Теодора. Тада ми много досађиваше демон стомакоугађања и ја украдох један хлеб са трпезе и ноћу га једох тајно. Али ме је савест толико гризла, да ми је од тога била већа мука него сласт од јела. Једном дођоше нека браћа код мог старца и разговараху с њим о угађању стомаку и о неким другим гресима, и говораху како сваки треба да исповеда тајне помисли свом духовном оцу. Слушајући то, ја мишљах да то говоре за мене. Зато падох са сузама пред њихове ноге и смело исповедих свој грех, вадећи из недара и онај скривени хлеб, да би себе већма постидео. Тада ми рече старац: Чедо, имај наду у Бога, јер то твоје смирење учини да победиш демона, пошто га ти посрами и он више нема власти над тобом. Док ми то ава говораше, из мог стомака изађе демон као неки пламен и остави за собом неподношљиви смрад. С помоћу Божјом, од тада не падох више у тај грех. – Тако је свети Серапион поучавао братију.
О преподобном Серапиону пише и Паладије у Лавсаику ово:
Овај преподобни Серапион, родом Египћанин, звани Синдонит, беше бестрасан и знађаше напамет цело Свето Писмо. Од многе убогости и изучавања Светога Писма он није могао да спокојно борави у келији, не што би га привлачиле материјалне ствари, него што је с радошћу проводио апостолски живот. Путујући тамо амо по свету, он се толико усаврши у подвигу убоштва, да стече савршено бестрашће. Свакако се он и родио са таквом наклоношћу, јер у људи су разне навике али не и суштине.
За њега казиваху свети Оци ово: договоривши се једном са једним својим саподвижником он је продао преко њега себе глумцима Јелинима (тј. незнабошцима) у једном граду за двадесет сребрника. И запечативши те сребрнике, он их је чувао код себе. Код тих глумаца он остаде, не једући ништа осим хлеба и воде, и непрестано им проповедајући реч Божју, док их све не преобрати у хришћане и убеди да напусте позориште. Оставши тако дуго времена код њих, блажени Серапион обрати најпре самог глумца, затим његову жену, и најзад сву њихову породицу. Причају да је он обојима, док га нису знали, прао ноге. А кад се крстише, обоје напустише позориште, и почеше живети чесно и богоугодно. Поштујући веома Серапиона, они му говораху: Брате, сада ми тебе пуштамо на слободу, пошто си ти нас ослободио од срамнога ропства. Тада им велики Серапион рече: Пошто је то учинио Бог мој, а ви сте сарађивали да се душе ваше спасу помоћу мене, то ћу вам ја казати сву тајну овога дела. Сажаливши се на ваше душе које живљаху у великој заблуди, ја, који бејах слободан подвижник, пореклом Египћанин, продадох себе вама ради вашега спасења, да бисте се ви ослободили од великих грехова. И ја се радујем што је Бог то учинио преко моје смирености. Узмите своје злато, а ја одлазим да помогнем другима. А они га преклињаху и увераваху га: „Ми ћемо те увек имати као оца и господара нашег, само остани са нама“. Али пошто га не могоше наговорити, рекоше му: „Подај ово злато сиромасима, јер оно беше залог нашег спасења“. Серапион им одговори: „Подајте га ви, јер је оно ваше; ја не раздајем сиротињи туђе новце“. После тога они га молише да их бар кроз годину дана посети. И отиде од њих у друге крајеве.
