На сачуваним предметима из периода древних цивилизација виде се прикази разних акробатских вештина, попут плеса на леђима разјареног бика (минојски приказ из времена 2000 година пре Христа).
Две хиљаде година после Христа, један од најизазовнијих адреналинских видова акробатике постало је ходање по жици. Са отвореним очима, или повезом преко њих, људи су почели да прелазе велике раздаљине између највиших небодера широм света. Неки су се осмелили да прелазе и преко отвореног грла великих вулкана. Њихов подвиг је постао познат широм света, па су у новије време често обарани светски рекорди у овој необичној дисциплини. Ваљда је то и сведочанство о потреби савременог човека да се из учмале свакодневице вине у висине, да савлада своје страхове и задиви посматраче. Ипак, мали је број оних који су изабрали ову опасну дисциплину. Много већи број је оних који су решили да се докажу на животној жици разапетој између две тачке – успеха и таштине.
Савремени човек је од малих ногу упућен на успех. Родитељи, како имућни, тако и сиромашни, причају деци како треба да буду успешни у животу. Неки им саветују да до тог циља дођу вредним и поштеним учењем и радом, а други разним пречицама које се придржавају оне старе крилатице да „циљ оправдава средство“. Фрустрације које настају на овом путу су различите, али неминовне. Вредни и поштени се осећају изневерено и оштећено када виде да око њих успевају и они који су одлучили да пречицама дођу до успеха. Ови други, осећају страх и жељу да елиминишу из окружења оне који су били вредни и поштени, јер им, из сна у коме је пријатно боравити, буде успавану савест. И рађају се генерација за генерацијом, које родитељи и даље саветују различито, али увек са истим циљем – да успеју у животу. У међувремену, многи родитељи се разочарају, па више и не саветују децу да буду добра, већ да гледају само себе; „јер тако сви раде“. О овоме феномену у књизи Тајна школе пише психијатар Светомир Бојанин: „Јагма за пуким престижом, која је подстакла јагму за пуким информацијама, без развијања осећајности (у савременим школским системима европског културног круга) и без труда око стицања етичке подлоге која једина може да влада тим информацијама, ствара нове облике тоталитаризма и безнађа.“ Речи овог светски признатог мислиоца, који је својевремено био заслужан и за увођење предмета неуропсихологија на Дефектолошки и Медицински факултет Универзитета у Београду, шира српска интелектуална јавност у области просвете, дочекала је са негодовањем због стављања „превеликог акцента“ на улогу менталног здравља у образовном процесу при школама. У међувремену, дошло се и до честих изјава да ове установе и нису васпитне, већ само образовне. Дакле, задатак им је да децу опскрбе са што више знања као збира информацијама чијом ће се даљом применом у животу борити да буду успешни. Остали аспекти развоја људске личности (морални, ментални, психички, духовни) препуштени су родитељима. У овом расцепу и разједињености бића, деца се све више осећају несигурно и без ослонца. Разлику између гомилања информација и процеса сазнања кроз заједницу са другима нема ко да им објасни, а то је, према Берђајеву у делу Ја и свет објеката, предуслов „за савладавање усамљености“
У међувремену, све су гласније постале разне иницијативе да се и родитељима ове области одузму, под изговором да се на тај начин штите дечја права. Тако се дошло и до предлога у појединим деловима Европе да се забрани крштавање деце пре пунолетства, да се малолетним девојчицама да право да абортирају без знања родитеља, да се Цркви под изгвором секуларистичког модела одузме право оглашавања о друштвеним изазовима и темама, да се сваки повишен тон у васпитању детета може тумачити као агресија и бити повод за пријаву насиља у породици. Родитељи су онда решили да се посвете заради новца, па раде на по два-три места како би новца било довољно за све дечије амбиције и прохтеве. Ни оних 30 минута дневно за окупљање породице око једног стола, о којима је покојни Владета Јеротић недавно говорио, изгледа да се најчешће не налази.
