Благодарећи проф. Александру Вујовићу доносимо текст чтеца Владимира Марјановића под насловом: Однос молитава хиротоније и хиротесије према садржају Архијерејског чиновника
Увод
Сви степени свештенства, од најнижег до највишег јесу обавезни у цркви. Они постоје и живе управо захваљујући њиховој повезаности. Не можемо рећи да је чтец услов за епископа али је свакако епископ услов постојања свих осталих, нижих свештених чинова. Да није епископа, као председавајућег, не би било ни осталих. Наравно, не можемо рећи да чтец, појац, ипођакон нису битни степени јер да је тако они вероватно не би ни постојали. Рад је настао са жељом да се са литургичке тачке гледишта прикаже разлика али и сличност између молитава хиротоније и хиротесије. Захваљујући изобиљу података који су доступни на нашем матерњем језику могуће је реконстурисати какво је стање што се молитава тиче било некада, а како је данас и нарочито се осврнути на српско богослужење захваљујући неисцрпном раду наших професора и литургичара који имају љубави према службама у цркви. Махом сви архијерејски чиновници, било они рукописни или штампани, садрже чинове постављења како чтеца тако и ђакона, презвитера и епископа, што показује битност и важност једног устројеног поретка. Да је битно постојање локалног епископа у прилог нам иде и то да је Св. Сава, који је изборио самосталност наше цркве затражио и дозволу постављања архијереја као доказ самосталности. Ово нам показује да је епископ глава цркве и да без постојања епископа као главе нема ни постојања осталих делова тог тела.
Хиротонија и хиротесија
Од самих почетака постојања службе су дароване од Бога али у Цркви и кроз цркву. Било је одређених служби које су постојале међутим више данас не постоје као што је служба ђакониса. Али, службе без којих црква не може постојати су епископска, презвитерска и ђаконска, с тим што је акценат на епископској. Постављење епископа је било вишедимензионално и има неколико сегмената. Није то само један чин већ има неколико тренутака. То су: избор, молитва за ниспослање Духа Светога и онда на крају, као круна, полагање руку на онога који се поставља. Можемо рећи да је избор Матије уместо Јуде било једно од првих, ако не и прво рукоположење. Знамо из Новозаветних списа да су апостоли ишли и рукополагали своје наследнике у црквама које су оснивали. Битно је нагласити да су епископи постављани од стране целе цркве.
На самом почетку бих објаснио термине које видимо у наслову, одакле потичу, на шта упућују и како се они могу код нас превести. Хиротонија и хиротесија су појмови који нам долазе из грчког језика и код нас су данас у употреби оба појма. Мада, можда би боље било користити појмове који су ближи нашем језику, а то су рукополагање или рукопостављење. Ови појмови су нам ипак ближи и јасно је већ на самом почетку на шта се односе. Појмови хиротонија и хиротесија у себи имају једну заједничку реч јер су оба термина сложенице. Тај заједнички елемент им је χειρ- рука. Дакле, обоје се врши руком. Хиротонија је обухватнији појам јер је он у себи обухватао целу свету тајну рукоположења. Дакле, обухвата сва три горепоменута момента. О хиротонији имамо сведочанства и у Дидахију али и код апостола Луке у Делима апостолским. Сам термин хиротонија није означавао само избор некога ко ће бити рукоположен већ је обухватао и сам тренутак постављења. Као једно од првих сведочанстава где се помиње рукоположење можемо навести прва два правила Апостолског сабора, она говоре да епископа постављају два или три епископа, а друго да један епископ поставља свештеника и ђакона.“ Без епископа се црква не може назвати црквом, нити хришћанин хришћанином“, „епископ је толико потребит цркви као човеку дисање“. Дакле из овога видимо да хиротонија представља цео чин са полагањем руку на кандидата. Оно што је потребно одржати, колико је то могуће јесте ово свеобухватно тумачење термина хиротонија. Као што сам већ напоменуо, заједничка реч за термине хиртонија и хиротесија јесте рука, то би даље значило да су централни догађаји оба чина полагање руку на онога који се поставља на одеђену службу. Гледано из шире перспективе, хиротонија обухвата и хиротесију али и хиротесија обухвата хиротонију. Можемо рећи да је то било до неког времена али убрзо се ситуација променила и хиротесија је била искључиво везана за свештеничку службу али је била коришћена и за постављање нижих црквених чинова и то је била карактеристика Истока. Дидахи нам говори да је хиротесија била и саставни део чтечева, дакле поред епископа, презвитера и ђакона. Из свега до сада реченог, можемо закључити да су се у свештенички чин убрајали и чтечеви. У прилог овој тврдњи наводим део постављења чтеца: Чедо, први степен свештенства степен је чтеца...