Путујући непрестано, овај свети слуга Христов дође једном у Грчку, и у току три дана које проведе у Атини, нико му не пружи хлеба, а он новаца не имађаше. Јер он убоги не имађаше ни новаца, ни штапа, ни огртача, нити ишта друго осим синдона којим се обавијао. А када наступи четврти дан, он силно огладне, јер претходних дана ништа не беше окусио. Ставши на једну узвишицу у граду, где се скупљаху чиновници, он стаде запомагати, тапшући рукама: „Људи Атињани, помозите“. И к њему се слегоше и они са философским огртачима и они са радничком одећом, и питаху га: „Шта је с тобом, човече? откуда си? од чега патиш? „ Он им одговори: „Ја сам по рођењу Египћанин, а по животу монах. Пошто напустих моју праву отаџбину, допадох у руке тројици кредитора (зајмодаваца). Двојица од њих оставише ме на миру пошто им исплатих дуг, јер нису имали зашто да ме окривљују; али ме трећи не оставља, јер немам чиме да му отплатим“. Распитујући се за те кредиторе, с намером да им плате, људи питаху Серапиона: „Где су и ко су ти људи што те узнемиравају? покажи нам их да бисмо ти помогли“. Тада им он рече: „Од младости ме узнемиравају среброљубље, и похота, и стомакоугађање. Од двојице сам се ослободио: од среброљубља и похоте; јер немам ни злата нити каквог другог имања, и не наслађујем се задовољствима која подржавају похоту. Стога ме те страсти не узнемиравају више. Али никако не могу да се ослободим стомакоугађања. Ето, ово је четврти дан како нисам јео, а стомак ме као сурови тиранин мучи и тражи уобичајени дуг, који ако му не исплатим неће ми допустити да живим“. Тада неки од философа помислише да је он све то измислио, али му ипак дадоше једну новчаницу. Примивши то, Серапион је даде у једну хлебарницу, узе један хлеб и одмах напусти град, и више се у њега не поврати. Тада дознадоше философи да тај човек заиста живи врлинским животом. И плативши колико кошта хлеб, узеше натраг новчаницу.
Пошто одатле отиде у Лакедемонски крај (на Пелопонезу), блажени Серапион чу да је један од првих људи у граду – манихејске јереси са целим својим домом, који иначе у другом погледу беше врлински човек. Серапион опет, као и раније, продаде себе томе човеку, и за две године успе да од јереси одврати и њега и сав дом његов, и да их присаједини Цркви. И они га љубљаху не више као роба већ као рођеног брата и оца, и веома га поштоваху, и заједно с њим слављаху Бога. Пошто их научи спасењу, старац им врати новац, и отиде од њих.
Једном другом приликом он седе у Александрији на лађу као да му је ваљало пловити у Рим. Гледајући га, морнари мишљаху да је он или већ платио за свој пут или има код себе злата за трошак; стога га примише без распитивања и сваки држаше да је неко други од њих узео његов пртљаг. Када запловише и беху већ на пет стотина стадија од Александрије, путници око сунчева заласка стадоше јести, а морнари беху већ раније јели. Видећи да Серапион не једе првога дана, они мишљаху да му се смучило од пловидбе; то исто би и другог, трећег и четвртог дана. Али петога дана када сви јеђаху, видећи њега где спокојно седи, рекоше му: „Што ти, човече, не једеш?“ „Немам шта“, одговори им он. Када то чуше морнари почеше распитивати један другог, ко је унео у лађу његов пртљаг. И када дознаше да то није учинио нико, јер Серапион није ништа ни имао, они га стадоше грдити, говорећи: „Како си ти ушао овамо када ниси платио? како ћеш на толиком путу издржавати себе? Чиме ћеш нам платити за издржавање? „ Он им спокојно одговори: „Ја ништа немам. Одвезите ме и избаците тамо где сте ме узели“. Они међутим не би се хтели вратити ни за стотину златника, него продужише да плове ка своме циљу. Тако Серапион остаде на лађи, и нађоше се људи који га храњаху до Рима.
Када стиже у Рим он се распитиваше ко је у том граду највећи подвижник или подвижница. Између осталих он се срете са неким Домнином, учеником Оригеновим, човеком који је чинио чудеса. Сусревши се са њим и поучивши се од њега, јер се овај човек одликовао и врлинским животом и знањем, Серапион се распита и дознаде од њега кога још ту има од подвижника или подвижница. Дознаде тако и за једну девојку – усамљеницу, која већ годинама живи затворена у својој келији и ни с ким се за то време није видела. Дознавши где она живи, он отиде тамо и рече старици која јој је прислуживала: „Реци девственици да један монах жели по сваку цену да је види“. Старица му одговори да се она за дуги низ година није ни с ким виђала. Но он јој понова рече: „Кажи јој да је потребно да се с њом видим, јер ме Бог послао к њој“. Али
