У православном предању постоји разлика између: ума (νους) и логике. Ум је једно, логика друго! Уопштено говорећи, као што се види из православног предања – ум је око душе, којом човек види Бога! Ум је орган којим човек види нестворено, а логика је центар сазнања створеног, јер испитује створено. Неки Оци, да би прецизније одредили шта је ум, повезују га са пажњом и кажу да је ум најпрефињенија пажња. Где је пажња, ту је и ум човека.
Ако је пажња окренута и подређена створеном свету, то значи да ум живи у стању свог противприродног кретања. Ако је пажња повезана са логиком и човек стално мисли и размишља, тачније, ако стално одвлачи своје мисли на небитне ствари, то значи да ум није у свом природном кретању, већ је помрачен.
Ако је, пак, пажња у срцу, а у исто време логика има свест о створеном свету, који нас окружује, то показује да се ум креће по својој природи, живи у свом природном стању.
Ова анализа, за оне који немају искуства, може изгледати нејасно и апстрактно, па ћу наставити са дубљим истраживањем теме у оквиру аскетског искуства наших светаца.
Пре свега, треба нагласити да је сазнање шта је ум, и разумевање разлике између ума и логике, ствар духовног искуства. Само онај који је ово искусио,
може схватити! Само онај, који је очистио срце од помисли и у коме срце ради природно (како треба), може тачно знати шта је ум! Они који немају искуства, чак и да читају много анализа и практичних размишљања, не могу ништа да разумеју. У вези са овим дешава се исто, што се дешава и са телесним оком. Слеп човек, колико год да чује објашњења о вредности боја и њиховим разликама од оних који виде, многе ствари неће разумети. Исто тако, онај чији је ум помрачен не може да разуме постојање ума, односно вредности и знања које ум омогућава; и изнад свега, не може ни да уочи и разуме разлику између ума и логике.
Све што се дешава са телесним осећањима, много се више дешава са духовним осећањима, и, природно, умом човека. Дакле, разумевање ове теме подразумева духовно, лично, унутрашње искуство, иначе, свака анализа биће изједначена са покушајем уметника да опише чудесну хармонију великог музичког дела некоме ко нема чуло слуха. Опис је немогућ!
Ипак, изнећу малу анализу, иако знам да сам лично слеп и глув за ове духовне теме које чине суштину и основу православног Предања.
Човек, почевши да живи духовним животом, у највећој могућој мери испуњава заповести Христове и живи умишљеношћу. На почетку новог пута обузима га радосна туга и размишљање о животу проведеном у неуспесима.
Хришћанин, који почиње овим путем, заиста живи прва Христова блаженства,
духовно сиромаштво и блажени, духовни плач. Самопрекор и плач се изражавају и кроз молитву. Дакле, пошто познаје своју духовну болест, он плаче, јеца и, истовремено, моли Лекара душа, Богочовека Христа, да га исцели. Тако се, у атмосфери најдубљег созерцања и плача, молио Богу говорећи разне молитве,
као: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, „просветли таму моју“, „исцели душу моју, јер сагреших теби“ итд.
Овај савез понизности, плача и молитве може почети и на други начин. Хришћанин се на почетку вежба у молитви, у понављању молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, својим устима и својом логиком. Практикује, дакле, такозвани научни метод молитве. После дугог покушаја да се сабере ум у речи молитве, да се одбаце сметње мисли, при вишечасовном понављању молитве, рађа се осећај ништавила, претераног размишљања, плача. Дакле, и у овом случају, духовно сиромаштво и блажени плач су повезани са молитвом.
У тренуцима када то човек не очекује, после великог подвига и усрдне молитве, која је повезана са размишљањем и смирењем, ум узима молитву срцу, и, суштински, тада се ум одваја од логике, јер сада ум преузима да изговори молитву. Особа то схвата као благи бол у пределу органа - срца; као када боли орган тела и сав ум, сва пажња је усмерена тамо. Иста ствар се дешава и у овом случају, с том разликом што је овај бол сладак, има топлину и повезан је са осећањима срца, осећања љубави (αγαπη) и ероса (ερως).
Ово најтачније указује на разлику и расуђивање између онога што је ум и онога што је логика. Када је ум одвојен од логике, човек осећа благи и топли бол срца, а истовремено логика има свест о свету који га окружује. У древним текстовима и у живом Предању, које постоји до данас, каже се да човек има два сазнајна центра: један је логика, а други ум. Такође се каже да је у природном човеку, у обоженом, у човеку божанске благодати, могуће да оба сазнајна центра раде истовремено, да обе енергије душе раде, паралелно. Дакле, чак и ако човек једе, ради, могуће је да се ум моли.
То разумемо из онога што смо раније рекли. Дакле, ради, једе, учествује у разговору, спава и, истовремено, осећа благи бол у пределу органа - срца. Овај бол је повезан са силаском ума у срце, јер увлачи ум у овај простор; и, не само да привлачи ум, већ иде и дубље. Тада човек осећа орган тела - срце, као дубок бунар, без краја.
Рад логике и бол срца показују разлику између логике и ума. А то се, као што смо раније рекли, дешава истовремено, паралелно. Ово испуњава човека радошћу и усхићењем. Зато кажемо да се силазак ума у срце, умна молитва и просветљење ума, не дешавају са рационалним заносом. Човек тада има пуну свест о свету који га окружује, о својим речима и делима, а истовремено осећа овај бол срца, у горњем делу тела, што га тачно разликује од бола који се осећа при физичком или неуролошком обољењу срца.
У тренуцима веће благодати, овај бол срца је повезан и усклађен са молитвом, која у том часу долази или као откровење Божије, или као људска потреба. Тако, у том часу, он чује молитву како се изговара у његовом срцу, и ту су сабране све душевне силе и душевна осећања, као једно осећање.
Као пример могу навести дисање телесним органом, срцем. Када дубоко удахнемо и задржимо ваздух, тада осећамо као да нас срце боли, као да је ту концентрисана пажња. Изговарајући молитву и спуштајући ум к срцу, милошћу Божијом ово сабрање у срцу сабије се, овај најслађи бол делује без грча,
без принуде срца, али са великом утехом, много слободе, а да човек не чини никакав напор.
У почетку, овај најслађи бол се примећује у пределу тела, срца, али онда продире у нешто друго, дубље. И, као што рекох горе, повезује се са
размишљањем, са радосном тугом, са молитвом Богу, а логика живи у свом свету и телесни орган срца не прима притиске и принуде.
Оно стиче такву осетљивост, да тада човек разуме када ум улази у срце, а када излази. Постаје приметно, јер постоји овај благи бол, који има дубину. Тек тада човек разуме разлику између ума и логике! Као што постоји разлика између вина и чистог алкохола, таква разлика постоји између ума и логике. Ум је префињен, чист и јак. Логика је грубља. Разлика је аналогна и квалитативна.
То је питање духовног искуства, искуства менталне енергије, духовног осећања,
који се не стичу проучавањем и анализама, нити научним, филолошким испитивањима древних текстова, већ унутрашњом духовном борбом, са енергијама божанске благодати.
Митрополит Јеротеј Влахос
