Све време гајим неку наду да ће се човечанство једном већ "уморити" од духа непријатељства и пожелети истински мир. Тада ће нам свима бити лакше. А људи за сада више воле таму и непријатељство него светлост, љубав и мир (Јн. 3, 19).
Одувек сматрам да је највиша уметност - уметност живљења.
Дакле, уметност живљења, односно овладавања собом у сваки час, на сваком месту, у свакој ствари, са сваким човеком је несумњиво највиша од свих уметности; а уједно и најтрајнија, јер остаје са човеком и после смрти, у вечном животу. Као што знате, по дужности своје службе проповедам ту уметност живљења, иако сам свестан своје крајње недостојности.
Чини ми се јасним да се сва страдања овог света не могу приписати Творцу света. За чудо, људи не бирају шта је боље, већ нешто између. Не кажем лошије, већ просечно. Међутим, та средина, када се човек ухвати за њу и не жели да прошири своје срце, ипак постаје уска. Тако, цео наш живот пролази у рвању са тешкоћама људског срца. Људи – поштени, добри, паметни, образовани нису у стању да се прилагоде једни другима, и животно ткиво се кида на сваком кораку. Да се споји то живо ткиво, могуће је само уз најјачи напор љубави која се даје другима. А када је све дато, и јединство се не постигне, тада боли срце и цело биће са њим.
Ево, исповедам ти стање моје душе које је код мене сада најчешће, тј. у старости, кад је моја снага затајила у мени, кад видим крај живота, а не видим да сам постигао оно што сам тражио сам целог живота. Чини се да током свог живота на земљи то нећу моћи ни да постигнем. А одлазак одавде неизбежно ће бити повезан са тугом због стања у свету.
Не схватајте речи које сам изговорио као показатељ мог малодушја. Не. То је, пре свега, туга, жаљење. Тужно је целог живота борити се са незнањем, са девијацијама људске воље. Тужно, јер људи НЕ воле доброту и светлост. Вековно искуство јасно је показало сву штету од подела и међусобне борбе.
Време је да сви схвате да би удруживање снага довело до тога да сви људи живе безбедно. Али страст за доминацијом, за заповедништвом толико се укорењела у људским срцима да се човеку чини потпуно нормалним. Људи настоје да искористе човеково сиромаштво, слабост, зависност само у егоистичком смислу. А слабији се не виде као људи, већ као нека нижа бића, створена специјално да ради за њих. Сва борба у целом свету сада се такође заснива на том настојању неких да искористе своју моћ, тј. да поробе друге путем насиља.
Када нам је неко пријатељ, не значи да сви они са којима се наш пријатељ не слаже, треба да и нама престану да буду пријатељи. Дакле, у већини случајева људи су полуразумни, полусвесни. Они, за чудо, ни не схватају шта раде. То су људи од којих не треба очекивати велику одговорност.
Сигуран сам да су и код мене неизбежни случајеви када због чисто људског незнања, па чак и немоћи, не испуњавам очекивања других. Или ја ствари видим потпуно другачије и тиме збуњујем људе. И тако нам је свима потребна милост Божија.
Из књиге "Писма блиским људима"