Стање у Западној цркви, када је у питању степеновање у свештенству је такво да се рукоположење односило само на три степена, а то су били епископи, презвитери и ђакони. Дакле, видимо разлику између Истока и Запада. На Западу, чтечеви никада нису били убрајани у клир. Оно што бих нагласио јесте да је у Византији под појмовима хиротонија и хиротесија подразумевано како постављање чтечева тако и постављање епископа. Да ли је такво стање и данас и ако није, какво је стање, рећићемо у наставку. Хиротонија се користи када су у питању постављења епископа, док се за остала постављења користи термин хиротесија. Дакле данас код нас постоји одређена разлика између рукоположења и рукопостављења. Хиротонијом се преносе благодатни дарови и приликом рукоположења се добија дар Духа Светога, док хиротесија представља чин којим се поставља на одређену службу али без дарова које припадају ђакону, презвитеру или епископу. Зато се и изводи закључак да се чтечеви и ипођакони не убрајају у клир као остали.
Разликовање између хиротоније и хиротесије је новијег датума, као што и можемо видети, јер оваквог разликовања у неком ранијем периоду није било. У прилог овоме иду нам тумачења канона од стране неких каноничара као што су Зонара или Валсамон, они не праве разлику између ова два термина. Нигде немамо разликовање и сваки покушај разликовања би био на силу. Не можемо рећи шта је исправније, разликовање или поистовећење, моје мишљење је да није добро данашњу праксу, савремену, која потенцира на разликовању учитавати у прошлост јер се тиме добија вештачки створена подела. Схватање хиротесије као „безблагодатне“ је бесмислено и коси се са православном догматиком, нарочито са еклисиологијом. Дакле, из свега реченог можемо закључити само једно, а то је да извесна разлика постоји али искључиво у степенима али не и у томе да је једно рукоположење које је благодатно, а да је нешто друго хиротесија која је „безблагодатна“
Оно што би било бесмислено рећи јесте да су служба чтеца, појца или ипођакона, небитне јерда је тако, оне не би ни постојале, али чим постоје значи да су имале своју важност. Када погледамо сам тренутак постављења чтеца, можемо чути молитву која говори да је „степен чтеца, први степен свештенства“С обзиром да је литургика наука која не може постојати нити функционисати сама за себе без кохезије са наукама као што су историја, право или нека друга наука морамо се позвати и на неке каноне који говоре о функцији чтеца или какав је био његов социјални статус.У прилог овоме доносим неколико канона по сопственом избору.
Неколико правила сабора који говоре и чтечевима и појцима
Апостолски сабор:
42.правило – „ Клирик који је коцкар или пијаница, ако се не остави тога, нека буде извргнут“ ( разумљиво уколико га повежемо са наредним правилом)
43. правило – „Ипођакон, појац, чтец или световњак ако исто или слично чини и тога се не остави, нека буде одлучен.“
Тумачење ова два канона није неопходно јер су оба канона јасна. Мој циљ није да тумачим каноне већ да покажем да су одређена правила обухватала и чтечеве и појце, самим тим им је давано на значају.
69. правило показује исто значај чтечева или појаца и моје мишљење је да их овде убраја у клир. А правило каже „ Ако неки епископ или презвитер или ђакон или чтец или појац у дане свете Четрдесетнице тј. Великог поста Пасхе не пости, и током читаве године средом и петком, нека буде извргнут осим уколико га не спречава телесна болест. Немоћноме је опроштено да умерено једе уља и вина. Ако световњак не пости нека буде одлучен.“
3. правило Првог васељенског сабора – „ Велики сабор од сада заповеда да ни епископ, ни презвитер, ни ђакон нити било ко из клира нема у своме дому друге жене осим мајке. Сестре или тетке. Само ова три лица слободна су од подозрења.“
Ово правило навео сам не ради овог дела у коме се говори о другим женама и ако јесте примарно то био циљ. Правило сам навео да бих показао да је и у периоду Првог васељенског сабора било за претпоставити да се у клир нису убрајали само епископ, презвитер и ђакон, већ и остали. Дао бих себи слободу да закључим да су се убрајали ипођакони и чтечеви јер ко би био други убрајан у клир осим њих.