И тако деца, без ослонца, без задовољења исконских људских потреба за љубављу, пажњом и саосећањем, постају емотивно све хладнија, себичнија, незадовољнија и рањивија. Тако дођосмо и до таштине. О овом веома важном појму деца углавном ништа не знају, а и одрасли врло мало. Још је Френсис Фукујама у делу Наша постхумана будућност указао да ће у будућности највећа опасност по друштво долазити од жеље за друштвеним похвалама и самоистицањем. У најкраћим цртама, таштина представља жељу да нас други хвале и славе. Основни циљ човековог живота и деловања тада постају други, али не са изворно хришћанским усмерењем да се остварење сопствене личности дешава једино кроз делатну љубав и служење другима без очекивања награде за то. Овде је циљ да нам се други диве и похваљују нас. Све се усмерава ка том циљу, врлина и порок. Због тога је и Господ Исус Христос упозоравао да чак и циљ молитве не треба да буде похвала јавности (Мт 6, 5), а фарисеје је критиковао речима: „Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединог Бога не тражите“ (Јн 5, 44). Таштина као све ређе употребљавана реч, чак и у теологији, може се наћи у светоотачким списима. Тамо се о њој пише као о веома озбиљном греху, који чак у неким ситуацијама превазилази и гордост. Ево како о њој у Прегледу духовне борбе пише Свети Јован Касијан: „Будући надвладане, све друге страсти вену и сваким даном постају све слабије. Такође, под утицајем места или времена, оне сахну или стишавају се. Уопште, услед борбе са врлинама које су им супротне, њих је лакше избећи и одбити. Међутим, ова и када је поражена још жешће устаје на борбу. И када се мисли да је испустила дух, она кроз своју смрт постаје још живља, здравија и јача […] Танана лукавост непријатеља се управо види у томе што због његових смицалица војник Христов пада од сопствених стрела, иако није могао бити побеђен непријатељским оружјем.“ Свети Нил Синајски у Аскетским поукама пише: „Онај који иште почасти виси на самом себи и не може поднети понижење.“ Какву ово везе има са данашњицом, могао би неко да се запита?
Па ево. С обзиром да живимо у време све већег отуђења у међусобним односима људи, чему је значајно допринела и глобално препоручивана ковид хигијена од друштвених контаката, савремени човек, како одрасли, тако и деца, све више своје емоције (радост, тугу, љутњу, страх, кривицу, љубав, мржњу) изражавају путем популарних емотикона или смајлија. Разлог је што им стварност све више постаје досадна, а према речима Лаша Свенсена у Филозофији смисла: „досада није питање ни рада ни слободног времена, већ смисла“. Упућујући на важност препознавања смисла живота, Виктор Франкл је у делу Зашто се нисте убили? (изворни наслов је другачији од српског превода) написао: „Онај ко зна зашто, може поднети свако како.“ Не знајући зашто живи, човек глуми живот преко екрана мобилног телефона или таблета. Бежећи од себе и усамљености, покушава да оствари заједницу путем разних друштвених мрежа. Тамо проналази познанике, али и људе које не познаје. Чак и оне са лажним профилима. Тиме ризикује да постаје жртва, али и џелат. Тежећи да на мрежама буде признат и хваљен, себе препушта на милост и немилост оних који често немају љубави ни према себи самима, а камоли према коме другом. Тако се излаже опасности да буде емотивно повређен и душевно изранављен различитим видовима увреда, игнорисања или подсмевања. Долази до искушења да и сам узврати истом мером. И тако фрустриран човек треба да се врати у свакодневицу, у школу, на тренинг, на посао. Како ће на крају да се заврши овај шизофрени сукоб виртуелног и реалног, никада није предвидиво. У великој мери томе потпомажу разни ријалити програми, који од људи са моралног и друштвеног дна праве хероје и идоле младим нараштајима. Разлог је, опет, успех. Они су успешни, јер зарађују много новца. А то је постала основна мера успеха у време обезвређености свих других вредности. Како је својевремено у једном интервјуу рекао глумац Беким Фехмиу: Постало је важно шта имаш у џепу, а не у глави. Додали бисмо: ни у срцу. Део омладине која се одлучи да избегне ове идоле из ријалитија, изабере онлајн коцкање које се на све стране рекламира, видео игрице, па у комбинацији са наркотицима или без њих, покуша да побегне из стварности која све више притиска. А о моћи стварности да притиска писао је у свом Дневнику писца велики ронилац по дубинама људске свести и подсвести, Достојевски: „Стварност може да притиска више него ниска сибирска затворска таваница.“ А стварност је све више како и реке око нас. У рекама микропластика од отпада, а у стварности медијски отпад. И тако се трују и душа и тело. Када оболе, метастазе иду даље по друштву. Од западања у депресију – малигну тугу (Луис Волперт) до пројаве маничне агресије у друштву, или до њихове биполарне комбинације, пут је отворен.
