Неки имају обичај да о таштини [тј. сујети] пишу у посебној глави, одвојено од гордости. Због тога и кажу да основних и (949) главних греховних помисли има осам. Међутим, Григорије Богослов и други набрајају седам. С њима се и ја више слажем, јер – ко може бити обузет гордошћу ако успе да савлада таштину? Разлика између ових страсти је само толика колика је по природи разлика између детета и одраслог човека, између пшенице и хлеба. Таштина је почетак, а гордост – крај.
Стога ћемо сада укратко рећи нешто о нечасној уображености, почетку и пуноћи страсти. Јер, онај који би о томе хтео да философира на дугачко, личи на човека који узалуд настоји да одреди мере ветра.
По изгледу своме, славољубље је промена природе, и извртање нарави, свесно превиђање укора. По квалитету, оно је растурач труда, уништитељ зноја, крадљивац ризнице, изрод неверства, претеча гордости, бродолом у луци, мрав на гумну (који, иако мајушан, разноси сав труд и плод). Мрав чека вршидбу пшенице, а таштина – да се згомила богатство. Први се радује што ће красти, а оно – што ће расипати. Дух очајања се радује кад види како се нагомилава зло, а славољубље кад види како се увећава врлина. Јер, врата првог су многе духовне ране, а врата другог – изобиље труда.
Пази, и видећеш да се грозно славољубље све до гроба кити хаљинама, мирисима, пратњом, ароматима и другим.
Свима без разлике сија сунце, и свим добрим делима весели се таштина. На пример, сујетан сам кад постим; када разрешавам себи пост, да људи не сазнају за моје уздржање, опет сам сујетан – јер сматрам себе мудрим. Сујета ме побеђује када се обучем у сјајну одећу; али и кад се оденем у дроње – и тада сам сујетан. Поражен сам кад проговорим, а заћутим ли – опет ме она побеђује. Како год бациш на земљу овај триболум [тророжац], један врх остаје уперен горе.
Сујетан човек је Хришћанин који обожава идоле. Он мисли да обожава Бога, а у ствари хоће да угоди људима а не Богу.
Сујетан је сваки човек који воли да се хвалише. Пост сујетног човека остаје без награде и његова молитва без плода, јер и једно и друго чини ради похвале људске.
Славољубиви подвижник себи наноси двоструку штету: прво, што изнурава тело, а друго, што не прима награду.
Ко да се не насмеје сујетноме подвижнику, кога страст за време богослужења покреће – понекад да се смеје, а понекад да пред свима плаче?
Господ од очију наших често скрива и оне врлине које смо стекли. А човек који нас хвали (боље рећи – квари), својом похвалом отвара наше очи. Но, чим се очи отворе – исчезава из нас богатство наше. Ласкавац је служитељ демона, водич гордости, ис-требљивач умилења, рушилац врлина, заводник. Они који вас хвале, обмањују вас, вели пророк (Ис.3,12).
(952) Узвишеним људима је својствено да племенито и радосно подносе увреде, а светим и преподобним – да похвалу примају без штете.
Виђао сам како су људи који имађаху плач, падали у јарост кад су их хвалили, и тако као на вашару трампили једну страст за другу.
Нико не зна шта је у човеку, осим духа човековог (уп. 1.Кор.2,11). Зато, нека се постиде и занеме они који би хтели да нас хвале у лице.
Кад чујеш да је ближњи твој или пријатељ рекао о теби нешто лоше у твоме одсуству, покажи колико га волиш – и похвалига!
Велика је ствар стрести са себе похвалу људску. Још већа је ствар, отрести се похвале демонске.
Смиреноумље не показује онај који сам о себи говори рђаво (ко не би био у стању да поднесе самога себе?), већ онај који од другога човека подноси увреду тако да не умањи своју љубав према њему.
Приметио сам да демон таштине убацује помисли једноме брату, па их открива другоме, подстрекавајући га да првоме каже шта му је на срцу, како би га прославио као прозорљивца.
Дешава се да се овај зликовац дотиче и телесних удова, производећи у њима дрхтање.
Не обраћај пажњу на њега кад у теби изазива жељу да постанеш епископ, или игуман, или учитељ. Тешко је отерати пса од тезге на којој се продаје месо.
Кад види извесне људе да су дошли до неког малог спокојства, он их сместа наводи да пређу из пустиње у свет, говорећи: „Иди да спасеш људе који пропадају“.
Друкчије изгледа живи Етиопљанин, а друкчије кип његов. Друкчије је славољубље оних који живе у општежићу, него оних који су по пустињама.
Сујета побуђује лакомислене монахе да очекују посету светских људи, те да изађу у сусрет онима који долазе; учи их да падају ничице пред њихове ноге, и да се, препуна гордости, одева у смиреност; подешава држање и глас, и гледа у руке посетилаца – не би ли добила нешто од њих; назива их господарима и заштитницима који им, после Бога, живот дају.
Док седе за трпезом, она их побуђује да се уздржавају а да према потчињенима буду осиони; на богослужењу лене чини ревносним; оне који немају гласа, добрим певачима; поспане, бодрима; улагује се канонарху, називајући га оцем и учитељем, али само док гости не оду.
Таштина цењене монахе чини гордима, а понижаване злопамтљивима.
Славољубље често бива узроком срамоте уместо части. Јер, оно својим разјареним ученицима наноси велику срамоту.
Таштина пред људима чини гневљиве кроткима. Она врло лако иде са природним даровима, и њима често обара своје окајане слуге.