15. правило помесног сабора у Лаодикији. Оно гласи – „ Без малих риза никоме није допуштено да узлази на амвон“
Тумач каже да „ко нема на глави свештенички постриг и није примио благослов свог пастира“ не може читати. Али, не може читати ни ако нема малу ризу, ова риза се на грчком зове фелонион. Ово нас јасно наводи на то да ко није постављен нема штада тражи на амвону.
Дакле, из свега реченог можемо извести закључак да разлика треба да постоји и да то што постоји није ништа спорно. Постојање разлике видимо и у самим начинима постављења. Чтец нема заклетву, исповедно писмо ђакона чита онај који га је исповедао, док свештеник чита заклетву, а епископ „најозбиљније“ од свих, чита исповедање вере али и заклетву и одговара на питања која га испитује патријарх са архијерејима. . Дакле, сви су, од чтеца па до епископа у свештеничком чину само је разлика у степену. Разлика је и у месту постављења, ко поставља кога али и шта је чија функција на самим богослужењима. Начин постављања од стране апостола је исти какав и ми данас имамо, односно, полагањем руку, „ Ове поставише пред апостоле и они помоливши се Богу, положише руке на њих“Полагање руке је пратила и молитва за одређени степен свештенства.
Укратко бих се осврнуо на то како се, када и где врше постављења за епископа, презвитера, ђакона и чтеца.Кренућу од најнижег чина, а то је чтец.
Он се поставља пред почетак литургије, а након што се епископ обуче у одежде. Епископ стоји на солеји храма, ипођакони приводе онога који се рукопроизводи да направи три велика поклона(метаније) испред Христове иконе, па потом испред Богородичине, потом се окреће ка епископу који седи и клања се три пута. Потом приклања главу, епископа знаменује три пута крстообразно. Након овога, епископ полаже своју руку на главу онога ког поставља и чита молитву „Ти си сву твар обасјао светлошћу чуда Твојих, Господе; Ти унапред знаш намере свакога човека, и пре но што је он постао; Ти укрепљујеш и оне који желе да служе теби; Ти сам и слугу Твога
(Име), који је изабрао да као свећоносац иде пред светим твојим Тајнама, украси пречистим и непорочним одеждама Твојим, да просвећен, сусретне тебе и у будућем веку прими нетрулежни венац живота, веселећи се, заједно са изабраницима Твојим, у вечном Блаженству“. Епископу се након овога додају маказе и он постризава овога. Свети Симеон Солунки наводи да ово пострижење косе означава освећење јер су власи цвет целог тела и ово би били први плодови овога који се поставља. Потом се чтец облачи у кратки фелон, данашња пракса је да то буде стихар. Стихар према поменутом, Св. Симеону представља почетак свештенства. Чтец не облачи стихар док не целива одежду и руку епископа. Након облачења стихара, чтец опет савија главу, епископ полаже руку на њега и чита опет молитву „Господе Боже Сведржитељу изабери овога слугу Твојега, и освештај га, и дај му да са сваком мудрошћу и разумевањем твори све оно чему се учи читајући божанске речи Твоје, и сачувај га у непорочном животу“ Ова молитва је главна и у њој се моли за прихватање онога који постаје чтец и за Божију помоћ у очувању од порочног живота. Оно што је битно нагласити јесте то да се овом молитвом завршавало постављање чтеца или појца. Све касније што је додато јесте производ руске праксе.Дакле, видимо да се разликује у доброј мери некадашња пракса постављања чтеца од оне какву ми данас познајемо и имамо прилике да видимо. Оно што прво упада у очи јесте да фали читање апостола који данас чита онај који се рукопроизводи. Али, овај „недостатак“ је допуњен касније од стране руских литургичара. Даље, у истим тим допунама овом чина имамо тренутак где ипођакони скидају са чтеца мали фелон, додају стихар архијереју који благосиља и облаче му па потом следи давање поуке и финална молитва при којој чтец држи упаљену свећу окренут ка истоку где се каже „ Ево постаде слуга Божији (име), чтец најсветије цркве ( име цркве) у име Оца и Сина и Светога Духа. Оно што је уочљиво у овој краткој формули јесте да се чтец поставља за конкретну цркву, што је и сличност са рукоположењима у више степене.
