О мајци врлина, светој и блаженој молитви, и о духовном и телесном понашању за време молитве
По својој каквоћи, молитва је сапостојање и јединство човека и Богом. По своме дејству, она је одржавање козмоса, помирење са Богом, мајка суза – и њихова кћер у исти мах, умилостивљење за грехе, мост којим се прелази преко искушења, грудобран који штити од сваке муке, разбијање демонских напада, служба анђела, храна свих бестелесних, будуће весеље, бесконачни подвиг, извор врлина, узрочник благодатних дарова, невидљиво напредовање, храна за душу, озарење ума, секира за очајање, потврда наде, ослобођење од туге, богатство монаха, ризница безмолвника, смањивање гнева, огледало духовног напретка, показатељ духовних мера, откривач духовног стања, предсказивач будућих добара, предзнак вечне славе. За онога који се истински моли, молитва је суд Господњи, суђење пред престолом Његовим пре Страшног суда.
Устанимо, и чујмо шта нам ова света царица врлина говори високим гласом: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе… и наћи ћете покој душама вашим, и исцелење ранама вашим. Јер, јарам је мој благ и лековит за велике грехе (Мт.11,28-30).
Ми који желимо да се представимо Цару и Богу, и да разговарамо с Њим, не смемо кренути на пут неприпремљени, да Он, угледавши нас издалека без прописаног оружја и дворске одоре, не би својим слугама и помоћницима наредио да нас вежу и баце далеко од лица Његова, а молбе наше да поцепају и баце нам натраг у лице. Кад идеш пред Господа, нека ти риза душе твоје буде сва изаткана нитима незлопамћења, иначе ти молитва ништа неће користити.
Нека ти молитва буде сасвим једноставна: цариник и блудни син су се једном речју помирили с Богом (уп. Лк.18,10; 15,11).
Стајање на молитви је на изглед увек исто: у ствари има ту великих разлика и ступњева. Једни прилазе Богу као пријатељу и господару, и приносе му песму и мољење не за себе, него у помоћ другима. Други траже духовно богатство, и славу, и већу смелост пред Богом. Неки траже да их Бог потпуно избави од њихових супарника. Неки, пак, умољавају за неко достојанство. Други моле да им се потпуно опросте (1132) дугови. Неки моле за пуштање из тамнице, а други за ослобођење од сваке кривице.
На хартију наше молбе ставимо пре свега искрену захвалност. На друго место нека дође исповедање и скрушеност у осећању душе. Потом износимо пред Свецара наше искање. Овај начин молитве је најбољи, као што је Господ преко анђела објавио једноме брату.
Ако си било када одговарао пред земаљским судијом, имаћеш пример како да се држиш у својој молитви. Ако, пак сам ниси никада излазио пред суд, нити си уопште видео како изгледа судско испитивање, научи се бар на примеру болесника који свог лекара, који се спрема да их реже и пече, преклињу да их поштеди.
У својој молитви немој употребљавати превиспрене речи: често је просто и једнолично тепање деце било најугодније Оцу њиховом који је на небесима. Немој настојати да говориш много, да ти се ум не растури у тражењу речи. Једна реч цариника умилостивила је Бога, и једна реч, пуна вере, спасла је рабојника. Многоговорљивост у молитви често разлива ум и предаје га маштању. Насупрот томе, скромност у речима најчешће је у стању да сабере ум.
Потруди се да се задржиш на речи молитве која ти у души изазове нарочиту сласт или умилење: тада се и наш анђео чувар моли заједно с нама.
Не буди превише слободан у својој молитви, макар и стекао чистоту. Напротив, приступи Богу с великим смиреноумљем, па ћеш доћи и до веће слободе пред Њим. Моли се за опроштај грехова чак и када се попнеш на врх лествице врлина, слушајући шта Павле говори о грешницима: Од којих сам први ја (1.Тим.1, 15).
