Бог је онај ко ме види до краја, ко ми је до краја одан. Проблем нашег односа је у мојој затворености као мом слободном чину. Не гневи се Бог, него ја њему окрећем леђа и бежим од њега у Тарсис (Јона 1, 3).
Моја богообдареност слободом је веома озбиљан параметар мог односа са њим. Сваки истински грех Богу додељује улогу Одсутног у мом унутарњем животу. То се дешава када моју свест гута храна коју гутам, када моја емоција постоји сама по себи, када Бог у њој нема удела. Навика зачауривања себе у животне процесе и догађаје удаљава човека од Бога и човека од човека.
Наш ближњи који сам у себи дегустира свој доживљај (пријатан или непријатан) сакрива се њиме од нас. Понекад је корисно да људи отворе своју чауру, не зато што се у чаури наше психофизичке свести догађа нешто лоше, него зато што то што се догађа ограђује људе једне од других. Тада се јавља потреба за “беспредметном”комуникацијом, у којој човек позива другог да, једноставно, постоји заједно са њим. То је природно и има терапеутско дејство.
У односима са Богом догађа се нешто слично. И овде се, као и у односима са људима, може приметити двоструко кретање, истовремено ка њему и и од њега (из страха да нас он неће схватити, да ће нас осудити). Дакле, и поред све рационалне жеље за потпуним јединством са Богом, лако се може приметити наше унутарње ограђивање од њега. У том контексту, грех је лично моја погрешна тежња која противречи мојој другој тежњи. То је оно што се може назвати грехом против себе: ометање себе у постизању циља отворености пред Богом. Када је апостол Петар у жару побожности одбио да му Исус опере ноге, Исус му је објаснио да је то грешка, ако жели да постане део његовог Царства.
На мањој скали, грех се своди на разне облике личне неудобности, као што су свађе, увреде, лажи, преједање, лењост, итд. Констатујући ове појаве као неудобне, човек их може доживљавати као грех због којег се Бог гневи. Међутим, истина је да и неверници и верници имају строгог унутарњег цензора који осуђује један тип понашања у односу на други. У психологији се то зове “унутрашњи критичар”- механизам који обавља задатке контроле и вредновања.
Шаблони понашања у нашој свести често ступају у међусобни конфликт. На пример, ми у себи истовремено носимо слику прагматичара који се добро сналази у животу и слику племенитог витеза. Када трећи пут пристанемо на молбу пријатеља да га причекамо за паре које нам дугује, слика племенитог витеза ступа у конфликт са сликом прагматичног човека данашњице. Унутарњи конфликти ове врсте једнако су заступљени међу верницима и неверницима. То је чисто психолошки процес који нема везе са вером или неверовањем у Бога. На језику свакодневице то се најчешће зове “савест”. О таквим случајевима апостол Јован хришћанима пише: По томе знамо да смо од истине и успокојићемо пред њим срца своја; јер, ако нас осуђује срце, Бог је већи од срца нашег и зна све (1Јн 3, 19-20). Регулисање конфликта савести је питање унутарњег комфора/дискомфора човекове свести. А Бог се не може назвати “гласом савести”, зато што једном гласу савести противречи други глас савести у оквирима једне исте свести.
Сви појмови временом избледе и истроше се. Тај природни процес није заобишао ни појам “грех”: у савременом семантичком пољу он постоји као рудимент који упућује на идеје које ми данас не прихватамо - првобитну хармонију света, гневљивог Бога, вербално манипулисање њиме, итд.
Појам “грех” у својој савременој улози подређен је, као и некада, стварању и подстицању осећања кривице пред Богом и човеком. Традиционална детаљизација греховности не подразумева баланс између осећања кривице и осећања личног достојанства: прво се проглашава за чисту врлину, друго за гордост, која је такође грех. Однос савременог хришћанина према хипертрофираној кривици је двојак: с једне стране, ми и даље вреднујемо осећај кривице као побожан, али, с друге стране, не желимо да се претворимо у неуротичара који бичује самог себе. Тиме се циљ појма “грех” такође помера ка трезвенијем вредновању себе.
Из књиге "Православна духовност: Рестарт"