Ђакон се рукополаже после освећења дарова, тачније, после речи „ Да буду милости великаго Бога и Спаса Нашег Исуса Христа са свима Вама“. Рекао сам горе да је место постављења различито зато што свако има неку функцију. Ђакон није тај који савршава тајну већ је он тај који припомаже. Њега на поменутом делу Литургије приводе ђакони ка епископу који седи у олтару. Када уђе у олтар на Царске двери, клекне испред епископа, он га благослави крстообразно три пута потом иде опход око Престола. Око престола онога који се рукополаже воде ђакони, три пута. Након тога, он у знаку крста положи руке на чело, клекне на једно колено, што је разлика од свештеничког рукоположења, епископ поставља крај омофора на његову главу и чита молитву “ Божанска благодат која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује, рукопроизводи ( име ) благочестивог ипоакона у ђакона. Помолимо се, дакле, за њега, да дође на њега благодат Свесветог Духа“. Након ових речи молитве које изговара епископа док су му руке положене на његову главу, најстарији ђакон чита велику јектенију али са додатком прозбе за онога који се рукополаже. За време јектеније, епископ чита две молитве, а то су : „ Господе Боже наш...“ и „ Боже Спаситељу наш..:“Након ових молитава, ђакон устаје, излази испред двери и епископ га облачи узвикујући „Аксиос“ и „ Достојан“ над сваким комадом одежде. Ђакону се на крају даје и рипида. Када обуче све одежде које носи ђакон, стаје на солеју и почиње јектенију „ Поменувши све свете... „ Рипида се помиње и у Лимонару Јована Мосхе који наводи да ју је епископ дао ђакону са којим је имао неки проблем. Када дође време причешћа, он се први причешћује од свих ђакона.
Свештеник се рукополаже након Великог входа, јер је то место пред освећење дарова када он треба да врши своју службу. Њега приводе ђакони до двери, након тога око трпезе га воде презвитери. Поступак рукоположења је исти као и за ђакона само што су молитве које епископ чита другачије. Након прочитаних молитава презвитер излази као и ђакон, на двери и епископ га облачи и изговара „ Аксиос“ и „ Достојно“ над сваким комадом одежде. Оно што нема ђакон јесте давање Агнеца „на чување“ ономе који се рукоположио. Заправо, након освећења дарова новорукоположени свештеник прилази епископу који му даје агнец на дискосу ( али не оном који је већ на престолу него другом ) и чита молитву „ Прими залог овај и сачувај га целим и неповређеним до последњега твога даха, јер ћеш о њему бити питан о другом истрашном Доласку великога Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа„ Након примања залога, одлази иза престола, окренут лицем ка епископу и у себи чита 50. Пс. Агнец је код њега све док ђакони не узвикну „ Пазимо!“ Он потом приноси агнец до епископа. На крају литургије, он чита заамвону молитву.
Епископ се рукополаже не Малом входу, тачније, након певања Трисвете песме, од стране два или више епископа. Хиротонија епископа је посебно свечан начин постављења. Она заправо почиње дан пре званичне хиротоније и тај чин се назива „наречење“. Наречење се обавља у храму и то је тренутак када изабрани архимадрит бива наречен, указан за епископа. Наречење врши патријарх или ко је најстарији после њега. Онај који предстоји наречењем на себи има епитрахиљ, омофор, мандију, жезал и крст. Сви архијереји који су сабрани у храму, након возгласа Благословен Бог наш... певају или читају Царе небески и Трисвето а након тога се певају тропар и кондак Педесетнице. После свега овога најстарији протођакон, доноси вест архимадриту да га је Сабор изабрао да буде епископ одређене епархије. Потом следи сугуба јектенија где се моли за новоизабраног архимадрита. Након многољествија упућеном новоизабраном архимадриту сви архијереји на челу са патријархом седају за сто постављен на средини храма док најстарији међу њима благосиља крстом и освећеном водом. Можемо рећи да ово седење за трпезом представља сабрање Апостола у Јерусалиму на дан Педесетнице.
