На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Свети мученик Лукилијан; Свети свештеномученик Лукијан; и Преподобни Атанасије чудотворац.
* * *
Тропар празника:
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛУКИЛИЈАНА и са њим четири дечака: КЛАВДИЈА, ИПАТИЈА, ПАВЛА И ДИОНИСИЈА, и девице ПАВЛЕ
Свети мученик Лукилијан, који пострада у време римског цара Аврелијана, прво живљаше у незнабожном многобоштву и беше угледан идолски жрец, и као такав остаре. Живљаше он недалеко од Никомидије, служећи у идолиштима поганим боговима. Затим, благодаћу Христа Бога нашег, који жели да нико не погине него да се сви спасу, он увиде демонску обману и заблуду многобоштва, дође у познање истине, поверова у јединог истинитог Бога – Господа нашег Исуса Христа, одбаци и попљува идоле, и обнови се у старости, као орлу, младост његова: јер се препороди светим крштењем, и сав се приљуби љубави Христовој свом мишљу својом и свом душом својом. А доказиваше он и осталим многобошцима ништавност и пагубност њиховог безбожја, и упућиваше их на спасење, својим учењем приводећи их Христу. И он многима постаде пример обраћења к Богу. Месни пак Јевреји, видећи Лукилијанов прелаз из идолопоклонства у хришћанску веру, и посматрајући како многи по његовом примеру и учењу напуштају идолослужење, присаједињују се хришћанима и примају свето крштење, испунише се гнева и мржње. И они, потајне и опаке богоубице, из зависти оклеветаше Лукилијана и предадоше на суд многобошцима.
И слуга Христов би изведен на суд пред управника Никомидије Силвана. Управник силно примораваше старца да се одрекне Христа и поново врати идолослужењу, али он нипошто не хте да пристане. То разјари управника и он нареди да Лукилијана муче на разне начине: поломише му вилице, мотком га немилосрдно тукоше, стрмоглавце обесише, па затим, после дугог и љутог мучења, у тамницу вргоше. У тамници свети Лукилијан затече четири дечака: Клавдија, Ипатија, Павла и Дионисија, због вере у Христа затворених. Обрадова се старац дечацима, и разговараше с њима о Христу Богу, и сокољаше их на подвиг мученички: да се, ради вечне награде на небесима, не плаше привремених мука; да се, ради будућег живота, не боје смрти, нити да штеде цвет младости своје ради Христа, који им припрема неостариво блаженство у Царству Свом. И сви се скупа и дању и ноћу мољаху Богу, и утешаваху себе надом Христовом.
Пошто прође много дана, свети Лукилијан би понова мучен, сада заједно са дечацима, и у ужарену пећ с њима бачен. Но свемогући Бог показа на њима чудесну милост Своју, као некада на јеврејским младићима у вавилонској пећи, јер се огањ претвори у хлад, пламен – у росу, и велика киша, проливши се одозго, потпуно угаси сву пећ, и свети Лукилијан и дечаци изиђоше неповређени. Незнабошци, ослепљени неверјем и злобом, приписиваху ово преславно чудо Божје, не Божјој сили него враџбинама хришћанским. Тада неправедни судија осуди свете мученике на смрт и посла их у Византију, да се тамо изврши над њима смртна казна. Када они стигоше у Византију, четири света дечака: Клавдије, Ипатије, Павле и Дионисије, бише мачем посечени, а свети Лукилијан, распет на крсту, прикован за њега клинцима по целом телу, предаде дух Богу. А распет он би на крсту од Јевреја, што се види из треће песме канона који му је посвећен.