Јело се обично справља на уљу и зачињује сољу, а целомудреност и сузе молитви дају крила. Ако се сав обучеш у кротост и безгневље, нећеш се још много помучити да свој ум ослободиш из ропства. Докле год не стекнемо праву молитву, ми личимо на оне који децу уче ходању.
Бори се да привежеш своју мисао уз речи молитве, или боље – да је закључаш у њих. И ако се деси да се услед своје детињске слабости твоја мисао умори и падне, уведи је поново у речи молитве. Непостојаност је својствена људском уму. Али, Онај који све може да учврсти, може и ум наш да начини постојаним. Ако се истрајно подвизаваш, доћи ће и к теби Онај који одређује границе мору људскога ума, и рећи ће му у молитви твојој: Доћи ћеш довде, и даље нећеш прећи (Јов 38,11). Дух је немогуће везати. Где је, пак, Саздатељ духа, све указује потчињавање.
Ако си икад могао гледати у сунце, моћи ћеш и с [Богом] разговарати онако како треба. Како би могао употребити праву реч у разговору са оним што ниси ни видео?
Почетак молитве састоји се у томе да се помисли које приступају одбију кратким речима истог тренутка кад се појаве. Средина је у томе да разум буде само у ономе што се молитвом говори или мисли. Савршенство молитве је отимање ка Господу.
Радост коју у молитви доживи монах који се налази у општежићу јесте сасвим нешто различито од радости оних што (1133) се моле у безмолвију. Јер, у првој, можда, има и мало поноса. Друга је, међутим, препуна смиреноумља.
Ако стално вежбаш свој ум да се не удаљава, он ће чак и за трпезом, док једеш, бити у твојој близини, а ако несметано блуди, никада неће бити с тобом.
Велики подвижник велике и савршене молитве каже: Волим рећи пет речи умом својим, и тако даље (1.Кор.14,19). Но, то не одговара људима који су у духовном погледу на ступњу детета. Због тога ми, као несавршени, треба да обраћамо пажњу не само на садржајност молитве већ и на то да буде што дужа и што већа. Кроз ово друго се долази до првога. Јер, даје, вели, чисту молитву ономе који се усрдно моли макар се и нечисто, и с муком молио.
Друго је прљање молитве, друго – истребљење, друго – поткрадање, а друго – порок молитве. Прљање се састоји у томе што се човек, стојећи пред Богом, бави одвратним мислима; истребљење – у робовању непотребним бригама; поткрадање – у лутању мисли, које он и не осећа; порок – у прихватању неког прилога [тј. помисли], који му се приближава баш за време молитве.
Ако за време молитве нисмо сами, помолимо се у себи. Ако нису присутни служитељи похвала, можемо се уз то молити и видним начином. Код несавршених, ум се најчешће прилагођава телесним дејствима.
Сви, а нарочито они који долазе да од Цара приме опроштај дуга, треба да имају у себи неисказано велику скрушеност. Док се још налазимо у тамници страсти, слушајмо онога који је Петру рекао: „Опаши се убрусом послушности, свуци са себе жеље своје, и без њих, наг, у молитви својој приступи Господу. Његову, и само Његову вољу призивај, па ћеш примити Бога, који држи кормило твоје душе и тобом управља сигурно“.
Уставши од светољубља и сластољубља, одбаци бриге, свуци са себе мисли, одреци се тела. Јер, молитва није ништа друго до отуђење од видљивог и невидљивог света. Шта имам на небу? Ништа! И шта, мимо Тебе, зажелех на земљи? Ништа, сем тога да се у молитви никад не одвајам од Тебе! Једни воле богатство, други славу, трећи имање. А ја жудим само за тим да се приљубим уз Бога, и у Њега положим наду бестрашћа мог (Пс.72,25.28). Вера даје молитви крила; без вере, молитва не може узлетети на небо.