На том путу вреба много искушења, а међу њима и оно од нечистих сила које су и Христа кушале (Мт 4, 1-11). Оне не делују увек директно, али се увлаче у различите социјалне контакте и невидљиво делују да се зло шири. О томе је генијално писао Достојевски у Нечистим силама/Злим дусима, где се социјалистичка предреволуционарна активност у царској Русији кроз различите поступке усмерене према огрешењу о Бога и ближње постепено све јасније разоткрива као демонизована. А меру односа између психичке болести и демонизованости, можда је најјасније објаснио књижевник и психијатар Скот Пек у књизи Људи лажи – нада у могућност лечења људског зла: „увек када је у питању опседнутост демоном постоје и психички поремећаји, док није нужно да тамо где има психичких поремећаја постоји и опседнутост демоном.“ О томе да је потребно разликовати психичке болести од менталних, писао је Томас Сас у књизи Ментална болест као мит, где упозорава да се мора преиспитати и критички сагледати тенденција савремене фармакоиндустрије да се психички проблеми сведу на менталне, чиме би се мозак поставио на место душе. У супротном, сваки проблем се тражи у мозгу, као и његово решење. А човек је много сложеније биће, које поред разума има и ум, срце, жеље, страсти и емоције. Рационалистички таласи европског покрета Просветитељства од средине 17. века до данас не престају да нас запљускују, па се многи већ даве у тој води.
И све тако, тихо и полако, док не дође до проблема који целу јавност уздрма – као гром из ведра неба, или рафал из ватреног оружја… Онда се почне третирати тема кривице,па се лоптица пребацује између родитељског дома починиоца и школског дворишта. А децу ретко ко и да пита за мишљење. Зато се она оглашавају на друштвеним мрежама, као једином доступном простору где могу да кажу шта мисле и да их неко чује, без обзира да ли нам се то свиђа или не. Ризикују чак да буду и ухапшена због друштвено неодговорних коменатара. Видимо да их то само још више подстиче. Дакле, таштина не само да тежи ка похвали о којој говори монашка литература, већ у савремено доба добија и негативан предзнак – појединац се наслађује и осећа успешним чак и онда када му говоре да није у праву и да лупа глупости. Циљ је да се остави утисак и оствари каква-таква комуникација са другима. Чак и као неслагање. То је потиснути вапај за заједницом, која се у савременој цивилизацији систематски уништава.
Насушно је потребна искреност свих нас да би се видело реално стање. Потребно је да се запитамо како као друштво да се заштитимо од зла које поприма све страшније и непредвидивије видове. Разговори се морају водити искрено и без било које врсте идеологије која би тежила да уместо решавања проблема циља ка убирању поена за личне или групне интересе. Јер, према речима Светог Николаја Охридског и Жичког у Мислима о свечовеку: „Не пишу се у ваш рачун само изазване сузе, него и неубрисане.“ У међувремену, много деце и одраслих виси на жици над провалијом између успеха и таштине.
Протопрезвитер Александар Р. Јевтић
*Овај текст је објављен у јулско-септембарском броју "Жичког благовесника", као и у "Православљу" од 1. јула 2023. године.
Извор: Епархија жичка