старица не хтеде да чује. После чекања од три дана, он је најзад виде, и упита је: „Зашто ти седиш овде?“ Она му одговори: „Ја не седим већ путујем“. „Куда путујеш?“ упита је Серапион. „Ка Богу“, одговори му девственица. „Јеси ли жива или си умрла?“ упита је он. „Верујем у Бога да сам умрла за свет, одговори она; јер ко живи по телу – неће отићи Богу“. Када то чу, блажени Серапион јој рече: „Ако је тако, онда, да би ме уверила да си умрла за свет, учини оно што ја будем учинио“. Одговори му она: „Нареди ми оно што је могуће, и ја ћу учинити“. Он јој рече: „Мртвоме као што си ти све је могуће осим безбожности“. Затим јој рече: „Изађи и прођи међ светом“. Она му одговори: „Двадесет и пета је година како ја не изађох, и зашто сада да изађем?“ На то јој он одговори: „Ако си умрла за свет и свет за тебе, онда ти је исто изаћи или не изаћи. Хајде дакле, изађи“. И девственица изађе. А када дође до једне цркве и уђе у њу, рече јој блажени Серапион у цркви: „Ако заиста желиш да ме увериш да си умрла и да више не живиш да људима угађаш, учини оно што ћу ја учинити и тада ћу видети да си заиста умрла за свет“. А девственица рече: „Шта хоћеш да учиним?“ „Свуци са себе све своје хаљине, као ја, рече Серапион, метни их на своје раме и прођи посред града, а ја ћу без стида ићи испред тебе у истом виду“. Она му на то рече: „Ако то учиним ја ћу саблазнити многе таквом непристојношћу; и још ће рећи да сам полудела или бесомучна“. Он јој одговори: „Шта се тебе тиче ако буду рекли да си луда или бесомучна? Ти рече да си умрла за њих; а мртвога се не тиче када га ко грди или исмева“. Тада му рече девственица: „Молим те, нареди ми да учиним макоји други подвиг, јер ја не желим да дођем до тог степена“. Онда јој бестрасни Серапион рече: „Видиш, дакле сестро, и немој више да о себи високо мислиш као да си светија од свију, и као да си умрла за овај свет. Дознала си сада да си жива за овај свет и да људима угађаш. Ја сам од тебе савршенији, и на делу доказујем да сам умро за свет, јер ово могу бестрасно и не стидећи се учинити“. – Пошто је тако поучи смиреноумљу и сломи њену гордост, блажени Серапион је остави и отиде.
Такво је житије Серапиона бестрасног и крајње убогог. Много сјајних и чудесних дела, која доприносе бестрасности, учинио је овај врлински мудрац Христов. Скончао је мирно у својој шестдесетој години и погребен у Риму, просветивши многе и привевши их истини. Живео је у четвртом веку.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАКСИМА
Пун ревности за Господа Христа, свети мученик Максим виде једном где се идолопоклоници не само клањају идолима, него и друге приморавају да то чине. Од тада он се стаде молити Богу да прекрати гоњење на хришћане. И многе незнабошце он сам крсти. Једном приликом када незнабошци стадоше усрдно приносити својим боговима на жртву не само животиње него и људе, свети мученик, не подносећи такав призор, зађе међу идолопоклонике, јавно их изобличи и њихове идоле назва обичним дрветом и каменом, јер су немоћни да и себи самима помогну. Тада га незнабошци дохватише, и најпре на силне муке ставише, па најзад камењем затрпаше. Тако сконча свети мученик, 250. године, за царовања Декија.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ БЛАЖЕНОГ ИСИДОРА ЈУРОДИВОГ ХРИСТА РАДИ, РОСТОВСКОГ ЧУДОТВОРЦА
Блажени Исидор беше по пореклу Немац. Пошто заволе истиниту веру православну, он напусти своју кућу, скиде са себе своју одећу, и предаде се јуродивом животу, угледајући се на древне светитеље: Андреја и Симеона и друге, који угодише Богу подвигом јуродства. Овај подвиг људима изгледа лудост, али је пред свевидећим очима Божјим мудрији од људи. Правећи се дакле јуродив, сулуд, блажени Исидор напусти своју постојбину и крену у источне крајеве, примајући од безумних људи многе увреде, грдње и батине. А трпљаше цичу зимску и жегу летњу наготујући, и мучећи тело своје даноноћним трудовима. Јер он дању као јуродив хођаше, а ноћу се непрестано мољаше. И оплакујући себе он говораше себи: О Исидоре, кроз многе ти невоље ваља ући у царство небеско, јер у њега улазе они који приморавају себе.
