Празник Свете мученице Христине, Преподобног Поликарта Печерског и Светих мученика Пребиловачких и Доњохерцеговачких, у девету недјељу по Духовима, 6. августа 2023. љета Господњег, молитвено је просилављен у острошкој светињи.
Светом Литугијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началаствовао је острошки сабрат јермонах Владимир, а саслуживали су му архимандрит Мирон и протојереј Ђуро Томовић, подгорички парох.
Прије причешћивања вјерних, јеванђељску причу о Христовим ученицима који су се борили са вјетром и буром и када им се јавља Господ Исус Христос.
– Апостол Петар, који је онако сав од темперамента, од љубави према Христу, који грми, који излијеће испред свих, каже Господу ”ако си то ти Господе, реци ми да дођем ка теби по води”. Бог коме је све могуће каже му ”ходи” и он креће по води. Човјек са људским тијелом противприродно као по тлу тврдом, иде по води. И иде све до онога тренутка док је његов поглед усмјерен ка Христу, док је сав горећ и ватрен вјером у Христа, иде по води, јер то за човјека вјере није ништа страшно, није немогуће. Петар као и сви ми људи почиње да сумња, почиње да размишља како човјек иде по води. Када га талас покрива, он скреће поглед са Христа и поче да тоне. То је велика поука данашњег Јеванђеља. Кад год се окренемо од Христа, кад год наш поглед није ка Христу, ми смо у опасности да доживимо неку катастрофу, неку трагедију, да будемо уништени силама ада, силама овог свијета, силама природе коју је опет Бог створио. Али видимо да Господ свемилостиви и свечовјекољубиви када је опет Петар завапио ”спаси ме Господе”, пружа му руку, вади га, чупа га из воде и пита га ”зашто посумња маловјерни?” – подсјетио је о.Владимир.
Нагласио је и да данашња прича свједочи о томе да није само довољна близина Божија и присуство Божије.
– Бог јесте увијек са нама, али питање је јесмо ли ми са Богом. Христова близина не мора да значи ништа, ако ми губимо вјеру као Петар, ако почнемо да сумњамо. Бог неће на силу да уђе у наш живот. Чак и када је тонуо, Христос чека да Петар каже ”спаси ме”. Бог воли да му се ми слободно обраћамо и у мукама и невољама. Питање је само јесмо ли ми са Богом или смо више са самим собом, да ли смо више заокупљени да угодимо своме ја, свом самољубљу, среброљубљу, ниским страстима у којима живимо и проводимо свој живот, а онда се чудимо када нам Бог некад не услиши наше молитве. То је тај проблем, што Бог јесте с нама, али ми нисмо са Богом. Царство Божије је унутра у нама. Кад бисмо се ми окренули од онога угађања себи, од живљења по духу овог свијета, кад бисмо ушли у унутрашњост своју, ми бисмо се срели са Христом. Дакле, није потребна Божија присутност, ако ми нисмо вјером утвршену у Његовом присуству, јер нас онда било који вјетар овога свијета може однијети и сурвати у ад. Зато је потребно да близини Христовој одговоримо вјером, љубављу, молитвом и сазнањем, да је наш Бог ту и да ми припадамо Њему и да вјером можемо све у Христу Исусу Господу нашем – рекао је о. Владимир.
Извор: Манастир Острог