Епископа хиротониш епископи сутрадан на Светој Литургији, на којој чита исповедање вере и обећава да ће држати каноне Апостола, Васељенских сабора и Светих отаца. Након читања овога, нареченог одводе у олтар и почиње Литургија. Као што сам рекао, хиротонија се дешава између Трисвете песме и читања апостола. Клекне на оба колена, крстообразно постави руке на престо, а архијереји му положе отворено јеванђеље са словима окренутим ка глави. Хиротонија је иста као и рукоположење презвитера и ђакона у смислу да се чита прва молитва наглас и онда потом се две читају тајно док сви архијереји држе своје деснице на глави онога који се поставља. Након овога, он устаје и на њега се облаче одежде епископског достојанства и након облачења он благосиља народ дикиријама и трикиријама Он заузима место најстаријег епископа као што се ђакон први причешћује и од тада па надаље благосиља дикиријама и трикиријама, даје Тело Господње свештеницима приликом причешћа... На крају литургије, сви епископи излазе на амвон, патријарх даје поуку новоизабраном епископу, даје му жезал и на крају он благосиља народ на све четири стране. На новоизабраном је и то да подели нафору народу на крају.
Направио бих малу дигресију и само рекао која је разлика између црквенослужитеља и свештенослужитеља. Под свештенослужитељима подразумевамо епископа, презвитера и ђакона. Док су цкрвенослужитељи ипођакон, чтец, црквењак. Задатак црквенослужитеља јесте да помажу свештенослужитељима. Они су такође присутни на богуслужењима и имали су одређену функцију. Такође бих истакао и то да је разлика, поред ове практичне и суштинска и она се огледа у томе што свештенослужитељи бивају рукоположени у олтару, дакле, на месту на ком није дозвољено стајање некоме ко није у чину, док црквенослужитеље може поставити, по благослову епископа и архимадрит или неко други, на солеји, односно на средини храма и то пре почетка литургије. Чтец је на крају ове лествице, његов задатак је читање псалама, певање за певницом и читање апостола. Особине које је потрено да поседују они који се постављају у одређене степене су различити и ту не можемо рећи да постоји неки нормативни карактер. Поред оних општеприхваћених у која се убрајају да је кандидат крштен, да је редован на богослужењима да је из хришћанске породице, имамо и услове као што су да буде ревностан, да познаје богословље, да јасно чита и разумљиво уколико је чтец и тако даље.
Однос молитава хиротоније и хиротесије са објашњењем
Сваки од ових степена је у засебном али и у зависном положају јер једно без другог не могу да функционишу нити да постоје. То видимо из самог начина рукополагања јер да би неко био презвитер најпре мора да буде у ђаконском чину, а да би дошао до ђаконског чина мора да буде постављен за чтеца и ипођакона. Не постоји могућност да се „прескаче“ степен. Нико не може бити постављен у виши степен док не прође ниже степене па макар они били и на једноj Литургији у смислу да онај који се рукополаже за ђакона може на истој литургији бити постављен за чтеца и ипођакона и онда у тренутку када се и рукополаже ђакон бива постављен за тај степен. Али на једној литургији не може бити исти кандидат рукоположен за ђакона па одмах за презвитера. Разлика између три виша степена је та што имају две молитве док се за постављење чтеца/појца или ипођакона чита само једна молитва.Када говоримо о чтецу, прва молитва која се налази у чиновнику јесте молитва за свећеносца па онда тек након те молитве иде молитва за чтеца и на крају поука, заправо шта је његов задатак и циљ. Одређену зависност међу степенима вишег и нижег клира имамо и у томе што није у потпуности чтец независтан од ђакона јер је сваки ђакон најпре чтец, потом ипођакон па ђакон, јер не може се прескочити чтец ни у ком случају. Ово је једна занимљивост иако када су у питању молитве, ова зависност не постоји. То нигде нема експлицитно наглашено.