Тешећи себе таквим речима, блажени Исидор прелажаше из града у град, док не стиже до славног и многољудног града Ростова, у коме одлучи и да живи. Сви га сматраху за лудог, сумашедшег; и многе увреде и патње задаваху слузи Христовом. А он као у туђем телу све са благодарношћу трпљаше; не враћаше зло за зло својим увредиоцима и злостављачима, него се у души својој мољаше за њих, говорећи к Богу: Господе, не прими им ово у грех! – И нико не знађаше врлински живот његов.
Затим блажени Исидор направи себи од суварака колибу непокривену, у граду на једном сухом месту усред мочвари, где сада леже његове свете мошти. И та му колиба беше молитвени храм, и затворена одаја, да га људи не би виђали за време молитве. Ходећи дакле ваздан по граду, он јуродствоваше, прављаше се луд, и трпљаше злостављања од безумника; а ноћу он улажаше у своју колибу, и стајаше на молитви од вечера до јутра, са сузама и метанијима узносећи Богу многе молитве. И чим би грануо дан, он је излазио на своје јуродство.
Понекад, изнемогао телом од великог труда, он би прилегао на улици градској, или на ђубришту, или на сметлишту, и тако се мало одморио кратким сном. А када би некад у својој колиби заспао, он је то чинио на голој земљи, јер у колиби није имао ништа осим свог многомученог тела и суварака око њега. Притом, колиба је била непокривена, те и мраз, и врућину, и снег, и кишу, све то трпљаше светитељ, седећи у својој непокривеној колиби као бестелесан. И тако он ради љубави Божје провођаше све дане живота свог. И колико он возљуби Бога, толико и Бог возљуби њега, и прослави га чудесном благодаћу својом у овом свету, пре но што ће га прославити стоструком наградом неисказаних блага у бесконачном Царству небеском. Јер се догоди овако дивно и достојно незаборава чудо:
Неки трговци беху са својом робом у лађи на мору. Но њихова лађа изненада стаде на једном месту и не могаше се макнути, и таласи је груваху. Сви се на лађи престравише, и чекаху смрт. Онда одлучише да баце коцку да виде, због кога лађа стаде и таласи је угрожавају. И коцка паде на једног трговца из града Ростова, у коме живљаше свети Исидор. Они онда метнуше тог трговца на даску и пустише на пучину, и лађа ускоро крену са тог места. А онај човек на дасци, ношен таласима, бејаше у смртној опасности, не очекујући помоћ ни од кога. И гле, пред њим се изненада појави Божији угодник Исидор, идући по мору као по суву, и упита га: Познајеш ли ме, човече? А трговац, једва проговоривши, рече: О слуго Божји Исидоре, који у граду нашем живиш, не остави ме на мору, него ми помози бедноме, и избави ме од горке смрти. – Светитељ га онда узе за руку, посади га на ону даску, те му она беше као лађа, пловећи по површини воде. Управљајући даском, светитељ је потера брзо пут лађе; и кад стигоше лађу, светитељ га попе у лађу читавог, здравог и ни најмање неповређеног. Али му претходно запрети, говорећи: Никоме не казуј о мени, него причај како те Божја сила избави на мору. – А када они на лађи угледаше у својој средини читавог и здравог друга свог, кога беху бацили у море, чуђаху се, и ужасаваху се, и слављаху велика дела Божја.
А кад спасени трговац стиже у свој град Ростов, срете на улицама градским избавитеља свог Исидора, који упражњаваше подвиг јуродства, и не могаше никоме казати за светитеља, само му се издалека клањаше. А светитељ му опет запрети, да никоме не казује шта се десило на мору. И трговац чуваше ту тајну у ћутању све док се угодник Божји Исидор не престави. А благодаћу Божјом блажени Исидор чињаше и друга чудеса, али се она не објавише: јер као што се врлинско житије његово скриваше под обличјем јуродства као под лонцем, тако се и чуда његова тајно збиваху.