Њиховом мученичком венцу придружи се и света девица Павла. Рођена од хришћанских родитеља, и од младости одушевљена пламеном љубављу према Христу, она чуваше своје девичанство Бесмртном Женику и стараше се да се покаже достојна небеских дворова. Оставши сироче после смрти својих родитеља, и поседујући велико имање, она обилажаше тамнице, и посећиваше свете сужње који страдаху за Христа, код којих добијаше приступ дајући злато тамничким стражарима. И она служаше слугама Христовим, снабдевајући их свима потребама од своје имовине: моренима глађу и жеђу она доношаше јело и пиће, нагима даваше одећу, лечаше изранављена и гнојава тела мученика, умивајући их, отирући, лекове стављајући, и чистим завојима их повезујући. Целивајући им ране за Христа добијене, она их са сузама мољаше да се помоле за њу Христу Богу, да је не лиши Своје милости. Ова одабрана невеста Христова долажаше и к светом Лукилијану, затвореном са дечацима у тамници у Никомидији, и наслађиваше се корисним поукама његовим. А када мучаху светитеља и дечаке, она беше сведок њиховог подвига, и тајно се у срцу свом усрдно мољаше за њих Христу, да укрепи слуге Своје и да им подари трпљење и помоћ, да би истрајали у мукама до краја, ради славе светог имена Његовог. А када се народ разилазио са гледалишта, она прилажаше месту где светитељи беху мучени, скупљаше крв њихову по земљи проливену, и чуваше је код себе као велику светињу. Тако, када старца и четири дечака вођаху у Византију на смрт, она их праћаше служећи им. А када свети дечаци бише посечени, ова света девица сабра чесна тела њихова и побожно их погребе. После кончине светог Лукилијана и светих дечака, она се опет врати у Никомидију, и настави свој ранији посао. Но незнабошци приметише да је она хришћанка, ухватише је и доведоше пред управника града Силвана. Овај покуша да је придобије многим саблажњивим ласкама и грозним претњама, али увидевши да је она непокорна, он нареди да је обнажену дуго и немилосрдно бију моткама и штаповима. А кад она од многих рана изнеможе телом но не духом, јави се Анђео Господњи и исцели је. Добивши телесно исцељење, мученица се показа још смелија и храбрија у мукама. Затим би жестоко бијена по устима, зато што тешко укори мучитеља.
После тога мученица би вргнута у тамницу, па понова изведена на мучење. И би бачена у силно усијану пећ; но она изађе из пећи без икакве повреде, јер и за њу, као и за пређашње свете мученике, сила Божја расхлади силу огња, да се пламен огњени не косне невесте Христове. После свега тога мучитељ је осуди на смрт: да буде посечена мачем. И посла је у Византију, да тамо прими смрт, где сконча и свети Лукилијан са светим дечацима. И када мученица Христова би доведена на место где свети Лукилијан прими за Христа крсну смрт, она много благодараше Бога што је удостојава мученичког венца и општења са светима. И помоливши се усрдно Господу, она радосно приклони под мач девичанску главу своју; и пошто би посечена, она пређе из доње у горње, и уђе у небеске дворе, у радост Господа свог, овенчана од премилог Женика свог, Господа нашег Исуса Христа, двоструким венцем: венцем девства и венцем мучеништва.
* * *
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЛУКИЈАНА
Помињати победе преславних мученика над ђаволом и његовим слугама и страдалачке подвиге Христових подвижника, значи објављивати славу Христа Бога нашег и проповедати силу Његову, јављену у доброљубивим мученицима који су страдали за славу пресветог имена Његовог. Јер у свима сам Христос беше победитељ, као што је и рекао: Не бојте се, јер ја победих свет (Јн. 16, 33). И најпре се Он сам борио са врагом; а свети мученици, страдајући после Њега, као уди Његови (ср. 1. Кор. 12, 27; Рм. 12, 5), допуњују, по речи апостола, недостатак невоља Христових на телу свом (Кол. 1, 24). И уколико мученици, борећи се за пресвето име Његово, умиру непобеђени, утолико се у њима Христос јавља као победитељ, јер у њима Он страда као у удима тела Свог, у њима показује и славље Своје над противником и, прослављајући се, Он заједно са Собом прославља и Своје удове који су страдали за Њега, то јест свете мученике, који су Му утолико ближи од свију у слави, уколико су били подражаваоци Његови у страдањима. Стога треба да славимо и похвалама обасипамо добре војнике Христове, чијим учењима и примером јуначких подвига Црква Христова сија у целој васељени; а сами они почивају у блаженом животу, под олтаром, одевени у беле хаљине, властитом крвљу њиховом обагрене а Христовом убељене (ср. Откр. 6, 9.11).
