Type Here to Get Search Results !

БОЖИЋНИ ПОСТ

Манастир Прасквица


Овај манастир се налази испод села Челобрда, одмах изнад колског пута Будва – Петровац и изнад старог града Светог Стефана на мору. По положају je на једном од најљепших крајева и врло je приступачан, близу колског пута Котор – Бар и недалеко од мора.


Поглед из манастира на море, на Св. Стефан, на острво Св. Николе и на сав крај до Будве врло je красан. Са стране и испод манастира су густе маслинове шуме, a у манастирској порти расту лимунови и наранџе. Манастир je добио име, како се прича, пo потоку Прасквици, који протиче поред манастира, a чија вода има укус на праскве (брескве).

Манастир има двије цркве: малу, посвећену Светој Тројици, и велику, посвећену Св. Николи. Мала je црква, пo постанку, старија од велике. Постанак овог манастира није тачно испитан. По једном предању, темељ му je постављен 1050 г, a 1307 г. краљ Милутин му je потврдио нека села која му je раније била даровала мајка његова краљица Јелена, a са своје стране обдарио je манастир многим прилозима.


Балша III подигао 1413 г. нову цркву и дао joj повељу


Стара црква je била, усљед тешких прилика, запуштена и на њеним темељима је Балша III подигао 1413 г. нову цркву и дао joj повељу. Оригинал повеље je изгубљен, али je у архиви которског суда сачуван италијански превод и пo њему се дознаје, да je манастир Прасквицу подигао Балша III. У повељи се међу свједоцима помиње поклисар војводе Сандаља. Манастир се помиње 1458 г, када je подигнута манастирска воденица.

Овај манастир je био од најстаријег доба врло уважен и цијењен. Паштровићи су га нарочито пазили и давали му прилоге. Временом je манастир процвјетао, и служио као уточиште и зборно мјесто Паштровића. Помиње се збор Паштровића у ман. Прасквици од 1636 г, на коме су Паштровске суђе бирали игумана за Прасквицу.

Манастирске су ћелије доста простране и лијепе. Двије су куће на један, а једна на два спрата. У једној кући је смјештена основна школа.

Доцније je манастир пао у неприлике и оскудице. Млечићи су га нерадо гледали, јер су калуђери били привржени Црној Гори, пa су калуђерима стварали разне неприлике. Око 1777 год. овдје je био архимандрит Сава Љубиша, коме су Млечићи радили о глави.

Да би се спасао зла, он je, пo договору са манастирском сабраћом, отишао у Русију да тражи помоћ. Тамо je остао 5 до 6 година и успио je, да царица Екатарина II одреди ман. Прасквици сталну годишњу помоћ од стотину дуката.

Књаз Потемкин својим писмом од 1783 г. извјештава управу манастира о овој царској помоћи. Цар Павле не само што потврђује ову помоћ Прасквици, него je и повећава 1798 г. на сто педесет дуката годишње.

Кад je разорен ман. Ротац код Спича, један дио његовог имања који се налазио у Паштровићима припао je ман. Прасквици под условом, да спрема пo једног ђака за калуђерски чин. Али докле се архимандрит Сава Љубиша бавио у Русији добар дио овог имања je отуђен.

За вријеме рата Црногораца с Французима све Приморје je било на страни Црне Горе. Манастири су били главна сједишта Паштровића, понајвише Прасквица, гдје су држали своје збо- рове и договоре. Због тога 1812 г. Французи похарају овај ма- настир и разоре цркву Св. Николе, ухвате калуђере Димитрија Љубишу и Петронија Миковића и стријељају их. Тада су Французи узели из цркве и манастира све драгоцјености, старе књиге и архиву, гдје je било веома важних старина, и све су то уништили.

1847 г. црква je обновљена и повећана и доведена у дана- шње стање. Црква je великих размјера; дуга je са олтаром 19, a широка 8.50 м. Има четвороугаоно кубе са малим прозорима и звоник са три окна. Висина звоника износи око 15 м, a кубе je нешто ниже. Склоп цркве je складан.

Унутрашњост није живописана. Иконостас je дивне израде и од велике вриједности, a радио гa je 1863 г. Никола Аспиоти, Грк, за вријеме игумана Давидовића, a поправљен за вријеме архимандрита Василије Перазића. Ha цркви су двоја врата: западна главна и сјеверна споредна. Ha челу цркве je осмокрака звијезда. Цркву освјетљавају шест прозора.

Стакла су на прозорима црвена, жута и зелена, пa сунчана свјетлост пролива се пo цркви у дугиним бојама и даје веома лијеп утисак.

Манастирске су куће солидно израђене. По натпису на једној узиданој плочи једне ћелије, дознаје се да је саграђена у вријеме „благовјерне господе млетачке“ трудом игумана Василија 7206 г. (1698) г.

У трпезарији je једна чудна округла трпеза од домаћег црвеног камена и лежи на дебелом каменом стубу. Плоча je као мермер; у пречнику има 1.70 м, a дебела једва 10 см.

Црквене су знаменитости: једно мало рукописно јеванђеље оковано сребрним плочама; један повећи сребрни пa позлаћени крст, од велике вриједности, умјетнички извезен златним жи- цама, лијеп филигрански рад, расклапа се и чува у нарочитој дрвеној кутији; један велики позлаћени крст украшен драгоцјеним камењем; једно необично велико јеванђеље размјера 50 x 33 см, а тешко 10 кгр, оковано тешким сребрним пa позлаћеним плочама, a даровао гa je манастиру епископ захумски Висарион Љубиша 1881 г. као негдашњи сабрат ман. Прасквице; једна велика златна причесна чаша; писмо књаза Потемкина од 1783 г. и писмо цара Павла од 1798 год. којим се Прасквици одређује стална годишња помоћ.

Мала црква je изнад велике и изван манастирског дворишта. Била je живописана, али због тога што je била напуштена фреске су страдале од влаге и пропадају. У лијевом углу су фреске Св. Симеона, Св. Саве и Св. Арсенија. Oко цркве je сео- ско гробље.

Уз велику je цркву депозит који прима воду са крова цркве. Корито испод крова je од камена и ослања се на камене палчеве.

Kao знаменитост вриједно je споменути поплочани пут, дуг око 5 км, a који води од манастира до града Св. Стевана и до планине Ограђенице. Ово je дјело руског каменара Јегора Страгонова.

Сабраћа манастира Прасквице били су Висарион Љубиша и Митрофан Бан, доцније митрополити црногорски, и Бококоторски епископ Кирило Митровић. За овај манастир везује се  и име кнеза Паштровског Св. Стевана Штиљановића, који je, пo предању, приложио манастиру ливаду испод самог манастира. За манастир имају нарочитих заслуга: архимандрит Синесије Давидовић и јеромонах Јосиф Митровић за чије се доба обновила и проширила црква Св. Николе 1847 г, пa архимандрит Василије Перазић и Данило Угриновић.

Од старина je у Прасквици постојала школа и за то je служила кућа код цркве Свете Тројице. Калуђери су поучавали дјецу у најпотребнијем знању и тиме je кроз деценије и вјекове овај манастир вршио једну корисну просвјетно културну улогу, која je код Паштровића развијала не само писменост него и националну свијест, којом су се они на сва времена и одликовали.


*Из књиге Древни српски манастири, аутора  Андрије П. Јовићевића


Извор: Ин4с

Рубрика