Антицрквена пропаганда је сада достигла такав врхунац да понекад чак и изненади: колика може бити мржња у људима.
А најгоре је што се та мржња све више вештачки подстиче. Чини се да за наше друштво нема најгорег непријатеља, или су сви проблеми у земљи решени: рат, тотална корупција, вишемилионске проневере, пустош и пометња. Али из неког разлога, властодршци и медиjе одлучили су да се боре против Украјинске православне цркве.
У овој борби, са посебном домишљатошћу, ствара се потпуно лажна слика о Цркви. Таква вештачка медијска реалност бременита је чињеницом да понекад и они који су је конструисали почну да верују у њу. И сада видимо да се активисти уз подршку различитих структура не боре чак ни са Црквом као таквом, већ са медијским монструмом измишљеним уз помоћ штампе.
Због тога се повећава несклад између понашања верника који бране своје светиње и оних који их нападају. На страни верника - молитва, на страни нападача - агресија, нељудска мржња, псовка и богохуљење. Jер верници су остали верници, као што били увек. Али њихови противници не могу и не желе да виде праве живе људе који се бране само молитвом. Нешто друго jе у очима агресора: та фантастична монструозна лажна слика.
Тако је било и у ранохришћанско доба када су прогонитељи заправо прогонили не праву Цркву, већ своје луде фантазије о њој. Тада се говорило да се хришћани наводно тајно окупљају ноћу да би се препустили разврату и јели људско месо (тако су незнабошци замишљали Тајну Евхаристије и вечеру љубави – агапе). На исти начин, један од најстрашнијих прогонитеља, римски цар Нерон, оптужио је хришћане за паљење Рима, што је довело до многобројних окрутних мучења и погубљења. У наше време, слика првих хришћана као „паљеника, развратника и људождера“ делује сулудо, али зар не видимо сличну слику данас у антицрквеним медијима, међу пропагандистичким блогерима и међу онима који нападају цркве и вернике?
Где су корени овог клеветања и мржње?
И мржња према Цркви и лаж о њој су међусобно повезане ствари. Мржња није само несклоност, непријатељство, она је управо страст. И човек, чак и опседнут овом страшћу, негде у дубини своје душе схвата да чини грех и стога покушава да то некако оправда за себе. И како оправдати мржњу према некоме, осим да се у тој особи нађе нешто лоше. Ако нема ништа лоше, може се измислити. И тако, пунећи се злобом и лажима, човек се све више удубљује у понор сатанске таме. И ово никако није претеривање. Jер из Светог писма знамо да је ђаво „лажа и отац лажи“ (Јн 8,44).
Овој ситуацији је немогуће одолети земаљским методама. Сетимо се апостолових речи: „Јер не ратујемо против крви и тела, него... против духова злобе у поднебесју“ (Еф 6, 12). То значи да не треба да се правдамо у безумном клеветању које се упире против нас, да не покушавамо да угодимо прогонитељима и, штавише, да не узвраћамо злом за зло. За нас је важно да останемо православни хришћани и да се сјединимо у молитви, у покајању, у подршци једни другима. Само тако можемо да победимо.
Митрополит броварски и бориспољски Антоније (Паканич), управник послова УПЦ
Са украјинског превела Јелена Бујевич
Извор: Рravlife.org
