Стојимо пред тајном. Свјетлост је засијала у тами: у тами Христовога гроба, у тами ноћи, у тами људског срца, у тами међуљудске мржње, у тами смрти, у безобалној тами универзума.
Само пет посто свеукупне масе универзума, процјењују научници, чини материја. Остатак је оно што се, у недостатку боље ријечи, зове тамном материјом и тамном енергијом. Тама. Мрак. Е, сада, замислите колико безначајно мало од тих пет посто отпада на нашу планету… Нула, па запета, па онда десетине и десетине нула, па онда тек нешто. А колико ли тек отпада на мене, на тебе, на нас? Незамисливо. Безначајно мало. Међутим, ми, физички незамисливо безначајна дјеца физички незамисливо безначајне планете, захваљујући Божијој љубави, стојимо вечерас заједно, стојимо и радујемо се Њему, Свјетлости која је засијала из таме.
Свјетлост је, дакле, чудо, право метафизичко и физичко чудо.
А радост, шта је то радост?
Радост, драги моји, настаје када свјетлост уђе у наш живот; радост, то је живљена свјетлост.
Иако рекосмо да је та свјетлост непојмљива ријеткост у универзуму којим влада тама – тама пред њом ћути. А она, свјетлост, прожима таму, неухватљива и несхватљива. Радост, као свјетлост, воли и таму, даје јој себе. Зато нам Апостол љубави и каже да је живот свјетлост, која свијетли у тами, и да је тама не може обузети… (Јн 1, 4-5).
Вечерас прослављамо ту радост, животворну свјетлост коју тама не обузима. Тајну од вијека сакривену, анђелима непознату! Непојмљиву тајну, али тајну којом живимо, тајну која јесмо.
А како да је достојно прославимо? Како да славимо овај празник радости, празник васкрсне свјетлости? Тако што ћемо сагледати себе у њој, тако што ћемо допустити да нас она окупа и прожме, да учини да се у нама изгуби сваки траг таме, да се у свјетлост обучемо, да она будемо.
Сагледајмо стога, браћо и сестре, себе у свјетлости пасхалне радости, нека нам то буде почетак славља. И гдје су, шта су у том свјетлу наше жалости, наше стрепње, наше жеље? Гдје су и шта су наше међусобне расправе и омразе?
Кажеш себи: „Тешко ми је, у туђини сам.“ Али, човјече, види, шта уоште значи бити код куће? Гдје ти је то завичај, хришћанине? Па живиш на планети (а планета значи луталица), на зрну прашине које лебди у тами, живиш сада, ти! Никада таквога није било, нити ће бити! Гледаш у свјетлост, радујеш јој се, Бог ти је то даровао! Кад имаш њу, имаш себе, не можеш бити странац пред свјетлошћу живота! А ако си и странац, онда си то зато што је и свјетлост странац у универзуму, али странац без кога је тај универзум ништа друго до тама смрти.
Прије много вијекова један је хришћанин, пишући једном паганину о томе како се његова браћа и сестре владају, о томе како живе, написао и ово: „Свака туђина хришћанима је отаџбина, а свака отаџбина туђина… На земљи проводе дане, али им је живљење на небу. Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе“ (Диогнету, 5).
Мислите о томе, сестро и брате у Христу, владајте се по овим ријечима и ништа вам неће бити туђе, ни пред ким се нећете постидјети!
Шта нам, дакле, поручује данашњи празник над празницима? Само једно! А то једно је, прије много вијекова, Св. Григорије Богослов изразио лијепим ријечима које смо ево и данас поновили, као и увијек када прослављамо Пасху Господњу:
„Васкрсења је дан,“ каже Григорије, „добар је почетак, засијајмо празником! Загрлимо један другога, рецимо браћо и онима који нас мрзе, а поготово онима који су из љубави шта учинили или претрпјели! Опростимо све васкрсењем!“
"Опрости“ је ријеч која доноси живот. „Опрости“ је ријеч која доноси правду. „Опрости“ је ријеч која протјерује мржњу. „Опрости“ је ријеч којом љубав побјеђује. „Опрости“ је ријеч којом се туђин претвара у брата. „Опрости“ је ријеч којом се налази дом! „Опрости“ је ријеч којом се тама претвара у свјетлост!
„Опрости“ је ријеч, драги народе, којом се прославља Васкрсење.
Опростите и нека вам буде опроштено! Христос васкрсе!
Епископ Григорије
