О неописивим хулним помислима
Горе смо чули да од злог корена и зле мајке произлази још гори плод: од погане гордости рађа се неописива хула. Стога је и њу потребно изнети на видело, будући да није нешто ситно. Она је један непријатељ и противник, који је много опаснији од свих других. Што је још горе, ми нисмо у стању да помисли хуле без тешкоћа кажемо своме духовном лекару, да их исповедимо и жигошемо. Зато су многи често падали у очајање и губили наду. Тај опаки грех им је, наиме, као црв у дрвету, упропастио сву наду.
Овај свеокаљани демон често воли да и на самој литургији, и у сами час освећења Тајни, хули на Господа и на Свете Дарове који се приносе. То нам најјасније и показује да те безаконе, непојмљиве и неизрециве речи, у ствари, у нама не изговара наша душа, већ богомрзац демон, који је збачен са неба због тога што је и тамо покушао да хули на Господа. Јер, да су те непристојне и недоличне речи заиста моје, како се онда, примивши Дар, клањам? Како бих могао у исто време да псујем и да благосиљам?
Многе је људе овај обмањивач и упропаститељ душа доводио често и до лудила. Ниједна друга помисао не исповеда се тако тешко као ова. Зато она често са многима дочека и старост. А демонима и хулним помислима ништа тако не даје снаге у нападима на нас, као то што их неисповеђене гајимо и скривамо у срцу.
Нико не треба себе да сматра виновником хулних помисли. Господ је срцезналац. Он разуме да такве речи нису наше, већ непријатеља наших.
Пијанство је узрок спотицања, а гордост је узрок недостојних помисли. И мада онај који се спотакнуо није крив за само спотицање, за пијанство ће свакако бити кажњен.
Кад станемо на молитву, те нечисте и неизрециве (977) помисли устају на нас. Кад се молитва заврши, оне одмах одлазе. Оне се нерадо упуштају у борбу са онима који и не обраћају пажњу на њих.
Тај безбожни дух не само што хули на Божанство и на све што је Божије, већ у нама изговара и непристојне и најсрамније речи, како бисмо оставили молитву или пали у очајање. Јер, овај зли и сурови тиранин многе људе одвуче од молитве, многе од Светих Тајни одвоји, некима тело изнури тугом, а друге постом измучи, не дајући им ни часа одмора. Он то чини не само са световњацима, него и са људима који воде монашки живот, говорећи им стално да им уопште нема спасења и да су беднији од свих неверника и многобошца.
Човек који хоће да се избави од духа хуле који га узнемирава, нека добро зна да за хулне помисли није крива његова душа, већ сам нечисти демон, који је рекао Господу: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се (Мт.4,9). Зато и ми, презирући га и не придајући никакав значај помислима које он убацује у нас, рецимо: „Иди од мене, сатано! Господу Богу свом ћу се клањати и Њему јединоме служити (Мт.4,10). А мука твоја и реч твоја вратиће се на главу твоју, и на теме твоје пашће хула твоја у садашњем и у будућем веку (уп. Пс.7,17)“.
Ко би на неки други начин хтео да победи демона хуле, личи на човека који би покушао да рукама својим ухвати муњу. Јер, како да ухвати, како да се расправља и бори са оним који одједном, као ветар улеће у срце, у магновењу изговара реч и одмах нестаје? Сви други противници стоје, прихватају борбу, оклевају и дају времена ономе који хоће да их нападне. А овај – не! Напротив, тек што се појави, одступа; тек што проговори, одлази.
Тај демон често има обичај да се врти око најпростодушнијих и најбезазленијих по уму. Јер, они се тиме узнемиравају и збуњују много више него други људи. У њима се све то збива, може се рећи, не по гордости, него по зависти демона.
Престанимо судити и осуђивати ближњега па се нећемо плашити хулних помисли. Прво је узрок и корен другога.
Као што човек, закључан у кући, чује речи оних који напољу пролазе, мада сам с њима не говори, тако и душа, боравећи у себи и слушајући хуле демона, осећа узнемирење због онога што говори онај који пролази кроз њу.
Ко презре овог демона, ослобађа се и од страсти, а ко мисли да води борбу с њим на неки други начин, подлећи ће (980) му коначно. Јер, ко хоће речима да савлада духове, личи на човека који хоће да закључа ветрове.
Један ревносни монах, злостављан од стране овог демона, око двадесет година исцрпљиваше своје тело постом и бдењем. Но, пошто не осети никакве користи, написа на хартију своју страст, те оде једном светом човеку и даде му је да прочита, бацивши се лицем на земљу тако да ни погледати није смео у светога. А када старац прочита то што је на хартији било написано, осмехну се, подиже брата и рече: „Стави руку своју, чедо, на мој врат!“ Пошто је брат то учинио, велики му рече: „Нека тај грех буде на моме врату, брате, без обзира на то колико је година био у теби и колико ће још бити. Само ти њему немој придавати никакав значај!“ Тај монах је после тврдио, да још није био ни изашао из келије старчеве, а страст је већ била исчезла. То ми је, са захвалношћу Христу, испричао управо монах који се налазио у искушењу.
Ко је однео победу над овом страшћу, протерао је гордост.