Лику светих мученика припада и свети Лукијан. Чим га благодат божанска обасја бањом крштења, одмах се могло видети на њему да ће бити велики и славан међу људима. Његови родитељи по телу дадоше му име Лукије, у част великог проконзула Лукија, од кога вођаше порекло. Затим, благодаћу Светога Духа, и по обичају светих Отаца, то његово име у крштењу би промењено на боље. Назван од родитеља Лукије, то јест сјајан, он са умножењем у њему Божјих дарова доби савршено име: Лукијан, што значи светлозарни. То указиваше да ће он у светлости нове благодати постати светлост света у Господу. Родом Римљанин, благородног порекла, он се још више облагороди препородом хришћанским, јер се обрете усињен Вечноме Цару. Он са великим успехом изучи философију, научи грчки и латински језик, али савршену мудрост стече од учења светог апостола Петра; јер се он прилепи уз светог апостола, и беше његов ученик, и би напојен од њега небеском мудрошћу. Од светог апостола он се научи апостолским трудовима и навикама; и после мученичке кончине апостолове он пропутова многа места у Италији, сејући семе речи Божјих.
Лукијан већ беше постао савршен у мудрости Божјој, када вођен Богом дође у Рим свети Дионисије Ареопагит, желећи да посети свете сужње, апостоле Петра и Павла, али их не затече међу живима. У то време блажени Климент беше папа и управљаше апостолским престолом. Он с љубављу и великом чешћу прими Дионисија због светости његове и због пређашње међу њима дуготрајне љубави духовне у Христу; и Дионисије се задржа код њега не мало времена. И они тешаху један другог узајамним лицезренијем, и наслађиваху се душекорисним разговорима, и крепљаху један другога не само речима него и примерима врлине. Једном блажени Климент, испуњен Духа Светог, рече: Видиш ли, о возљубљени брате мој Дионисије, како је међу незнабошцима обилна жетва сетве Господње, а мало посленика у проповедању речи Божје? А пошто си ти изврсно упућен у православној вери и савршен у свима врлинама хришћанског закона, то те молим, крени у западне земље ради имена Господа нашег Исуса Христа, као Његов добар војник ударај на Његове непријатеље, и побеђуј силом Бога који ти моћи даје.
Свети Дионисије свесрдно пристаде на то. Тада блажени Климент стаде му тражити и прикупљати побожне и мудре помоћнике и саслужитеље који светле светим животом. Међу њима изабра и светог Лукијана, постави га за епископа и придружи светом Дионисију, да му буде сапутник и саподвижник у проповедању речи Божје, а осталима – отац у Духу Светом, учитељ и наставник. Све то тако уредивши, блажени Климент срдачним речима сокољаше изабране, говорећи: Идите, премила браћо! идите, непобедиви војници Христови; и као што Господ беше са светим оцима нашим Апостолима и са њиховим саподвижницима, тако нека буде и са вама, проповедницима светог имена Његовог: јер ћете ви неизбројно много људи од незнабожаца придобити Господу и увести у Његов тор. – После дугог разговора с њима, свети Климент се срдачно опрости с њима, благослови их и отпусти с миром. И они одоше сви заједно, и проповедаху Христа најпре по целој Италији.
Када се они приближаваху граду Тицину, блажени Лукијан на једном месту званом Парма благовешћаваше реч Божју народу и одвраћаше га од бесмисленог идолослужења. А месни житељи, врло ревносни идолопоклоници, не подносећи увреде својих богова и не обраћајући пажњу на благовешће речи Божје, дохватише светог Лукијана и, пошто га дуго злостављаше, вргоше га у народну тамницу. Улазећи у њу, блажени веома весело певаше: Покажи ми, Господе, пут Твој, и ићи ћу у истини Твојој (Пс. 85, 11); Господе, утврди стопе моје на стазама Твојим, да не залазе кораци моји (Пс. 16, 5).
И тако радујући се у Господу, свети муж борављаше у тамници као у сенци крила Божјих и, поверивши свега себе нади у заштиту Христову, он се мољаше Њему овако: Господе, изведи из тамнице душу моју, да објављујем име Гвоје (Пс. 141, 8), јер мене чекају они који ће постати праведници, да се преко мене, Христе Спаситељу света, обрате к Теби они од незнабожаца који су предодређени за живот вечни.
