Промишљајући о улози и значају кађења у богослужењу Православне Цркве поставили смо следеће питање презвитеру Вељку Васиљеву: Зашто су кађење и молитва неодвојиво повезани у свести православних хришћана?
Готово да је немогуће замислити било које богослужење Православне Цркве на којем се, као жртва Богу, не приноси „мирис миомира духовногаˮ, односно на којем се не врши кађење. Када верници у својим домовима врше молитвено правило, они такође најпре окаде простор у којем се налазе. Због чега су кађење и молитва неодвојиво повезани у богослужбеној пракси Цркве и у свести православних хришћана? Разлогâ за то сигурно има много. Један од њих је несумњиво и тај што нам кађење на символичан начин показује какво дејство има молитва на нас. Као што се, после кађења, препознатљиви мирис тамјана још дуго осећа у просторији у којој је вршено кађење, тако и благодат Божја, која нас посећује када се молимо Господу, дуго остаје и дејствује у нама.
У данашње време се из медицинских и других научних кругова све чешће може чути како тамјан има и дезинфекционо дејство. Сасвим је сигурно да су хришћани одувек тога били свесни, јер брига о очувању природе и чистоћи наше животне средине, па самим тим и ваздуха, – што је иначе својствено и екологији као научној дисциплини, – била је присутна у свести Цркве од најранијих времена. У прилог томе говори, поред осталог, и прозба мирне јектеније у којој се молимо и за „благорастворење ваздухаˮ. Честим кађењем Црква као да, на себи својствен начин, опомиње на потребу за „дезинфекцијомˮ ваздуха и простора у којем живимо. Такође, кађењем нас Црква подсећа и на то да се молитвом постиже и духовно, унутрашње прочишћење.
Наша молитва треба да буде постојана, што подразумева учешће читавог нашег бића, односно свих наших чула. Када свештенослужитељи у храму врше кађење, што најчешће бива праћено појањем и нашом молитвом, готово да сва наша чула учествују у тој свештенорадњи: видимо дим који излази из кадионице (коју неки називају кадило, а што не треба мешати са кандилом), дим који се полако диже у висину, ка Господу, као наша молитва; осећамо мирис тамјана који се шири свуда по храму символишући свеприсутност Божју; чујемо звецкање звончићâ на кадионици, што нас подсећа на радост Васкрсења; они који се дотичу кадионице могу да осете и топлину од жеравице која је неопходна како би тамјан почео да се топи, ослобађајући мирис и дим. На крају, пошто све ово чулима искусимо, на светој Литургији окушамо и Самог Господа кроз причешће светим Тајнама Тела и Крви Његове, што је врхунац и круна свих свештенорадњи и свеколиког богослужбеног живота Цркве.
Често се може чути мишљење да је кађење паганског порекла. Истина је да је приношење тамјана приликом молитве присутно у многим религијама и култовима. Стога кађење можемо окарактерисати и као општи људски символ молитве. Оно што ми на основу Светог Писма знамо јесте да је кађење вршено и у Старом Завету, односно у старозаветном јудејском богослужењу. Два пута на дан, ујутру и увече, приношен је тамјан. Кроз речи 141. псалма, које се поју на сваком вечерњем богослужењу, молимо се: „Да се уздигне молитва моја као кађење пред лице Твоје, уздизање руку мојих жртва као вечерњаˮ (Пс. 141, 2). Тиме исповедамо да је целокупно богослужење – како старозаветно тако и новозаветно, хришћанско – један двиг, односно уздизање ка Господу, што на символичан начин показује уздизање дима тамјана који сагорева. У Књизи пророка Малахије казује се: „Од истока сунчевог до запада, велико ће бити име моје међу варварима. На сваком месту се тамјан приноси имену моме и чисти приносˮ (1, 11). Под синтагмом „чисти приносˮ Оци Цркве разумеју свету Евхаристију, те се јасно види да су кађење и света Литургија нераскидиво повезани.
На првим пак страницама Новог Завета читамо како су међу првим очевицима и сведоцима Христовог Рођења била тројица мудраца, која су на дар донела злато, тамјан и смирну (Мат. 2, 11). Злато је Христу принето као цару, тамјан као Богу, а смирна као ономе ко ће окусити смрт.