Молимо се истрајно Господу, о, грешни људи! Сви бестрасници, пре но што су доспели до бестрашћа, најпре беху страсни. Премда се не боји Бога, судија ће ипак душу, која је обудовела кроз грех и отпад од Бога, одбранити од њеног супарника – тела, и од њених злотвора – злих духова, будући да се толико труди пред њим. Као неки добар трговац, Бог благоразумне душе привлачи к љубави својој брзим испуњењем њихове молитве. А неразумне душе, [које личе на] псе, Он глађу и жеђу за испуњењем (1136) исканог васпитава да стално буду крај Њега у молитви. Јер, незахвалан пас, чим добије комад хлеба, одлази од онога који му га је бацио.
Немој рећи да ниси ништа стекао, ако у молитви проводиш доста времена а не видиш никаквог плода. Добитак је већ то што се молиш. Какво би ти веће благо и требало – него да се припијаш уз Господа и живиш непрестано у јединству с Њим?
Осуђеник се толико не плаши изрицања своје пресуде колико се ревносни молитвеник боји оног тренутка кад треба да стане на молитву. Ко је мудар и оштроуман, самом помишљу на молитву може сузбити сваку погрду, и гнев, и бригу, и немир, и муку, свако преједање, и искушење, и нечисту помисао. Непрестаном молитвом у души припремај се за стајање на молитви, па ћеш брзо напредовати.
Видео сам како монаси, који су заблистали као звезда у послушности, и који, према својим силама, нису престајали да мисле на Бога – овладавају својим умом и проливају праву бујицу суза чим стану на молитву. Преподобна ггослушност их је припремила за то.
Молитва у великом скупу праћена је поробљењем мисли и расејаношћу. У усамљености није тако. Али, ту је молитва ометана унинијем, а тамо потпомогнута ревношћу.
Тек у рату се види колико војник воли свог цара. А љубав монаха према Богу открива се за време молитве и богослужења. Молитва твоја откриће ти стање у коме се налазиш. Теолози управо кажу да је молитва огледало монаха.
Ко наставља да ради посао и када наступи време за молитву, извргава себе ругању од стране демона. Циљ ових лопова је да нам непрекидно поткрадају време.
Не одбијај да се помолиш за човека који те замоли за ту услугу, без обзира што још ниси стекао дар молитве. Вера онога који тражи твоју молитву спасла је често и онога који се скрушено помолио за њега. Не узноси се ако ти молитва за друге буде услишена: то је вера њихова учинила.
Учитељ од сваког ђака свакодневно без изузетка тражи одговор о свему што је до тада учио. И од сваког ума Бог у свакој молитви тражи да покаже силу коју је добио од Њега. Зато треба пазити: чим почнеш да се трезвоумно молиш, одмах ће се у теби јавити гневљивост. То и јесте циљ наших непријатеља.
Сваку врлину, а највише молитву, треба увек да творимо са великим осећањем. Душа се моли у осећању када се уздигне изнад свакога гнева.
Оно што је задобијено многим молитвама у току многих година, остаје трајно.
Ко је Господа стекао, више се неће трудити да пронађе своју реч за молитву. Тада се Дух моли за њега у њему уздисајима неизрецивим (Рим.8,26).
(1137) Не примај никакву чулну представу маште за време молитве, да не би сишао с ума.
Осведочење о траженоме обзнањује се у молитви. Осведочење јесте ослобођење од сумњи. Осведочење је неоспориво уверење о непознатом.
Трудећи се ревносно око молитве, буди и милостив. Кроз то ће монаси стоструко примити оно што им следује у животу који долази иза овога. Огањ љубави васкрсава молитву која се уселила у наше срце. А кад ова васкрсне, и узнесе се на небо, долази до силаска Огња у одају душе.
Неки кажу да је молитва боља од сећања на смрт. А ја славим две суштине у једној ипостаси.
Што дуже трчи, добар коњ се више загрева и убрзава трк. (Под трком подразумевам појање светих песама, а под коњем јуначан ум). Такав подвижник још издалека осети борбу и, као спреман, остаје непобедив.
Страшно је отимати жедноме воду испред самих уста. Још страшније је душу која се са умилношћу моли отргнути од толико жуђене молитве пре него је заврши. Не прекидај молитву све док не видиш да су те огањ и вода [тј. сузе] по промислу Божијем напустили. Можда ти се целог твог живота неће пружити таква прилика за опроштај грехова.