Када светитељ од свег срца узношаше ову молитву, и сличне њој, молитва његова одмах прође небеса и дође до ушију Господњих: јер он мољаше да не буде на путу лишен својих саподвижника, са којима је желео да иде на страдања и да стигне онамо куда је послан. За ово мољаше прекрасни војник Христов, не што се бојао умрети за Господа свог него што је желео да најпре умножи Господу духовни род, па пошто сабере обилну и благополучну жетву, да заједно са друговима својим прими мученички венац и награду за трудове своје. И убрзо би му послата помоћ Божја: јер неки тамошњи хришћани, сазнавши шта снађе овог светог мужа, из љубави према Христу дођоше к тамници, и на неки начин избавивши Лукијана окова дадоше му могућност да слободно отпутује са својим светим друговима.
Ова света дружина, вођена Господом, срећно стиже у славни град Италијанске земље Тицин, друкчије називан Павија. Пошто се ту одморише мало од трудова, они продужише увеличавати славу Божју, много и неуморно проповедајући реч Божју у разним местима, тако да се на њима могло видети испуњење пророчких речи: Како су красне ноге оних који благовесте мир, који благовесте добро (Ис. 52, 7). Немогуће је изразити како много хиљада људи за кратко време они обратише ка Христу, благовестећи свима реч спасења: њима сила Божја толико помагаше, да су они који су их гледали, мислили да виде небеске грађане, јер знамењима и чудесима сијаху усред свих, просвећујући душе изабраника Божјих.
Потом они напустише Италију и, дошавши на морску обалу, укрцаше се у лађу и кренуше куда их Дух Свети упућиваше. И радосно пристадоше у пристаништу града Арелата, искрцаше се из лађе, и бише чесно и пријатељски примљени од житеља тога града. Пошто се ту одморише они, по примеру светих апостола, стадоше избирати себи земље за проповедање речи Божје. Да би проповеђу Еванђеља Христова распространили и умножили Цркву Божју свуда међу незнабошцима све до Британског океана, свети Маркелин са малим бројем братије пође у Шпанију, а свети Днонисије са блаженим Лукијаном и са осталима одоше у Париске крајеве. Одатле свети Лукијан са презвитером Максијаном и ђаконом Јулијаном отпутова у Белгију на проповед. Напојен и испуњен благодаћу Светога Духа, он тамо у име Господње побеђиваше вражију силу, насађиваше Христову Цркву и руковођаше народ ка спасењу не мање примером врлинског живота него речју. Поред тога, њему беше дата од Бога сила да чини чудеса: и он исцељиваше сваку болест и сваки недуг по људима; а над ђаволима доби толику власт да су они, чим би само чули његово наређење, одмах бежали из људи које су мучили. Проповедајући Христа непрестано и дању и ноћу, он пребиваше у молитвама и бдењима, у свакодневном посту, у уздржању, и у сваком умртвљивању тела, којима непрестано мучаше себе док, по апостолској речи, не даде себе у жртву живу, свету, угодну Богу (Рм. 12, 1). Његова свакодневна храна беше: једно мало парче хлеба, зеље и вода, – јер га сила Божја засићиваше и благодат Христова укрепљаваше његове изнурене удове. И он изгледаше као да је већ умро свету. Крст свој он ношаше свагда идући за Христом Господом. Он знађаше да мучење бива двојако: једно тајно, друго јавно; и он, пре но што би ушао у подвиг јавног мучеништва, и био од Господа увенчан неувенљивим венцем, тајно мучаше себе умртвљивањем тела свог, ма да његово уздржање беше свима познато. Он дакле беше умртвљивањем тела изможден, трпљењем украшен, чудним смирењем угошћен, кротости испуњен, и достиже у такво савршенство врлина, да он, живећи на земљи у телу, духом већ, изгледаше, живи са Анђелима на небу. Отуда лице његово беше светло и мило, ум спокојан; украшен дивном седином, он по свему беше земни анђео и небески човек.