На много места је писано о томе како је хришћанско богослужење у апостолском периоду умногоме наликовало старозаветном јудејском богослужењу. У Јеванђељу је посведочено како апостоли по Христовом славном Вазнесењу на небо „беху непрестано у храму, хвалећи и благосиљајући Богаˮ (Лук. 24, 53). Сасвим је извесно да је ранохришћанско богослужење, када су хришћани искључивани из синагоге, наликовало јудејском будући да је садржало читање, односно појање псалама са кратким изразима хришћанске вере, као што, например, богослужбени поредак Цркве на недељном јутрењу подразумева појање 50. псалма уз додатак: „Слава Оцу и Сину и Светоме Духу: молитвама апостолâ, Милостиви, очисти мноштво сагрешења наших; И сада и увек и у векове векова, амин: Молитвама Богородице, Милостиви, очисти мноштво сагрешења наших.ˮ Вероватно због тога постоји претпоставка да је хришћанско богослужење још од апостолских времена било обогаћено приносом тамјана.
На основу неких сведочанстава из периода раног хришћанства, међу којима je Тертулијановa Aпологијa, сматра се да у прва три века кађење није вршено у хришћанском богослужењу из разлога што је оно било заступљено у паганским култовима тог времена. Када су гонитељи тражили од светих мученика и великомученика да се поклоне идолима и тако сачувају сопствени живот, – а што су они одбијали да учине, – то поклоњење је подразумевало и приношење тамјана. Сматра се да су хришћани првих векова, избегавајући све што их подсећа на идолопоклонство, избегавали и богослужбену употребу тамјана. Тек од четвртог века, по престанку гоњења хришћана, срећу се јасна сведочанства о томе да је кађење саставни део хришћанског богослужења.
Молитва коју данас говоре свештенослужитељи непосредно пре кађења на сажет начин описује због чега вршимо кађење, а записана је у чину Проскомидије, који се савршава пред почетак свете Литургије. Ова молитва гласи: „Кадило Ти приносимо, Христе Боже, као мирис миомира духовнога; примивши га у наднебесни Свој Жртвеник, ниспошљи нам благодат Пресветога Духа Твога.ˮ У древним хришћанским Литургијама постоје различите молитве које су изговарали свештенослужитељи приликом кађења. У Литургији светог апостола Марка срећемо следећу молитву: „Господе Боже наш, Који немаш потребе ни у чему и господариш над свом творевином, прими овај кâд приношени ти из недостојне руке и све нас удостој благослова од Тебе. Јер си Ти освећење наше и Теби славу и благодарење узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.ˮ Древна Литургија светог апостола Јакова такође има више молитава приликом кађења, у зависности од дêла службе у којем се врши кађење. Једна од њих гласи: „Теби, испуњеном сваког миомира и радости, Господе Боже наш, од свега онога што си нам дао приносимо Ти овај кâд; нека се, пак, узнесе, молимо Те, из наших бедних руку у свети и наднебески Твој Жртвеник, као мирис миомира и на опроштај грехова наших и свега народа Твога, благодаћу и човекољубљем Јединороднога Сина Твога, са Којим си благословен, са Пресветим и Добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова.ˮ
Из приложених молитава види се да је, приликом кађења, молитвена жеља Цркве од давнина била унутрашње освећење, тојест опроштај грехова. Вредне пажње су и речи „…од свега онога што си нам даоˮ, из молитве у Литургији апостола Јакова, које нас подсећају на речи Молитве Анафоре: „Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све!ˮ Заиста, од толиких многобројних дарова које смо добили од Створитеља, пробрали смо неке које Му приносимо као знак наше благодарности. Овде је реч о тамјану, чији је основни састојак смола одређене врсте дрвећа. Међутим, попут евхаристијских Дарова, – хлеба и вина, – и тамјан припада елементима материје које не можемо као такве пронаћи у природи већ је за њихово стварање потребан и наш труд – људска рука. Можемо слободно рећи да тиме што приносимо Богу нешто у чијем стварању смо и ми учествовали, приносимо захвалност и за то што имамо од Бога дар и благослов да и ми од Божјих дарова даље стварамо и производимо.
На концу, постоје неки људи из историје Цркве који су незаобилазни када размишљамо о оваквим темама јер су својом несебичном љубављу према богослужењу и према Цркви Христовој сваки аспект богослужења неуморно разматрали, сагледавали и расветљавали. Један од њих је свети Симеон Солунски, велики тумач православног богослужења из 15. века. Он на следећи начин слови о кађењу храма: „Свештеник кади свети престо, цео храм и све, јер је све у њему освећено, одајући свему почаст као светињама и освећујући присутне. Због тога и почиње од олтара, као Светиње над светињама, кадећи све по реду, према поретку, не просто као да кади него благосиљајући, освећујући и кроз молитву Христу препуштајући, приносећи и примајући свише тражено, да нам ниспошље благодат Свесветога Духа, да бисмо у жртви тамјана задобили благодат и да не бисмо кадили немарно.ˮ
Виноград Господњи, о Успењу Пресвете Богородице 2022. године, стр. 13 – 15.
Извор: Инфо-служба Епархије бачке
.jpg)