Видех једног демона како вређа и (953) прогања свог брата. Када се, тако, једном приликом брат наљутио, наиђоше неки светски људи. И бедник тај од гнева пређе на славољубље. јер не могаше робовати у исто време и једној и другој страсти.
Монах који је постао роб сујете, води двоструки живот: споља – монашки, а у души и мислима – светски.
Ако се усрдно трудимо да угодимо Богу, свакако ћемо и од небеске славе окусити. А онај који осети ту славу, презираће сваку земаљску славу. Чудио бих се, наиме, када би неко презрео другу пре него што окуси прву.
Покрадени од таштине, ми се често окрећемо и вешто крадемо њу саму. Виђао сам људе који су из таштине почињали духовни подвиг. И премда им је почетак био порочан, крај испаде похвалан, због тога што се дух у њима изменио.
Ко се хвали природним даровима (нпр. оштроумљем, бистрином, [наклоношћу за] читање, речитошћу, и свим сличним што добисмо без труда), никада неће добити натприродна добра. Јер, ко је у маломе неверан, и у многоме је неверан и ташт (уп. Лк.16,10).
Да би постигли крајње бестрашће и богатство дарова, силу чудотворства и моћ предвиђања, неки људи узалуд изнуравају своје тело. Јадници! Они не знају да мајка тих добара није труд, већ више од свега – смирење. Ко тражи дарове за свој труд, полаже опасан темељ, а ко себе сматра дужником, примиће неочекивано и ненадано богатство.
Немој слушати овог вејача, који ти саветује да објавиш своје врлине ради користи слушалаца. Каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди (Мт.16,26)? Ништа тако није у стању да поучи оне који гледају, као смирено и искрено понашање и реч. Јер, то ће и другима послужити као пример како се ничим не треба поносити. А шта може бити корисније од тога?
Један прозорљивац ми је испричао шта је једном приликом видео: „Док сам са осталом браћом седео у манастирској зборници, дођоше демон таштине и демон гордости, и седоше крај мене, један с десне а други с леве стране. И први ме поче боцкати у ребра својим славољубивим прстом, наговарајући ме да кажем нешто о извесним виђењима и подвизима које сам имао у пустињи. Но, тек што сам га се отресао, рекавши: Нека се одврате и застиде они који ми смишљају зло (Пс.39,15) – демон који је седео с леве стране ми рече на ухо: „Браво! Одлично си урадио! Постао си велик, јер си победио моју безобразну мајку“. Тада се ја окренух и к њему, и изговорих речи следећег стиха: Нека се сместа врате посрамљени они који ми говоре: „Одлично! Одлично“ си урадио!“
На моје питање, како је таштина мајка гордости, он ми одговори:
(956) „Похвале узносе и надимају душу. А када се душа понесе, тада је обузима гордост, која узноси до неба и низводи до ада. Има славе која од Господа долази: Прославићу оне који мене прослављају, каже (1.Цар.2,30). А има славе која је последица ђавоље препредености: Тешко вама, вели, када стану сви људи добро говорити о вама (Лк.6,26)! Прву ћеш јасно препознати када на славу људску будеш гледао као на нешто што шкоди, када се клониш свакога њеног лукавства и кријеш свој богоугодни начин живота куд год кренуо. Другу ћеш препознати, када и сваку ситницу чиниш да те виде људи (Мт.6,5). Та прљава таштина учи нас да глумимо врлину коју немамо, наводећи нам речи: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела (Мт. 5,16).
Господ често преображава славољубиве у неславољубиве помоћу неке срамоте која их задеси. Почетак неславољубља је ћутање и радо примање увреда; средина – одстрањивање свих мисли које су прожете славољубљем; а крај (ако тај океан уопште има краја) – труд да пред људима чиниш без устручавања оно што нам наноси штету, а да те при томе није ни најмање стид.
Не скривај своју бруку, под изговором да не изазиваш саблазан. (Уосталом, можда овај лек треба употребљавати према томе о каквој се срамоти ради).
Када тражимо славу, и када нам се она (нетражено) указује од стране других људи, или када се из славољубља прихватимо неких подвига, сетимо се свог плача и помислимо одмах на онај страх и трепет са којим смо стајали пред Богом у нашој усамљеној молитви. Тако ћемо без сумње отерати бестидну таштину, тим пре ако се старамо да постигнемо истинску молитву. А ако ни то не помогне, подсетимо се одмах на своју смрт. У случају да ни то не можемо, онда се бар уплашимо од срамоте која прати таштину: Јер сваки који себе узвисује понизиће се (Лк.14,11), свакако и овде, још пре будућег века.
Када хвалитељи (боље рећи кваритељи) почну да нас хвале, одмах треба да се сетимо мноштва својих безакоња, па ћемо видети да смо недостојни онога што се говори о нама или чини за нас.
Међу славољубивим људима свакако има и таквих којима би Бог иначе услишио неке молбе. Међутим, њихове молитве и умољавања Бог обично спречава, како не би због услишене молитве своје постали још више уображени.
Простодушнији људи обично нису много подложни дејству овог отрова. Јер, сујета искључује простодушност и претпоставља лицемеран живот.
Често се дешава да црв, достигнувши одређени узраст, добија крила и узлеће у висину. Тако и таштина, када се потпуно развије, рађа гордост, тај почетак и крај свих зала.
(957) Ко је без ове болести, налази се близу спасења, а ко није без ње, још је далеко од славе светих.
Ступањ двадесет први. Онај кога таштина није уловила, неђе упасти у безглаву гордост, толико мрску Богу.