Када се слава Лукијанова пронесе по целој Белгији, к њему стаде долазити народ, желећи да се крсти. И крштаваху се од њега у име Оца и Сина и Светога Духа, а идоле своје уништаваху, које раније обожаваху. А исконски непријатељ – ђаво, видећи себе исмејана од оних које Христос привлачаше к Себи преко Својих слугу, сва своја лукавства и ђаволије усредсреди на разорење свете Цркве Божје, те Домицијана, који после погинулог Нерона беше дигао друго гоњење на хришћане, подстаче на силан гнев и мржњу против хришћана, и наговори га да широм целог римског царства приморава хришћане: или да приносе жртве киповима богова, или да их на разне муке стављају и у смрт отерују. И Домицијан разасла по свима градовима и селима свога царства нечестиву наредбу: да сви народоначелници приморавају хришћане да се клањају идолима и да им приносе жртве, а непокорне да погубљују стављајући их на разне муке.
Тада бише послани у Галију гонитељи имена Христова да траже војнике Христове, а нарочито оне што беху дошли из Рима, чија се слава недалеко беше пронела, да би заједно с њима истребили у Галији и само име Христово. Тамо бише послани три гонитеља, који се зваху: Латрин, Арије и Антор. Њима беше дато посебно наређење: да нарочито потраже светог слугу Божјег Лукијана, да га ухвате и доведу на суд пред ћесара, или да га сместа посеку мачем, ако не буде хтео принети жртву идолима. Гонитељи обиђоше градове и села по Галији, али нигде не пронађоше онога кога тражаху. Потом допре до њих глас, да човек Божји Лукијан просвећује белгијски народ проповедајући Еванђеље вечног царства. Чувши то, гонитељи просто побеснеше од гнева и јарости, па појурише у Белгију. И пре но што тамо стигоше, свети Лукијан откривењем Духа Светога сазнаде за њихов скори долазак, и остаде на месту где поучаваше народ речима живота, и са њим бејаше врло много људи који његовом проповеђу већ беху обраћени ка Христу. Препун наде у славу вечноблажене награде, он их са превеликим усрђем саветоваше, говорећи: Возљубљена у Христу браћо и чеда! Господ мој Исус Христос већ хоће да ми за плодове мојих трудова да награду, раније обећану. О мили, будите чврсти и непоколебљиви у вери Христовој! Ја сам већ стар и заморен, и радујући се мученичком венцу, ја журим да отидем ка Господу од вас, а ви останите постојани у благодати Божјој коју примисте. Нека вас страх од мучитеља не одврати од вере Христове; нека вас не устраше претње; нека вас не намаме ласке; нека вас не отргну обећања никаквих почасти и богатстава, – да бисте се наслађивали вечне радости у будућем животу, где су вам спремљене неисказане награде. К њима хитам и ја пун наде, и зато се не плашим јарости гонитеља.
Рекавши то, свети Лукијан подиже очи к небу и, благодарећи Бога што га удостојава удела светих мученика и не одваја од другова, рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, Сине Бога живота, што си ме спријатељио са блаженим Дионисијем и са саподвижницима кончине његове, и изједначио ме с њима у трудовима; молим Те, удостој ме да с њима заједно будем и у Царству небеском.
Изговоривши то, он изиђе из града Белвака, не што је избегавао мучење од страха, него да би, по заповести Господњој која наређује да бежимо од гонитеља (Мт. 10, 23), дао пример своме стаду. И тако путујући са блаженим састрадалцима својим, презвитером Максијаном и ђаконом Јулијаном, он за све време путовања не престајаше са душекорисним разговором и молитвом, док не стиже до врха планине на коју је ишао и која се налазила близу реке Таре која тече са запада, а удаљена је од града три потркалишта. Када дође тамо, он се, као град који на врху горе стоји, не могаше сакрити, пошто се и сама та планина, која се живописно дизала над реком, видела издалека. Тамо блажени, ставши чврсто као на отвореном гледалишту, одлучи да чека мученички венац.
