Дјевственост је посебан призив и дар Божији и зато се не даје многима. То потврђује и Сам Господ када каже: Не могу сви примити ту ријеч до онима којима је дано… Ко може примити нека прими! (Мт. 19, 11-12).
На узвишеност дјевствености указују Апостоли и свети Оци Цркве. Нарочито је св. Апостол Павле писао о предности коју дјевственост има у односу на брак. Но, то не значи да је Апостол гледао на брак као на нешто што није достојно хришћана. Напротив, све његове посланице биле су упућене хришћанима који су били у браку и који су имали породице. У тим посланицама Апостол Павле говори о очишћењу срца, о просвјетљењу душе, о непрестаној молитви срца, о живљењу у Духу Светом. Тако се открива да су ранохришћански брачници живјели аскетски и имали опит духовног живота.
Једна од основних порука учења св. Апостола Павла јесте да је циљ свијета и човјека у потпуном сједињењу са Богом кроз Сина Његовог, тј. живот у Христу, за Христа и ради Христа. Сви аспекти човјековог живота треба да буду осмишљени Господом и цјелокупна личност човјека треба да буде у знаку подвига, очишћења и усавршавања ради сусрета са Богом. Другим ријечима, човјек је призван на живот у Богу, а то се постиже кроз очишћење срца, душе и тијела, кроз цјеломудрен живот у покајању и ”ходењу за Христом”. Предавањем сопствене воље вољи Господњој постиже се унутарња цјеломудреност, односно дјевственост душе. Било да људи воде дјевствени (безбрачни) живот или су у брачној заједници, тај циљ и назначење су им исти. Јер, Христос је почетак и крај сваког подвига, а Он је исти јуче и данас и довијека, и за сваког човјека и биће.
У прва три вијека су хришћани, који су водили строг живот, због утврђивања себе у врлинском, подвижничком животу и сљедствено томе, због избјегавања гријеха, полагали су пред Богом завјете поста, молитве, свакодневне исповијести, давања милостиње и др. Међу тим завјетима постојао је и обичај давања завјета дјевствености. У касније време тај обичај замијенило је монаштво. Сам Господ је позвао хришћане на живот у свијету али не од свијета (Јн. 17, 13-16). Ранохришћански брачници су живјели аскетски и имали опит духовног живота. Као што је речено, све посланице апостола Павла биле упућене хришћанима који су били у браку и који су имали породице. У њима св. Апостол Павле пише о очишћењу срца, о стицању непрекидне молитве, о животу у Духу Светом итд., па према томе, оне откривају да су хришћани апостолског периода живјели слично данашњим монасима и монахињама. Касније, након престанка прогона и услед секуларизације дошло је и до смањења броја оних који су живјели аскетским животом. Зато је и настало монаштво као покушај да се сачува идентитет хришћанског живота. Због тога су св. Оци наглашавали да монаштво представља наставак апостолског доба и живота ране Цркве.[1] У Јеванђељу и посланицама Апостола Павла налазе се сви елементи истинског монашког предања, онаквог каквог су га касније уобичили св. Оци. Монаштво, дакле, пред нашим очима оживљава апостолски живот, као и живот првих хришћана, онакав какав је он описан у посланицама Апостола Павла и Дјелима Апостолским. Зато се с правом може рећи да је монаштво, заправо, апостолски и јеванђелски живот.
