Није згорег да се подсетимо како су идеолози комунизма, у време оно, писали лажи о вери, убеђујући људе да је вера превазиђена и да у њој нема никакве лепоте нити радости.
Наиме, написане су стотине (боље рећи: хиљаде) књига и текстова у којима се тврдило да вера потиче из нечега тмурног и негативног: из страха пред непознатим, из незнања, из слабости. Тобоже, када је човек зачуо грмљавину и видео бесну олују, устрашен, не знајући о каквим се силама ту ради, а немајући данашње научно сазнање, био је уверен да се иза свега тога крију некаква страшна божанства која треба умилостивити својим жртвама. Да, обавезно “страшна”: описивали су Бога као некаквог “свемоћног, страшног тиранина”, који својим моралним захтевима стоји на путу човековој срећи, који нас надзире, и кажњава сваки наш погрешан корак. “Са Богом”, говорили су они, “човек је увек на губитку, али Ми ћемо га ослободити од стега вере (замислите: вера је описана као некаква стега која притиска душу човекову) и окова Божијих, и донети жељену слободу.”
То није све. Хришћанску веру су називали “вером робова”, која човека држи у покорности и која слаби човеково биће својим причама о несавршенству и греху. Међу најчувенијим крилатицама октобарских револуционара је она: “Човек (без Бога, ослобођен од вере) – то тако гордо звучи!”. Човек је снажно биће, веровали су, које хришћанска вера својим позивима на покајање и очишћење од греха, чини слабим и јадним. Маштали су о дану када ће земљом ходити последњи свештеник Цркве… И, били су уверени да се тај дан веома приближио…
На страну што се вера показала много жилавијом, и што се њихова идеологија налази на сметлишту историје, претворена у “прах и пепео”. На страну што човек ослобођен од Бога и “стега вере” није постао срећан, већ, штавише, јадан, згажен и уморан, уроњен у сивило и безнађе. Да ли су, ипак и упркос свему, били у праву у својим тврдњама о пореклу и карактеру вере?
Одмах ћу прећи на ствар: почетни импулс вере у души човековој је покајање. Али покајање није, како су они мислили, нешто што приличи слабићима и нешто што указује на јадност човековог бића. Не! Покајање проистиче из свести, из искуства, да овакав живот није истински живот, већ да се налазимо у земљи далекој, како вели Јеванђеље. Човек је отпавши од Бога, од радости заједничарења са Њим, заправо отпао од свог истинског Дома и од оног живота за који смо створени и којим нас је Бог обдарио. Овај живот, уроњен у смрт, грех и лицемерје, није истински живот, и покајање је жеља да се вратим ка свом истинском Дому, у наручје Очево… Као што видите, у основи овог почетног импулса вере се не налази страх, нити било шта мрачно и негативно, већ свест о истинском достојанству човековом: проневерио сам, уништио сам, своју духовну лепоту, завршио сам у тами, и сада желим да се вратим ка светлости од које сам отпао.
Фактички посматрано, почетак хришћанске вере је везан за оно што прослављамо на Божић, везан је за рођење Сина Божијега – самога Бога – као једнога од нас, за постајање Бога човеком. И, у овом почетку, опет видимо нешто сасвим другачије од таме и страха, како су идеолози комунизма описивали веру. Бог је дошао ка свом створењу, залуталом у земљу далеку, запалом у ћорсокак из којег се не може само избавити, покренут бескрајном љубављу према нама. И, притом, како нам долази свемоћни Бог: да ли као некакав тиранин који захтева “слепу” потчињеност? Као што видимо, Он долази као Дете, као беспомоћно и нејако Дете, које никога не приморава на било шта, нити понижава човека. Он долази да Га човек заволи, да му се обрадује, да му преда своје срце…
Хришћанство је, шта год говорили борци против вере, превасходно вера радости сусрета са Богом. Да бисмо то схватили довољно је да ослушнемо речи Јеванђељa. Оно почиње речима анђела Јављам вам радост велику, а завршава се тако што се апостоли након Вазнесења, са радошћу великом вратише у Јерусалим. О радости коју нам нико не може одузети, говорио је сам Христос. На радост нас позива и Свети апостол Павле оним чувеним речима: Радујте се, и опет велим: радујте се. Свагда се радујте у Господу! Уосталом, целокупно савремено богослужење Цркве, блиста радошћу због сусрета Богом, у Христу. Живот проткан вером врхуни у радости…
За разлику од бораца против вере смело можемо рећи: “Са Богом, човек је увек на добитку, а без Бога је страшно згажен и унижен”. Истински пут ка радости је, заправо, стаза која отпочиње покајањем и која нас води ка загрљају Божијем, ни мање ни више!
Ђакон Стефан Милошевски
Извор: Епархија жичка