Стигавши у град и не нашавши у њему светог Лукијана, гореспоменути мучитељи се стадоше врло марљиво распитивати куда је отишао. И би им речено да он недалеко од града поучава народ. Они одмах на брзим коњима одјурише и стигоше на планину, где се човек Божји налажаше с народом и са ученицима својим. Тамо они најпре узеше служитеље Божје Максијана и Јулијана, да би њиховим мукама и смрћу уплашили светог Лукијана и привукли га поштовању идола. Овој двојици мученика они стадоше грозно наређивати и претити да принесу идолима жртву, говорећи: Ако не принесете жртву нашим бесмртним боговима, ми ћемо вас одмах погубити мачем. – Но чврсти у вери мученици неустрашиво одговараху: Никада се нећемо поклонити идолима, јер су они ништавни и дела су руку људских: а ми познадосмо јединог истинитог Господа Исуса Христа, Сина Бога живога, за чију смо веру готови умрети.
Чувши то, злочестивци их тог часа погубише мачем пред очима светог Лукијана. И тако свети мученици примише обећане им од Господа венце, и бише придружени лику светих мученика. А свети Лукијан, радујући се и славећи Бога за њихов подвиг, рече пред свима: Радујем се и веселим се са Тебе, Господе Боже мој, што видим да ме чеда моја престигоше у добијању венца славе Твоје.
Тада Латрин, Арије и Антор, с јарошћу и гневом као једним устима повикаше свирепо к блаженоме: Јеси ли то ти тај што мађијама заводиш народ да се не покорава наредби непобедивог ћесара и римском сенату, и да бесмртним боговима не приноси благопријатне жртве? Блажени Лукијан им одговори: Ја нисам мађионичар већ слуга Исуса Христа, научен не врачању него божанској мудрости, којом људима Божјим показујем пут истине, и поучавам их како ће без сметње ићи за Господом мојим Исусом Христом, који с неба на земљу сиђе, да пречистом крвљу својом откупи саздање своје од робовања врагу, и да га одврати од клањања идолима, или боље рећи – демонима, и да подари спасење онима који се из таме зловерја приводе у истиниту светлост: јер је право да они врат срца својих приклањају једино Ономе који благоизволе распет бити и умрети за избављење свих.
Мучитељи на то рекоше: Како ти исповедаш Богом онога кога називаш не само умрлим него и распетим? Свети Лукијан им одговори: Ма да ваше неверје и не заслужује да чује тајне Небеског Цара, ипак због мноштва овде присутних верних ја ћу нешто рећи укратко: Бог истинити, Син Бога истинитога, који од вечности свагда беше са Оцем, на крају векова, желећи обновити род људски, погинули због Адамовог преступа, благоизволе родити се нетљено и неисказано од Пречисте Дјеве, да би био истинити Бог и истинити човек, у једном лицу двоструке природе један Христос: истинити Син Божји и Син Човечији. И Он, нестрадалан Божанством и свагда пребивајући са Оцем, постаде не само видљив него и подложан, по човечанској природи, страдањима за нас: ради искупљења нашег он постаде послушан Богу Оцу до саме смрти крсне. Јер да Син Божји не узажеле постати Сином Човечјим, и да се не обуче у обличје смртнога, онда ни род људски не би добио опроштај од Бога, ннти би се смртни обукли у бесмртност.
Ове и многе друге речи блаженог Лукијана силно разјарише мучитеље, и они рекоше: Ти си већ зашао у дубоку старост, те је крајње време да престанеш са детињским празнословљем. Но пошто те велика сујета држи у заблуди и превелико брбљање залуђује, зато се ти без икаквог колебања усуђујеш ићи на смрт, зато се и не плашиш. Истину ти кажемо: ако се скоро не покајеш, и не напустиш своје безумље и смелост, и не принесеш бесмртним боговима нашим благопријатне жртве, одмах ћемо старост твоју непоштедно предати на љуте муке.
Затим мучитељи седоше, и на суров начин стадоше га испитивати: Хајде, брзо нам кажи своје име и порекло. Војник Христов им одговори: Моји родитељи били су ми дали име Лукије, а на светом крштењу, којим се препородих за вечни живот у Христу, ја бих назван Лукијан. По рођењу сам Римљанин; овакво порекло поштује се у целом свету. Али ја се не хвалим тиме што сам Римљанин, већ тиме што сам слуга Господа мог Исуса Христа, што и ви можете јасно видети у мени: јер нема мени другог живота и славе осим Господа мог Исуса Христа, и умрети за Њега мени је добитак.