Једном блажени Исидор наврати у дворац кнеза ростовског, а код кнеза беше тада епископ на ручку. Свети Исидор приђе надзорнику пића и затражи од њега да пије, као да је жедан. Уствари, блажени не беше жедан пића него спасења ближњих. Јер се човек не лишава од Господа ни за чашу студене воде коју да у име Господње. Али надзорник не само што блаженоме не даде мало пића, него га отера грдећи га. А када за ручком дође време да се кнезу и епископу служи пиће, и слуге хтедоше да напуне чаше, не нађоше пиће у судовима, јер изненада све пиће ишчезе. Слуге се уплашише и казаше кнезу. Кнез се веома зачуди, и сневесели се. А кад сазнаде да је у двор долазио јуродиви Исидор и тражио да пије па није добио, кнез се силно ожалости; и љућаше се на надзорника, јер разумеде да због његовог немилосрђа би ово чудесно наказање од Бога. И одмах посла кнез да по целом граду траже Исидора и да га умоле да дође у његов двор, али га не могаше пронаћи. А кад ручак беше при крају, и кнез непрестано жалостан и постиђен што нема пића за госте, сам дође к њима свети Исидор са просфором у руци, коју пружи епископу говорећи му као јуродствујући: Прими, Владико, ову просфору, коју овог часа примих из руке свјатјејшег митрополита у Кијеву у цркви свете Софије.
И одмах се доласком светитељевим сви судови напунише пићем, као што су и раније били пуни. И сви се томе веома удивише, и са страхом прослављаху Бога који чини дивна дела преко тајних слугу својих. А ово чудо би пред светитељеву кончину. Чудесна је реч његова коју рече о просфори, да ју је тог часа примио из руке митрополита у Кијеву. И ова реч угодника Божјег потпуно је истинита и тачна: јер он Анђелом Божјим би однесен из Ростова у Кијев, и поново тог истог часа из Кијева у Ростов враћен. Са њим се то догодило као некада са игуманом Синајске Горе преподобним Георгијем, који за један час би однесен у Јерусалим и, причестивши се тамо Божанским Тајнама из руку свјатјејшег патријарха Петра, опет се обрете у Синају у својој келији, – као што о томе пише у Лимонару.
После тога слуга Божји Исидор се не појављиваше и не хођаше по граду, као што је имао обичај, јер се престави ка Господу у колиби својој, а о томе нико није знао. И свети Анђели однеше душу његову у небески Јерусалим. Но изненада диван мирис испуни цео град, и сви се са страхом чуђаху том необичном мирису, и међу собом говораху: Откуда долази овај мирис? Јер не знађаху да се угодник Божји већ преставио. А један човек, пролазећи поред светитељеве колибе, осети како из ње излази силан мирис, па завири у колибу, и угледа светог Исидора где лежи на земљи, са рукама прекрштеним на грудима, као што треба. Овај човек, видевши да је свети Исидор већ преминуо, отрча и извести о томе народ. Онда дођоше неки богобојажљиви људи, који су познавали богоугодни живот светитељев и имали љубав к њему, и погребоше његово чесно и многонамучено тело на истом месту где се и престави. Утом дотрча и онај трговац, кога светитељ избави на мору, и са сузама грљаше гроб светитељев, и исприча свима за чудо које се с њим збило.
Потом се договорише побожни људи, те са благословом епископа подигоше над гробом блаженога цркву Вазнесења Христа Бога, који изабраника свог вазнесе од људи својих. Од гроба пак светог Исидора почеше се чудесно давати исцељења свима који му са вером прибегаваху, у славу Господа нашег Исуса Христа, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин. Свети Исидор преставио се 14. маја 1484. године.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЛЕОНТИЈА II, ПАТРИЈАРХА ЈЕРУСАЛИМСКОГ
Леонтије, преподобни и богоносни отац наш, живљаше у 12. веку. Родио се у месту Струмици, раније званој Тивериопољ, од родитеља богатих и благочестивих. На крштењу доби име Лав, и чим изучи писменост поче читати Свето Писмо и Житија Светих од чега му се у души роди жеља да постане монах. По смрти родитеља својих повуче се на једну усамљену гору, где се поче подвизавати, а онда отиде у Цариград и ступи у манастир Пресвете Богородице, звани Птелидион, и ту се замонаши. Особито је многе сузе проливао преподобни, и особито је волео чесне иконе Господа нашег и Пресвете Матере Његове.
