Пете недјеље по Духовима, Владика Димитрије началствовао је светом архијерејском Литургијом у Храму Светог великомученика Георгија у Метковићу. Преосвећеном Владици саслуживали су новопостављени парох метковићки, јереј Милан Стањевић, протојереј Марко Гојачић и ђакон Бранислав Рајковић.
Бесједећи по Јеванђељу, Владика Димитрије истакао је да је васкрсли Христос центар хришћанског живота, Он треба да буде центар човјековог срца — јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповиједа за спасење. Подсјећајући на ријечи Светог аве Јустина, Владика је појаснио да је Христос посредник између Бога и људи, човјека и осталих људи, човјека и било које твари. Човјеку је, при стварању, остављен мали дио срца незавршеним, како би у слободи достигао савршенство — постао налик Богу — а то човјек мора остварити слободном вољом. Човјек је позван да се потруди како би сам Дух Божији, милост и благодат Божија дјеловали у његовом животу. Тумачећи прочитани јеванђељски одломак, Владика је нагласио да човјек својом слободном вољом може допринијети дејству ђавола (који је заробио гергесинске мученике) у свијету. Када се човјекова слободна воља сједини са вољом противника — човјек постаје роб страсти, губећи слободну вољу. Сликовит примјер је мржња, која се без труда враћа у човјеково срце, јер је ђаво шаље. Добра дјела, која захтијевају труд, не запосједају човјеково срце, јер Бог није насилан, он постави добру ствар у човјеково срце, али никад га не окупира — остављајући човјеку да добијени дар прихвати слободном вољом. Хришћанска, оваплоћена љубав задобија се трудом, крвљу и знојем. За живот у заједници потребно је одњеговати несебичну, жртвену љубав, љубав која је дјело, која се открије у срцу и постаје духовни дар и плод.
По Отпусту, Владика Димитрије појаснио је да свештеничко рукоположење бива, прије свега и изнад свега, ради служења Литургије — сједињења у тијелу и крви Христовој и проповиједања Јеванђеља Божијег како би људи живјели по Јеванђељу и да би, дошавши на Литургију, оснажили своје срце за такав живот. Представљајући новог пароха, оца Милана, и хвалећи његову дивну нарав и благу природу, Владика се помолио Богу да подари заједници да живи хришћанским животом, покривајући све молитвом. Поучавајући вјерне литургијском живљењу, Владика је подсјетио на ријечи аве Јустина „воденица благодати Божије самљеће оно што не може воденица разума“. Човјек не може да појми све што му се дешава у животу, али може узносити молитву и славити Бога, након чега се чудесно спушта утјеха на срце и душу човјека и наступа разрјешење, умно или надумно.