Тада мучитељи рекоше: Ми истину говорасмо: ти си мађионичар и саблазнитељ оних који те слушају; а нарочито се показујеш горд, јер не престајеш говорити бестидно, нити штедиш своју изнурену старост. Ако си пак Римљанин, зашто си онда безумно одступио од поштовања римских богова, којима се клања ћесар са целим римским сенатом и сав свет? Свети Лукијан одговори: Благодаћу Христа у кога се крстих, и кога познадох као истинитог Бога, ја се вером својом одрекох не само ђавола и идола него и свих дела његових. А оно што ја говорим и исповедам о Христу Господу, ви нећете ни да слушате ни да памтите, јер неверје ваше ослепи вас и ћесара вашег заједно са целим сенатом његовим, од којих ви донесте такву наредбу, да ми људи, разумна створења, приносимо жртву ђаволима и приклањамо главе своје пред безосећајним идолима, који су направљени рукама људским.
Не подносећи ружење богова својих и ћесарових, Латрин, Арије и Антор метнуше руке своје на светитеља, и везаног предадоше војницима. Поваливши мученнка; војници га страшним бичевима дуго тукоше немилосрдно. У том мучењу, Христовог војника нити болови савладаше, нити претње уплашише, него остаде чврст у вери Христовој. Изнемогле од старости и изранављене удове он толико крепљаше бодрошћу духа, да му се ни лице ни ум не изменише, и он не престајаше громким гласом исповедати име Христово, говорећи: Никада нећу престати да срцем, и вером, и устима хвалим Христа Сина Божија.
Тада мучитељи, још више разјарени, наредише да светог мученика мачем погубе. Онда један војник извуче мач и, ударивши њиме у већ припремљени за посечење врат светитељев, одсече пречесну главу његову. А када свето тело његово без даха лежаше и још се трзаше, сви видеше па и саме убице, где над њим засија велика светлост с неба, и заједно са светлошћу чу се глас одозго који говораше: Радуј се, добри слуго Лукијане, који се ниси устрашио да крв своју пролијеш за мене. Ходи и прими раније обећани ти венац, и настани се на небу са светима. Ходи и наследи обитељ вечне славе, уготовљену ти са Анђелима.
Овај глас би не ради светитеља, који је свагда чврсто био убеђен у своју награду, обећану му од Бога, већ ради присутног народа, да би се још јаче утврдио у вери у Господа нашег Исуса Христа, коју му је тако дуго проповедао свети Лукијан. А све се ово догоди у суботни дан, на гореспоменутој гори, три попришта удаљеној од града. Видећи то и слушајући, људи, како они који вероваху тако и они који не вероваху, сви бише обузети великим страхом. Стога неки побегоше одатле, а неки се с радошћу дивљаху, видећи себе ослобођене од замки ђаволских. Али пошто не беху у стању да гледају у блистање појављене светлости, они мало одступише од тог места. А мртво тело светитељево, на чудесан начин добивши од Бога неку силу живог кретања, подиже се са земље и стаде на ноге. Затим, узевши у руке своју пречесну одсечену главу, светитељ несметано крену, вођен благодаћу живећег у њему Светога Духа и помоћју Анђела, и као жив телом стаде чврстим корацима ићи, носећи своју свету главу, као што то учини и друг његов, свети Дионисије у граду Паризу. Ишавши тако око три попришта, и прешавши по води гореспоменуте реке Таре, човек Божји стиже до места које изабра себи за погреб, леже на земљу и с миром се упокоји у Господу.
Побожни људи, који беху обраћени ка Христу мучениковом проповеђу, дођоше и свето тело његово помазаше мирисима, обавише чистим платном и са великим почастима погребоше, не без присуства Анђела: јер када се свето тело његово предаваше гробу, осети се осим земаљских мириса још и неки други диван и неисказан мирис. Сви присутни чудећи се, питаху се међу собом: Шта је ово? Затим рекоше: Слава Теби, Господе Исусе Христе, што си нас удостојио да помиришемо такав мирис, какав никада ноздрве наше не омирисаше! Слава Теби, Христе Спаситељу, јер се тако насладисмо овим мирисом, да сматрамо да се убудуће нећемо лишити никаквог блага!