Иако још млад, преподобни узе на себе један тежак подвиг: иђаше по улицама царског града правећи се као да није здравог ума, због чега га многи исмеваху и ружаху а често га и бијаху. Подносећи све то са великим смирењем преподобни брзо достиже до високе мере врлине тако да поче и чудесне ствари чинити: носио је жар у својим рукама или у својој мантији и кадио чесне иконе по граду а да му огањ никакве повреде није наносио. У то дође у Цариград један веома врлински архијереј из града Тиверијаде. Чим га угледа преподобни одмах отиде код њега и стаде му се подчињавати и у свему га слушати и служити му. Овај пак архијереј живљаше на једној гори изван Цариграда и око њега се окупљаше и друга духовна чеда његова. Једнога дана пошаље он овог блаженог у царски град ради неког послушања, али му нареди да се исте вечери врати да га не би снашло неко искушење у граду. Јер говораше: риба не треба дуго да остаје изван воде. Свршивши своје послушање у граду преподобни не могаше наћи лађу која би га пребацила преко мора на супротну страну од града, али да би извршио заповест свога старца он се баци у море, и о! чуда, иако му вода беше дошла до грла, он мирно иђаше по дубини морској док не дође на другу страну. Тако је Бог премудро устројио да свети младић није ишао по површини воде да се од тога не би погордио, а ипак је чудесно корачао кроз воду и без опасности прешао на другу страну и тако извршио послушање. После неког времена епископ Тиверијадски крете на пут у своју цркву у Јерусалим и са собом поведе и овог блаженог Леонтија. На путу они свратише на острво Патмос и преподобни измоли од свог духовног оца да остане ради подвига у манастиру Светог Јована Богослова на Патмосу. Епископ му то дозволи и он остаде у том манастиру подвизавајући се свакодневно великим и тајним подвизима за које нико од братије не знађаше. Особито је имао дар суза и боголиког смирења, због чега му се ум толико просветли да је многе књиге Светих Отаца знао напамет. Видећи његове врлине игуман га замонаши у велику и анђеоску схиму и удостоји га свете тајне свештенства. Због великог свога смирења и многих тајни и богоугодних подвига он би удостојен виђења Светог Апостола и Еванђелиста Јована, а по смрти игумановој братија њега изабраше за игумана Апостоловог манастира.
Када се његова врлина толико прочу да за њега дознаде и благочестиви цар Манојло Комнен (1143-1180. г.), по жељи царевој и многих архијереја он би изабран за патријарха Јерусалимског. Као патријарх Јерусалимски проведе неко време боравећи у метосима патријаршије Јерусалимске и Светога Гроба на острву Кипру, а онда пређе најпре у град Акре (Ака) на палестинској обали (јер му Латини, који владаху тада у Јерусалиму, не дозвољаваху одмах да тамо дође), а затим и у сам Јерусалим. Латини пак, који владаху Јерусалимом, не дозволише овом светом православном патријарху да врши света богослужења на Гробу Господњем и у храму Васкрсења Христовог, и штавише спремаху му потајно убиство, тако да по жељи и цара Манојла, који за ово беше чуо, светитељ се врати у Цариград. У Цариграду он поживе још неколико година и после многих дивних и спасоносних чуда, која Господ учини по молитвама верног и доброг слуге Свога, светитељ се престави у миру око године 1190., и његове свете мошти бише положене у храм Светог Архангела Михаила.
Тако би прибројан праведник Праведницима, преподобни Преподобнима, добровољни мученик Мученицима, архијереј Светитељима. А његове безбројне подвиге и многобројна чуда, опширније изложена, може свако наћи у књизи званој „Неон Еклогион“, у коју је Св. Никодим Светогорац унео и житије овога светога које у своје време написа цариградски монах Теодосије.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА МАРКА КРИЋАНИНА
Рођен на Криту, Марко још као мало дете би узет од Турака и на силу потурчен. Но Марко непрестано тражаше згодну прилику да побегне или да мучеништвом исповеди своју љубав према Господу Христу. И једнога дана он побеже из Смирне у Цариград, и оде многоученом и пуном врлина учитељу Мелетију Сириги. Њему Марко исповеди сву душу своју, и откри му како силно жели да пострада за Господа Христа. Мелетије му даде многе савете, одушеви га за мучеништво, и учврсти га својим молитвама. Марко се онда врати у Смирну, и тамо пред свима изјави смело и неустрашиво да је Христос једини истинити Бог, а да је вера агарјанска лажна и ништавна, као и њен пророк. Слушајући то, и видећи да је Марко опет постао хришћанин, Агарјани се запалише силним гњевом, дохватише Марка и бијући са одведоше код градског судије. И тужаху га судији говорећи: Овај беше Турчин, а сада је постао хришћанин, и вређа веру нашу и пророка нашег. – Судија упита Марка: Јеси ли хришћанин или Турчин? – Марко одговори: Бејах хришћанин, и опет сам сада хришћанин; Христа мог обожавам, и њему се клањам, и исповедам да је Он једини истинити Бог. А вашу веру одричем и презирем.