Дјевственост је у најпотпунијој мјери изражена у монаштву. Монашка традиција је увијек у православљу сматрана најаутентичнијим свједоком Јеванђеља Христовог. Монаси су свједоци новог свијета, нове твари. ”Када би међу нама било више аутентичних монашких заједница, снажније бисмо свједочили. Ипак, Христова нова твар нам је једнако свиима доступна у својој красоти кроз брачну љубав, ако брак, заједно са апостолом Павлом, прихватимо и разумијемо ”у односу на Христа и Цркву.”[2] Иако се околности брачног живота разликују од околности манастирског живота, ипа је идеал и једног и другог исти, а то је живот по Јеванђељу и заповијестима Христовим. Оно што је манастир за монахе то је и породица за брачнике. ”Породица је мјесто за аскетски живот у брачном животу. И управо су ту брачници призвани да испуњавају вољу Божију.”[3] Аскетска дјевственост монаха није супротна браку нити је различита од њега. Дјевственост је, објашњава Х. Јанарас, ерос ослобођен од природних окова пожуде и насладе, исти онај ерос који укључује и брак у живот Царства Божијег. Истинска дјевственост и истинска брачност се достижу истим путем: крсним самоунижењем и аскетским саможртвовањем.”[4]
Брачна цјеломудреност (чедност) и монашка дјевственост се обично супротстављају као противрјечне. Но, на сваки од та два пута се односи ријеч Господња: Ко може да прими, нека прими, и то их обје ставља на степен истог подвига савршенства. Као што примјећује Павле Евдокимов: ”Јеванђеље се у цјелини обраћа свакоме човјеку, свако је на свом сопственом путу позван на јеванђелско савршенство: узалудно је, дакле, тражити првенство једнога стања у односу на друго, то је апстрактна радња зато што је безлична. Одрицање које се збива у оба случаја, вриједи онолико колико вриједи стварна садржина коју човјек у то одрицање улаже – јачина љубави Божије у њему.”[5]
Апостол Павле тражи савршавање ”службе без раздјељивања”. Брачна заједница, која је ”домаћа црква”, и монашка заједница међусобно се освјетљавају и потпомажу у истој служби. Та равнотежа никада није била губљена из вида у учењу и мисији Цркве. Унутарња цјеломудреност (чедност) израста из настројења духа па је тако могуће да грешнице постану ”мудре дјеве” (нпр. Св. Марија Египћанка, св. Пелагија); а, насупрот томе, ”лудим дјевама” из јеванђелске приче није била довољна физиолошка дјевственост за сусрет са Жеником. Исто тако, монаси који гријеше у свом срцу, губе своју дјевственост, према Добротољубљу.[6] Брачно стање и монаштво су два стања цјеломудрености, прилагођена сопотвеном начину постојања. Цјеломудреност значи да човјек цјелосно припада Христу, без раздјељивања. То се остварује у монаштву – кроз вјенчање душе са Хрситом, а код супружника – вјенчањем кроз брачно биће. Љубав, према Златоусту, када сједињује супружнике да би их боље с Богом сјединила, нема свој извор у природи него у Богу и они (супружници) су управо као Христос Који, бивајући сједињен са Својом невјестом Црквом, не пребива у мањој мјери са Својим Оцем. У браку се, на један начин, мијења човјекова природа (двоје постају једно) као и код оног ко ступа у монаштво. Обећања која младенци дају на вјенчању уводе их у неку руку у нарочито монашко стање, јер и у браку постоји – смрт за живот и рађање за нови живот. Такође, у обреду монашког пострига присутна је брачна символика (вјереништво, Женик), а стари обред брака садржавао је и обред монашког пострига, који је означавао заједничко приклањање двеју људских воља Вољи Господњој. И брачни и монашки пут, дакле, теже истој заједничкој тачки као два вида исте стварности – дјевствености човјековог духа. ”За спољног и површног посматрача брак значи блуд, а монашко стање физиолошку аномалију… Истински монах схвата разлику између брака и неуздржања, и обрнуто – благодатно стање истинског брака омогућава да се схвати рзлика између дјевствености и оне безбрачности, у вези са којом свети апостол Павле каже да је боље женити се, него упаљивати се. Разлика између тих двају стања није физиолошка него – разлика између благодати и гријеха.”[7]
У Јеванђељу по Матеју, Христос нам даје основни закон припадања хришћанству: Ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрекне себе, узме крст свој и за Мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува изгубиће га, а ако ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га (Мт. 16, 24-25). Суштина подвижничког хришћанског живота је у одрицању од самога себе Христа ради и прихватање свога крста да би се пошло за Њим. Нема другог начина да се следује Христу; то је потпуно подвижништво и сви хришћани – монаштво, свештенство и мирјани – имају исти пут. Иако мирјани не живе монашким начином живота (у смислу монашких чинова и облика монашког живота у општежићу, пустиножићу и др.), они имају исту одговорност за непрестано дјелање на савлађивању страсти како би пред Богом били чисти.
Јеромонах Никон (Кокотовић)
*Овај текст игумана манастира Доњи Брчели у Црмници о. Никона (Кокотовић) објављен је у новом, 313. броју “Светигоре”, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије цетињске.
_________________________________________
[1] Видети: Јеротеј Влахос, Монаштво и брачништво, у зборнику: ”Православни брак и породица”, Цетиње 2000, стр. 141
[2] Јован Мајендорф, Брак-православна перспектива, Београд 2012, стр. 85
[3] Јеротеј Влахос, нав. дело, 142
[4] Христо Јанарас, Аксетски карактер брака, у зборнику: ”Православни брак и породица”, Цетиње 2000, стр. 169
[5] Павле Евдокимов, Светиња брака и светиња монаштва, у зборнику: ”Православни брак и породица”, Цетиње 2000, стр. 144
[6] Исто, стр. 146
[7] Павле Евдокимов, нав. дјело, стр. 148-149