И док они то говораху, дотле им се даваше тај божанствени мирис; и то беше несумњив доказ присуства светих Анђела, који од почетка мученикова страдања па све до смрти његове и погреба беху неодступно покрај њега. Обавивши чесни погреб, побожни погребаоци се поклонише до земље, кличући скрушеним срцем: Верујемо, Исусе Христе, да си Ти истинити Син Божји, који са Оцем и Светим Духом царујеш на небесима, као што од светог мученика твог Лукијана ушима слушасмо, и научисмо се срцем веровати.
Мноштво људи, који се из околних градова и села беху слегли на погреб, видећи то, разнежише се у срцима својим, и тог дана поверова у Господа нашег Исуса Христа Сина Божјег око пет стотина душа. А пре тога учењем светог Лукијана било је у тој земљи обраћено ка Христу до тридесет хиљада људи обојега пола и свакога узраста, који, оставивши идоле, исповедише Бога Оца нерођеног и Снна Његовог Јединородног, заједно са Светим Духом, у Тројици истинитог и једног Бога. Потом неки од њих с усрђем саградише цркву над гробом мучениковим, у славу Божију а у част угодника Његовог, светог Лукијана. Тела пак светих мученика Максијана и Јулијана бише погребена на гори, где беху погубљени, но касније, када се хришћани намножише, бише одатле пренета и положена заједно са телом блаженог Лукијана. И молиоцима се даваху тамо многа добра од Господа нашег Исуса Христа посредовањем светих мученика Његових. Као што у њих беше једна вера, једна љубав, и једно исповедање у страдањима, тако, ми верујемо, и у вечном блаженству једно им је сажиће и наслеђе вечнога царства.
Стога благодаримо Саздатеља нашег, што три сведока Његова, исповедајући Тројицу, мучеништвом достигоше савршенство. Ми их побожно поштујемо, знајући да прогледања слепих, прохођења хромих, ослобођења од демона, и многобројна исцељења од разноврсних болести бивају њиховим светим молитвама, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом, част и слава вавек, амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АТАНАСИЈА ЧУДОТВОРЦА
Преподобни отац наш Атанасије, који испуни чудесима Трајанов манастир, беше син родитеља осредњег порекла и богатства, родом из Кивиреотског краја. Када одрасте, он напусти свет, оде у пустињу, имајући на себи само једну хаљину; и идући од места до места он посећиваше духовне мужеве, упијајући у себе као сунђер врлине њихове. Пошто испуни себе сваком врлином и духовним расположењем, преподобни Атанасије оде у Трајанов манастир крај реке Сангарије, и постаде монах и свештеник. Он служаше божанску службу, и бављаше се преписивањем књига. И пошћаше се сваки дан до вечера. Ревносном послушношћу и исповедањем својих тајних помисли, он се ослободи од страсти и достиже у бестрашће – είςτήνάπάθειαν. Али од многог рада на преписивању књига њему се очи покварише. Стога, затворивши се у тесној келији, он се овако мољаше Господу и говораше: „Господе, ако сам достојан, подари ми очњи вид као што га имах у почетку, и благодаћу Твојом дај ми снаге за писање, еда бих том зарадом хранио просјаке и сиромахе“. И молитва му би услишена. И од тада он преписиваше књиге двадесет осам година, и више, и сав новац који је добијао од тога он даваше сиротињи. И светитељ овај стално борављаше у колиби својој, и не излажаше из ње, нити виђаше кога, нити разговараше с ким, сем суботом и недељом. А кад стиже у дубоку старост, он отиде ка Господу, вођен на небо светим апостолима Андрејем и Јованом, као што то виде један свети прозорљиви духовник. Јер овај светац виде два муњезрачна страшна мужа – споменуте Апостоле, којима Господ беше наредио да сиђу у Трајанов манастир и узму игумана његовог, овог преподобног Атанасија. – Одмах после овог виђења овај свети прозорљивац посла човека у Трајанов манастир, и овај затече блаженог Атанасија где се упокојио.
Преподобни Атанасије још за живота у телу изрече многа пророчанства, која се сва испунише. А и после смрти он учини безбројна чудеса у славу човекољубивог Бога, дивног у свецима Његовим.