Овај одговор страховито разјари судију, и он нареди те Марка најпре немилосрдно бише, па га онда у тамницу вргоше. Ту га много мучише, и на тешке муке стављаше, а Марко, крепљен благодаћу Божјом, биваше све јачи. И мучитељи се уморише мучећи га; а блажени мученик свако мучење доживљаваше као радост, и свим срцем жуђаше за смрћу, еда би што пре уживао вечна блага. Најзад када мучитељи увидеше да га не могу приморати да се одрекне своје вере, они га опет одведоше пред судију. Судија му много и много придиковаше, па му и страховито прећаше, али храбри мученик све то ниушта не рачунаше. И само ово говораше: Чините што хоћете! Макар ме на безброј мука стављали, макар ме и на безброј смрти предали, ја се нећу одрећи мог преслатког Господа Исуса. Та немојте губити време! хајде, остварујте своје жеље, да бисте видели колику снагу мој Христос даје онима који страдају за име Његово.
Видећи да је мученик непоколебљиве душе, судија нареди да га одведу на губилиште. Тамо блажени мученик преклони главу своју, и мачем му би дат блажени завршетак[7]. И блажена душа његова узиђе на небо овенчана. А часне мошти његове хришћани једва откупише за силне новце, и положише их у цркви Свете Фотине. И Господ их учини извором чудеса за све који им са вером прибегавају. За све то нека је слава Христу Богу и част и поклоњење кроза све векове. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОВАНА БУГАРСКОГ, ЗЛАТАРА
Родом беше овај свети новомученик Христов из бугарског града Сумне и зваше се Рајко. Беше по занимању златар. По изгледу и лику беше веома леп, а беше украшен и свим врлинама, особито чедношћу.
У граду Сумни наспрам његове златарске радње живљаше једна турска породица која је имала једну неудату девојку. Ова девојка заљуби се у Јована и горећи од пожуде настојаше да га привуче себи и наведе на грех. Једнога дана она га позва пред њену кућу претварајући се да хоће тобож да јој он узме меру на руци да би јој направио прстен. Када Јован дође, она га напада и настојаше да га увуче у кућу, но целомудрени јуноша, коме тада беше тек осамнаест година, отрже се од Туркиње, као некада свети Јосиф од Египћанке, и побеже. Видећи да није успела у своме подмуклом плану и пожуди, Туркиња одмах нададе дреку оптужујући блаженог Јована како ју је он тобоже напао смишљајући зло против ње. Родитељи девојчини и други Турци одмах ухватише блаженога и приведоше га турском судији. Судија тада донесе одлуку да Јован мора постати Турчин и узети ову Туркињу за жену, иначе ће морати умрети. Мученик на то одговори да више воли примити смрт неголи се одрећи Христа. „Хришћанин сам, говораше он, и Хришћанин хоћу да умрем“.
Како је одлука турског тиранина буквално гласила тако да Јован има бити бијен све док од батина не издахне, то Турци навале на њега и почну га страховито ударати. Тукли су га до крви, вешали га и спуштали, затварали у тамницу и сутрадан опет настављали са мучењима, или са повременим улагивањима и обећањима, но све је то било безуспешно и узалудно. На све то свети Мученик је храбро и непоколебљиво понављао: „Хришћанин сам, и не турчим се“. Онда га Турци ставише на точак и почеше да га окрећу, бијући га притом са свих страна и отсецајући му парчиће меса. Затим му распорише стомак изнад пупка и дераху му кајише коже и меса све до грла. С других пак страна паљаху му тело са запаљеним свећама. Но сила Божја у немоћи људској се показиваше и Мученикова се вера од тога још већма разгореваше. У свим овим натприродним мукама осамнаестогодишњи Јован говораше овако Турцима: „У Христа верујем и Хришћанин сам. Како онда да се потурчим?“
Најзад турски муфтија издаде џелатима заповест те мученику отсекоше главу, а блажени подвижник и мученик тога часа се сједини са својом духовном и бесмртном Главом – Христом, за Кога толика мучења подносе и са Којим сада заједно живи и царује. Пострада свети новомученик Јован 14. маја 1802. године. Незна се шта је било са његовим светим мученичким телом. Његово пак страдање записа преподобни Никифор Хијоски и објави га у „Новом Лимонарију“.
