На празник Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, Владика Димитрије началствовао је светом архијерејском Литургијом на гробљу Подгливље. Преосвећеном Владици саслуживало је свештенство Епархије Захумско-херцеговачке и приморске.
Бесједећи по Јеванђељу, Владика Димитрије је нагласио да је Ријеч Божија извор силе и живота — како привременог тако и вјечног живота. Владика је подсјетио на ријечи отаца да је и Ријеч Божија једна Света тајна. Ко извршује Ријеч Божију изградио је своју кућу, кућу душе своје, кућу живота на чврстом темељу који је Христос и тај живот остаје вавијек — то је Тајна Ријечи Божије — док је човјек слуша, она је људска ријеч која и тада има силу и може пробудити људско срце, али када човјек изврши Ријеч Божију, она постаје Света Тајна, као што је Света Литургија. Када човјек извршава Ријеч Божију, она тада излива благодат, милост и благослов на човјека и његове ближње — све се преображава Ријечју Божијом и благодаћу и милошћу Божијом. Говорећи о пострадалим, Владика је нагласио да је гробље Подгливље — требињски град под земљом — гдје је добро помолити се, показати љубав према покојнима која се не прекида, али гдје је добро подсјетити се и да је све привремено и ништа у овом животу не траје вјечно. Све у овом животу пролази, осим образа, части, поштења, осим Ријечи Божије и благодати Божије. Људи, као сабраћа Христова, створени су за вјечни живота, али у тај живот неће ући ништа мрачно, никакав гријех, лаж, лицемјерје и зло. Зато човјек, док је овдје, треба да чисти своје срце, да не уђе без чула која се изграђују живљењем по ријечи Божијој — живљењем врлином и љубављу Божијом.
Говорећи по Отпусту о пострадалим у Придворцима, Владика је нагласио да је народни пут наћи вјеру између заборава и мржње, потребно је наћи пут вјере, наде и љубави — не заборављајући жртве и не постајући лакоуман и наиван — потребно је да будемо мудри као змије, а безазлени као Голубови. Пут народа, али и пут сваког појединачног човјека, треба да буде такав да оно што се деси у животу не буде извор мржње и очајања — како зло не би затровало живот — јер, док год народ припада онима који страдају неправедно, остаје нада и перспектива — он има смисла да живи и, што је најважније, сачуваће идентитет.