Када говоримо о ипођакону, у првој молитви која се налази у архијерејском чиновнику имамо део који каже „ да стоји крај двери светога храма Твога“, овај део прве молитве нас враћа на моменат да служба ипођакона јесте у олтару, док се за чтеца или појца то нигде не помиње. Дакле, јасно је да је први степен који улази у олтар и своју службу врши у олтару, ипођакон. Место на којем чита чтец је солеја или са кога се врши појање као што је то данас познато у литургији Св. апостола Марка.
Ђакон је следећи степен свештенства, а сведочанства о њима имамо у Делима апостолским . Прва молитва јесте заправо громогласно објављивање да је Божанска благодат та која делује кроз њега, која га руководи и која све његове недостатке исправља и допуњује, али јако важан део је и „помолимо се сада за њега“ дакле, цела Црква, цела заједница сабрана око једног епископа да се помоли за ниспослање благодати на онога који се рукополаже. Оно што сам приметио јесте сличан завршетак молитве за ђакона и ипођакона који гласи за ипођакона „ савршеним покажи слугу Твојега у време доласка Твојега, како би добио награду оних који Теби угодише“, док за ђакона имамо сличан завршетак који гласи „ да и он, слободан од свакога греха, у страшни дан суда Твога непорночно стане пред Тебе и добије истиниту награду обећања Твога“. Дакле ево паралеле која повезује последњи нижи и први виши чин. Разлика је такође и то што у архијерејском чиновнику који данас имамо у употреби имамо јасну разлику која показује да за епископа, презвитера и ђакона имамо по две молитве док за остале чинове имамо по једну.
Презвитер или свештеник је степен који нам је познат и о њему сведочанства имамо још у Старом завету и касније он врши службу у Храму, синагоги али и дан данас. Када је у питању рукоположење свештеника јасно је једно, а то је управо оно што сам већ поменуо, а то је да не можемо прескакати степене приликом рукоположења, што видимо у првој молитви коју уједно имамо и у ђаконском рукоположењу „ рукопроизводи ( име ) благочестивог ђакона у презвитера“ јасно је да никако не можемо поставити презвитера који није био ђакон док постављање чтеца или појца није условљено једно другим. Чтец не мора бити појац и обрнуто. Дакле, ситуација што се тиче молитава за презвитера је иста као за ђакона. Имамо две молитве плус део који нема приликом рукоположења ђакона, а то је давање залога.
Епископ је највиши степен свештенства јер он представља икону Христову на литургији. Он је по православном предању предстојатељ евхаристије. Када говоримо о постављењу ( хиротонији ) епископа њу немамо по поретку представљену у архијерејском чиновнику, али и за епископа имамо такође две молитве. Хиротонија свакако почиње као и остала рукоположења речима „Божанска благодат...“
Прва молитва „ Боже и Оче Господа нешег Исуса Христ...“ нам стоји у Апостолском предању Светог Иполита Римског, али је у оригиналу сачувана на грчком језику у којој се молимо за изливање „владалачког духа“ које је излио и на Апостоле. Друга молитва „Срцезналче свију, Оче ...“ је такође молба да се ономе који се поставља да добро пастирствовање , али се молимо и за даноноћно служење, отпуштање грехова. Оно што је првенство епископа и резервисано је само за њега јесте управо приношење дарова које је до 4. века било исључиво право епископа.
Било како било, службе јесу различите, молитве су независне за различите степене, дарови су такође различити али је циљ исти, а то је сједињење са Христом. Оно што је битно, а полазишна тачка је православне еклисиологије јесте служење Евхаристије којом предстоји локални епископ окружен презвитерима и ђаконима али и народом Божијим јер нема литургије док народ не каже „Амин“.
Закључак
Из свега до сада реченог видимо какав је однос молитава али и однос самих служби виших и нижих чланова клира. Објективно сагледаајући степени свештенства јесу али и нису самостални, односно, зависе једни од других. Молитве, наравно, не могу бити исте јер није ни иста одговорност свештенослужитеља и црквенослужитеља што и видимо у пракси данас. Неће свако одговарати за учињено када Христос буде Други пут дошао јер је већа одговорност на презвитеру него на чтецу што свакако не значи да ови нижи могу да раде шта им је воља. Особине и критеријуми треба да буду општеважећи за све степене свештенства.