Ко је окусио од праве молитве, често може упрљати ум и једном једином неприкладном речју. Ставши потом на молитву, он више неће наћи оно за чиме жуди.
Једна је ствар трајно надгледати срце, а друга – бити епископ [тј. надзорник] срца посредством ума, који као началник и архијереј Христу приноси словесну жртву. Улазећи у душу првих, свети и наднебесни огањ, како вели један од оних што добише назив Богослова, спаљује сву нечистоту што је заостала у њој; а друге, опет, просвећује сразмерно постигнутом савршенству. Исти огањ назива се и огњем који спаљује (Пон.Зак.4,24), и светлошћу која обасјава (Јн.1,9). Стога неки одлазе са молитве као да излазе из ужарене пећи, осећајући олакшање од неке прљавштине и вештаства, а други, као обасјани светлошћу и обучени у двоструку одећу смирења и радости. Они који одлазе са молитве без и једнога од два дејства, молили су се у ствари телесно, да не кажем – јеврејски, а никако не духовно. Тело које ступа у додир са другим телом, трпи његов утицај, и мења се. Како да се, онда, не измени онај који се невиним рукама дотиче Тела Божијег?!
Код нашег сведоброг Цара може се видети понешто што се да видети и код каквог земаљског цара: Он понекад сам, понекад преко пријатеља, или преко слуге, а покаткад и незнаним путем, даје награду своју војницима својим, саобразно томе колико је смирења у нама.
Земаљском цару је мрзак онај који стоји пред њим и од њега окреће главу, разговарајући с непријатељима господаревим (1140). Тако је и Господу мрзак онај човек који стоји на молитви, а прима нечисте помисли. Тог пса који ти прилази отерај оружјем молитве. Ма колико био дрзак, не узмичи пред њим. Ишти сузама, тражи послушношћу, куцај дуготрпљењем. Јер, који тако иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се (Мт.7,8).
Пази да се непромишљено не молиш за жене, да не би с десна био покрадан.
Не треба да исповедаш телесне грехе онако како су учињени, у појединостима, да не би сам себе навео на искушење.
Нека ти време молитве не буде време за разматрање ни нужних, па чак ни духовних ствари, иначе ћеш изгубити оно што је боље.
Ко се непрестано ослања на штап молитве, неће се спотаћи. Ако би му се то и догодило, ипак неће сасвим пасти. Јер, молитва је побожно тиранисање Бога.
Корист од молитве препознаћемо по сметњама које нам демони праве за време богослужења. Плод, пак, молитве познаћемо у поразу непријатеља. По томе познах да ми желиш добра, што се непријатељ мој, кад дође час за борбу, неће обрадовати због мене (Пс.40,12). Повиках, каже псалмопевац, из свег срца мог (Пс.118,145), тј. телом, и душом, и духом (уп. 1.Сол.5,23). Јер, где су двоје последњих сакупљени, тамо је Бог међу њима (Мт.18,20).
Ни телесни ни духовни дарови нису једнаки код свих људи: некима више одговара брзо, а другима спорије појање; први се боре са заплењивањем мисли, а други са незнањем.
Ако без прекида дозиваш у помоћ Цара кадгод ти се непријатељи твоји приближе, буди спокојан и нећеш се много намучити: они ће сами од себе сместа одступити од тебе. Јер, ти нечисти дуси не желе да виде како путем молитве добијаш победнички венац за борбу с њима. Уз то, они ће морати да побегну и зато што их молитва пече као огањ. Буди увек храбар, и сам ће те Бог учити како да се молиш.
Немогуће је путем речи научити се гледању. Јер, вид је природан дар. Тако се ни лепота молитве не може схватити само на основу онога што нам други о њој говоре. Јер, она у самој себи има учитеља – Бога, који учи човека знању (Пс.93,10), који даје молитву ономе који се моли, и који благосиља године праведника (1.Цар.2,9).
